GENIJE

ili...

Glupan...

 

* * * * * *

- Zašto si osuđen na večno prokletstvo, pa nisi ti loša osoba?!

- Zajebavao sam se sa svetinjama...

* * * * * *

 

čitao sam i ranije neke studije i neke poglede na to šta nam je donela civilizacija a šta ne, kao i to šta uopste znači ta reč civilizacija i to ne u onom smisliu kao civilizaciones od korena latinske do cveta grčke reči... = ako vam je do toga - http://hr.wikipedia.org/wiki/Civilizacija - a tamo se kaže:

- Civilizacija (latinski) ili uljudba je ukupnost svih znanja, vještina, običaja, misaonih i duhovnih spoznaja kod razvijenih ljudskih zajednica;

također: razdoblje ljudskog društva koje slijedi nakon njegovih primitivnih faza;

također: skup materijalnih i duhovnih stečevina određenog društva.

kasnije ćemo se pozabaviti i ovim objašnjenjem i onim šta ono sugeriše...

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

najblaže rečeno, neobično gledište sam susreo u knjizi "The Disasters Darwinism Brought to Humanity by Harun Yahya" u prevodu "Strahote koje je doneo Darvinizam"... Sama knjiga je jako nabijena emocijama i na neki način se trudi da skoro za sva stradanja 19 i 20 veka optuži Darvina, i njegovu "teoriju evolucije - odnosno teoriju o poreklu vrsta"... Zanimljiva je stvar da Darvinova teorija i dan danas i dalje samo "teorija"...

ali... elem...

po toj teoriji svi se nalazimo na nekom stpunju razvoja, kao narodi i kao pojedinici, pa je iz te teorije proizašlo kako postoje primitivni ogranizmi i složeni organizmi, pa tako i primitivni ljudi (primitivna plemena)...  mi ih tako danas nazivamo... primitivni Aboridžani ili Indijanci amazona itd. (divljaci sa balkana)... i superiorni narodi, grci, persijanci... atlantidjani... kasnije su Karl Marks&kompanija dodali tome kako postoje i primitivni oblici ekonomije i naravno, nasuprot njima savremeni tj. civilizovani, od kojih bi komunizam trebao da bude vrh u svakom smislu... neki drugi su opet mislili da je vrh negde drugde, kao Hitler npr. koji je dodao kako postoje i primitivne i uzvišene rase... itd.

zanimljivo bi bilo čuti vaše mišljenje gde je vrh?

 

i da ne dužim sa pričom ko je šta i kako uradio i rekao i upropastio pokolenja iza sebe, navešću ideju koja je u osnovi ove teorije, ono što ovu teroiju čini toliko primamljivom tolikom broju ljudi. a to je sama podela na napredne i nazadne... podela na razvijene i nerazvijene (zvuči vam poznato!? koliko života je ova podela odnela?)... skoro kao da zvuči na podelu na genije i glupane... i ne samo da zvuči tako...

ali da probamo ovako...

u mikro-kosmosu, tj. mikrorazvoju u ovom slučaju, samog čoveka postoje periodi iliti stupnjevi iliti doba, ili kako ih god nazivali, razvoja čoveka... čovek se tokom svog života razvija... znači ono omiljeno Darvinovo štivo...

fetus - ili u makrorazvoju neki atomi negde milionima godina unazat negde u vodi su se sastali i rešili da naprave molekule, a ovi su opet rešili da naprave čudo tj. primitivne jednoćelijske organizme...

beba - iliti formiranje primitivnih višećelijskih organizama

dete - iliti...

i da ne dužim jasne su vam dalje paralele... dete postaje socijalno biće, majmun silazi sa grane... adolescent počinje da govori, majmun počinje da smišlja planove i to velikim slovima planove...

u principu ostvaruje se napredak, kao što se to vidi i u tako malom delu čovekovog života. napredak u fizičkom, mentalnom i duhovnom smislu i onda bi kao vrh trebalo da bude starost?!?!?!

ne verujem da će iko reći za svoju babu i dedu, čak ni oni sami, da su na svom vrhu, da tako kažemo... onako iscrpljeni, umrtvljeni, vremenski pregaženi, sa jednom nogom u grobu a drugom na kori od banane...

pa u čemu je onda stvar... da li se i u makrorazvoju bliži starost tj. civilizacija?!?!

hajde da ne banalizujemo stvari... ipak su ovamo u pitanju milioni godina, jel?, a ovde tek 80-ak...

nego da se vratimo...

- Civilizacija (latinski) ili uljudba je ukupnost svih znanja, vještina, običaja, misaonih i duhovnih spoznaja kod razvijenih ljudskih zajednica; dakle oni pametniji i veštiji u svemu su civilizovani oni drugi su divljaci i glupaci...

također: razdoblje ljudskog društva koje slijedi nakon njegovih primitivnih faza; dakle opametili se glupani, i postali geniji...

također: skup materijalnih i duhovnih stečevina određenog društva. dakle oni koji poseduju veća materijalna i duhovna bogatsva su civilizvani, oni drugi... žao mi je momci...

 

Svi se sećate kaubojskih filmova (naravno i dokumentaraca) i ubijanja "divljaka" koji nisu sposobni da se prilagode tekovinama evolucije, istrebljivanje Afrike, ropstva, Indije... itd... u svim tim osvajanjima se pojavljuje "superiorna rasa" belaca koja vrši teror nad divljim plemenima širom celog globusa. jedina superiornost, kako danas znamo, belaca iz evrope u odnosu na ostale narode je bila u njihovom oružju, i bolestima koje su im doneli... paradoks je što su nakon uništenja dobili medalje i pohvale od strane uništitelja... ne bih smo ih danas zvali civlizacija Inka ili Maja, Egipćana da nisu bili civlizovani... imali su znanja, umeća, dok se u evropi kanalizacija vukla ulicama a voda se donosila vedrima, astečki car je otvao česme i puštalo vodu u wc. dopisivao se sa udaljenim delovima carstva... ni dan danas neke građevinske misterije tih civilizacija nisu rešene a kamo li ponovljene čak ni sa svom našom tehnologijom i genijalnošću...

sad? zar je jedina superiornost, jedina "ukupnost svih znanja, vještina, običaja, misaonih i duhovnih spoznaja kod razvijenih ljudskih zajednica" izražava u tome ko ima superiorniju moć da oduzme život? ili u čemu se izražava?

zar su ljudi superioriniji u svom " skup materijalnih i duhovnih stečevina određenog društva" u tome što tako bezbedno i lako mogu da ubiju slabije i nezaštićene... zar si genije ako prevariš glupljeg od sebe?

 

danas, iako bukvalno opkoljeni i sterani u mrtvi ugao američki indijanci, a i mnoga druga plemena, i dalje zadržavaju svoj identitet, svoj način života i svoje poglede na svet, i dalje više verujući lokalnom vraču nego svim inekcijama... po svemu sudeći teško da će ikad prihvatiti tekovine civilizacije... možda je toliki "napredak" za njih prevelik skok na nekoj Darvinovoj lestvici, i verovatno bi u tom pokušaju skoka bili uhvaćeni u raskoraku i nestali... ali zar vam se ne čini da, nakon toliko godina od kada je počela era industrijalizacije, zar vam se ne čine glupi i zaostali ti raštrkani bušmani koji i dalje love divljač kopljima a ne vinečsterkama... ljudi koji jedu skakavce, a odbijaju konzerviranu hranu... greju se na raspaljene vatre i žive u šatorima... mislim, iskreno recite, ko je gluplji, oni što žive u pećinama ili vi što živite u svojim stanovima? ko je napredniji? civilizovaniji?

 

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

 

sve primere koje sam naveo, kao i sve teorije koje sam pomenuo, služile su samo kao misao vodilja do glavnog pitanja, čemu teži (a i služi) naša civilizacija, kakav uspeh će se pripisati istoj?

čemu (služi) čovek na mesecu?

za one koji su na nižem stupnju razvoja pitanje bi bilo... da li je uspeh kenjati u sopstvenom životnom prostoru koji se sveo na 50m2 tj. stanu na samo nekoliko koraka od mesta gde jedeš i mesta gde spavaš?

 

 

da li bi neke stvari trebalo zaista da ostanu svete i pored sveg?

INDIVIDUALNOST

ili...

GORDOST JE MOJA VRLINA....

 

Jedno od velikih insistiranja današnjeg čoveka je insistiranje na njegovoj individualnosti. Insistiranje da se čovek ostvari. Da pronađe ono pravo ja. Znate na šta mislim?

Da pronađe onog pravog sebe.

Pronaći sebe?!?

U najmanju ruku čudno. Ako to nismo mi, ko je to onda u nama?

Kao da smo odlutali negde daleko u neku šumu Stribarovu, pa 'ajd sad da se pronađemo. Nismo to mi, to je neko drugi u nama, i taj neko drugi pravi sva ova sranja, i tog nekog treba izbaciti napolje, a na njegovo mesto postaviti onog istinskog i pravog sebe. A taj pravi "ja" se podrazumeva da je neko veoma veoma sjajan i dobar u tom nečem u čem se taj isti "ja" pronalazi. Neko vredan divljenja i poštovanja. Najbolji od svih "ja". I dok ne pronađemo tog divnog i sjajnog sebe ostaje nam da se patimo sa ovom jadnom, bednom i poturenom verzijom sebe. Pošto je ova verzija toliko jadna i bedna onda joj se daje mnogo toga na volju i na veresiju. Zašto? Pa kad dođe onaj pravi "ja" on će sve da uredi kako treba. Da! Čak će i ove nevaljalosti koje je uradio ovaj očajni i gadni "ja" da preokrene u nešto mnogo dobro i pozitivno.

Vredi pronaći tog nekog "JA", zar ne?

 

Komplikovano???!!!???

 

Pa i nije toliko koliko na prvi pogled izgleda.

Ako ne znaš odakle da kreneš onda kreni od početka.

A početak je rođenje. Tvoje telo je slučajan spoj najboljih majčinih i očevih DNK nizova, pa prema tome u najmanju ruku nije tvoje, već ti je više kao dar. Jedna pozajmljena ćelija umnožena nekoliko milijardi puta, a onda u kompletu predato tebi da se pobrineš za to meso i krv. Druga stavka, Ime i Prezime, su ti također darovani, neosporno. Treća stavka vaspitanje ti je opet darovano, što od roditelja, što od društvene sredine u kojoj si odrastao. Znanje si sakupio iz raznih knjiga, priča, pouka, iskustva... Jedan deo znanja si prihvatio, drugo odbacio svojim karakterom koji ti je opet darovan kroz vaspitanje. Darovano ili ako više voliš nametnuto, svejedno nije tvoje ili nisi ti, jer nije od tebe već je uticaj spolja.

O ukusima nećemo, o njima se ne raspravlja... oni su beli medvedi, maksimalno zaštićeni, gore od "tabu tema". Pa je, možda, moguće da si to ti. Ukusi su različiti! Eto razlike! Eureka! Tebi se sviđa bela košulja a nekom drugom plava. Eto je ključna razlika! To si ti, čovek koji voli blele košulje, a ne voli plave. Čovek koji obožava sarme, a ne voli ren. Čovek koji voli i ne voli razne stvari i ljude. Pitanje bi bilo; zašto voliš domaću šljivovicu a ne prija ti baš sake, i ne kontaš šampanjac??? M?

 

Možda si ti one tvoje ideje i tvoja inspiracije za koju se tako grčevito držiš još uvek tvrdeći da imaš nešto svoje, nešto lično. Svoj lični pečat i potpis. Ali kad govoriš o idejama i inspiraciji ti govoriš, "dobio sam inspiraciju, našao sam je, imam ideju, došla je"... Odakle? Iz tebe? Ili spolja? Neka muza! M?

 

Ti si ustvari u vrzinom kolu iz koga nema izlaza. Nema tebe nigde. Ništa od toga nisi ti. Kud god da se okreneš vidiš samo da si jedna grana na nekom stablu, vidiš da ništa od onog što poseduješ nema koren u tebi, već je korenje daleko negde iza tebe...

 

Pa šta si onda? Gde je ta individualnost? U čemu je fora?

 

Jedina stvar koju ustvari imaš i koju ti niko nikad neće oduzeti je tvoja SLOBODNA VOLJA. Čak iako ti je i ona darovana, ona je jedina stvar koja te čini samosvesnim bićem. Ona je jedina stvar koja jeste tvoja i koju poseduješ. Iako je ista u svim ljudima ona se jako razlikuje po svojoj snazi, a iz te razlike proizilazi različitost.

 

Individualnost je da svojom slobodnom voljom, između stotina miliona ljudi ti se odlučiš za jednu osobu da je voliš najviše od svih. Znajući već unapred da, i bez da ti trube o tome, "Ti to možeš!", "Ti to želiš", "Ti to znaš", "Ti si hrabar", "Ti si voljen".... Bez da te ubeđuju u to da "Ti si Bog!" znaš da nisi, jer to je mesto već odavno zauzeto, ali je upražnjeno ono mesto u tvoj ljubljenoj. Upražnjena su i mesta u tvojim bližnjima i tvoje mesto u Bogu...

Možda si to ti?! Deo koji nedostaje...

 

SUJETA

Možda sam trebao gledati svoja posla. Reći nešto kao; „Dobar pokušaj da se dohvate zvezde. Dobar pokušaj da se probudiš i doživiš svoj san. Samo jedna stvar te koči, džaba ti skakutanje ako nema nikog da te podigne. Ponese. Ispuni."

Ili možda: „To sam ja. Zar me ne prepoznaješ?! Zar ne vidiš da, samo se još uvek nismo sreli. Pogledaj u moje oči, to tvoj je pogled. Moje su ruke, to tvoj je dodir. Zar me tvoj bol doveo do neprepoznvanja? Zar ne vidiš tvoje drugo Ja???"

Ili možda ćutati.

Znam šta ćeš da kažeš. To samo su reči, gde su dela!

Ljudska sujeta. Gordost. Uvek hoće da se prikaže kako je iznad svega. Kako joj niko ništa ne može. Sve razume. Sve zna. Nikog ne ljubi. Nikog ne miluje. Samo diže, diže, diže, iznad misli, iznad srca, iznad ljudi, iznad vremena, iznad neba, iznad zvezda...

Ne zato što stvarno toliko voli, nego da bi pad bio što veći i dublji...

 

SHOPING LJUBAVI

 

Pošto je današnje društvo ustrojeno zakonima tržišne ekonomije, mnogi aspekti tog ustrojstva su se preneli i na nivo osećanja. Zakoni tržišne ekonomije uspeli su se sjediniti sa osećajima... Pa tako osobine koje su popularne na tržištu personalnosti; bile one materijalne, telesne ili duhovne; postaju kvaliteti koji se mogu kompenzovati. Po principu ponude i potražnje, "ja tebi, ti meni". Ako se ekonomski može izračunati cena života, verovatno onda postoji i cena ljubavi... Surovo, ali da li je zaista tako?

Početni zanos u ljubavi, ili bolje rečeno samo zaljubljivanje neretko se tumači kao dokaz količine ljubavi koja postoji prema nekoj osobi, iako bi možda bilo bolje na te trenutke "ludovanja" gledati kao na dokaz pređašnje samoće i jake želje za pripadnošću. Nasuprot toj želji da se nadvlada samoća i želja za pripadnošću danas se sve češće ističe ljudska individualnost, čak iako je ta individualnost na nivou patetične parole "to je različito". Pa tako imamo pripadnike raznih muzičkih pravaca, političkih ubeđenja itd. koji se na površini duboko razlikuju, a koji ako se malo bolje pogleda nemaju ni osnova za takvu tvrdnju. Mnogi nisu ni svesni svoje potrebe za pripadnošću pa tako žive u iluziji da imaju "svoje ideje i svoje misli" koje su samo "slučajno" slične sa ostatkom grupe. A samo slaganje sa ljudima u grupi tumače kao dokaz ispravnosti "svojih" ideja i misli.

Druga tendencija koja se danas sprovodi jeste tendencija "izjednačavanja".

Jednakost danas više liči na jednolikost u odnosu na jedinstvenost.

Iako je tendencija da se razlike ukidaju, po principu da imamo zajedničko poreklo ili nekom drugom principu izjednačavanja prava, zanemaruje se činjenica da je svaki čovek kosmos za sebe. To jasno predstavlja zakon da ni jedan čovek ne sme biti sredstvo za ostvarenje ciljava drugog čoveka.

A da smo postali sredstva to je očigledno... tržišna ekonomija zahteva tako nešto...

Tim izjednačavanjem nestaju razlike među polovima a samim tim i osećaji koji se temelje upravo na suprotnosti polova. Savremeno društvo je više nego radikalno u propovedanju te neindividualizovane jednakosti. Jer je to njegova preka potreba. Standardizacija proizvoda zahteva standardizaciju i čoveka koji će konzumirati ili proizvoditi te proizvode. U tom sistemu i nema razlika jer je sve propisano i standardizovano. Ponašanja i osećaji nekog čoveka (smeh, veselost, pozitivno razmišljanje, brzina rada...) propisani su normama bilo da si direktro ili radnik. Nedeljne šetnje, vožnja automobilom, igranje karata, gledanje filmova, kao i mnoge druge delatnosti su također propisane vidljivim ili nevidljivim mastilom na zidu prihvatljivog standardnog - normalnog ponašanja. Ovakav sistem razvija sposobnost ljudi da se druže bez trvenja, što je i cilj tržišne ekonomije. Tako je ljubav prema bližnjem zamenjena tolerancijom, koja u sebi može da ne sadrži ni traga o nekoj blagonaklonosti (o ljubavi i da ne govorim) prema drugom čoveku.

Može li čovek u toj mreži jednoličnosti biti zaseban univerzum i jedinstvena individua, tj. ono što on zapravo i jeste?

Puno sjedinjenje čoveka se ostavruje jedino u odnosu sa drugom osobom u ljubavi.

Ljubav je aktivnost, a ne pasivni afekat, ona je »ostajanje« a ne »zaljubljivanje«, davanje, a ne primanje.

Sama reč davanje ima više sinonima i značenja u našoj kulturi. Najraširenije mišljenje je da je davanje lišavanje sebe nečeg, ili napuštanje, žrtvovanje. Ova karakterna osobina sakupljačke i izrabljivačke prirode najlakše se uklapa u današnju sliku tržišnog karaktera, tako da se uglavnom davanje oseća kao sopstveno osiromašenje. Što nas opet vraća tržišnoj ekenomiji i njenoj simbiozi sa našim osećajima...

 

Ljubav je aktivna zaokupljenost životom i rastom onoga što volimo...

briga, odgovornost, respekt i znanje...

 

Suština ljubavi je »truditi se« oko nečega i »pomoći nečemu da raste«, ljubav i trud nerazdvojni. Čovjek voli ono oko čega se trudi i trudi se oko onoga šta voli.

Briga i zainteresiranost sadrže u sebi još jedan aspekt ljubavi: odgovornost. Danas se reč odgovornost često upotrebljava u značenju dužnosti, nečega što je čoveku nametnuto spolja. Ali odgovornost, u svom pravom značenju, potpuno je dobrovoljan čin; ona je moj odgovor na potrebe, izražene ili neizražene, drugog ljudskog bića. Biti »odgovoran« znači biti sposoban i spreman »odgovarati«.

Odgovornost bi se mogla lako izroditi u dominaciju i želju za posjedovanjem kad ne bi postojala i treća komponenta ljubavi: respekt. Respekt nije strah ni strahopoštovanje, on označava, u skladu s korijenom riječi (respicere = gledati), sposobnost da osobu vidimo onakvu kakva jest, da smo svjesni njezine jedinstvene individualnosti. Respekt znači brigu da bi druga osoba rasla i razvijala se onakvom kakva jest. Stoga respekt označava odsustvo izrabljivanja. Želim da ljubljena osoba raste i da se razvija radi sebe same, i na svoj vlastiti način, a ne da bi mene služila. Ako ljubim drugu osobu, ja se osećam istovetan s njim, ili s njom, ali s njim onakvim kakav on jest, a ne s onakvim kakav bi meni odgovarao kao objekt moga iskorištavanja. Jasno je da je respekt moguć samo ako sam ja postigao nezavisnost, ako ja mogu stajati i hodati bez štaka, a da ne moram vladati bilo kim ili izrabljivati bilo koga drugoga. Respekt postoji samo na osnovi slobode: "Ljubav je dete slobode, a nikada dete dominacije".

 

**********************************************

 

Zaista, nikada ljubavnik ne traži a da nije

tražen od ljubljene.

Kad je munja ljubavi udarila u ovo srce, znaj

da postoji ljubav u onom srcu.

Kad ljubav prema Bogu raste u tvom srcu,

nema nikakve sumnje da i Bog voli tebe.

Nikakav zvuk pljeskanja ne može odjeknuti

od jedne ruke bez pomoći druge.

Božanska mudrost je sudbina i naredila nam

je da budemo ljubavnici jedni drugima.

Zbog te prethodne zapovijedi svaki dio svijeta

se sjedinjuje sa svojim parom.

 

muslimanski pjesnik i mistik Rumi

 

**********************************************

 

E sad...

nisam ja baš toliko mudar da ovako nešto osmislim i napišem... mnogo opširnije i bolje je to opisano u knjizi "Erich Fromm - Umijece ljubavi"... ovo je samo ukratko prepričan-citiran jedan deo knjige koju usput najtoplije preporučujem svima...

Ono što sam hteo da uradim ovim tekstom jeste da pokrenemo raspravu na tu temu, ako ste zainteresovani...

 

Tržišna ekonomija i osećaji....

Koliko se danas ljubav "kupuje i prodaje"?

 

downdload

"Erich Fromm - Umijece ljubavi.pdf"

 

PUSTOŠ

 

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

skoro kao nirvana, stanje totalnog ništavila

neću ni o čemu da mislim, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram nemu tišinu, nežno šaputanje poznatog glasa

 

oduvek sam živeo u tebi, i bio tvoje oko, uho, ili nos,

desnica čvrsta, ili pak mali prst na nozi

oduvek sam bio deo tebe, kao gnojna rana

ili vrela krv što kola tvojim venama

 

nekako sam uspeo da se distanciram od sveg tog užasa

nekako sam negde naučio sve moguće tehnike samoobrane

i više mi niko ne može prići ni na puškomet

i više mi niko ne prilazi ni na rukovanje

 

doživeo sam bajku na pozornici vremenašnih glumaca

beskrajno skrivanje pred lepotom što budi život

izbegavao radost, osećao se kriv zbog najmanjeg zrna zadovoljstva

govorila si, ceo svet se muči a ti bi da budeš srećan

 

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

još par otkucaja i sve će zamuknuti, tišina će me prekriti

neću da mislim ni o čemu, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram tvoje grudi, nemo strujanje vazduha pulsira

 

NEOBAVEZNA PRIČA

 

u mraku se čuo zvuk cigarete

krckanje konzerve

odbijanje tišine od zidova mog bića

hiljade bešumnih mehanizmima samoobrane

levitiranje nečujnih poljubaca

matematički precizne formule nemoći

jutro zatvoreno u prozor večnosti

 

neobavezno ćaskanje sa samim sobom

 

krici iz unutrašnjosti

miris paljevine i dim koji se vuče predelom

pogled u sveopšti haos lutajućih atoma

milionti pokušaj potrage za univerzalnim zakonom

puslirajući organizam, talasi, linije, tačke, eksplozije, implozije...

ljuske oslobođene volje, plodovi želje

oči naviknute na vizije ne vide stvarnost

 

neobavezno ispitivanje uzroka i posledice

 

navlačim još jedno zaštitno odelo preko svega

zaštićen medved pred zimski san

negde u snu videću sve što sam ikad želeo videti i doživeti

ali sada je sada, garež na mom licu

pucketanje elektricititeta, varnice na njenim usnama

negde ispod kapljica vode na njenoj koži u središtnu njenog tela

leže uspavani potresi i buka svih nedoživljenih orgazama

 

neobavezni prelazak ljubavi u bolnu strepnju

 

kao pupčanom vrpcom vezan sam za neviđenu unutrašnjost iza njenih očiju

brzi prelasci iz jednog u drugo agregatno stanje emocija

pretrčavanje preko linija napada i odbrane

i kolona suza od meda, od krvi, od vina

nagli trzaji stvarnosti ubrzgavali su dodatnu energiju

žaoke bola i grimanse na njenom licu

vidim te ljubljena kako trebiš sa svog srca naslage besa

 

neobavezno sklanjanje u zaklon mog zagrljaja

LUKA

(mesto koje na sve moguće načine pokušavate pronaći)

 

usidrene lokve krvavih pokušaja

ogledalo stvarnosti na pločniku istorije

stracni iz knjiga

spodobe bez trunke ideje

mašinerija usijana od poltriranja

razum se topi kao vodene boje na kiši

istina spira stvrdnute masnoće na ivicama

konfederacija gluposti

moj dosije predat je kao karta u jednom pravcu

zlokobni otpravnik vozova mi je otpozdravio

blago mi namignuvši

gotovo da mi se poklonio

srećan put

ovakva prilika se ne propušta

šansa za patnju

...

ja sam niko

ničeg nema u mojim rukma sem pepela prošlosti

ne gledaj me tako

tresem se u groznici, zgrčen i go

pred tvojim nogama

skidam maske

polažem lice svoje na pod

 

oprosti mi

princezo moja

oprosti mi...

 

skidam kapu - naklon

žaoke savesti

DEO KOJI NEDOSTAJE

 

deo lica mi se osuo

mesto osmeha sada je samo praznina

kao kakva ukleta pećina

mesto tvrde magme u mojim očima

samo gusta i lepljiva magla

i slepljene misli na štakama

jedva hodaju pod pritiskom stvarnosti

 

nekoliko ideja svetlelo je u mraku

 

brisani prostor

na stranicama istorije

otvara vidik neprijateljima

 

moje telo se trese u grču

istančana čula su tražila odgovor

deo koji nedostaje

dobri momci - loši momci

vidljivi znaci traume

u zavetrini maske na licu

dvoličan putokaz na drumu

 

nekoliko ideja svetlelo je u mraku

 

negde na kraju jave

na samom početku sna

generalne probe smrti

ALIBI

 

ja imam svoj klimavi alibi

priču o raspadnutim atomima države

njihov smrad i radijacuju

kao dokaze svud uokolo

nekoliko ožiljaka večnosti za svedočanstvo

izbrazdane misli kao polje u proleće

pripreme za seme radosti

 

nekoliko sakrivenih mirisa

hladan krevet, uzbuđenje tišine, trajni ostatci sna

ne razumeš oblake

kako ćeš shvatiti konačnost vremena

videti boje nepokolobeljivog povečerja

žrtve sopstvene dezorjentisanosti

uzaludni pokušaji tuge

 

na obroncima vremena

sreća traži svoje ranjene sinove i kćeri

ODRON

 

igrao sam kao mečka

na užarenom plehu

premeštajući se sa bola na bol

cerekao se kao lud

cedeći rukama sopstvene strahote

kidajući komade mesa

grickajući živce

 

britak bič reči

sručio se na moje obraze

deo lica mi se odronio

 

kao mačka oprezno sam hodao

preko tremova filozofije

gledajući sopstveni ambis psihologije

miris truleži svog tela

graju misli koje bi da me povedu

svaka

ponaosob

 

stroga pravila igre

sručila su se na moje srce

deo srca mi se odronio

 

užasna veštačka tvorevina

ne moja sigurno

spremno je čekala svaku moju novu želju

uvek sa novom spravom za mučenje

uvek sa novim lancima za vezanje

samo gord se može naći uvređen

samo dobar naći će izlaz

 

paranoična želja za savršenstvom

sručila se na moju glavu

deo se odronio