PONAVLJANJA

 

san se ponavlja

istovetane varijacije na temu

oblicja nesvesnog

rusioci mira

pokusaj za podvig

o, da

da li se to tako racuna?!

 

mimoisli smo se nekoliko puta

namerno

u odbljescima stvarnosti

flesovi

iznova, i iznova, i iznova

lekcije se ponavljaju

sve dok srce ne omeksa

naucicemo da volimo

nauciti?!

da li se to tako racuna?

 

DETEKTIVSKA PRIČA...

 

Probudio sam se sav u znoju. San se povukao. Isti.

Ventilator samo odmaže, mešajući ionako vreo vazduh. Kafa je gotova. Uvek je.

Pogledao sam na sat. 4.55AM. Teško spavanje.

Tuš. Hladnijom vodom. Češkanje po bradi. Može još koji dan bez brijanja.

Prišao sam prozoru. Razmakao zavesu. Negde pri kraju ulice. Crna silueta je sedela u kolima. Jeftine uhode. Sigurno ih ima još sa druge strane ulice.

Ne marim.

Koraci hodnikom. Nekoliko trenutaka. Otvaranje - zatvaranje vrata. Lupanje. Stepenice. Lift. Neki su već odlazili. Jutarnja smena.

Okrenuo sam se po stanu. Sve je bilo na dohvat ruke. Jedino je kupatilo bilo odvojeno.

Razmakao sam zavesu još jednom. Ista prilika.

Znaju i oni, a znam i ja.

Vratio sam se u krevet. Pokušaću da odspavam još jednom. Tableta. Čaša vode.

8.23PM.

Jeftina zabava preko puta. Gosti dolaze pijani.

Kratak rez. Preko glave je navukla neku ogoromnu kapu. Meksikanci. Kilometri pustinje. Pijane indijanke se smeju. Bezpotreban put, ništa nisam saznao. Usputni razgovori. Ćutljivi barovi.

Tišina. Kao u gobu. Nešto nije u redu. Previše je tiho.

Izašao sam napolje. Čekajuci brz potez. Kola u prolazu. Sa cevima. Vatrenim.

Ništa se nije desilo.

Prilika u automobilu se nije ni pomerila. Znao sam da motre.

Protegao sam se. Futrola i remenje se pomerilo preko leda. Uvek pun. Spreman za akciju.

Doručak. Ili večera. Svejedno. Debela konobarica je donela nešto. Specijalitet?!

Izašao sam napolje i seo u kola.

Crnac sa šeširom je brzim koracima prošao pored. Otegnutog lica. Vidno uznemiren.

Svraticu do bara.

Upalio sam automobil, dao gas. Silueta u kolima je i dalje sedela nepomično. Bez vidne namere i da me prati.

Nešto nije u redu.

Ježio sam se od tih ulicica i uskih prolaza. Ali to je jedini put.

U baru je bilo poluprazno. Nikad nije ni bilo puno. Večernji šou kasni. Jedna od striptizeta se razbolela.

Nekoliko praznih stolova. Šanker. Konobarica mi je donela piće. Trebalo bi smanjiti. I poruka.

Neće doći.

Čudno.

Uzeo sam kaput i izašao napolje. Morao sam da je vidim.

Nekoliko blokova dalje. Žuti kamion se isprečio na put. Vozač je mahao da se zaustavim. Nemam nameru da stanem. Klopka je očigledna. Skrenuo sam u ulicu pre. Pažljivo posmatrajuci mračne haustore. Postariji indijanac je sedeo na stepenicama. Pogled na retrovizor.

Ništa.

Prošao sam celu ulicu. Mračnu.

Vratio se na glavnu daleko iza kamiona. Osvrnuo se. Kamiondžija je i dalje stajao na ulici i mahao sledećem prolazniku.

Nešto nije u redu.

 

Negde na kraju starog puta za staru železnicku stanicu. Oronula zgrada je još uvek imala veliki sat koji je radio, ali je kasnio tri i po sata za pravim vremenom. Ulaz u hol je smanjen u uski hodnik izmođu nekoliko vrata. i stepenice na dnu hodnika.

Na spratu su stare kancelarije preuređene u jeftine stanove. Stan br.43.

Vrata su otvorena. Sumnjivo. Niko ovde ne otvara vrata. Nikome.

Svetlo iz stana je osvetljavalo hodnik. Prišao sam bliže i izvukao pištolj. Niko se nije pomerao. Tišina. Sačekao sam nekoliko trenutaka. I uskočio unutra.

Ništa.

Prazna prostorija. Lonac na šporetu. Nekoliko ostataka hrane na stolu. Sušilica veša u ćošku. Flaša na podu. Sagnuo sam se da je podignem.

Kroz svoje noge sam video vojnicke čizme i šareno odelo na ulaznim vratima.

Skočio sam u stranu i potegao pištolj. Gađajući u pravcu vrata.

Pao sam na pod i nanišanio opet.

Roze tregeri preko bele body majice.

Mala crvena tačkica na grudima se uvećavala. Brzo.

- Iznenadenje! - rekla je zadnjim dahom.

Osmeh joj nije isčezao sa lica................

 

Ništa nije u redu...

KOMŠIJANERI I


Komšija kupio motor. Briska ga, pere, zagleda, rastavlja i sastavlja po ceo dan. Sakupio je celu ulicu dečurlije. Svi nešto zagledaju. Ozbiljno se prepiru. Komentarišu. Penju se po motoru. Pale ga, dodaju gas, pa ga gase, pa opet sve iz početka.

 

- Šta kažeš sused? A? Jeli dobar?

- Dobar je. Valjda. Ne razumem se mnogo u motore. Ali lepo izgleda.

- MZ 250 kubika. Jeste postariji, ali ide kao zmaj. Još samo malo da se sredi i ima da bude kao curica od 18. Sedi da probamo?

- Neka hvala. Drugi put.

- Što? Usro si se??? A, a, a, a? Striže guza limu?

- Ma jok, ne plašim se, viđao sam i strašnije stvari u životu, nego ne volim da izigravam ribu. A i nemam neko dupe da ga isturim pozadi!

- Jes, i to je sto kazeš. Šta mislis, bi li Bilja htela da se provoza. Jesi video kako nas zagleda? Onako ispod oka. A, a, a, a, a? Zajašila bi ga mala samo tako! Znas kako bi njeno dupe leglo ovde?

- Pitaj je?

- Ma neeeee smeeeem... Ne družim se ja sa njom! Hahahahahaha... Vas dvoje se "družite"! hahahahaha... Samo mi nije mi jasno kako?! Filozof i pevaljka?!

- Ona ozbiljno shvata svoj posao. Ne peva po svadbama i saranama. Samo klubovi i tako to.

- Ajd ne seri! Može ona tebi da prodaje muda za bubrege, ali meni ne. Kad sam bio kod kuma u Šabcu, video sam je na stolu, drekenja Cecu sve u šesnaestu. A ovde se pravi nešto kao... Zbog toga me i mrzi!

- Možda.

- Ti meni nećeš ništa da kažeš, a viđao sam te kroz porozor da joj nosiš neke knjige. Pa kao čitate. Pa vas nema po 5-6 sati napolje. Filozofirate, a? Ne treba njoj filozofija, nego 25-ica, pa da vidiš kako šeni. HAHAHAHAHA!!!

- Verovatno si u pravu. Svi putevi vode u krevet. A od kud ti znaš da nisam spavao sa njom?

- Pa jesi li?

- Džentlamen ne priča o tome!

- Znači nisi!!! E moj komšo... Ja da sam je toliko zamajavo, odro bi je od k...a. Nego, reci ti meni jesi li bio kod nje u sobi. Kako izgleda?

- Ne lupetaj. Što te to zanima?

- Pa ima li ono mekani podovi, pritajeni lusteri, svileni kreveti?

- Hahahahahahaha.......

- Ma sumnjiv si ti meni, mnogo, da znaš! Sve nešto kao se smeješ i ćutiš, a ovamo!? CcCcCcCcCc.

- Što ne odes i vidiš? Komšinica je. Kaži da ti je baš zastlao malo lustera i da ne mozes da završiš lajt šou... hehehehehe...

- Samo ti zajebavaj? A jesi video onog njenog smotanog ćelavca. Kako se nakrivi kad hoda, ko da ima sajlu u dupetu. Brate kad ga vidim kako se kurči sa onim golfom, dođe mi da ga bijem čisto 'nako. Kad se napijem, molim Boga da naletim na njega. Ali klinac. Krije se kurva.

- Ma ne krije se? Nego čovek izlazi na kulturna mesta, a ne kao ti kod Džidže, Bidže, Midže, tri dlake, dva kotlica... Već ono, randevu, paris, mek, znas onu foru gde je sve k'o u apoteci...

- Sereš opet.

- Što?

- Pa tako. Garantujem ti da mu je golf od kevinog muža iz prošlog braka, a onaj pederski stav od ćala. Ja sam svoj lebac pošteno zaradio, i ne stidim se nikog. On?! Znaš koliko ja takvih poštenih momaka čuvam!

- E jebi ga, ti računaš KP-Dom i ovo?!

- Svi oni pre ili kasnije svrate do mene i pitaju: E tebra, imas pljugu! Eeeeeeeeeeeeee..... Kad me tako zovne? CcCcCcCcCcCc. Ovim bi mu polomio... Ovako...

- Hahahahahahahaha. Ma zajebavaš i ti sad. To te pita buranija, oni pravi imju sve i tamo kao i napolju, sem možda Audija. Nego kaži mi šta je pevala u Šapcu?

- Ma batali to, nemamo mi para za to planinarenje. Nego; da ti pravo kažem, hteo sam ja da kupim onu jednu zujalicu, al' računam; mator sam, izginuću negde ovako lud. A i nije to za mene! Ovaj je bolji. Nekako položitiji.

 

Onda se zamislio. Zagledao se u katakuplumcincilator. Nesto mrmljao sebi u bradu. Znao sam koliko je sati, okrenuo sam se i otišao.

Sutra ćemo opet zajebavati jedan drugog.

 

 

Marta...

 

Ustave su popustile. Negde duboko, nagomilana gomila nesklada, poput vulkana, izbila je na površinu. Ni sama ne znajući zašto, došla je do firžidera i uzela jogurt. Zatim je vratila jogurt i uzela sok. Fuuuuuj. Odvratno. Sok! Čoveče!

Glupo bi bilo upaliti svetlo. Matorci knjavaju u dnevnoj sobi. Svetlost bi ih probudila.

Sela je za trpetarijski sto i otvorila sok iz tetrapaka. Sipala u veliku čašu. Pomoranža. Pre je volela da ga pije iz pakovanja, onako mamurna, sad više ne. Ni u kom slučaju. Promenila se. Promene su očigledne na tako malim stvarima. Kao ruke sa malim noktićima. Bolesno!

Od kad je postala takva čistunica ni sama ne zna. Većinu vremena je provodila sa raznim pankerima, rokerima, metalcima... raznim uvrnutim tipovima... Čistoća! Uredno spakovane stvari! Lepe boje zidova bez postera ili grafita! Fujjjj. Ali se promenila. Sve je pobacala i okrečila sobu u plavo. Sama.

Cigareta. Ostale su u sobi. Ćalove su na stolu. Obazrivo je pogledala u pravcu dnevne sobe i poslužila se. Još uvek se plašila da puši pred matorcima. Bez veze je pušiti tamo gde se jede, pomislila je i izašla na terasu. Više je to bio običaj, izaći nekoliko minuta na hladnoću, na brzinu pretresti nekoliko misli, svući jednu cigaretu a onda trkom u topao krevet. Obožavala je taj osećaj. Skupila se u ugao terase, tamo gde manje duva. U pidžami. Verovatno će komšije pomisliti... ma ko ih šiša šta će pomisliti.

Mogla bi poslati poruku Damiru. Mobilni je u sobi. Suviše daleko. Jebeni mobilni. Kakva korist od njega? A i šta da mu kaže: "Ćao ljubavi, srce moje, ljubim te, volim te, kiss - kiss, cmok - cmok". Nasmejala se tome i povukla dim. "Kretenu, koristi kondom kad me varaš, ne želim neku j****u polnu bolest". Zamislila je sebe kako mu to izgovara dubokim glasom. Opet se nasmejala. Da li je nekad prevario? Sigurno jeste. Sa kim? Nekom pijanom fuksom, koja nije ni skontala da je j**u. A verovatno nije ni on. Zamislila je scenu i zasmejala se. Možda sa Marijom! Udavila bi ga golim rukama bez razmišljanja. UH! Već se počela nervirati. Vešticu nikad nije mogla da svari, hodajuću vaginu. Glupaca šeta uokolo i koristi njene fazone. Nekoliko puta je njene priče prepričala kao svoje. Što neće da joj stane na žulj. Izbegava je, u širokom luku. Jednom je pokušavala ismejati, pa je dolijala. Ustala je, prosula joj jebeni bambus u lice, uhvatila za kosu i obrisala patos njome. Udarala je iz sve snage martinkama po bezživotnom telu koje je bilo sklupčano na podu. Nije se branila. Samo je...

U jednom trenu je... tako pogledala... da...

Brzo je uhvatila za kosu i izvukla napolje. Sreća, bio je radni dan pa je u britiji bilo svega par ljudi. Ali taj pogled nikad neće zaboraviti. Pogled pun žalosti, bola, tuge... Pogled koji se shvati u trenu. Pa možda i ne ume bolje od tog svog smešnog izdanja. Možda sve to nije namerna pakost. Možda nema...

Kasnije je nestala, neki su pričali da je bila na odvikavanju, ili tako nešto. Grižnja savesti je ponekad mučila zbog toga. Nije trebala. Glupača! Ortaci su je tapšali po ledima dok joj se srce slamalo. Smejla se sa njima i plakala do bola u sebi. Nije trebalo toliko da je ponizi. Nije trebalo. Glupača. Nikom to nije ispričala. Jedva je sačekala da se krene kući. Došla je uplakana. Majka je ušla u sobu i pitala šta je bilo? "Ništa nije bilo!!!" Izderala se iz sveg glasa. Izgurala majku napolje i zalupila vrata. Onda je shvatila da se istresa bez potrebe na ljudima koji nisu krivi ni za šta. Zaurlala je kroz zatvorena vrata, "Zašto me svi ne ostavite na miru! Ništa nije bilo!" U sebi je mislila, što se zakačila za mene, nikad joj ništa nisam uradila. Čak sam je i izbegavala. I eto sad. Glupača. Zašto?! I sad majka. Sigurno plače. Celu noć je presedela na krevetu, a suze nisu prestajale. Zašto nije ćutala? Nije trebalo. Glupača. Nije trebalo. Još sad i majka. Trebalo bi je okačiti na terazijama kao primer, pomislila je za sebe. Zašto samo nije ćutala?!

Zatresla se od hladnoće i povukla dim.

Grad je brujao svoju ustaljenu melodiju. Nikad ne prestajući. Kao da mu se negde žuri, da što pre stigne tamo. I taj neprestalni osećaj, kao da ceo grad nosi na svojim leđima. Osetila je to nekoliko puta idući na razna kampovanja i roštilje sa ortacima. Kad bi se vraćala u grad bukvalno bi osećala kako se težina grada navaljuje na njena leđa. Sva ta monstruoznost i surovost. Težina! I lica ljudi! O Bože, kakva su im lica? Gledala je jednom neki stari film koji se bavi budućnošću, u kome su ljudi kao hipnotisani hodali prema svojim klanicama. Hipnotisani nekim besmislenim iluzijaama o... Ma više se i ne seća o čemu se radilo u filmu, ali se seća lica tih ljudi. Gore od Matrixa! Svaki put kad pogleda lica oko sebe setila bi se tog filma. Možda su hipnotisani belim linijama po asfaltu, ili semaforima, ulicama pod uglovima, kilometrima bilbodra, možda brzinom kojom se živi, možda svim tim nedostižnim stvarima... Stotine puta je razmišljala o tome i ništa. Razloga nema, a opet! Mnogo puta su i ortaci pričali o tome i davali neka svoja viđenja... Ali nije to to!

Mogla bi da promeni način života. Staro društvo bi je odbacilo, novo ne bi prihvatila nikada. Morala bi da se pretvara, da se smeška, da bude fina, da priča o zanokticama i ceulitu. Španskim serijama. UH! Jedni te isti ljudi uvek. I ta lica, o Bože, ta lica. Šta nije u redu sa njima?

Posvađala se sa najboljom prijateljicom, iz gluposti, oko karmina. Kakva glupost! Da joj je neko pričao?! Mada nije zbog toga. J**o je karmin, razlog je bio mnogo dublji, njena pretencioznos najbolje fukse u gradu joj je išla na živce od kada je upoznala. Mislila je proći će je, shvatice, ali k***c. Glupača je nastavljala svoju beszmislenu priču u nedogled. Svi je muškarci jure i lude za njom, šalju poruke, mole... Jest malo morgen! Muškarci jure samo za hajnikenom, eventualno vinjak i poneka sisa. I bole ih dupe. Imaju i potpuno pravo. Sa kime da se kače, sa lutkicama i nedoraslom emotivno nestabilnom decom, kakvi su i sami. Hvala Bogu na Damiru. Imala je sreće. O, da! I to kakve sreće! 4 godine zajedno! 4 godine! I uvek bi ona pravila sranja, dramila i tražila ni sama ne znajuci šta. Šta je sve podneo, mučenik?! Ponekad se pita, da li je uopšte voli? Toliko gluposti koje mu je priredila moga bi podneti samo neko totalno bezosecajan ili totalno zaljubljen ili... Četri godine zaljubljen. Mora biti da je lud. Ili bolestan. Čak ni najmanji flert sa nekom drugom nije primetila. Nekoliko provocirajucih zezanja, ali ništa opasno. Ko će ga zanti?! Možda je samo proračunat, i ne traži mu se neka bolja prilika. Lenj da mrdne testise. Opet se nasmejala. Setila se... Sad se vec smejala, stavljajući ruku na usta, tresući se celim telom. Nikad mu to nije rekla...

Možda će da je zaprosi?! Imala je osećaj da se nešto premišlja. Misli! Bože, kako bi izgledala u venčanici?! Društvo bi polegalo od smeha. Ili ne bi!

Da li ti... DA!

Da li on... DA.

Od sada, u dobru i zlu. Kako li ide ta rečenica? Proglašavam vas... Ma nije tako. To je kod katulika. Ma... DA i to je to. Hapy familiy!

Postaje hladno.

Otvorila je vrata i ušla u trpezariju/kuhinju. Brzim koracima je pretrčala do sobe. Zavukla se pod jorgan, skupila se, da se što pre ugreje.

Sutra je prvi dan na poslu. Drakstor. Pijani, manijaci, narkomani, babe, dede... Čovece... Setila se sebe i svojih obilazaka dragstora sa društvom. Šta li su ti ljudi mislili?!

Napolju je i dalje sijala neonska reklama koja je osvetljavala sobu u potpunosti. Nekoliko puta je razbijala praznim flašama od piva, i svaki put bi je ponovo postavljali. Bilo je policije, pretnji, ko fol otisaka prstiju...

Prigovaranja ocu. Dolazaka na vrata. Na kraju ništa.

 

Šta da obuče sutra!?! Prvi dan, prvi utisak! Kako da se ponaša sa svim tim šmizlama?

@Suvi realisto, volela bih i nešto romantičnije pročitati kod tebe :) @sanjarenja56

Pa evo samo za tebe... Uzivaj...

 

POPLAVA

 

Reka se izlila. Voda na sve strane. Kao veliko ogledalo.

Mutna voda, neko drveće, starudije...

Čujem samo tutnjanje reke.

U nekom trenutuku pojavljuje se sunce. Odsjaj od vode zaslepljuje.

I onda...

 

KAO SVETLOST

 

izvireš kao svetlost

i kao svetlost se razlivaš po jezeru

prostireš se i zavlačiš svuda

pališ vatre kao sveće

kao vetar u naletu

rasplamsavaš buktinje

ulaziš u najskrivenije delove

zavlačiš se pod kožu

budiš maštarje

da igramo

kao labudovi na dunavu

okupani mesečinom

umiveni zvezdama

ti i ja

zaneseni

opijeni

 

ZABUNA JE POSREDI

 

prišao sam joj zbunjen

jel ovo put za nadu

NIJE

rekla je

ovamo putuju ostavljeni

ovamo putuju zaboravljeni

snovi

na kraju ovog puta je veliko groblje

na groblju su grobovi

koje niko ne posećuje

osim duša umrlih

koje nadgledaju žive

uskoro ćemo im se pridružiti

uskoro ćemo hodati po zidovima vremena

ništa nam neće nedostajati

osim jedni drugima

 

jednom sam se probudio na tom groblju

gavranovi su mi rekli

i ti si nečiji san

i neko te poslao na groblje

sahrani se sam...

mudre ptice

 

 

UNDERDUNDUM...

 

- Šta se radi, druže?

* Eto malo, šljakariše se!

- E moj druže, propo si i ti ko muda kroz šuplje gaće!?

* Zar ne propadamo svi tako! "I najveći buntovnik mora da pribavi siću za burek".

- To si u pavu. Osim ako ne misliš kao Kasper: "Još uvek sam jači od svake pekarke, oteću dva bureka dnevno".

* Daaa. Kasper je zmaj. Znaš li šta mi je pričao pre neki dan? Bio je totalo pukao od vinjaka, tri dana zaredom je pio, noć i dan, pa je otišao u park, ali ne onaj veliki, nego onaj ispred njegove zgrade, peo se na žardinjere, lajao iz svega glasa, uzvikivao svašta, pljuvao po ljudima, na kraju zaspao na ljuljašci... Ma strašno! On kaže da se ne seća ničeg, ali su mu komšije pričale. Sad se zareko da više neće piti.

- Stvarno! "A bio je kul momak! Perspektivan!" Sećaš se kad smo bili kod "Ribolovca", pa su došli oni likovi sa nekom čudnom idejom da nam objasne neke stvari... Onako pijan Kasper je video da je neka gužva, i da se nešto dešava, ali nije skontao da smo još uvek bili u verbalnom deliktu, pa se zatrčo, kako je samo uspeo da upravi noge, onako trčeći pokušao da udari onog najkrupnijeg, naravno, promašio, spetljao se i tresno na pod koliko je dug i širok. E, jesmo se smejali. Još više, kad smo videli kojom brzinom je ustao. Kao, ništa se nije desilo! Onda smo izašli napolje, a budala je već uspela da se pokači sa vojnom policijom. Ugovorcima! Eeee, jebem ti ludaka. Dobismo batine dok si rekao šta bi.

* aaaa!

- Kao i ono otoič kad su nas navatali murjaci ispred Diskaća, a on se bio okačio o retrovizor marice. Možeš zamisliti šta je onoj vozač marice mislio kad je video njegovu facu na šroferki. Kolege su pritrčale odmah, neubičajeno sredusretljivi za interventnu, i pitali ga šta mu je?! Verovatno misleći da je bolestan, šta li! Da bi on ladno rekao, oću i ja sa vama u maricu!!! Kad su skapirali da ih zajebava, lele...

* Jao, jeste, sećam se... A, sećaš se rasprave u pritvorskoj jedinici. "Ko cima kavez ptici?!" Na kraju smo došli do zaključka da je ptica ta koja provocira... Hahaha... Eee, svašta! Znaš da je posle toga Marina ostavila poruku svojima kući "Ptica je moj drug, otišla sam da je tražim". Njeni su otkinuli kad su pročitali. Zvali su redom sve službe i sve rođake...

- A ako ćeš pravo i jeste bila žešci gnjavator. Srala je za desotoricu.

* Ma jeste to, "teško je naci ženu koja smisleno zbori"?! Secaš se kad si joj to rekao, deset dana te jurila da ti "objasni" kako nisi u pravu. Koji lik?! Svaki put te prozivala zbog toga, i naravno, svaki put se izova nervirala.

- Jao jeste. Neko vreme me je baš mrzela. Kasnije smo to "prevazišli". Znaš da smo čak neko vreme i bili u šemi.

* I?!

- Ma hajde molim te. Sećaš se Kasperove "Teško kući kojoj ti budeš mesila česnicu za Božić!".

* Znaš li da je pokušala da ga bije zbog toga.

- I!

* Nije to ista kategorija. Ubrzo je uvidela bezsmislenost ideje. Pa mu je pretila da će mu nakačiti neke rođake, braću, ćaću... Kasper to nije umeo da podnese, ne voli kad mu se preti, znaš njegovu, "ako ćeš da uradiš nešto uradi odmah, nemoj kasnije", pa joj je odvalio šamar, ne rekavši joj ni reči, ni pre ni posle. Ona je samo sela i plakala sigurno dva sata...

- Nikad mi to nije pričala.

* Nije ni Kasper to nikom pričao. Skarlet je rekla meni. Ona i Anči su bile sa njima u Rupi.

- Šta li je sa njima dvema?

* Skarlet se udala za onog šabana, kako se zvao lik, onaj sa onim smešnim frizurama i kapama, Jamajka fore, pa sad imaju svoj butik, a usput prodaju i ribolovačku opremu. Imaju neki matori džip i stalno se smucaju po nekim rekama. A, Anči!? Nemam blage veze. Devojka je nestala netragom. Poslednje što sam čuo je da je bila u begišu na nekim studijama. Valjda! Mada ne verujem, ona i škola, teško bi to išlo... Šta se desilo dalje, Bog će ga zanti. Znaš da se Kosturko overdozirao i završio karijeru, a Sekač redovono posećuje nervno-B.

- Jebem ti život. Pa pogledaj te ljude jebo te, a ti mi pridikuješ o Bogu neka sranja. Uopšte mi nisi jasan, zašto si odbacio sve zarad Boga. Kakav Božiji plan može biti u Sekačevoj priči. Čovek je dao sve od sebe, prošao je najgore od svih nas, jebali su ga svi, ko je god stigao izdrkavao se na njemu, i prc... Bensedini, kurci palci... Šta radi? Od čega živi?

* Uvodi kablovsku. Pentra se po krovovima, kad smo se videli rekao mi je da je u poslenjih godinu-dve prevrno više govana nego za ceo život. "Seru golubovi majke im ga"!

- Koji lik? Pa gde je sad?

* Kruševac, Kragujevac ili tako nekako.

- Pa kako izgleda? Jel još uvek onako bled ko smrt?

* Da. Mršaviji je od Kosturka.

- Šta li je sa Rukom?

* Ruka!!! A brate. Njemu sam se divio do granica imbecilnosti. Kakva ludak, čovece. Secaš se kad je pišao na sred raskrsnice ispred SUP-a.

- Aha!

* Ja sam se smejao mesecima posle toga.

- Nikad nisam sazano što ga je iznerviralo da to učini.

* Stvarno ne znaš?!

- Ne znam, ozbiljno?

* Sad ću ti ispricati ono što je on ispričao nama. Negde oko pola sedam je nazvao Skarlet i rekao joj da se nadu u sedam kod SUP-a. I dođe on u sedam a nje nema. Još mu se kad je krenuo od kuće malo pripišalo, ali reče sebi, za deset minuta sam u Rupi pa će da obavi tamo. Možeš li zamisliti njega koji dvadeset minuta čami ispred SUP-a i čeka?! Nakon dvadeset minuta je krenuo prema gradu i video nju kako stoji sa druge strane SUP-a i čeka. Na Beogradskom putu. Zamisli brate!!! Ona je došla isto u sedam samo je stala sa donje strane SUP-a i čekala ga. I kaže on ne bi tu bilo nikakvih problema. Toliko mu je bilo smešno da nije hteo ništa da kaže. Kaže: "Bešika mi je, brat bratu, bila do grla. Popizdeo sam da ne može više. Stojim ko budala pola sata ispred SUP-a i čekam Skarlet. Onda onako besan krenem konačno ka gradu i vidim nju sa donje strane zgrade čuči i nešto prebira po rancu. Koliko mi je bilo smešno, sačekao sam je da završi pa da idemo. "Al’ ne lezi vraže svinje hranu traže". Ona kad me videla sva začuđena upita: "Gde si ti do sad, jebo te, čekam te već pola sata"? E tu mi je puklo! Bešika me gadno žignula. "Gde sam ja do sad?" kažem joj. "Sad ćeš videti gde sam?" Lepo se prošetam do centra raskrsnice, izvadim miška i počnem da pišam. "Evo gde sam!"

- Šta je bilo sa Skarlet?

* Pobegla. Deset dana nije izlazila nigde.

- I šta je bilo sa Rukom? Zašto su ga uopšte tako zvali?

* Ma budala. Gledao je neku emisiju o zaveri pederske mafije. Kao homoseksualci drže sve i imaju neko svoje tajno društvo, i takva sranja. A bio je na "zadatku" pisanja grafita po gradu, pa mu je ruka bila sva crna od spreja. I kad se vratio u Rupu počeo je da prepricava "gay-mafiju". Da bi na kraju dodao "Crna ruka brate." I ne zanujuci da mu je ruka crna. Anči mu je pokazala na ruku i svi smo se zasmejali. Tako je ostao, srkaćeno Ruka. Kasnije je pričao kako je nadimak dobio tako što je najviše od svih nacrtao pesnica kao grafita!

- Pa šta se desilo sa njim?

* Ništa naročito. Koliko znam, otišao je u Kanadu.

- Rve se sa divljinom!? A?

* Daaa... Rve se sa divljinom.

PAUZA...

PODUŽA...

- Šta se desilo sa nama?!

* Kako što rekosmo onog dana!? "Na nama je svršeno. Pravom življenju je kraj, počinje borba za opstanak". Onog dana kad je onaj kreten izašao na MTV i onako sav zajapuren rekao: "Free your minde!" bilo je jasno da smo ga ugasili. Pričali smo o tome?! Čini mi se samo da je bio zaboravio da se zahvali svom psu na "svesrdnoj podršci i pomoći u ostvarenju projekta"!

- Da. Kakva podlost i smejurija.

* Epilog znaš. "Kud koji mili moji".

- Daa. "Kud koji mili moji".

* Onda su izmileli svi ovi "eksperi", i evo dokle smo dogurali. Sećaš se? "Sve rečeno, mišljeno i napisano postaje sve više i sve opasnije nebitno po život". A dijalog je otišao u tri lepe... Niko nikog ne sluša. Ni najmanje. Gordost je uzrasla preko svake mere. I to ne ona gordost koja kaže "Ja sam bolji od brata mog", već ona koja kaže "Ja sam bolji i od Boga".

- Kog Boga?! O čemu bre ti pricaš? "Vrane su ti popile mozak".

* Bolje i vrane nego oni "samomisleći verujući"... A sećaš se rasprave!? "Jedini samomisleći je bio onaj prvi majmun koji je sišao sa grane, ostali samo prepisuju". Iz prostog razloga... "Civilizacija su dva majmuna koji izudaraju trećeg zato što se majmuniše".

- Daaa! E jes bilo dobro! Baš mi nedostaju takve stvari danas. Te male raspravice! Zar vera ne tvrdi da je čovek kreiran, otkud ti u priči sa majmunom?!

* Da. Čovek jeste kreiran. Smatram sebe da sam od Boga, a ne od majmuna.

- Ako ti je tako lakše!

* Lakše?! Misliš da je lakše?! A jel’ primecuješ da kroz ceo ovaj naš razgovor stalo se ponavlja "sećaš se"?

- Da. Spektakl nas je progutao i proterao u sećanje. Nema se više o čemu pricati, osim o njemu - "grande spektakle". A da pričam o Ceci-Jeci, zeku Peci... "Nemim posmatracima sopstvenog života".

* Ne ide.

- Zašto si sve to odbacio? Čovece!

* Zbog same vere. Sve ti je u veri. Najprostija matematika se zasniva na veri. Da sam neki političar koji ima za cilj neke poene, sad bih rekao "sujeverju". Ali to bi bila banalizacija i vere i matematike. Hteo sam da kažem da se cela matematika zasniva na tome da je "jedan jednako jedan". Ne može se dokazati da je "jedan jednako jedan". Jedino u matematici je ta tvrdnja tačna. U stvarnom životu, "jedan" nikad nije isti kao bilo koji drugi "jedan". "Jedan čovek" nije isti kao bilo koji drugi "jedan čovek". "Ne može se dva puta ući u istu reku". Pa ako ću da biram izmedu vere u brojeve ili vere u "jednog čoveka", onda biram da verujem Onome koji se pokazao kao dostojan iste. Zamisli kad bi matematika bila kao Pravoslavna vera. U Pravoslavlju, "jedan je jedano tri" i "tri je jednako jedan". Zamisli takvu matematiku, svaki put kad vidiš trojku ti možeš da je zameniš jedinicom, i obratno. To bi bila matematika!?

- Jooooj! Kako bulaziš! Ti svoju veru u Boga zasnivaš na "jednom broju" ili "jednom coveku"? Smešan si.

* Ne zasnivam svoju veru na tome. To je smo jedan primer. Najlakši za razumevanje. U one dane ja sam verovao tebi, ti meni. I dalje ti verujem, a veruješ i ti meni. Bez tog poverenja ili vere, ne bi bilo ništa od nas. Kao što smo verovali da ćemo biti saučesnici u promenama. Ali! Pokazalo se... Verovali smo pogrešnim ljudima.

- Ja te i dalje ne razumem. Zar da veruješ "jednom čoveku", popu, koji vozi skupa kola i živi "ko bubreg u loju"? I kako da ti sad verujem, kad si se odrekao onog što nas je vezivalo?

* Ne verujem u popa nego u Boga. Popovi su samo sredstvo ne cilj. Nisam se odrekao tebe, već bezveznih ideja.

- I ja verujem u Boga. U čemu je sad razlika izmedu mene i tebe. Tvoja vera je kao ispravna a moja pogrešna? Kako da poštuješ nekog ko je tu istu veru pogazio? Prilagodio sebi! "Ovozemaljskim okolnostima"! Oprosti, ja takvim ljudima ne verujem!

* Bog i ne traži da veruješ čoveku, već Njemu, to jest Bogu. Šta je tu sporno?

- Sporan si ti što me zajebavaš! Sad ti kao znaš šta Bog traži a šta ne trži!? Nije mi jasno kako neko ko je pisao onakve tekstove za Radio Rul’s, može sad da mi popuje o nekoj veri?! Pa šta si rekao Bogu zbog onog "I’m a anantihrist.."? Jesi mu se izvinuo zbog toga?

* Da.

- I šta ti je rekao? "Nema veze, pevaj, igraj, nemoj nikad da ti placaju na žiro račun, samo na ruke"!

* Aha!

- Znaci pokajao si se?

* Da. U tome je i suština.

- Suština čega?

* Vere u Boga.

- Bog treba da se pokaje!? A?!

* Ne. Nego mi, njegova izdajnička deca.

- Pa što nas je napravio takvima. "Izdajnicima"!

* Takvim nas je napravila naša slobodna volja, a ne Bog. "Uvek je neko drugi kriv"? Jel’ tako? Nemoj i ti molim te. A mi smo kao nevinašca, i kao nemamo pojma otkud ciroza jetre, kad smo popili samo dva-tri potoka vinjaka... Uzrok i posledice.

- Znači treba da se pokajem. "Meni su drugovi objasnili, i danas tačno znam gde je bila greška. Jeste, jeo sam govna"...

* "Tim biranim rečima"...

- Ti se zajebavaš. Zar nećeš sad da me "ubeđuješ" da treba da idem u crkvu, postim, palim svece, stojim po dva-tri sata dok papa zapeva, ljubim ruke, krsim se kad god čujem ili vidim bilo šta... Nekim "činjenicama vere".

* Od volje ti je. Slobodne volje! U šta ćeš da veruješ. Možeš da veruješ i u "Ali-babu i 40 hajduka" ako misliš da tako treba. Ili da odabereš neku od ovih novokomponovanih instant religija, mada! u odnosu na njih Ali-baba je... jack-pot premija... Ne postoje "činjenice vere". Iz prostog razloga jer se Bog ne može "dokazati". Svaki "dokaz" kao i svaki protiv-argument podjednako su bezsmisleni. Veru, kao i ljubav, ili nadu, nemoguće je dokazati. Tako nešto ili imaš ili nemaš. Sam biraš. Raj ili pakao, nema ničeg između. Ili-ili, ili jesi ili nisi. Nema suzdržanih. Suzdržan je izmišljotina koju su ljudi napravili da bi ugušili svoju savest, kao i nezainteresovani itd. Pitanje pre onog "Za ili Protiv" bi bilo "Da li glasaš ili Ne?" Pa sve ti to zanš, zašto ponavljam?

- Suzdržavam se od glasanja povodom glasanja! Ma pričali smo o tome, i u pravu si da postoje samo dva odgovora "Da ili Ne". To smo već jednom zakljucili. Znači nevernici u Pakao, a vernici u Raj. Lepo od Boga, koji nas toliko voli da može poslati nekog u pakao. Znaš ono, "Lepo je u Raju, ali, u Paklu je ekipa".

* Znaš da nije tako! Već svaki skup teži ka svom jedinstvu, dobri dobrome, loši lošem. "Svaka ptica svome jatu leti". I uopšte čemu strah od pakla ako ne veruješ da postoji? Rasprava nam je bezsmislena. Kao što rekoh, niti ćeš ti meni dokazati da Bog ne postoji, niti ću ja tebi da postoji. Tako nešto i ne treba da bude dokazano, zarad same vere. Ako je nešto dokazano vera je onda bezsmislen pojam. Zbog toga Bog i nije ostavio nikakav "dokaz", da se pokaže "ko je vera a ko nevera". Mada dokaza ima koliko hoćeš, samo ako hoćeš da Veruješ.

- Opet ti kao znaš šta je Bog, i šta je uradio, i zašto je uradio, i kako je uradio!? Kao da ti imaš ljučeve od Raja! Ne razumem ljude koji tako nešto tvrde. Svaka religija tvrdi da ima autorska prava na Raj i Pakao. Što su pope sad drukčije od bilo koje druge religije. Zar će zaista samo par ispravnih hrišcana biti spašeno, a svi ostali će da popasu Pakao. Misliš da ni jedan Budista neće ući u Raj, pogledaj njihovu veru, i šta ti ljudi mogu svojom verom. Mir koji šire, harmonija, i ne porobljavaju vernike.

* Da, da! Mir koji šire?! Ne porobljavaju vernike?! Daj molim te, pa šta rade gurui? Čemu one i onolike kolonije vernika. Obožavanja i klanjanja. Primer - Bruce Lee?! On je bio vrlo miroljubiv. Sa onim kricima dok ubija, ili osmehom dok lomi kosti. Vrlo miroljubivo! Opet nastavljaš bezsmislenu raspravu. Kakve god da poželiš primere takve ćeš i naći. Princip je takav! "Svaki koji traži, nalazi"! Šta god da tražiš to ćeš i naći, Ðavola tražiš Ðavola ćeš i naći, Boga tražiš Boga ćeš i naći. Primer može biti i Satja-Sai-Baba i sl., ja ih svrstavam sve pod "Ali-babu i 40 hajduka" jer to i jesu. Kao u onom crtanom, najpre dolazi Ali-baba i vitla mačem, u našem slučaju slatkim rečima, a neretko i mačem; onda za njim dolazi 40 hajduka i mažnjavaju sve na šta naiđu... zubalo postarijeg gospodina, može! Po mom, postoje dve vrste religije ili vere, vera u Boga koja kaže da je Bog Tvorac i da se njemu treba pokloniti kao spasitelju nas samih od od nas samih i sigurne smrti; i sve ostale u suštini bezbožnicke. Uostalom što se raspituješ za veru ako ne želiš da veruješ?! Čemu priča ako te ne zanima?!

- Ne diraj mi Bruceta, drzniče! On je jedini čovek u istoriji koje se borio na strani pravde, zarad same pravde... Ma nemam pojma što se upuštam u diskusiju. Onako. Malo mi neke pope izgedaju isuviše umešane u "svetovne stvari".

* Šta ti je tu čudno?! Kad imaš političare koji su, maltene, "super-mudri-ljudi"; na svako pitanje imaju odgovor, u svakom slučaju rešenje , a opet ništa nije kako treba. Ekspertske timove sposobne da izračunaju sve i dokažu sve. Narod koji... Joj narod! Nije ništa posebno da postoje i sveštenici koji su se dali u ’olitiku ili biznis.

- Ma nije čudno. Kapitalizam je napravljen tako da proizvodi samo jednu potrebu, potrebu za novcem, što bi onda bilo čudno da je ta potreba ovladala mnogim. Potrošačko društvo. Sve je na prodaju, pa i Raj valjda.

* Da, da. Ima i takvih tumačenja. Daš pare i nema brige, Raj te čeka.

- Svi su se dali u tumačenje Biblije. A to mi se ni malo ne sviđa. Eto čak i ti.

* Ma kakvo tumačenje. Ja sam ti što se tice Biblije početnik. Govorim ti ono što znam. Znaš ono "čuvaj se čoveka jedne knjige" nekad je bila krilatica koja je značila nešto, danas se umešalo još stotinjak knjiga pa velika većina izmišlja sebi nekog Boga po nekim svojim merilima i u istog veruje. Pa na osovu tog i propovedaju, čak i ne zanajuci šta rade, tog nekog izmišljenog i prilagodenog Boga. Kao ovi novokomponovani "samomisleći verujući". Pravoslavac koji veruje u reinkarnaciju!? Nespojiva stvar, jer jedna drugo isključuje i iz samog pomena u svom opisu. Apostol reče "smrt, a potom sud", a reinkarnacija bi bila neprestano ponavljanje i usavršavanje života. Ili je sud ili ponavljanje. Jedno drugo radikalno isključuje. Ne može sud, pa ako nemaš prolaznu ocenu onda reinkarnacija, a ako imaš onda Raj. Šipak! Za tako nešto nema osnova nigde, sem u ljudskoj gluposti. A ljudska glupost... Mislim, šta reći!

- A što ne bi moglo? Avgustovski rok!

* Ma danas može sve. Nacisti koji "veruju" u Hrista. Pravoslavci koji veruju u Budu. Nevernici koji veruju u sudbinu. Ološ od crnih i belih magova, raznih proročica, horoskop prognoza, pobornika psiho-aktivnih supstanci, super-razumnih uličnih filozofa, neću ni da komentarišem.

- A što ne može?! Ne oziljno; što ne bi moglo tako? Svaki čovek je poseban, i svaki ima neki svoj poseban put. Čak, ako ceš da uzmeš primer svetitelja, i medu njima ima razlika. Neki su bili mučenici, neki prosvetitelji, neki molitvenici, neki stolpnici, neki jurodivi... Neki ovako, neki onako... Pa ako oni mogu da se razlikuju u svom ispovedanju jedne te iste vere onda možemo i mi...

* Pa kažem ti. Sve može...

- Zajebavaš me...

* Prvi si počeo...

- Jp!

* Šta radiš ti? Jesi se priključio ovim nekim "nevladinim oragnizacijama"?

- Daj molim te... Toliko nisko nisam pao... Švrljam okolo, tezgarišem... I tako... "Čekam sudnji dan".

* Lepo je pričati sa tobom.

- Jp! Ti znaš da se ja i ti skoro nikad nismo slagali, gotovo ni u čemu. A opet, najviše volim da pričam sa tobom. Šta ti je čovek? Prcaš me ko konja već godinama, i opet eto me na još! To mi je oduvek bilo, onako... nemam pojma... čudno... blago rečeno... Oni koji su mi bliži po razmišljanju i nekim stavovima nikad mi nisu bili toliko zanimljivi, obično bi ih se klanjao... Nije mi zanimljivo... Kad priča ko i ja, čini mi se da mi podilazi... A to brate ne podnosim... Ovako sa tobom znam da ćeš da mi kontriraš pa to ti je...

* Šta ćeš kad "volem"!

- Jaoooo... Ta je bila dobra... "Ne zna da igra karte, al’ voleeeeee"... Kako si se toga seto!?!

* Multitalenat!

- Haahaahaahaahaaahaaaaaa.

* Pozdravljam te...

- Naravno. Vidimo se.

 

- KRAJ PRVOG ČINA -

 

NOVO DOBA...

ili

rekontra-kontre

 

Ako religija ima svoju kontru - ateizam. Šta bi bila rekontra-kontre? Verovatno neko stanje "s' onu stranu dobra i zla" gde sve prestaje i nestaje, i više nema dobra ni zla, već čista i uzdignuta svest. Svest koja je spoznala samu sebe u celini i prevazišla to mizerno stanje dobra i zla... Svest kojoj su otvorena sva vrata i koja je spoznala sve vidove percepcije. Svest! Koja se vratila u svoje prvobitno stanje pre buđenja, ili ako vam više odgovara, svest koja je dostigla svoje savršenstvo...

 

Zato su ljudi smislili novi način, novi put, NOVO DOBA... koje će u potpunosti doneti sve ono što je čovek ikad želeo... A to je da zadovoljavi svoje fizičke i duhovne potrebe.

Recept:

Fizičke potrebe... Tehnologija će se usavršiti i čovek će pronaći načina da ima neiscrpan izvor energije, a ostatak tehnologije će biti tu da nahrani, napoji i osigura ugodan boravak tom čoveku.

Duhovne potrebe... Uzeće se od svake religije ono najbolje i napraviće se nova vera. Univerzalna! Vera koja objedinjuje sve. Vera koja otvara sva vrata. Vera sa kojom ćeš moći da radiš šta ti je volja, bez ograničenja i bez grižnje savesti.

 

Sloboda za sve!!!

 

Rekao bih "rekontra-kontre", ni crno ni belo, već ceo spektar duginih boja... Šareniš koji zasenjuje sve ono što je civilizacija ikad videla i doživela. Opet će doći vreme kralja Artura i čarobnjaka Merlina, samo što će sada svi biti čarobnjaci i kraljevi...

 

Nije važno ako si dobar ili loš, to ionako ne postoji, to je samo ružna prikaza sadašnje jadne i ograničene svesti. Nije važno ako ceo život protraćiš na gluposti, ne brini, tvoja će se svest opet reinkarnirati i opet ćeš imati priliku. Ne brini se ni zašta, čak i ako poludiš, nema veze, ti si samo na jednom stupnju evolucije. Samo mirno sedi, meditiraj, ne brini ako se oko tebe svet ruši, nije to svet, to je samo sistem, tvoja percepcija se ruši, i ti tu nemaš šta da izgubiš, jer ćeš se ti opet vratiti negde u budućnosti. Nije važno što nećeš znati da si to ti, jer će ionako tvoja svest kad se upotpuni, sve spoznati, i buduće i prošle. Sve će se stopiti u jedan tren.

Zato, opusti se...

Udobno se namesti, i posmatraj kako se podiže horizont tvojih rascvetalih želja. Kako ugao tvog rasta se nalazi negde na 45 stepeni od horizontalne ravni tvog vida. Ti evoluiraš, rasteš i razvijaš se. Ispunjavaš se. I kad uradiš sve kako treba, u nekom od života, naravno, široko se nasmej, jer sve je bolje i bolje... Pusti mozak na ispašu, neka zamišlja stvari, neka ih projektuje. Pustite um neka beskrajno pokušava da pronađe izlaz iz začaranog kruga, sve dok ne nestane... Ne pomažite mu ni u kom slučaju, logikom, istinom, ili sličnim nebulozama, kao što je provera...

I ne brini se ni za šta. Naučnici su tu da rešavaju problematična pitanja, medicina-doktori da brinu o tebi, modni dizajneri da te ulepšaju... Nivea i Solea samo što nisu pronašli večni eliksir mladosti... strpi se malo, nemoj da si na kraj srca... misli pozitivno...

Još samo malo se strpi... I ne brini se ni za šta... Samo budi pozitivan i sve će se rešiti dobro...

Ti se samo udobno smesti, najbolje je negde odakle možeš imati proširenu percepciju (neko opojno sredstvo po mogućnosti), odakle možeš stvari videti jasnije... ps. U pravu si... IRONIČAN SAM!!!

 

A um će se jednog dana vratiti!!!

 

"Sve ispitujte, dobra se držite.” (1.Sol.5,21)

 

KOMSIJANERI II

 

Muka brate. Ali ne onako kao pošast, ili kako to imaju normalni ljudi. Zapali se kuća, ili neko bude bolestan, ili ga udare kola. Ne, nego kao dosada. Grizem sebe. A znam da bi trebalo biti bolje. Uvek je taj odsećaj prisutan. Uvek nešto nedostaje, uvek. I onda sve prelazi u dosadu. Čisto onako, i vidim, nema šanse da se nešto promeni. Sećam se. Ima neka priča o nekom kralju koga je stalno bolela glava pa nije znao šta da radi. Poseti ga neki mudar čovek i kaže mu da će mu pomoći ako bude gledao u zeleno. I kralj uzme pa prefarba celo kraljevstvo u zeleno... Nakon nekoliko dana poseti ga mudrac, i vidi kako su i ljudi i kuće i životinje, sve prefarbano u zeleno... Ode do kralja i pita ga šta se desilo. Kralj kaže; poslušao sam te, sve sam ofarbao u zeleno i mnogo mi je bolje. Mudrac se zaprepasti, pa što nisi samo stavio zelene naočare, tebi bi bilo sve zeleno i bilo bi ti bolje, a ostatak sveta ne bi trpeo zbog tebe...

Znam; rekoh tom mudracu. Probao sam i to. I promenuo sam sve, čak i navike. I nije išlo. Opet me progonio taj osećaj nesnosne dosade. Čuo sam i priču o tome kako je radost i zadovoljstvo u sitnicama. I učinio tako, krupnih događaja jedva da i ima u našim životima. Ali opet ništa. Nikako da se skrasim. Čak i kad sam veseo i radostan zbog nečeg, znam i osećam da me iza ugla vreba umrtvljenost i da samo čeka priliku da zamaknem.

Ma smejem se ja. Ima tu zanimljivih ljudi i smešnih događaja. I bude mi mnogo lepo kad pričam sa njima i onako, poželim skoro da ostanem sa njima za stalno. Ali ne ide. I ne ide. I tačka. Nekako vrlo brzo se utišamo, pa se pojavi ona neprijatna tišina koja prosto nagriza živce. I moraš ustati i otići da makar nešto sačuvaš. Da ne proključaš. A znam da mi ti ljudi nisu ništa krivi, nisu, vrlo su mi potrebni i dobri. I da ću ako bilo šta progovorim napraviti sranje. A ona ću da se jedem još više.

U jeste, i bes. Ponekad se pitam kako uopšte živim sa tolikim besom. Kako nisam natrčao na nekog ko je još besniji i tako izgubio i ovo malo života. Ima vremena! U kad pobesnim... Grizao bih štok od vrata, ujedao kučiće uzput, grizao dupe komšiji... Ali ništa. Postane mi dosadno. I ništa. Sednem negde u hlad. Zablenem se u neku tačku i buljim tako satima. Ništa. Nikad se ništa nije desilo tada, niti sam nešto pametno smislio.

Jesam?! Jesam, jesam. Bio sam i zaljubljen. I to kako. Kupovao cveće, otvarao vrata, išao u bioskop... Ma pravi kavaljer. Onda sam se jednog dana samo okrenuo. Ništa joj nisam rekao. A i šta bih joj rekao. K'o da imam šta reći. Ionako smo sve ispričali što se ispričati moglo. I preko toga. Čuo sam da je plakala nekoliko dana. Zvala me. Tražila objašnjenje? Kad bi ga bar znao! Ponekad sam ćutao, ponekad lagao... Da je do mene. Da nam ne ide. Da nismo jedno za drugo... I bilo je samo još gore. Na kraju, ona pametna. Prebolela budalu, našla nekog pristojnog momka i udala se. Izrodila decu, stara se o njima. Pitao sam se možda je u tome ključ. Deca. Ali, nije to za mene. Mada mi ponekad proradi taj roditeljski instikt. A kad proradi, ne staj mi na put! Nikako! Uuuu, bre. Tad sam najgori.

Ma jesm probao. I bio sam u vojsci zbog toga. Najteži rod. Padobranci. Stariji su mi govorili, da vojska učini čoveka odgovornijim i sposobnijim. Jeste. Sposobniji sam. 50 sklekova za doručak, 50 za ručak, 50 za večeru, stotine kilometara pretrčanih, gušterovih letova ne zna se... Jesam sposobniji. Jak ko bizon. Ali i dalje ništa. Ugrizao sam vodnika za ruku, otkino čoveku kilo mesa. Pa iznervirao me! Bio u pritvoru. Cela frka. Lečenje. Šivanje. Ukori, uslovno... Izvinim mu se. Znaš kako se iznenadio. Mislio je da ga mrzim. Ma ne mrzim te, jebeš ga. Ajmo na pivo, sad ćeš videti da te ne mrzim. Pili ko stoke, celu noć. Razbijali, maltretirali vlasnika kafane i pevačicu. Plakla mučenica. Muzičari ni da pisnu. Jedva se dovukli do kasarne. Pevali u tri ujutro u spavaoni, vikali „uzbuna". A ljudi umorni, jedva čekaju da zaspu i da se malo odmore. Meni da je neko onako pijan pevao u tri ujutro, izašao bih napolje uzeo pušku i bez reči ga upucao. Ništa! A „vođa" mi kasnije davao slobodne dane. Nikad nisam skontao zašto. Bio mnogo dobar sa mnom. Vaspitan čovek. Porodičan. Čuva se za ženu i decu. Razumem ga. Zna on. Ja sam tu par meseci i zbogom. Što mu treba ludak na vratu.

I eto ti sad. Radim kao nešto. A ljudi na poslu sve fini. Niko ništa ne sme da mi progovori. Dobri ljudi, vaspitani. Rade, staraju se za budućnost, jure devojke, ili momke, lažu, kradu, vrdaju, izmotavaju se, prenemažu...

Ima ih pa se zalepe za mene, nemam pojma zašto. Uzmem i pričam joj takve gluposti; namerno, da joj se zgadim; kmečim ko malo dete, plačem ponekad, preuveličavam stvari, serem ko neka ženturača, ma kažem ti, zgadim se sam sebi; majke mi, a ona ništa, ko da pesme recitujem, još razmišlja o tome. Pa kao savetuje me, rešava moje probleme. Probleme?! Trudi se.

Ko je tu tek lud?!?!

I opet! Kad mi dosade sve sex-poze i sva preseravanja kažem joj, što ne nađe nekog normalnog čoveka, lepo se uda i živi ko što joj dolikuje.

Voli me - kaže.

E tek se onda pitam KO JE TU LUD?!?! Toliko se jako zapitam da joj, na kraju, obavezno pukne šamar. I čudi se?! Šta mi bi? Šta je sad sagrešila? Što sam takav prema njoj kad je ona prema meni tako dobra. I kune se svim na svetu da me ne vara? Da nema pojma ko su ti ljudi o kojim pričam? Da onog druga nije videla mesecima... Da nije ni sa kim bila! Još gore, samo još gore bude. I opet se vrati. I pita me; jesam li dobro? Uuuuuu, breeee... Ućuti, samo ućuti. I ućuti ona. Ne progovara ni reč satima. Ćuti i gleda me. Šta ću!? Snuždena i sjebana. I bude smao još gore. Sve gore i gore. Isteram je napolje. Neće. Plače. Žensko je, šta da radi sem da plače. Uhvatim je za ruku i gurnem je preko praga. Upalim tv, pustim neku utakmicu, odvrnem do daske zvuk, uzmem pivo i sednem. Komšije, dobri ljudi, ne pada im na pamet da mi kažu nešto. Ćute i slušaju prenos.

Volela bi da može da me razume.

Kažem joj da "nikad ništa neće razumeti, do kraja života." Opet ne konta!!!

Žali se mojim drugovima. Oni meni prenesu. Jednom, dva puta... Više im nije padalo na pamet.

I sad, KO JE BRE LUD OVDE?!?!?!

Šta da radim???

 

 

TORTURA INTERPUNKCIJE...

 

Nemam afirmacije za neke pretenzije. Očigledne su samo tenzije. Nestvarni eksperimenti? Kalkulanti. Špekulanti. Stavićemo ljubav pod kamatu; ubirati proviziju; ležeći na nekom ostrvu beznađa; zaklonjeni palmom sa desktopa; od sunca stvarnosti... ne više između dobra i zla; već! izmedu kodova i modova! Egzorcisti trolova, spinova, trojanaca, virusa...

 

A pitanja?

 

Kako bi rekao onaj čuveni... veliki... na daleko poznati... izuzetni... vrač - Gospodra prstenova; "Questions? Questions, who need answers?" (Pitanja? Pitanja, kojima trebaju odgovori?) I, naravno; pretnja štapom!

 

Neki su se pojavili sa jasnom namerom da eksponiraju. Sebe i/ili druge. Prikaz "bede studentskog života". Ponoćni razgovori. Kratke razmene recepata kuvarica; domaćica?! Panoi. Manifestacije! Razmena informacija!? Dizanje revolucije??? Ali ne u realnom modu. Virtualne revolucije. Banalizovanje!? Iste, i/ili? Možda. To sad nije ni bitno. Flertujemo sa "NN" licima iz druge dimenzije. Mudrost je očigledna. Poštapalice citatima. Samo slepi ne vide! Ostali se samo prave. Zavaravaju sebe. Ili mene!? Ili vas?!? Urbani proleteri. Neretko zanimljivi likovi?! A i scene. I dalje smo samo posmatrači. Publika! Saučesnici?!?!?!; malo danas, malo sutra... Odgovori su nas zobišli. U širokom luku. Rekonstruisani ispadi istorije. Ponavljaju se. Ko se ne seća iznova proživljava.

 

A šta ti radiš ovde? Virtuz reči!? Kako; smešno!!! Simboli su postali slike. Slike su postale reči. Reči pixeli. Monitor se zamutio. Zar monitor nije sinonim za nekog ko motri, motritelj. Koga/Čega? Begstva! Od života na "tačkice". No, niko se ne seća "tačkica".....

 

Tu smo. Noćni klub, kome je ponestalo vina.

"Vino života je ispijeno. U ovom pretencioznom noćnom klubu ostaje samo talog."