držao sam u rukama koplja mudrih ljudi
i mačeve njihove sjajne
sva behu silna i moćna
razgledajući ih zaboravih na svoje slabosti i učini mi se da sam jedan od njih
mašući njihovim mačevima učini mi se da sam postao ratnik
a kad dođe bitka
tuđa koplja mi behu teška za bacanje
tuđi mačevi napraviše žuljeve na mojim rukama
sav uspaničen sakrih se u šumu i drhtah pred strašnim neprijateljima
smeh se prolomi odjekujući dolinama

o, ratniče ti strahom bojiš svoje lice

otkidoh granu golim rukama, ogulih je i napravih toljagu
zadovoljan, nasmejah se sebi i rekoh eto i ti imaš čime da se braniš
a šuma se grohotom nasmeja, pa me pouči
bolje bi ti bilo da si nabrao rukovet trnja i njime se branio
a tamo duboko u pećini naći ćeš kamen tvrđi od bilo čega
u njemu se nalazi tvoj mač, idi i izvadi ga iz njega
otiđoh u pećinu i nađoh kamen i beše tvrđi od bilo čega
zagledah ga dugo, ali ničeg ne beše u njemu
samo tvrda i hladna masa stajaše na suncu prkoseći mojim željama
planina se nasmeja i reče potraži svog kovača

o, ratniče ti nadom bojiš svoje lice

stavih težak i hladan teret na svoja leđa i ponesoh ga
zalazih u sela i gradove tražeći kovača
ali ni jedan ne pristade na moj zahtev da iz kamena izvadi mač
već se smejaše obošenjaci i izbacivaše me na prašnjavu ulicu
tek jedan me pogodi teškim čekićem u glavu i reče:
zapali veliku vatru da goriš pa udaraj čekićem kamen dok ti ne da mač
vratih se u šumu sa teškim teretom i zamolih je da mi da vatru
a šuma reče sačekaj vrele dane i vatra će se pojaviti gde vode nema
kad se pojavi a ti je onda zgrabi i stavi u jedan bunar
tu je čuvaj da se ne ugasi stalno je hrani

o, ratniče ti savetima bojiš svoje lice

udarah kamen i bacah ga opet u vatru i opet ga udarah
ali kamen beše tvrd i ne uslišavaše mi želju
tek ponekad bi iz tvrde mase pojavilo se sečivo ili drška i opet nestalo
zime i leta prolaziše kao karavani ulicama
ja i dalje stajah na mestu besomučno udarajući tvrd kamen
a kad prođe vreme ja bijah zadivljen delom koji savršeno stajaše u mojim rukama
mač beše najsjajniji i najlepši koji sam ikad video jer beše moj
svima pokazivah delo ruku mojih i cela šuma se divljaše
a onda izađoh da susretnem se sa svojim neprijateljima
nađoh ih gde sede pijući i zabavljajući se sa Muzama

o, ratniče ti radom bojiš svoje lice

a kad me videše uozbiljiše se i pogledaše me pa me zadirkivaše
svjetlo oruđje nosiš ratniče
ali nije mač oružje za kovačeve noge da ga nose
nit’ je mač lako pero da se njime kao krilima maše
treba ti učitelj koji će te poučiti kako da ga koristiš
neka ga orlovi i zmije, paukovi i mačke, konji i vukovi nauče
od njih se uči kako se napada i brani
od orla načuih da pažljivo gledam, od zmije da pravim zasede
od pauka da pletem mreže, od mačke da hodam nečujno
od konja da budem snažan, od vukova da pravim čopore

o, ratniče ti mudrošću bojiš svoje lice

naučih se i veštinama mačevanja, majstor postade
izađoh na goru i proderah se da me čuje svako brdo
gde ste sada moji neprijatelji, iziđite na megdan
tad se u daljini pojaviše već poznati
približavajući, odmeravahu me i zagledahu me sa svih strana
zapitkivahu me kako sam napravio mač, koje sam naučio tehnike
a onda rekoše, pobedio si, znaš li to, tvoja bitka je dobijena
jer mi ti više nismo neprijatelji već prijatelji
ti si sada jedan od nas, zato pođi sa nama
sad ćeš ti da učiš druge koji, eno ih, mašu našim mačevima

o, ratniče ti veštinom oboji lice svoje

zar sva ova muka samo da bih bio ubrojan međ vas
zar nikog moj mač poseći neće
zar nema bitke da se bije, zar se ne vodi neki rat
o ne, nema bitke mladi ratniče, nema rata do onog u tebi
a tu bitku i taj rat si dobio jer eto te sijaš kao zvezda
obukao si se u oružje pravde i mudrosti
najveća pobeda koju trebaš da izvojuješ vodi se bez oružja
u tom boju svaka povreda koju naneseš može te koštati večnog poraza
taj rat se ne vodi mačem već milošću, lepom rečju i pažnjom

o, ratniče ti svojim bojama oboji lice svoje

razočaran vratih se u šumu i sedoh na obalu potoka
zar je sve bilo zalud
zar moj mač nikom ne treba
zar sjajno odelo niko ne želi da vidi
zar sam se za najveću bitku spremao besmisleno
sav trud činjaše mi se zalud
šuma ćutaše, i planina beše zamukla
tuga stegnu moje grudi
prekipi kroz oči skotrlja se niz lice
pade na moj odraz u vodi

o, ratniče ti lice svoje tugom oboji

dok voda se talasaše praveći neobične likove mog lica
okolinom se prolomi pesma, tiha i nežna
o, ruke moje bele što mi trebate kad nemam nikog da grlim vama
o, oči moje svjetle našta ćete mi kad nema nikog da vidite
o, srce moje što biješ u grudima mojim za šta me držiš živom
o, dušo moja kuda me to vodiš, gde želiš da stigneš
od drveta do drveta, od stene do kamena
prenosila se pesma kao sa kolena na koleno
ptice su slušale i divile se
reka zastajala sa žuborom svojim sakupljajući reči i noseći ih svojim tokom

o, ratniče ti lice svoje nadom oboji

iz prostranog grma izroni duga crna raspletena kosa
svetle oči blesnuše i rastrčaše se po mom telu
prišavši mi stade ispred mene u vodu
hladana voda i vrele ruke milovaše moje lice i skidaše tragove tuge
o, ratniče što tuga mori srce tvoje
ti i ne znaš da ja sam tebe baš ovde čekala
hodi sa mnom u večnost
moja Muza skide sa sebe sve maske i haljinu belu
njeno belo telo sjedini se sa mesečinom i vodom potoka
mahnu mi dugom kosom i požele mi ljubav

o, ratniče ti lice oboji lice svoje radošću

vir u potoku nas otpusti i izvede nas na obalu
a trava prihvati naša tela i zavede nas da se izgubimo kao cvrčci
kovitlac osećaja nas obuze i diže nas na neslućene visine
ogromno drvo skloni nas u svoju hladovinu pripovedajući nam vetrom
hajdemo rekoh svojoj Muzi, večnost nas čeka
hoćeš li me čuvati od mnogobrojnih neprijatelja naših
ali nema neprija… da. da, hoću zauvek.
onda se obuci i opaši, uzmi svoj mač i idemo
čeka nas još mnogo bitaka
nemoj nikad da me povrediš, jer ću nestati kao što sam se i pojavila

o, ratniče ti oboji lice svoje večnošću