Šuky pisanije

Ljubav je reč

Koja ima svoja slova

Svoju intonaciju

Svoje asocijacije

I kao i sve ostale reči

Ne zanči

Ništa

Kad zažmurim

I zamislim nečije lice

Bez obzira da li je to lice

Veselo

Tužno

Ili besno na mene

Da li me grdi

Ili mi se smeje

Kad zamislim to lice

Ili ga gledam

A moje srce je mirno

Ispunjeno

I duša moja

Čak i tužna peva

I više se ne boji

Smrti

...

Mislm da bi se to

Moglo nazvati

Trebaš mi jer te volim

Misli su zaćutale

Na tren

Kakav maestral tišine

Zatišje pred buru

Nešto sam depresivno tužan

U zadnje vreme

Kao da mi fali neka dobra vest

Neki zemljotres

Vulkan

Lepa priroda

Glas

Zujanje pčele

Miris tvoje kože

Sad mi sve nedostaje

Čak i nemir

Stvarnost se menja zajedno sa nama. Svaki dan. Sa svakim novim znanjem, svakim novim iskustvom, svakim pogledom.

Drukčiji sam danas, nego sam to bio prekjuče. Daleko dručiji, evo i zašto.

Naučio sam da nije baš uputno baškariti se po aerodoromu sa sumnjivim materijama...

pa tako...

Naučio sam da šarmantne dame u čijem prisustvu ne smete izgovarati reč "vi" jako vole vaze, naročito kineske iz dinastije Ming pa zato evo jedan poklon...

Sa druge strane vojnicima je uvek potrebno malo sreće, pa zato...

I na kraju, ono što verovatno nikad neću zaboraviti je...

Predstavljamo zamišljenu DOMAĆICU.

PRIJATNO!

Ovaj put predstavljamo zamišljenu SANJARENJA56.

Svi mi mislimo kako je ona u stvari...

Ali, šetajući gradovima našao sam i korpus delikti njenu vickastu stranu.

Bilo je zbog toga ozbiljnih problema sa njom.

Mada, svi zanmo kako ona rešava probleme...

Tako da, sledeći put kad se na vašoj tabli

ČUVAJ SE PSA bude dopisano,

IMA BUVE.

Znaćete u čemu je štos.

Pozdravlja vas...

Pošto je skoro bilo reči o tome ko je ko i kako se predstavlja ovde, pala mi je na pamet ideja da napravim neki (više) blog kako zamišljam ljude ovde. Ideja je bila da napišem par stvari o ljudima kojim se družim ovde i sa kojim razmenjujem pisanja. Onda sam sagledao stvar iz više uglova i došlo mi je na um da bi to bilo mnogo blogova, pa bi bio problem napisati ih. Lenština, šta ćeš? Za sad imam koncepciju za casper, pricalicu, sanjarenja i domaćicu. Možda, ako vam se sviđa i napišem ih.

Pa evo, objavljujem jedan koji sam napravio, a to je kako zamišljam casper.

Daleko od toga da mi je baš jasno šta se dešava sa njom, i u čemu je stvar.

Koliko je poznajem ovako čini mi se da joj fali jedan...

ŠALKE : BAJERN, iz iksa u kec. još samo da upadnu talijani i puna šaka brade...

E onda da dočeka svog deliju na vratima...

I da mu kaže: Ajde vucibatino imam iznenađenje za tebe. Mesec dana na moru sa prevozom do plaže.

Pred polazak bi, naravno, dala par korisnih saveta ljudima...

 I žurka može da počne...

Brate, ko uopšte pušta muziku ovde, keve ti?

Eto, tako nekako.

Negde u neko doba vrele letnje noći, casper bi nežno šapnula svom dragom:

Opet si čitao ona smešna uputstva kako se to radi. Hajde da se mi to ipak uradimo onako normalo... M?!

Nešto mi se čini da ova poza nema efekta...

pozdravlja vas...

danima već sedim na peronu

godinama

ljudi samo prolaze

dolaze i odlaze

zagledam im lica

stranci

pomažem im da se ukrcaju u svoj voz

nekima da napuste pogrešan

hvala, prijatno, doviđenja, zbogom

moji prijatelji golubovi

delimo hranu, piće i san

zlo i dobro

zaključavam se u kartonsku kutiju

daleko od očiju

čekam da svane moj dan

ali mrak

traje li traje

gde je taj neko

raširenih ruku i sa osmehom na licu

da mi kaže

hajdemo na put

pre nego što naiđe voz smrti

i zauvek nas odveze

-------------------------------------------------

Pokušao sam....

Ne ide...

Nije to to...

Možda je dar presušio, talenat ispario...

Teško...

Baš je teško...

-------------------------------------------------

Na železnickoj stanici uvek ima golubova. I stalno su u pokretu. Neverovatno koliko ne prestaju da se kreću. Čuo sam i ranije da su oni tu samo zbog hrane.

Gluposti!

Mnoge putnike sam ispratio na put. Pomogao da se ukrcaju u svoj voz. Mnoge dočekao.

Mnogima pomogao da siđu sa pogrešnog voza.

U svakom putniku sam tražio tvoje lice, zagledao dobro, da mi slučajno ne promakne.

-------------------------------------------------

zamišljen nad svojom proslošću

zagledan u budućnost

izbezumljen od sadašnjosti

gde sam ja to

na nekom peronu

ljudi samo dolaze i odlaze

hoce li doći neko poznat i drag

raširenih ruku

i sa osmehom

da me pozove

hajdemo na put

pre nego dođe voz smrti

i zauvek nas odveze

-------------------------------------------------

sedim tako na peronu

pomažem ljudima da uhvate svoj voz

ili da iziđu iz pogrešnog

i samo su golubovi moji prijatelji

sa njima delim hranu i piće i san

zaključao sam se u kartonsku kutiju

daleko od očiju

neko kuca

ne usudujem se da pogledam

bar ne dok se ne razdani

a mrak

traje li traje

-------------------------------------------------

isuviše ih je....

kao zmije uokolo su ležale šine i beskrani nizovi vagona

asimilirani životi sa istim lokomotivama

putevi za svugde i nigde

nisam te tada shvatio, bio sam uporno mlad

rekla si mi da smo robovi koji svoje gospodare nikad ne vide

niti svoje lance

i prema tome nikad ne možemo biti slobodni

niti oslobođeni

sve je samo iluzija, i ti si iluzija, i ja...

talog prevara

razočarano nebo odbilo je nekoliko kolutova u vidu oblaka

značajno mi namignuvši

ustani i stani na mesto gde se susreću vetrovi

i pusti ih neka te šibaju po obrazima

oni će učiniti da imaš usporene kretnje

"ostani ne primećen i ne brini se za svet"

odraz večne radosti kao mesečina na jezeru

ponornica izlazi na svetlo

bešumno stapanje sa njihanjem jablanova

bičevi mudrosti

još uvek te ukrašavam pridevima i kitim superlativima

bodrim u mislima tvoje izmišljene vrline

palidrvca strasti

pridajem značaj svojim neuspelim planovima i delima

tvoj heroj nasukan na sprud ne korodira

truli srčući reku mučnine koja teče iza tebe

prekrivam ti tragove na sumnjivim mestima

i čekam uporan kao stena

talas sveg onog što si obećala da me razbije za sva vremena

na tanjiru

čaša gorčine stoji na trpezi

i nema reči kojim mogu da ti objasnim

suštinu stradanja

moj verni druže

niko neće biti pošteđen smrti

niko neće biti spašen sam

jer samoća ne poznaje nikog

do samu sebe

kad sam bio dete

imao sam san

skakao sam kao skakavac stotinama metara u daljinu

jureći tvoje oči

svileni šal sa tvog ramena nosio je vetar

ako te nikad ne sretnem učini da makar čeznem za tobom...

Moja savest kao Varge čereče svaki pokušaj delanja.

Pod kožom, kao mali sitni mravi, gmili jeza.

Nasukana olupina ljulja se na talasima vremena.

Čekajuci da bude rastočena.

U zalivu besčašća.

Znakovi pored puta, poznata mesta.

Učestvovao sam u borbi i bio poražen.

Penzionisani pobednik, moralni.

Podučavam mladost kako da postane starost.

Proučavam knjige, detinjarije, svinjarije, mudraci.

Po treći put čitam iste stvari koje su i po treći put drukčije.

Horizont se proširuje, oblaci se gomilaju do u beskraj.

Znaci vremena kroz stakla televizorskog kaleidoskopa.

Stari prosjaci na starim mestima pored starih drumova.

Stari grafiti po zidovima, parole i zastave žive umesto ljudi.

Nove su samo boje slova.

Budući događaji potvdiće sadašnjost kao smešnu prošlost.

Sufler u mojoj glavi čita pogrešan komad.

Moj tekst govore drugi glumci, zalutali diverzanti.

Šta bi trebao da predstavljam ovde, princa ili aždaju, možda kamen?!

Napamet naučene rime politike.

Neki to zovu napredak civilizacije.

Žene, čudno iskrivljne na sedistima GSP-a, spavaju i vraćaju se sa teškog rada.

Slamku spasa, za koju se držimo zgrčenom rukom nade, testerišemo.

Uporno i sistematski.

Očekujemo pomoć, autopsiju ili epitaf.

Koliko simbola ratuje u nasoj staklenoj bašti života.

Kome je stalo?

Lešinarima i crvima uvek.

Vratićemo se opet da rešavamo nerešive enigme.

Beskrajni lavirinti birokratije, tone dokumentovanih papira.

Izveštaji u milijardu slova, slepi očevici, nevini saučesnici...

Da li si živ?

U publici?

Dokaži!