8.

 

Mislim da mi je srce bilo slomljeno. Tako je bar izgledalo. A hteo sam da je pitam da budemo zajedno i sve to... Baš glupo. Pisao joj pisma. Dugačka. A onda mi nije više bilo ni do čega. Stvarno. Postao sam totalno depresivan. Išao sam na posao i vraćao se a da to nisam ni primećivao, iako sam tada radio na građevini kao fizikalac i to po deset-dvanaest sati dnevno. Nije bilo dugog posla, a i dobro se plaćalo... Sve mi glupo. Prestao sam i da čitam... I da gledam zvezde i mesec. Sedeo sam ispred televizora, a ni njega nisam gledao, nego onako samo buljio u njega.

Mnogo posle toga opet je sretnem, i opet kažem sebi... Ćuti, okreni glavu, pokri se ušima...

Priča ona opet, ja uglavnom ćutim. Sve ide sjajno kod nje. Završila višu školu, pa sad radi u banci. Sama se izborila, radila i davala ispite. Otac se razboleo, pa se ona stara za sestre i majku. Pa je sva lepa, ali onako neprirodno lepa. Ista kao one devojke koje nemaju ništa na licu. Ni rupice, ni bore, ni jamice, čak ni traga od neke bivše akne. Sve ravno i glatko k'o led. Celo lice u istoj boji. Kosa joj sva uvijena i ofarbana u istoj nijansi. Sve neka odela. Bela košulja i neki kao gornji deo od odela, kratka sunknja do kolena. Sva onako poslovna žena. I one odvratne i grozne ogromne naočare za sunce. Ne ide to. Sve sjajno?! Znam te bre. Znam kako dišeš, rekla si mi. I samo čekam da vidim šta to nije u redu. Ja ćutim. Kažem tu i tamo po neku. Dobro je. Radi se, živi se, i tako... "Imaš li nekog?" pita me. "Nemam" rekoh, "nešto sam sav turoban pa devojke beže od mene. Ne vole me baš. A i one što nađu da sam interesantan ubrzo odustanu." Ona se iznenadi, kao "što to" i širom otvori oči od čuđenja. Zna me. Vidim da me zna. "Ma od kud znam šta im je. Verovatno je do mene. Ne trudim se dovoljno, i stalno sam nešto mrzovoljan, pa me izbegavaju. A šta je sa onim tvojim?" Aha! Tu smo. Nešto se snuždila. A meni srce hoće da izađe na nos. Nije mi to trebalo. Znao sam da je priča išla otprilike ovako. Naišla je na lika koji joj je pričao bajke, a ona ih jako voli, znam to, i ja sam ih pričao. Ispričao joj je čudnu priču sa hapy endom, i ona je pristala, jer voli takve priče. Šta ćeš kad voli čudne priče i bajke... I onda je sve bilo kao u bajci, i pokloni, i ogledala, i kočije, i sve to. A onda joj je rekao kako je zaboravio da joj napomene kako ima ženu i dvoje dece, ali da to i nije toliko važno sve dok se njih dvoje vole. Sigurno tako nešto, ako ne i gore. I ona se našla u šumi iz koje ne može da se vrati, niti može da nastavi da živi u toj šumi laži. Pa je stala i tu ostala. Bolje je i neko nego samoća. Nije ona devojka za samoću.

A srce samo što ne iskoči, ozbiljno. Da ga tada snime, verovatno bi bio neki medicinski fenomen. Prebacim odmah temu. Da ne boli toliko baš. "Šta ima u tom i tom gradu, gde je ostatak ekipe?" i tako... Glupa pitanja, ali dobro dođu ponekad. Ona se odmah razveseli, videla je onog čupavog, pa je videla brku... I sve tako... Ali nema više onog oduševljenja, i nije to više ta priča, znaš. Sve je sad nekako gluma. Zna me pa mi ugađa. Zna šta volim da čujem pa me gađa pravo po sred čela.

Snuždi se na tren, kao da će da zaplače i onda se suzdrži, jako se suzdrži. Mogao bih da je dotučem i svašta da joj uradim. Da se osvetim, kao. Ali nisam ja takav. Meni je žao kad je vidim tako nesrećnu a više ne može ni pošteno da se isplače, kao što je to pre radila. Kad sam joj pričao Romea i Juliju njoj se jako plakalo i ona je prosto stavila ruke na lice i plakala. Plakala je koliko je volja. Sad ima skupu šminku pa ne ide da suze kvare ceo taj izgled. Mogao bi da kažem tako nešto, ali neću. To bi je baš povredilo. Mada mi dođe ponekad.

 

nastaviće se...

7.

 

Uglavnom. Rasturi se škola. Novi grad, za mene, novi grad za Milenu.

Dođe ona kod sestre za jednu novu godinu. Kao nismo se videli sto godina, da se ispričamo i tako dalje...

Ljudi, znate šta ću da vam kažem!? Nisam prorok. Definitivno nisam prorok, kao oni pravi proroci. Ali tačno znam kad će da se desi sranje. Kao onda kad sam celu veče govorio ortacima da će se desiti sranje, ali mi nisu verovali. "Ljudi, desiće se sranje, garant!" A oni me još zezaju. Sranje je rat i sve oko nas, šta bi još moglo da se desi. I sve tako. I odemo u diskoteku, i potučemo se sa nekim ludacima... Sutradan, jedan razbijena njuška, jedan isekao obrvu, razbio glavu.. Skroz smo bili propali...

Pa tako... Kad mi je sestra rekla da dolazi Milena, znao sam da će biti naopako. I kažem sebi, idi negde, pravi se da imaš neki neodložan posao, idi lutaj šumom, juri čavke. Nisam. Ostao sam i sačekao je.

Sve je počelo lepo. Grudvali se, pravili sneška, išli u diskoteku, blesavili se. I pre nego što će da ode, kaže Milena kako ima dečka i kako su ozbiljni, kako joj kupuje poklone i sve to. "120 maraka šminku za rođendan i neke kožne čizme." A znam je. To je gadno, mnogo gadno kad te neko zna. I još pazim mnogo šta ko priča, jer sam čitao neku knjigu... Nije važno. Uglavnom jako sam skoncentrisan kad neko priča, naročito ako mi je stalo, i sve snimam u glavi. Kao neka traka. I onda kad mi volja samo premotam i znam sve šta je ko pričao. Ozbiljno. Čitao sam da je to fotografsko pamćenje, ali nije tako kod mene, kod mene je celokupan video zapis, sa sve osećajima i mojim mislima, kao i napomenama koje sam tamo stavio. Znate. Ponekad me to nervira. Zato što baš svašta pamtim, a ponekad dobro dođe, kao u školi, nikad nisam učio, samo sam pamtio ono što su profesori pričali i uvek imao dobre ocene. Znam da joj se jako svidela šminka od 120 maraka a da joj se kožne čizme i nisu tako mnogo svidele iako su verovatno bile daleko skuplje. OK. Sad. Znam ja da devojke mnogo vole poklone i sve to. I ja sam njoj svašta poklanjao. I minđuše, i narokvice, i brojanice, i školjke, mnogo je volela školjke... Jednom sam u nekom manastiru kupio neki krst sebi i njoj, isti. Običan, ispletena pertla. Još uvek ga nosi.

Ali opet. Mene je to tako pogodilo, da nisam mogao sebi da dođem nekoliko godina. Stvarno. Stalno kad bi se toga setio bila mi je neka muka u stomaku i glavi. Sutradan je otišla. Sela u svoj autobus, a ja i sestra u svoj. U autobusu muzika... "Milena, milena, milena, ja nisam želeo kraj"... Došlo mi da izudaram onog vozača i da izađem napolje i odem da me više niko nikad ne vidi. Sakrijem se u neku pećinu i sačekam sudnji dan. Znao sam da nije trebao da se vidimo, ali đavo ti ne da mira, i stalno te čačka. Lukavac je on, uuuu, i to sam pratio i otkrio. Neće on da ti kaže, ajd sad ubi nekog ili ajd skoči sa litice, i ti uzmeš pištolj i bam ili skočiš sa litice. Jok! Zna on lukavac da skoro niko na to ne bi pristao. Nego ti dodaje po kap gorčine svaki dan. Samo malo, tek toliko da ti zagorča sve. I tako stalno. Svaki dan. I onda kad si ti već pečen i polako pucaš po šavovima, e onda te uvede u sitaciju i ti se iskališ na nekom skroz nedužnom, i onda se godinama jedeš zbog toga. Pukneš, ali ne tamo gde treba nego skroz negde bez veze... I onda ti se smeje... Lukavac. Onako podlo i obešenjački... Samo da te još više iznervira... A kad se iznerviraš onda si njegov...

 

nastaviće se...

6.

 

Kad sam bio četvrta godina, a ona druga, negde posle nekog granatiranja našeg mesta, nismo išli u školu nekoliko dana. Čini mi se ceo mesec pred kraj škole. I onda su nam javili da idemo u ponedeljak. I dođem ispred škole, a tamo sve staro društvo. Devojke iz odelenja silno mi se obraduju, jer sam stalno provaljivao neke smešne fore. Išlo mi to od ruke, pa što da ne. I kad dolazi ona. Okači mi se oko vrata i svega me izljubi po licu. Tek onako. U trenu sam pomislio da je pijana ili tako nešto. Mada nikad nije pila. Ali mi bilo jako čudno. Uhvatila se oko mene kao da se pozdravljamo za večita vremena, a nije tako. Dugo smo još išli u školu. To je bio tek april ili tako negde. Ljubi ona mene, a meni sve nekako drago, uuuu, mnogo mi lepo. Zagrlila me i ne pušta. Ja je pogledam i onako pogledom je pitam šta je, ali sa osmehom, vidi i ona da mi je drago. Ona slegne ramenima, i ništa. A sve me nešto gleda. Kao da bi htela da kaže nešto ali ne sme, gužva je, mnogo ljudi. Samo me tako gleda. Kao da joj se ne ide odatle. Kao da bi ostala tu sa mnom i sa mojim društvom, ali ne sme, stariji smo, matruanti ili šta već... Ne znam. Onda se okrenula i otišla do svojih drugarica. Ali vesela, onako oduševljena, neobično vesela i oduševljena, kao da je upravo iznenada osvojila titulu miss a da se nije ni kandidovala.

Bili sam maturanti, pa kao što je red, pravili smo sranja. Razbili ogledalu u kupatilu. Budala Stanko, udario ga glavom, sav se živ isekao, a bio miran dečko. Samo se opio. Dolazio direktor, doktori, hitna. A mi pijani k'o klenovi. Ne vidimo ništa. Bilo me je stid. Da kažem, ako baš hoćete da znate, stid. A Milena se samo smejala, što me vidi pijanog i sve to, mnogo se smejala.

Matura. Celu veče ples i pivo. Cure se spremile, opako se spremile. Nisam prepozano najbolju ortakinju, zmaja od devojke, koliko se spremila i bila lepa. Tu sa napravio sranje. Rekao sam joj, "Šta si to uradila od sebe?" i smejao se onako kretenski. Pa nikad je nisam video u haljini i našminkanu. Znate kakav je to šok. Kasnije pitam jednu školsku gde je ortakinja, a ona kaže da je plakala u WC sigurno sat i da je onda samo istrčala napolje i otišla; kući valjda. U, jebem ti budalu. Joooj, kakav sam kreten. A znam da nema reči kojom ću da joj objasnim da je u suštini mnogo lepo izgledala i da sam se samo zezao. Hteo sam da skočim sa terase. Stvarno. Ali sam odustao. Nije bilo mnogo visoko a i sigurno bi se dole unakazio. Takav sam, skočio bi i polomio se, i onda bi do kraja života živeo na cevčice i slamčice. Takav sam baksuz, ni ubiti se ne bi umeo. To me baš ubilo. Pa mi je cela maturska otišla u tri lepe. Na kraju sam zgrabio sako i pobegao i ja...

Posle smo došli u školu još koji dan. A mene stid da bilo koga pogledam u oči. A ortakinja ništa. Opet se smeje i zeza me i provocira. Sve po starom. Idemo iza škole da zdimimo po jednu na brzinu, smejemo se, idemo na bilijar... Život bi dao za nju. Ozbiljno. A znam da je boli i da će je još dugo boleti to što sam uradio, a ona ništa, stegla zube i teraj... Za nju bi sad život dao, stvarno vam kažem. Nije od onih što vam posle sranja kenjaju i seru da vam se život smuči. Konta da znam kakvu sam glupost napravio.

 

nastaviće se...

5.

 

U srednjoj je bilo malo drukčije. Sviđali su joj se neki momci. Tako nekako. Uuu, to me baš nerviralo. I nekako bolelao, onako podmuklo bolelo. Na primer... Bio je neki Jovan. Sav smotan, jako smotan i odvratan momak. Kad hoda sav se nekako uvrne, i hoda u stranu. Iskrivi glavu k'o vrana na jugovini, i nikog ne gleda. Obavezno u ruci drži ključeve od svog keca i zvecka sa njima, i neke bezvezne naočare i samo tako hoda. Njoj se sviđao, ne znam zašto. A znao sam ga. Đubre neviđeno. Kad sam došao prvi put u srednju nešto me je bio zezao, kako škola nije tamo kuda sam ja krenuo nego u nekoj drugoj ulici, i sve tako neke gluposti. To baš ne volim, kad misle kako znaju nešto ako znaju gde se nalazi škola ili neka ulica. Došlo mi je da ga odalamim, ali je bio stariji godinu ili dve pa nisam, a imao je i neko opasno društvo. A ona kaže kako joj se sviđa. Kao baš je sladak i sve tako neke reči. A meni teško to da slušam, baš teško. Bilo je još takvih likova koji su joj se sviđali. Bio je i neki fudbaler, sve neke karirane košulje, kao roker i sve tako neke fore. A rock 'n' roll je znao koliko i moja baba koja je čula da postoje neki Bitlosi. Meni je rekla tako jednom, da sam isti k'o oni Bitlosi. I priča on meni kako će njih dvoje lepo da žive i kako će ona da sedi kući, pere, kuva, čuva decu i čeka njega da donese pare iz Mančestera... I sve tako neke nebuloze... Mislim, nije baš tako govorio, ali se na to svodilo. Ma provalim ih čas posla. Pa se kao nešto ljube, pa se pola sata pozdravljaju. Užas. A znam klipana, da nema tri čuke u glavi. Da je običan ker što se pred društvom hvali kako je vatao ovu ili onu. Mnogo je lagao, znam to. Ali kako da joj kažem. Onda sam počeo i ja da lažem, i govorim kako su to dobri momci i kako će im veza uspeti. Kako treba da se trudi i veruje u ljubav. A znao sam da neće, ma nema šanse. Biće joj zanimljiv par meseci i onda će ga provaliti, da nema ništa, da je prazan. Da ne ume pošteno i lepo ni da ispriča neku neobičnu i zanimljivu priču. Ali kako da joj tako nešto kažem. Razočarao bih je. Baš bi je razočarao. A ona sve tako oduševljena, kako će da žive u lepoj kući sa mnogo soba i idu na more, i imaju ceo fudbalski tim dece... Bože kako mi je tada bilo teško. Došlo mi je da joj dam svoje srce pa neka ga lome do mile volje. Ali ne može.

Zato sam postao povučeniji, nisam se više toliko mešao u to ko joj se sviđa ili ne. Samo sam ćutao. Jer je bilo totalno besmisleno bilo šta joj govoriti. Kad se devojci sviđa neki mladić, ništa joj nemojte govoriti, jer to nema nikakvog značenja za nju. Evo na primer, znao sam tog fudbalera od ranije, i slušao njegove priče da bi ovu, pa bi onu. I svaka mu se sviđa i svaka mu je dobra, čak i profesorice. Ma gde to ide, a isto tako znam šta je pričao Mileni, ona mi je rekla, u poverenju. Ljudi moji, ne da mi je ogadio život, već sam postao gadljiv i sam na sebe što uopšte takve stvari slušam. Kakve su to plačipičkaste priče i baljezgarije da se čovek ispovraća, i ona ga brani. Brani ga i rukama i nogama, kako je on jedan jako tužan i nesrećan dečko, pazi molim te, kako pati od kompleksa niže vrednosti i sve što učini čini mu se da je nedovoljno, i sve tako. Mislim se nešto, ako toliko pati i strada što ga to ne spreči da ne bude baš toliki magarac i podlac. Nisam joj to rekao, kako bih mogao. Često je i taj fudbaler imao običaj da mene ubeđuje kako je ozbiljan i kako su mu namere čiste, i sve ostalo. Ne znam zašto. Verovatno je Milena mnogo pričala o meni pa je osetio neku potrebu da me razuveri kako nije takav u suštini. Siguran sam da nije. U njegovoj suštini on je glavna zvezda Mančestera, i cela Engleska gine za njega, a on nikog ne gleda sem lože u kojoj se nalazi Milena i svaki gol njoj posvećuje. Siguran sam da je takav. Samo je problem što dela svedoče o ljudima a ne njihova mašta. Uzmimo na primer kad joj je zaista bio potreban, nikad se nije njemu obraćala nego meni. I pitam je zašto o tome ne priča sa njime, "pa ne bi me razumeo", kaže, "a ti sve razumeš i znaš i uvek imaš lepe reči za mene". Tako ti je kad ubediš druge da znaš i da razumeš. Đavo ti je posle kriv što ne možeš da ih razuveriš, i uveriš u to da samo Bog zna i razume sve. U trenu mi je došlo da je odalamim koliko mogu jače preko njonje. To bi je zaista povredilo pa nisam.

 

nastaviće se...

4.

 

Uskoro je Milena pozvala moju sestru, pa su otišle u sobu da nešto gledaju, pričaju i kikoću se. A ja i njen ćale smo ćutali. Kasnije smo ručali. I brzo je počelo da se smrkava. Vreme je prolazilo jako brzo. Nikad ni pre ni posle nije išlo tako brzo. I sestra mi je nekoliko puta šaptala da bi trebali da idemo kući, da će se majka brinuti i sve to... A meni se nije išlo. Hteo sam da vidim da li će Milena još koji put onako da zasija... Ali nije. Pa smo na kraju otišli kući, kad je sunce već zalazilo za suprotno brdo.

Došao sam kući i legao u sobu. Posle je došao mlađi brat, ali je on brzo zaspao. A ja sam ostao skoro do ujutro da razmišljam zašto je tako svetlila.

Prvo. Mislio sam da je zbog sunca. Ali nije. Sunce je bilo meni iza leđa. I tamo nije bilo prozora, već pored ulaznih vrata. A da se odbio odsjaj od nečeg, nije bilo moguće jer u dvorištu nije bilo ničeg sem neke stare vinove loze i nekog drveća.

Drugo. Ulazila je i njena majka i izlazila, i sestre, pa nisu svetlile.

Treće. Ne sećam se sad šta je bilo treće, ali je bilo isto tako nešto jako logično.

Samo znam da me to dotuklo. Baš me razbilo. I sve se preokrenulo. Nije mi bilo jasno, uopšte, zašto bi se meni tako nešto i desilo.

Onda smo se videli još nekoliko puta. I pričali o svemu i svačemu. Išli zajedno na kupanje, tad sam vodio i sestru. I to mi se svidelo. Došla bi Milena pa bi se zajedno kupali i pričali svašta. Ja sam baš voleo da je slušam kad priča. Sva se nekako uživi u priču, i zanese se skroz. Zapeni, zafrflja i skroz se zbuni koliko se uzbudi dok priča nešto uzbudljivo. Kod nje je sve bilo uzbudljivo. Pa se smeje celim telom, i maše glavom, kao, kako je to neverovatno... To što ona priča, i kako je smešno. Ponekad i jeste bilo jako smešto. Mada je meni samo bilo zanimljivo da je gledam dok priča. Tako me je to opuštalo da bi na trenutke zaboravio da išta drugo postoji. Neki baš čudan osećaj. I ja sam pričao. Nije da nisam, ali ona to bolje radi, a i voljela je da priča pa sam je uvek puštao. A baš je voljela da priča, kao da nikad do tada nije pričala, a sad je našla nekog ko će da je slušta, i to sa pažnjom (ja uvek slušam sa pažnjom, ona to nije znala), pa je pričala stalno. I uvek se tako zanese i smeje se... Uh! Baš me je to razbijalo.

Pazi, jednom smo ostali na plaži malo duže i već je skoro pao mrak, i nju je zanimalo nebo i zvezde i sve to šta ima gore. A ja ništa nisam znao o tome, pa sam skrenuo temu na nešto drugo a ona se nije ni osetila da vrdam. Zato sam kad sam došao kući našao neki stari Atlas, ili Enciklopediju, i tamo pročitao sve o zvezdama i mesecu i planetama. Sve sam skoro naučio napamet. Bila je i neka karta severne hemisfere i neba, i južne, mislim, zvezda koje se vide sa severne hemisfere. Učili smo to u školi, ali me nije posebno zanimalo. A sad, sad sam naučio skoro sve napamet. Pa sam izneo Atlas napolje i buljio u zvezde noćima da nađem Velikog Medveda i Malog i Severnjaču... i sve ostalo. Okretao sam Atlas na sve strane. Sve sam ih našao, mislim zvezde. I kad sam bio siguran da sve znam i o tome, jer je ona mislila da ja sve znam i uvek me je nešto pitala da joj objasnim, onda samo lukavo udesio da isto tako ostanemo do kasno, pa sam joj pokazivao Severnjaču i Medvede i Oriona... I sve. Čak sam izmislio da ima i zvezda kojoj ne znaju kako da joj daju ime pa sam predložio da se zove kao ona, Milenionintis Zvezdus... Baš se tad smejala...

I sve sam tako radio... Čak sam i unapred spremao šta ću joj reći. Pročitam neku knjigu ili priču, a brzo sam čitao i shvatao, za dan pročitam knjigu koju drugari ne mogu za mesec, tad sam počeo i da čitam, i onda joj prepričam. Ali morala je biti neka neobična ili čudna priča, te je najviše volela. Pa sam onda i na obične priče dodavao nešto svoje, izmislim, toga mi bar nije nedostajalo. Mislim mašte... Znate, jednom sam joj pričao o mesecu. U Atlasu sam video nazive pustinja na mesecu, kao ovo more, ono more, i sve tako... Znao sam da tamo nema ništa sem prašine, ali joj ispričam kako tamo imaju mora koja su tek nedavno otkrivena, samo što amerikanci nemaju opremu da zaone u njih, i da ih istraže da vide ima li života, i sve tako... To joj je bilo baš čudno, i zanimljivo. A gledala me kao da sam došao sa neke druge planete... Zadivljujuće.

Nismo se nešto muvali ili se ljubili, ili tako nešto. Ne. Ni držanje za ruke. Nije nam ni bilo nešto do toga. Nisam ni pokušao da je poljubim ili tako nešto, čak ni u obraz. Samo bi se rukovali. Možda smo bili suviše mladi ili šta već. A jako mi se sviđala. Uuuuu, baš, baš mi se sviđala, da sam ponekad hteo da je pojedem. Ali bukvalno. Da otkinem parče obraza i pojedem. Zamislite to. Ne bi joj se svidelo garant. Ali tako sam zamišljao. Ne bi se svidelo ni meni, sigurno.

 

nastaviće se...

3.

 

Davno pre toga, godinama, sestra me pozvala da je otpratim do jedne drugarice na slavu. Drugarica je bila suviše daleko i trebalo je proći kroz šumu i preko reke, i kroz razne gluposti... Ja sam znao put, a sestra nije... U stvari, pristao sam, pošto me je majka vaspitno nagovorila, pretnjama. Sestra je mlađa od mene dve godine i išla je zajedno u školu sa tom drugaricom. Ja sam bio osmi razred a one šesti. Nikad mi se nešto nije sviđala, mislim, ta njena drugarica. Deca. Samo neko kikotanje, i glupiranje... A sestra je OK lik. Uvek je vodila računa o meni, i nameštala mi košulju ili majicu. Vikala na mene kad bi mi pertle bile odvezane, ili tako nešto. Mnogo pametna. Čitala je sve što joj je palo pod ruku. Nije uopšte bila u tom fazonu skupljanja lutki, krpica i ostalih stvari. Mislim da nikad nije naučila da igra lastriš i sve to. Tek u petom je stekla prvu drugaricu, pošto je promenila školu. Malo je to bilo čudno, uopšte nije bilo devočica njenog godišta u našem kraju, a i nije se mnogo zanimala da se druži sa starijim ili mlađim... Jednom je čitala neki kuvar, pa je svaki dan nešto kuvala. Kako se majka oduševila kad je sestra počela da se zanima za kuhinju. Od tada je postala miljenica cele familije, i niko je više ni za šta nije dirao. Još kad je u školi počela da dobija petice, to je bio kraj svih njenih muka. Mogla je da radi šta hoće, mada ona skoro nikad nije radila nešto što ne treba.

I tako smo došli, nakon majčinih pridika da trebam da čuvam sestru, i da sam ja stariji i sve to... Majke to nekako ozbiljno shvataju. Čudne su mi po tom pitanju. Pa čuvaću je, nego šta ću, i da mi ne kaže. Ima svakavih ludaka. Naročito oni Veselinovići, oni su svi totalni ludaci i manijaci. I tako smo došli. A Milena, tako se zvala, nije bila tu. Negde je otišla, da kupi nešto ili da donese. Njena majka nas je dočekala i sve sa osmehom, i ljubazna. Lepo se vidi da je ljubazna. Ćale je nešto promrljao i pružio ruku. Dok sam ja razmišljao koliko ćemo ostati ovde i kako što pre da odemo. Nije mi se ostajalo. Bilo mi je malo turobno i mučno nekako. Sve to. Mala kućica, i stolovi lepo namešteni za slavu, sa novim mušemama. Ali tužno. Ne znam zašto. Možda zbog ćala, on je bio sav nekako tužan i zamišljen. Ništa nije govorio, osim ako bi ga nešto pitao. Ja nisam imao ništa da ga pitam. Mi smo došli ranije, taman na doručak, pa da se vratimo pre mraka, kako je majka rekla kad smo pošli. Još uvek nikog nije bilo na slavi. Samo njena majka što je stalno govorila... "Sad ću ja", a onda bi opet negde nestala, nešto nosila ili donosila. Mnogo ljubazna i nasmejana. Baš dobra... Mnogo dobra...

Sedim tako i gledam u njenog ćala, a on se ne pomera. Još dve devojčice, sestre Milenine, sedele su na krevetu i gledale, smeškale se, nešto došaptavale, i on ništa. Niti da ih pogleda ili nešto tako... Samo sedi i gleda nešto u sto. Kao da me se stidi. Ne znam zašto bi?! Što bi se mene stideo? Možda mu nisam lepo čestitao slavu... Ko zna... Onda je ušla majka i rekla da je Milena stigla i da će sad. Pogledao sam napolje da vidim da li dolazi. Ali nije. Pa sam opet okrenuo glavu na stranu i gledao vetrinu. Sedio sam baš preko puta ulaznih vrata, u kuhinji. Sa ulaznih vrata se odmah ulazilo u kuhinju. Levo je bio neki krevet - kauč, pa onda šporet na drva, pa sto uza zid sa tri stolice pa neki regal ili vetrina jako stara, i onda ulaz u drugu sobu, i u krug - tu smo. Ja sam sedeo na toj jednoj stolici a njen ćale na drugoj bliže šporeta. Devočice i sestra, moja sestra, na krevetu.

Pogledao sam napolje i video da Milena ide preko dvorišta, brzim i dugačkim koracima. Pre mi je onako mršava i koščata izgledala kao neka čaplja, ali sad nije. Kosa joj je viorila na sve strane iako nije bilo vetra, prirodno plava, svetlo plava, jako svetlo plava. Nikad nisam voleo plavuše... Ni danas. I sve tako se nešto klatila i gledala u noge. Valjda da vidi kako korača. Da ne stane kako ne treba i padne. Onda je došla do vrata i ugledala me, malo se zbunila. Znala me od pre, i ja sam nju, ali me verovatno nije očekivala, ili jeste. Ne znam sad. Osmeh nije skidala sa lica.

Ne znam kako se to desilo. Posle sam razmišljao o tome, reći ću vam to kasnije. Znam da mi nećete verovati, ja vama ne bih verovao kad bi mi ovako nešto rekli, ali ću vam ipak ispričati. U tom momentu kad je stala na prag vrata, nekako se, kako je ulazila, oko nje stvorilo kao neka aurora i ona je bila skroz prozirna. Ozbiljno. Nekako, samo sam video njen osmeh, oči i lice, a sve ostalo je nestalo... Ne znam kako da vam opišem. Kasnije sam to video na filmovima. Samo što su u filmovima takve obično bile neke gadure ili veštice. A ona nije. I u tom trenutku sve se nekako usporilo. Stvarno vam kažem. Pamtim to, svaku sliku i danas... Prišla je mojoj sestri i pozdravila se sa njom, poljubila je u obraz. Ali nekako nije skidala oči sa mene. Čak i kad je sroz okrenula glavu od mene. Onda je ustala i prišla mi i pozdravila se sa mnom. Ustao sam, pružio joj ruku, čestitao slavu i sve to... Onda se okrenula i ušla u sobu... "Sad ću ja"... A celo vreme, oko nje kao neka aurora, i sve nešto svetli, kao svitac ili tako nešto. A podne je bilo skoro. To me baš oborilo s nogu. Pa sam se pridružio njenom ocu u buljenju u sto. Jako čudno, znate. Nisam očekivao tako nešto. Baš sam bio zatečen, a to se ne dešava često.

 

nastavice se...

Image and video hosting by TinyPic

2.

 

Bilo je tek počelo leto. Ležali smo na nekoj travi i gledali nebo. Mnogo puta smo tako ležali i...

1.

 

Ispričaću vam nešto, a vi nemojte da se ljutite. Ili da mi se sekirate. Važi?!

Hteo sam jednom da napišem knjigu, ali nisam. Nazvao bih je "Žirevi i Svinje", ali ne volim nešto da pominjem već pomenuto. Pa sam odustao. Dobijem tako neku ideju, i taman dok se ja smislim i razmislim, nakon par dana je vidim kako je neko već uradio, i onda mi bude baš bez veze da je sad i ja nešto ponovo razrađujem. Čak sam imao i svoju teoriju o tome kako neko šalje ideje, verovatno Bog, pa one padaju po nama, i sad gde se prime, gde nađu plodno tle tu se razviju, kao u onoj Hristovoj priči o sejaču i semenu. Sad mi je i ta teorija bezvezna. Zato ću vama da ispričam priču. Nema potrebe da se sad uzbuđujete oko toga. Priča k'o priča. Čuli ste sigurno i boljih, i gorih. Verovatno ih i vi znate mnogo, i imate svoju. Ali ovo je moja priča, zato mi se sviđa. Uvek sam hteo da kažem ovako nešto, čak sam i zamišljao kad budem napisao tu svoju knjigu da ću je tako početi. Ovo je moja priča, zato, ŠLUS! Baš je onako američki, a? Da naglasim to... Šta? Vredniji sam, ne u smislu da vredim više nego, nego da radim više. Znate, vredniji, kao ranoranilac, ali nisam ranoranilac, nego sam samo eto napisao svoju priču i to je to, a vi svoju niste ili jeste. Ako i jeste, sigurno niste ovako, ili ovakvu.

Jednom davno bio neki, ne kralj koji je imao četri sina, vać prosto ja, i taj je ja mislio kako je mnogo pametan i mudar, pronicljiv. Čak sam i ubeđivao ljude u to. I verovali su mi, što je najgore od svega. Pitaju me, recimo, šta je sa ovim svetom danas; a ja se zamislim pa im odgovorim: "Svet je zalutao u potrazi za ništavilom, toliko je zalutao da više ne zna ni kako da se vrati, a neće nikog da pita". A oni se zadive. Jaooo, kako si pametan, mudar, i sve tako... Kao da sam neki Njegoš, sačuvaj me Bože. Isprva mi je godilo, kasnije... Kasnije mi je bilo muka, ali baš muka. Ne znam odakle meni takve misli i takva razmišljanja, zaista ne znam, ali dođe mi i ja kažem i to je to. I ljudi ostanu impresionirani. Uglavnom. Kad delim savete, pričam ili tako nešto. Prosto se iznenade kako sam ja to sve razmislio i smislio, a kako oni to tako nisu videli ili šta, pa me tapšu po leđima i hvale me i zahvaljuju. A meni lepo, ljudi me vole, poštuju. Tako je bilo s početka, ozbiljno. Ne bih vas lagao. Što bih? Nemam razloga za to, niti imam neke koristi od toga. Glupo je lagati kad nemaš neke naročite koristi od toga, kao na primer da zezneš trgovca na buvljaku, ili sakriješ druga od manijaka... Šta je bilo? Nije ovde, otišao je na drugi kraj sveta. Tad se isplati slagati, posle te drug mnogo voli i zahvali ti se i sve to. Nikad nisam skapirao što ljudi lažu kad nemaju nikakve vajde od toga. Kao ribolovci ili lovci.

Uglavnom, hteo sam da napišem knjigu i sve to, verovatno filozofsku, onako kitnjastim govorm i sve tako. Da se ljudi dive i hvale me i klimaju glavom kako je dobro. Kitnjasto ali prostim jezikom, bez onih reči kao što je, vispreno i slično. Bez onog izam. Nego na primer ovako, napisao bih taj i taj je teški magarac, i ništa mu ne verujte. Čak i ako vam kaže da je belo belo, vi mu recite da mu ne verujete ni pod tačkom razno, obavezno recite tako, čak i ako vas ne čuje ili vas ignoriše. Ili na primer, ako ne znate šta da radite, ne radite to ovde. Ili bi postavljao pitanja, a ne bih davao odgovore, to je jako zanimljivo, samo da znate. Postaviti pitanje a onda nemati odgovor na njega. Kao na primer, Zašo baš ja? Zašto baš meni? Pa onda obrazložim zašto je to pitanje toliko važno, kao na primer, I Hristos se sigurno pitao, zašto baš ja? Dobro, On se možda i nije pitao, ali Juda jeste sigurno? I tako, svašta bi navodio, pa bi citirao ovog mudraca ili onog, potezao autoritete, pa bi se švrćkao istorijom, flertovao sa budućnošću, ali sam odustao. Stvarno sam odustao. Nije to za mene. A i mnogo sam zamrzeo filozofiju i psihologiju, pa bi to teško išlo. Bio bi to govor mržnje uperen protiv celokupne filozofije i psihologije, a to ne ide. Prizanćete da ne ide, naročito danas kad se svi gnušamo govora mržnje, ali obožavamo govor licemerja. Čekaj malo! Nećemo tako...

Nego ovako. Pošto sam tek nedavno odlučio da budem bezveze, i da tako pišem i govorim, ne razmišljam tako, ali tako govorim i pišem, vi ne zamerite ako budem mnogo ševrdao. Lakše mi je tako, poštenije, nego da sve objašnjavam filozofski i psihološki, dokumentovano. Mnogo mi je lakše da budem smešno bezvezan, zaista, malo me ko šta pita ili me dotiče. Kad vide da si bezvezan odmah te ostave na miru. Ponekad me ismejavaju, ali znam ja da će im se taj smeh vratiti u dvostrukoj meri. Kao i meni, kao i svima...

 

nastaviće se...

Evo nas opet. Znam da me niste očekivali... Ali evo me... Vaš najdraži gloger sa novim glogom.

U prošli rejalitji šou smo govorili o jednoj velikoj misteriji i opasnosti na putu, a to su saobraćajni znakovi.

Image and video hosting by TinyPic

Govorili smo o njihovoj jednostavnosti i svakodnevnoj upotrebi. Ko nije bio na času neka se podseti u reprizi ove emisije.

Danas, poštovani, pričaćemo o jednoj još većoj opasnosti na putu i bedi koja može vrlo lako da i vas snađe.

Image and video hosting by TinyPic

MA NE TO, NEGO... REŽIJA...

Image and video hosting by TinyPic

DA, DA... DRAGI MOJI... Ko se još nije susreo sa ovim napastima. I objašnjavte im da vi niste mislili tako, nego da je bilo drukčije, i da vi niste krivi, ali ništa ne pomaže.

Oni samo traže vozačku...

Image and video hosting by TinyPic

I kad im je date ništa im opet nije jasno... Čak i kad im sve lepo objasnite...

Image and video hosting by TinyPic

Nema šanse da ih ubedite da niste vozili tako baš toliko brzo...

Image and video hosting by TinyPic

Tako da vam ništa ne preostaje nego da se spremite za ne daj Bože...

Image and video hosting by TinyPic

I nemojte više ništa da ih pitate, jer će vam garant dati pogrešu informaciju i namerno će vas odvesti na krivi put samo da vi vam napisali kaznu kako vozite pogrešnim putem...

Image and video hosting by TinyPic

 

Da kažemo još i to da ste još malo pa uspeli da dobijete nagradu iz naše nagradne igre... I da nam i dalje šaljete vaše komentare... I tako... Do skorog viđenja... O'javljujem...