Zvao sam te na ples
Znaš li to

Plesu nisu potrebne reči
Niti dela
Razumevanje
Beskrajna objašnjenja
Bezvezne potrebe

Tek učestvovanje
Sa jednom nogom
Ili celim telom i dušom

Znaš li to
Potpuna sloboda
Samo dve duše
Njišu se u ritmu
Poput jablanova na vetru

 

*Napomena: - teme na pismenom su bile:
- "Koštana"
- "Svetlosti nesta, prestadoh da citam i tuga me obli: opet živim"

Gledam, al' oci su mi sklopljene.
Osecam miris sveže lakiranog drveta. Pomislih kako je moj mrtvacki sanduk prilicno dobar za pare koje sam dao. Da, konacno sam umro. Slusam popa koji narice i decu koja se deru: "Kuku! Strikooo!" Odlucih da se malo prošetam, da vidim je l' mi baba Bosa došla na sahranu. Zacudio sam se kad sam shvatio koliko se lako krecem. Moram priznati da sam zadovoljan.
Sahrana je prilicno dobro uradjena. Mile, prvi gucevacki trubac sa svojim bleh orkestrom dobro je obavljao posao. Svinja se okretala na ražnju, dok se moj pijani zet valjao u blatu. Baba Stana je sa dedom Milojicom zamišljeno gledala u moj grob i uzdisala.
Poceh da vicem: "Šta kukaš stara, nije Omoljica mrtav, opet živim", ali se setih da ne može da me cuje. Pogledah jos jednom moje sirote unucice i pomislih: "E deco, deco, ko je vas poznavao ni pakao mu nece teško pasti."
Osetih u tom trenutku kako me nešto vuce na gore: "E pa dodje vreme da se rastajemo". Putovao sam, mogu vam reci, dobrih pet sati. Na vratima raja stajao je Sveti Petar. "Zdravo Petre, pa dodje vreme da se i mi ispricamo".
Petar me je mrko gledao, ali konacno prozbori: "Ne piše ti se dobro, Omoljice, puno si grešio. Bog te ceka." Priznajem, malo sam se uplasio, jer ovo mi je, znate, bio prvi susret sa Bogom, a to nije mala stvar.
Cutim ja, cuti on. I tako cutimo mi jedno pola sata i konacno se odvažih pa rekoh:
"Dobar dan, Bože!". Opet cutimo, a mene vec pocele i noge da izdaju. Znate, ne umire covek svaki dan.
Konacno Bog popravi kravatu, promeškolji se malo na svom oblaku i rece: "Kazi Omoljice."
Ovaj govor sam prilicno dugo spremao pa sam rešio da mu kažem sve od prve do posledje reci:
"O Boze, vladaru carstva nebeskog, Ti koji nebom hodaš, Tvorcu mog psa Marka, sinova Mirka i Žuje, baba Bose i deda Radovana, mog kuma Spasoja i izvinjavam se ako sam nekoga u svoj brzopletosti zaboravio da spomenem..."
Tu stadoh i primetih da se zbunio. Zamislite - Bog tako veliki, ja tako mali, pa se zbunio preda mnom. Medjutim, našao je nekako prave reci, pa rece:
- Jesi li ti Omoljice procitao "Koštanu"?
- Nisam - velim ja.
- A jesi li, Omoljice, primetio da svetlosti nesta?
- Nisam - opet cu ja zbunjeno.
- Da li te tuga obli, Omoljice?
- Ne Gospode - rekoh - a zašto?
- Zato što je to, Omoljice, tema ovog pismenog zadatka, i bojim se da si promašio temu.
Bog je mocan - pomislih u sebi...
 
 

Evo
nekoliko bivših misli na
tebe

kakva bolesna potreba
nije to ljubav
čak ni nalik
možda tek režanje ispod zuba

Evo
ti sve sad ionako ćeš izgubiti
tebe

naraučenije sad si učenije
neće ti se više desiti greša
kao ja ili ti
znala si ti to ionako

Evo
sve sa sebe prebacujem na
tebe

o ne, ne očekujem da razumeš
samo da nestaneš
kao da nikad nisi ni bila
tu

 

rešio sam da pronađem
MIR

ništa me neće zaustaviti

i dao sam se u potragu
rekoh sebi ovaj grad je ludnica
džungula, milion neartikulisanih glasova
trka, frka, jurcanje, blejanje

mora biti da je mir
negde
na drugom mestu

izašao sam na reku, šuma, livade... priroda

ali reka šuštaše strašno
vodopadi i brzaci ne dadoše mi mir
šuma me uplaši svojim huktanjem
a na livadi cvrčci nisu prezali ni od čega

aaaaa, rekoh sebi, nema mira
te se zatvorih u crkvu
na tren nastupi tišina
a onda se čuše koraci
pa pevanje

zatvorih oči
i pomislih kako mir nije negde napolju
već u meni
moje oči i uši su samo moji receptori
i oni reaguju onako kako im ja kažem

tako razmišljah i divljah se sebi
kako sam otkrio MIR duši svojoj
i vratih se u grad
a grad više ne beše ludnica
već košnica, i svaki čovek
kao pčela zujaše hitajući svojim poslom
noseći med svojim bližnjima

osmeh se nazre na mom licu
zadovoljan shvatih suštinu
kad!!!
ugrize me besan pas!
$#&%/()%&#!#$% (nije za pristojan razgovor)

 

Mislio sam da si preko puta. Ali nisi bila. Nešto jeste. Kao senka. Kroz kišu. Jak letnji pljusak. A mene sve stvari i dešavanja podsećaju na umetnost. Odmah sam zamislio kako bi bila lepa slika nekog nadrealiste, može i realista, da te naslika kako onako stojiš sa kišobranom. A palo mi je na pamet i film, mogao sam da ti priđem pa da zaplešemo na kiši. Pustićemo neku muziku kroz zube.

Onda sam se opet setio. Nisi bila ti!

Nekako, u mom slučaju sve se svodi na šablone i klišea. Više se to i ne prepoznaje, zato sve češće bežim u umetnost. Knjige, slike, zvukove... Pa se pitam da se nisam navukao na umetnost. Viđao sam ljude koji su se navukli na svašta, na primer na pamet, pa čitaju, čitaju, čitaju dok ne skapaju. A glava im raste i raste i raste. A njihov ego, tek da vidiš. Ubeđuju sebe kako će pročitati još samo ovu knjigu i to je to, onda prestaju. Saznaće još samo ovo šta piše ovde i neće se više mučiti sa tim. Uskoro malo šta više može da ih dodirne. A uzbuđenje? Kakvo uzbuđenje?! Jesi ti normalan. Misliš da oni to mogu osetiti. Onako zaista kao dete kad dobije lepo zapakovan poklon za koji zna da je neka igračka. Ne, ne! Gubiš se brate. Nije to ovisnost. Kako bre da budeš ovisan o znanju?! Nisi to video. Ne znaš šta si propustio. Evo slučaj komšije. Znači u njegovom životu su postojale samo knjige, ne kažem, bilo je i seksa i laži i prevara, ali ničeg bez knjiga. Desetke redom od prvog do poslednjeg školovanja. Na drugoj godini fakulteta KRAŠ, sistem down. Vrati se doma sa totalno prslim mozgom, ali knjige ne pušta. I dalje čita. Ko zna šta je probala budala. Meni se to nikad ne bi desilo. To što si upravo rekao daje ti jako dobre preporuke da postaneš jako dobar ovisnik, upravo to "meni se to nikad ne bi desilo" je progutalo više ljudi od bilo čega drugog. Pa pogledaj bre malo bolje. Ovisnike o adrenalinu, o amfetaminu... Ovisnici o skupljanju markica, ovisnici o subotnjim utakmicama kod ortaka... Mislim, samo pokušaj da pogledaš malo bolje... Sve sam ovisnik do zavisnika.

Ne, ne. Nešto si ti tu pobrkao. Nemoguće je. Čak i kad bi bilo moguće, u svakom slučaju je bolje umetnost nego da si stvarno ovisnik o nekom bensedinu. Nije nego!?

E zato sam ja mislio da je ona preko puta, pod kišobranom. Rekoh sebi, "Bože kakav lep prizor", ali nije bila. Umetnost, shvataš li koliki sam ovisnik?

«Prethodni   1 2