Narode, narode!!!

Čujte i počujte!!!

U saradnji sa Mandrak72 i idejom na tekst Teatar duša (poželjno je pročitati ga da biste imali ideju o kakvoj se aukciji radi)

zakazujem u ponedeljak  03. avgusta tekuće godine s početkom u 15.00 na adresi Blog.co.yu (kod Šuky-a)

 

AUKCIJU

 

spremite da date na aukciju sve neobične i iz vaše mašte izvađene stvari, osećaje, misli ili samu maštu možda... bilo šta zašta mislite da bi moglo privući pažnju nekog zainteresovanog kupca

pravila aukcije će biti naknadno objavljena na dan aukcijske prodaje

nadam se da ćemo se lepo zabaviti

i znaš šta mi je rekla

ne može da dočeka

kad će da se vidi sa mnom

tamo negde u proleće 2057-8 g.

nije baš sigurna

sve će mi ispričati

a ima toliko toga da mi kaže

pa nismo se videli decenijama

evo

samo da joj prođe ova gužva

oko projekata, posla, obaveza

pa naći će ona vremena za mene

ih! još pitaš

prazan je prostor u tvom srcu
već isuviše dugo
kao napuštena nova kuća u izgradnji
nit ruševina
nit lep dom
i čini se da svaki gost je dobro došao
čak i lutalica slučajni prolaznik
ili životinja koja se sklanja od nevremena
čak i laste što će na jesen otići u toplije krajeve
sve je bolje od pustoši
makar i lopov...

Nisam spavao nekoliko dana i noći, razmišljao sam o tebi. I zbrajao da sam u tom razmišljanju proveo negde oko 2375 radnih sati intenzivnog razmišljnja, bez zabušavanja, eskiviranja i sličnih rabota. Jer mi je razmišljanje o tebi pričinjavalo zadovoljstvo, a raditi nešto iz ljubavi je kao da ne radiš ništa. Znaš, teško je sad sve to uzeti i naprosto baciti. Čak iako je sam taj rad bilo pravljenje kule od karata. Iako sam znao da ništa na kraju od toga neće biti ni važno ni bitno. Iako je na samom početku bilo jasno da se matematika ne slaže sa logikom realnosti. Iako je sve protiv ne postoje reči kojima bih ti opisao nadu u celokupnom tom doživljaju.

 

moja želja kaplje na tvoje telo
kao medovina
razlivam se tvojim oblinama

moje misli se pletu u tvoje
kao šiblje
uplićem se sa tvojim rukama

u tvojim očima teče sva moja nada
kao mesečina
preliva se preko jezera tvojih kapaka

udobno si se smestila u mom naručju
kao mačka
u fotelji od mojih snova i planova

Okupao sam se u jezeru i izašao na mesečinu. Nigde nikog uokolo. Na površini jezera ležao je mesec i ovlaš se pomerao skakutajući preko talasa. Nekoliko zvezda pored njega. Mirno veče.
Pre neki dan tu su igrali demoni, zovući me da plešem sa njima. Nekoliko prelepih nimfi sa čudnim papcima mesto nogu. Celu noć sam ih posmatrao. Ni reči ne progovorivši ili se pomerivši. Peklo se jelo, meso na ražnju, vatra je gorela, točilo se vino, svirale su gajde i violine. Znao sam da ne smem da im se pridružim. Niko se otud nije izvukao. Vrzino kolo se ne napušta kad ti dosadi. Celu noć su pirovali. Dozivajući me.
Ne rekoh. Ne mogu. Ne smem. Ja imam moje jahače, i sa njima se borim. Da ih zbacim sa sedla. Zbog njih sam ovde. Eno i njih, pomahnitalo igraju. Smejući mi se iz sveg glasa.
Onda se jezero otvorilo i ceo zbor je propao u bezdan.
Mirna voda.
Na vodi je stajala silueta čudno obučena u neku odeždu koja je bila toliko stara i izlizana da se jedva prepoznavao nekadašnji kraljevski plašt i kraljevsko odelo.
- Oborio sam jednog kralja pre neki dan! Lepa odežda, je l' da? Sad je moja! Ma, lupež od čoveka! Njemu više neće trebati. Imao je priliku da stvari radi kako treba, ali bilo mu mlije vladati nego gledati narod. Sam je sebi kriv. Ljudi pogrešno misle da sam ja varalica i lopov. Ne! Nisam! Nisam lopov, ja samo uzimam što mi se daje. A svi mi daju. Svi! Ljudi se pogrešno odnose prema meni uopšte. I prema Bogu također?! Lepo je to sve, Božija deca, sinovi večnosti, svetli anđeli... Ali pogledaj, pa koji bi roditelj, ali dobar roditelj, ostavio svoju decu da se ovako muče. Pa ovo nije dostojno ni životinje a kamo li čoveka, jednog tako kompleksnog i uzvišenog bića. Bića koje ima svoje potrebe, koje je On sam stvorio, a onda ih prokleo. Dao ti razum, a onda rekao, odbaci ga!? Dao ti telo, a onda rekao „ne semeš"! Pa što Ga je uopšte pravio takvim? Sam reci?! Ja se ne pravim da sam dobar, nisam dobar, možda sam čak i zao kako bi se to reklo, ali se i ne predstavljam da mi je mnogo stalo kao Bog, a onda Ga nema ceo život. Ceo život možeš provesi da ne dobiješ ni glasa od Boga. Ništa! Samo ona nesnosna tišina. A ja? Ja odmah potrčim, šta želiš, hoćeš ovo ili ono, hoćeš ovako ili onako. Odmah ispunjavam želju. Odmah! Doduše, iz svog interesa, priznajem, ali to je pošteno zar ne? Pa zar svi ne rade tako? A Bog?! Pa sam reci, jesi mu tražio nešto, jesi, jesi... I molio Ga i preklinao!? I??? Ništa! Nema Ga, Njega nikad nema kad ti treba. Nikad! Zato sve moraš sam, ne vredi ti drugačije. Kako kaže narodna mudrost „U se i u svoje kljuse". Svojim snagama, moraš da shvatiš i spoznaš svet oko sebe i ono u sebi. Da se potrudiš da prokužiš ko je ko ovde. Da vidiš koliko nepravde, da se boriš, da ne dozvoliš da i tebe varaju oni zli i pokvareni ljudi kojim nije stalo ni do kog sem do njihovih interesa. Da pročitaš, da se obavestiš, da dođeš do pravih informacija. Sve moraš sam. Niko ti tu ne može pomoći, čak ni ja. Onda kad shvatiš kako i šta se ovde dešava jasno će ti biti šta trebaš da radiš. Da se osvetiš idiotima, naravno. Ali ne tako što ćeš da ih ubiješ, to je isuviše lagodno za njih, a za tebe bezvezno. Ne! Nego da ih prokažeš, tj. pokažeš im da ti znaš a ne oni. Tako ćeš povisiti sebe i svi će videti koliko si ti pravedan i koliko ti je stalo do istine, one prave istine, a ne ove što ovi pokušavaju da nature. Da pokažeš kako nisu u pravu, kako samo serviraju splačine ovom narodu, a ti znaš. Bio si tamo, video kako se to radi. Kako stvari odlaze pod tepih. Kako se prolazi nekažnjeno. Eto, sam znaš, što ti ja trebam da ti pojašnjavam.
A Isus? Uh! To je tek priča za sebe. Neću ti govoriti koliko je loše napisan Novi Zavet. Koliko se tu pogrešno prepisivalo, dodavalo, oduzimalo... I po cela poglavlja su nestajala preko noći, a nova dodavana. Ko je tu, i kako, i šta sve ne, stigao da menja po svom. Pa prevođenje na jezike. Ma da ti ne pokazujem sve to, trajalo bi mnogo... Reći ću ti nešto drugo. Što nije, recimo, ko što je trebao da uradi, Isus, lepo rekao... Ljudi, takva i takva je stvar! To i to se dešava, to i to je potrebno da se učini zbog toga i toga. Znači jasno i nedvosmisleno: „šta, zašto, kako i zbog čega". Ne! Šta je On uradio? Sve neke priče, sve nešto nejasno, dvosmisleno, sakriveno, uvijeno... I posle sam ja kriv što se dešava ovo ili ono. Nisam kriv, što ovi tumače ovako, oni onako. Kako ja mogu biti kriv. Kriv je onaj što je doneo takvu mudrost na svet pa je uvio i obavio sa sto plaštova. A sve je moglo biti jasno, zar nije? Eto sam reci?! Ako je Isus bio to za šta se predstavljao, i ako je napravio sva ta čudesa, i ako je bio mudar toliko, što nije uprostio ljudima, kad ih je već toliko dobro poznavao. „Sinovi ste Višnjeg... Bićete kao Bogovi". Anđeli?! Ma lepo je to. A jesi li ti video nekog anđela ovde?! Nisi! Jer anđeli su na nebu, i kakva ti vajda od toga što su tamo! „Bićete"?! Čuj „bićetete", kad to, kad smo mi sada i ovde. Svaki dan treba nešto da se pojede, telo ima svoje potrebe bilo Boga ili ne. A pored tih osnovnih postoje i dodatne potrebe. Da se čovek, s vremena na vreme malo opusti, da da sebi oduška. Da izađe negde, da se provede, da vidi nešto kulturno. Čovek je društveno biće, ima potrebu i da se druži. A šta Bog predlaže?! Da se sakriješ u mišiju rupu, da se osamiš, da budeš manji od makovog zrna, da te gaze i uništavaju kako stignu, i pored svega ti treba da misliš o dobru i da se smeškaš ko da si blesav i ništa ne vidiš šta se dešava?! A da bi rastumačio samo Sveto Pismo, mada ono i nije baš toliko sveto posle svega, treba ti neko ko to ume. Tako kažu!? Zašto i koga da uzmeš da ti rastumači? Zar nekog od ovih propovednika? Ili od ovih što kažu kako su pronašli istinski i orginalni put Hristov. A ne bi prepoznali Hrista tačno kad bi i stao pred njih. Oni pozanju samo šušteću monetu ili neku svoju ludost. Drugo je pitanje, Što ti treba neki tumač? Što? Jer je Hrist sve uvio i zavio u oblande. Jer nije napravio prost fakat i prosta rešenja. Svaki čovek je individua za sebe, svaki ima neka svoja posebna interesovanja, svaki ima nešto svoje posebno od drugih ljudi. Ovaj je pesnik, onaj muze krave, onaj filozof, i tako redom... Ovaj zna ovoliko onaj onoliko. Ovaj može ovo, onaj ono. I kako sad da se svi ukalupe u jednu šemu kao što to crkva traži. Ne mogu svi istim putem. Jel mogu? Ne mogu. Različite sposobnosti, različiti koncepti ličnosti. Individue. Nekom odgovara da bude monah nekom ne. Ne može, prosto ne može čovek, nije za to. Čak i kad bi moglo, na šta bi to ličilo. Zato se lepo osloniš na svoje osećaje, na ono što ti je priroda dala, na ono što jesi, sam se potrudiš da saznaš i spoznaš šta se iza čega krije. I šta onda; činiš stvari normalno, po srcu, po razumu... Oseti to čovek, zar ne? Šta gde treba da se uradi ili ne. Kad trebaš da deluješ a kad da ignorišeš. Tačno se prepozna. Znaš taj osećaj. Pročitaš čoveka. Osetiš potrebu, kao i svaku drugu. Ide ti se u galeriju da vidiš kako to ljudi umeju da naslikaju neku sliku; odeš i pogledaš. Lepo. Kulturno. Pogledaš neki dobar film, pročitaš neke mudre reči koje su jasne i nedvosmislene. Oplemeniš svoju dušu. Bude ti milo, onako. Zar ne? A ako se neko ponaša ko stoka, a ti isučeš bič za stoku, ako je neko fer i korektan, uvažava, uvažiš i ti. Slažete se, ne slažete, nije toliko ni važno, on ima svoj put ti svoj, teraj dalje. I to ti je to! Zar ne?! Da je takav zakon doneo Hrist, koliko bi bilo bolje. Jeli taj i taj lopov? Jeste! Vidi se, kuće, avioni, kamioni... Odakle ti? Znači kralo se. Šta sleduje lopovu, buvara. Tačka. Jasno i nedvosmisleno. Nema vrdanja, tamo-amo. Svet bi se za čas naučio skromnosti, i bilo bi za sve. I za socijalne programe, i za siromašne, i za gladne... I što je najvažnije ne bi bila tolika razlika između bogatih i siromašnih. Ovako, neki se sakrili iza ministarskog imuniteta, neki iza direktorskog, neki iza vladičanskog, i ne možeš im ništa. Nedodirljivi. A šta kaže Sveto Pismo: „Svaka je vlast od Boga?". Pokori se i trpi. Koga da trpiš, i dokle? I ljudi veruju. A posle kažu đavo je kriv. Nije kriv. Kako bi mogao biti kriv ako je od Boga. Sve je od Boga, sve je po Njegovoj volji. Za šta onda mene optužujete?...............................

"Ludim, moj dobri komšija, osećam da ludim!..."

znam ja šta ti hoćeš
da me uvedeš u svoj lavirint
pa da se igraš sa mnom
ko mačka sa mišem

ne ne tamo
tamo je zid
ovuda ovuda
a i tu je zid
evo evo
ovde sam
skreni levo
ne ne
desno desno

pa ćeš me naći
nije me teško pronaći
samo malo se potrudi
pobogu

 

ps. eto ptičice, nadam se da si zadovoljna odgovorima

naterati sebe na buđenje
biološki sat se pokvario izgleda
u sobi se čuje samo teško disanje
ječanje, smeh
malo zatim u sobu je ušla ponoćna mesečina
sunce se živo zabavlja gledajući nas i noću
tražeći razloge
u naručju slobode bilo je malo tesno kao oko skupocene vaze
lepljiva smola se spustila na oči
i svet je postao taman
gotovo neprozirno taman
mogao sam napipati mrak pod prstima
čudne oblike mraka
hrapave
nerazumljive.
s početka je tako bilo
kasnije su ušli igrači
dvorske lude su zasele na presto

Zamka je postavljena, praktičan eksperiment to potvrđuje. Vidimo samo ono što želimo da vidimo i jedino sa tim se naslađujemo. Naš izbor prioriteta to opravdava. Cilj opravdava sredstva. Sredstva zagušuju svest. Jer svest sve preživljava. Uvek! "samo pesma će preživeti totalno uništenje"
O, kad bi bar mogao da se probudim. Ni umivanje mi ne bi teško palo.
"Vaša sloboda ne ovisi o nekom uticaju spolja, ona ovisi jedino o vašoj želji. Kao uostalom i sve ostalo. I slobodni jeste tačno onoliko koliko želite da budete slobodni".
Nasmešeni mudraci. A?! Lako je njima, oni su zaboravili na sebe i našli svoj zdrav razum i svoju ludost, gde se kao mala deca igraju sa peskom. Bilo im je zabavno da nas stavljaju na probu. Ne dajući rešenja, samo zagonetke.

Otkud taj osećaj polugole stvarnosti
zarobljen smisao
naprezanje preko mogućnosti
želja za skokom daleko preko horizonta vidljive stvarnosti
Velika pitanja kroz suze
kroz jecaj
kroz smeh
ljuska odzvanja
Probudi se
neka me neko uštine ili polije kofom vode
svi spavaju, u sobi se čuje samo disanje

Apsurd? odbačena misao želi pažnju
nikog nije briga pa ni mene
ionako će sve proći............

negde!
u uglu svesti pesma i dalje odzvanja...
"možda moja slutnja vara, možda umišljam
htio bih da budeš sretnija..."

ispričaću ti
vic o pesniku
koji je nazdravljao svom odelu
klanjao se konjima na ulici
i sklanjao se od dama
do u bezdan duše svoje
da bi doneo pesme
na tom strašnom putu
stalno se zabavljao
pričajući sebi viceve
da ne bi načisto poludio

pitam se često
da mu mi nismo bili
vic

bez dileme sam uzeo jedan papir i napisao ovako...
preskočićemo uvod... predugačko. nedefisinao. dosadno. monotono...
kao... ustao sam... progutao neki doručak... izašao na ulicu... bla bla...
nešto sam se preganjao sa jednom drugaricom... HM!-drugaricom. nisam baš siguran u to... poklanjao sam joj pesme i ruze... govoranciju... divno se osećala... komplimenti.
kasnije mi je rekla da se ponekad sa mnom oseća neprijatno.
?????!!!
nisam znao! par puta sam primetio da se mršti ali ništa strašno
ISTINA OSLOBAĐA
isprva kad sam joj to rekao mnogo se bila naljutila. kasnije je i njoj došlo tako nešto pa je smarala nekog druga sa tim - istina oslobađa.
ponekad istina boli, ponekad laž... ne zna se koje od to dvoje vise cepa dušu ili nagriza srce...
ništa ozbiljno nismo pričali... sve onako kroz pesme i neke umetničke fore...
ona se meni mnogo svida, ali joj to nisam rekao... još! tesko i da ću ikada... predrasude, problemi, neželjene situacije, razlike... izgovora imam milion...
e sad čoveka mora da kopa ono - šta bi bilo kad bi bilo - ...
?????
kasnije sam joj opet ispričao od početka šta se desilo... san-java-mašta kako se sve to ispreplitalo... pre se ljutila zbog toga - ja imam svoj zivot.. itd, sada je rekla - OK! ništa strašno... trenutak u raspoloženju. razume se...

ti još uvek razmišljaš
koliko sam daleko i duboko mogao
da se zagledam u tvoje oči
poput zadnjeg pogleda suncokreta
gde mi pogledi trnu
od neprestalnih strela
tvojih želja

hteo bih da te volim
kao što se voli sopstvenost
umećem jednog starca
emotivna nesvestica
da dajem ti umetno disanje
vinom i žaokama
ti si mi jedina preostala

grandiozna hemiska eksplozija
neurona, elektrona...
od lave prirodno sačinjene
legure naših osećaja
ukočena stvarnost u mislima
ritmični pokreti tela
dinamični tkaoci osećaja

nežno prolazim bulevarom tvog vrata
istražujem zamaskirana mesta
osećaš kako se budi mladost u tebi
opet imaš 17 godina i sve ti izgleda
neverovatno lepo
čak i kad znaš da
ti si mi jedina preostala

Image and video hosting by TinyPic