Reč se okrenula
Iscedila svoja svojstva
Kao limunadu od limuna

Zavesa se pomerila
I krljušt sa očuju je spala

Uspravan hod i oči poput sokola
Crvene usne od želje
Naizmenično strujanje osećaja

Vreme ubrzava kao akcelerator
I varnice u očima

Negde
Duboko u sebi
Osećam naše buđenje

Sve je nestalo

Mirisalo je na paljevinu. Neku ugodnu paljevinu, poput lišća u jesen ili suve trave. Nekoliko grudvica snega na licu. I par lepih očiju. Opčinjen sam tvojim vratom, kao kakvom magijom. Umorna si, osećam to. Umorna od lutanja ovom pustinjom. Umorna sklapaš oči i ležeš u moje naručje.
I strah nestaje u potpunosti.

Neočekivan mir...................................

 

 

 

 

 


Zavist škrguće zubima i kuje planove. Neobičan napor, nadljudski, lagan kao pero podignut mač reči čarobne. Nada se preobrazila u veru, vera u ljubav, ljubav u večnost.
"Uskoro" je nestalo. Telo se pretvorilo u buktinju, za tren. A onda je nastavilo prijatno da tinja kao plamen plina na minimumu....................

Pretrčao sam preko puta
Kroz tunel na svetlu stranu
Umorih se od tog lutanja
Krvnika i ljubavnika
Opsednutosti

Mrtva trka i potraga
Ispred, iza u retrovizoru
Ili na mostu u zavetrini vremena

Odbija da bude heroj, junak vremena
Sabira čiste suze i mudre reči
Usput gledajući
Cveće i decu
Srca

Kako osvojiti, zarobiti, vezati
U neprekidni niz, liniju
Nisku od bisernih razgovora

 

slika Olja Ivanjicki

čoveče
u poslednje vreme me proganjaju snovi
svih žanrova
strah me da zaspim
jer će doći
svejedno
slonovi na štiklama
ili zanosne lepotice
podjednako me iscrpljuju
toliko jako
da se sve teže budim
u oba pravca

kažu da se u snovima ispoljava nesvesno
šta je nesvesno u slonovima na štiklama?!?

sve duže ostajem budan
jer evo ga svet u kome nemam nikakve kontrole
svejedno
bežao ili jurio stvari u njemu
ništa se ne može porediti
a sve izgleda tako stvarno
da se sve teže i teže
vraćam
ili odlazim

da samo znaš kako boli kad ne mogu da te spasim
samo zato što su mi noge kao olovo teške

- Malo li je?
+ Pa nije, mada je moglo biti i više. Nećemo sad o tome.
- Nego kad ćemo?
+ Kasnije.
- Kasnije će biti kasno!


* Ručali smo meso, glodali smo kosti dobrih životinja.
/ To je neka pesma!
* Muzička pesma!?
/ Da, da.


# Rima u pesmi je bitna stvar.
& Nije baš! Ne mora.
# Oj, sokole siva 'tico što letiš kroz visine.
& Šta čučiš tu iza plota.
# Tresu ti se krila?!


/ Ma to je neka ptičurina. "Oladi me ptičurina."
+ Kasnije će ih biti više. Ptica kukavica.
# Misliš ovih što im se tresu krila.
& Nije baš!
* Ručali smo meso, krila ptičurina.
/ Da, da.
& Albatros.


> Kako stariš sve manje kapiraš stvari. Tražiš smisao. Kopaš dublje. Greješ gvožđe sve više. Prekaljeno.
< Da. Možda se više pitaš?! Manje radiš, više razmišljaš. Otkrivaš slojeve.
> Naslage. Kao nizovi. I uviđaš da si se pitao poslednje pitanje u nizu. A trebalo je prvo.
< Tražili ste, gledajte. Ključ niza. Šema rada. Mehanizam zakona.
> Da. Kakav je zbir svih želja ovog sveta? Pozitivan ili negativan? Na koju stranu se nakrivila planeta?
< .....?!


- Pa govor je čudo. Kako govoriš, upravo to.
< Mračno je. Čini mi se. Oči su nam se navikle na mrak. Na greh.
> Jako svetlo bi nas ozbiljno povredilo.
& A prejaka ljubav?
% Uvek možeš da se braniš. Da li je odbrana nasilje??? Imam li prava da se branim?!


# Zašto ste toliko pesimistični. Smrt dolazi u svakom slučaju.


< Buncaš.
> Želje su uvek korak ispred nas.


Image and video hosting by TinyPic

Ulična svetiljka je objasjavala klupicu na autobusnoj stanici. Kiša je prestala pre par trenutaka i još uvek se slivala ulicama. Ona je sedela sa malim koferom i čekala.

Image and video hosting by TinyPic

Slika je ilustracija situacije. Ono što vi treba da uradite jeste da bude romantični i da date malo života ovom pejsažu. Po vašoj želji kao komentar dodajete dijalog, monolog, misao, zapažanje, osećaj ili već... jednog od dvoje likova koji će biti u ovoj romantičnoj priči. Ona se zove Maja, a njegovo ime je Milan. Naravno, možete i da menjate mesto dešavanja. Probajte da budete što kraći kako bi i ostali mogli da se nadovežu. Nadovezivanje je ključ ove igre. Tj. da budete u skladu sa ostalim pripovedačima.

Dakle...
Imamo mesto, imamo vreme, imamo likove... I imam vas da ispričate priču...

Image and video hosting by TinyPic

Par koraka i provalija, nepregledna provalija. Nema dna, i na dnu nema ničega.
Zakoračio bih sad, ali kasno je. Zato ću te sačekati ovde. Napraviću most i predaću ti krila. Uručiću ti mač, i svileno odelo.
Voleti. Uvek voleti. Nauči da voliš, čak i kad ne voliš. Nauči.
Dete se rodilo i u kolevci gledalo svoju ljubav. Tražilo milost. Na krovu, na vratima, u prašini.
A ti?! Ti si se otuđio, izabrao svoj izbor i ostavio put. Ti veruješ, misliš, nadaš se... A ipak, niko te ne želi i nikom nije stalo. Da, prigovaraju ti, možda si bolestan.
Vratio bih se nad provaliju. Lep je pogled, znaš. Šta je to sa čovekom pa ga toliko privlači pad?!
Postrojio sam misli, nema više zezanja. I kao besan kapetan prošetao ispred njih. Šta se, bre ovde dešava? Sudija Dred mi odgovori "I' know you gone say that". Znao sam i ja. Znam, a opet ništa.

vrh crvene hridi
oštar kao pogled nad njim
i dalek kao oblak iznad nega
vrh sna i brade
crvene oči
i sjaj u rukama
sjaj
bledi

Na obroncima stvarnosti, negde, iznad. Slušam vetar, i smejem mu se. O, tako smo se lepo igrali. A tamo dole nema vetra. Samo vatra i plamen liže moje rane.
Tebi je svejedno, misliš sada. Kažu da je trava zelenija sa one strane brda, sa one strane života. Tamo negde posle smrti, možda i nema trave. Možda.
Kažu da Bog nema milosti prema gluposti. I nema razumevanja za glupiranja, ne u igri gde je ulog tvoja duša. Pa nauči. Preuzmi odgovornost za svoja dela. Misli, osećanja, nadanja... Maštanja. Uzmi u ruke čekiš i prekali se poput željeza dok ne postaneš čelik. Sa čeličnim pogledom. Da, strah.
Prvi put je najteže, svaki sledeći je ponavljanje. Iskustvo. Imanje, nemanje.

pogled na tvom ramenu
kao golub
beo
ili vatra na ognjištu
sati provedeni uz nju
i pesma
zagrejala je naša dušu

Ispostavilo se, na kraju, da ne možeš pobeći. Nema mesta gde se možeš sakriti od sebe. Nema mesta. Ni grada ni sela, ni vremena u koje možeš sakriti svoju savest. Nema dugmeta za samouništenje. Stvoren si neuništiv. Večan. Zamisli?! Shvati!

krv mi se sledila u žilama
toliko toga neizrečenog čuči u nama
nn (en na entu) misli

Image and video hosting by TinyPic

Nešto mi ne ide pisanje u poslednje vreme. Nikad mi nešto nije ni išlo ako ćemo pravo, ali u poslednje vreme baš nešto ne ide. Sve što napišem izgleda mi isto ili slično sa svim ostalim. Malo sam se raspitivao i našao da je to "kriza". Kao i uvek kad nešto ne ide u životu najlakše se uljuljkati idejom kako je eto naišla kriza, k'o da je kriza proleće pa mora da niđe.
Možda bi ovde trebalo da dodam kako sam hteo da napišem nešto stvarno dobro, onako da uši otpadaju. (Kao da to ostali ljudi ne žele.) Da potvrdim svoje dobre namere oko toga zašto i što želim biti pisac, recimo. Da sebi priznam kako i nisam toliko loša osoba da ne dobijem jednu dobru ideju o čemu da pišem. Možda bi se i snašao o čemu da pišem, ali kako i na koji način je glavni probelm. Mogao bih zavaravati sebe na stotinu načina. Ali neću! Ja i ne treba da budem Dostojevski već Šuky, zar ne? A Šuky nikako da napiše nešto. Hiljade "dostojevskih" je nestalo bez traga samo zato jer ništa nisu pisali. Jel? E pa... :)

Hteo sam danas da napišem pesmu
Svi da joj zavide koliko je dobra
Da ima stih i rimu, ritmiku i metriku, muzikalnost
Ponetu kao nož u leđa zabodenu
Kad je čitaš uši da otpadaju
A srce da drhti kao vuk u jami
Siguran sam, i vi biste tako nešto hteli

Da zablistate u onom u čemu ste jaki

Mada sam onda seo i dobro razmislio o svemu tome. Čini mi se da bih bio previše dobar pa bi me zavidnici zamrzeli zbog toga. Zavideli bi mi. Ne bi mogli podneti moju genijalnost nad svojom prosečnošću. Više ne bismo bili na "ti". I Boga bi zamrzeli što mi je dao takve darove te ne umem sa njima pravedno da raspolažem. Već se ovako bezobrazno šepurim.
Da, znam. Umreo bih negde u samoći, nikad shvaćen i prihvaćen. Pesnik nad pesnicima. I kad bi nestalo straha od mene kroz nekoliko generacija dobio bih neki trg ili bistu. Prašnjavu policu u knjižari.

Hteo sam danas da napišem pesmu
Da vas očaram njome
Devojke tiho da uzdišu
Zamišljajući sebe primadonom pesme

Kažem sebi...
Ne odustaj, napiši nešto ovako, kako ne možeš da pišeš, potapši sebe po ramenu i stegni sebi ruku, značajno se pogledaj u ogledalo, namigni. Sutra je novi dan. Baš onako nov! Čak iako nema nikog da me pogura i kaže da ne odustajem. Čak iako nema nikog da mu se požalim kako ne mogu da pišem. Čak iako nema nikog da me potapše po ramenu i stegne mi ruku. Čak iako nema nikog da mi namigne i značajno me pogleda. Čak iako!!! Ne odustajem, jer novi dan je novi dan! Ko zna, možda već sutra napišem to genijalno delo na koje čekam već decenijama. Decenijama pišući ovako, u međuvremenu.

Šta uopšte znači ta reč kriza?
Kakva je to glupost da ću se čak, sad na kraju ovog teksta, utešiti kako sam nešto napisao.
Mislim stvarno?!?!?!?

sa njenog prozora se vidi
nešto nalik dvorištu
mada je više kao parking otpad

ušetao se vetar
tražio je nešto
sve je isprevrtao

onda se ustremio ka meni
evo ga stiže
ali

samo je
prohujao
pored mog lica

njenu kosu
smotao je oko njenog vrata
otvorio joj lice

zavukao joj se u majicu
izašavši pored stomaka
spustio se niz pantalone

kako ga nije primetila
on se naljutio
i isprevrtao joj sve papire

pogledala me
i rekla
“vi’d bezobraznika”