*Napomena: - teme na pismenom su bile:
- "Koštana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet živim"

Gledam, al' oci su mi sklopljene.
Osecam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro. Slusam popa koji narice i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlucih da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem. Moram priznati da sam zadovoljan.
Sahrana je prilicno dobro uradjena. Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Poceh da vicem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim", ali se setih da ne može da me cuje. Pogledah jos jednom moje sirote unucice i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece teško pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuce na gore: "E pa dodje vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispricamo".
Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori: "Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te ceka." Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Cutim ja, cuti on. I tako cutimo mi jedno pola sata i konacno se odvažih pa rekoh:
"Dobar dan, Bože!". Opet cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reci:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa rece:
- Jesi li ti Omoljice procitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.
Bog je mocan - pomislih u sebi...