Ja znam. Sve što ti želiš. Sve što radiš. Sve kuda ideš. Sve koje znaš. Ja znam san koji sanjaš stalno. Ja znam reč koju želiš da čuješ. Ja znam tvoj najdublje sakriven strah. Ja znam sve. Sve što je napisano na tvom licu. Sve što je zabeleženo u tvojim očima. Kao prozorima. Sećanja. Strahovi. Romanse.

Ja znam misli. Misli koje te posećuju. Misli koje pozivaju na odgovornost. Savest. Ustajale misli. Kao kakva žabokrečina. Koliko vremana treba da se nova ideja primi. Da poraste. Možda je potrebna kiša. Da drveće poraste. Kiša koja se sliva niz moje lice. Telo. Voda. Kapljice koje kuže. Miluju. Golicaju. Kako je dobra. Čista. Prolazne misli. Kao letnji pljusak. Tu su samo nekoliko minuta. Kad prođu. Ostaje tako svež vazduh. Više ništa nije važno sem disanja. Uzdaha. Izdaha.

Ja znam osećaje. Osećaji što pucketaju od elektriciteta. Što se zavlače u svaki deo tela. Osećaji koji čine da celo telo gori. Od njih se osecaš tako živa. Zarad njih se borim. Zarad njih, gledam svoja posla.

Misliš. To je karakter. Smešna iluzija. Već vidim kako glavni madionicar prikazuje da nisi tamo gde svi očekuju. Već vidim kako te izvlaci iz šešira. Već ga vidim kako te drži za uši. Svi oduševljeno plješcu.

Jedino zecu nije jasno zašto.

Sanjaš. Strahuješ. Misliš. Osećaš. Plačeš. Znaš.

Umireš.

* * * * *

VERA

kome verovati

licemerju koje se ulizuje duši

lopovu koji krade tude perje i njime se kiti

senkama koje uzbuduju maštu

grabežljivcima koji bi da na ruševinama tebe

izgrade spomenik svog trijumfa

kome verovati

osecajima
mislima
rečima
delima...
rukama
jeziku
očima
srcu...
kome?
* * * * *

Image and video hosting by TinyPic