U sobi je sve tako svetlo. Kristalno jasno. Zidovi su blještavo beli. Niz njih curi voda u malim kapljicama. Moje suze ili znoj. Kroz njih se čuju jauci, bojni pokliči, smeh, žamor... Poluglasano i nerazumljivo. Moja duša luta ovom sobom tražeci svoje telo. Kao da je slepa. Pa ja sam ovde! Zar se ne vidim. Na podu moje svesti. Gde su igračke. Poređane bezsmisleno. Kao lego kocice. Pravim kulu. Šarenu. Srušim je pa napravim drugu. Kula u kojoj niko stanovati ne može. Tvrdava. Razgledao sam ih po svetu. Sve su osvojene i napuštene. Samo je pitanje vremena kada će i moja pasti. U ruke prijatelja ili neprijatelja? I igram se kao malo dete. Zadubljen u svoju igru. Lutke i vojnike. Mozaike. Zato, ne dodiruj moje igračke. Ne diraj moje misli i osećaje. Ako ne znaš da se igraš, ostavi me. Ne prilazi mi ni kad se smeškam. Jer ti se ne osmehujem.

Na smrt uplašena svoje usamljenosti moja duša se pocepala na dva dela. Samo da ne bi bila usamljena. Pa razgovara sama sa sobom. Izbezumljena od bola trči po sobi kao lud pacijent. Vičući, pevajući, plešući, uralajući. Milujući vazduh. Grleći hladne zidove. Ljubeći rešetke. Zauvek utamničen sa sobom.

Ja zanemeh pred tobom. Toliko si lepa. A ti kao da gledaš slabost. Slatke reči. Kako si? Biće bolje. Onda si zatvorila i zaključala vrata. Svog srca. Mahnula. Brzo se udaljila koracima koji odjekuju hodnikom. Ostavivši meni nekoliko kapi iz tvog srca. Kao lek. Tri puta dnevno po jednu kašiku ljubavi tvoje. Tek toliko da preživiim i ovaj dan. Nikad potpuno izlečen. Nikad opijen.

 

* * * * *

 

U BOJ

 

zastave lepršaju vazduhom

bojni pokliči

jauci ranjenih

ja mislim na tebe što me čekaš

i suludo trčim u centar bitke

da se nikad ne postidiš

jer dostojno jeste

a kad dođeš da me sakupiš

i svaku kosku poljubiš i zbrojiš

seti se! ne voleh ništa drugo do tebe...

NIŠTA...

 

Image and video hosting by TinyPic