osećam neki trn zla zaboden u moju dušu
svaki put kad se duša pomeri ka tebi
on nesnosno zaboli
trn od zemlje i blata, trica i kučina
na koga se lepi svaki virus tetanus na koji naiđem
skriven na mestu gde ga ne mogu dohvatiti
ti mi možeš pomoći da ga izvadim

pozvah te da dođeš i izvadiš mi trn
ruke sklopih na grudi i glavu spustih
molim te dođi...
"pusti me kroz tvoju glavu provedi me
na kraju tvojih misli postoje stepenice
sa njima ću sići u mesto gde je trn
izvadiću ga i ranu zalečiti za večnost"

ali misli napraviše lavirint jedna preko druge
svaka se pruži kao zmija praveći zidove
niko ih više nije mogao razmrsiti
niti znati gde se završava jedna a počinje druga
godinama lutah tim besmislenim prolazima
i ne nađoh put do kraja
pa rekoh sebi, prokrijumčariću te

provući ću te nekako pored raznih mehanizama
koje nekad sa mukom podizah
a sad mi samo smetaju jer su odavno prevaziđeni
sakriću te u džak i proneću te pored sebe
tamo gde ti je mesto
ali proći pored sebe neopažen ispade još teže
zadatak beše neobavljen

"granicu koju želiš da pređeš jeste linija na podu
zamišljena u tvojoj glavi da postoji"

trava na vetru
izbrazdana polja
i par livada
niko više tu ne dolazi
niko ne posećuje šumu

svi su za džungulu od urnebesa
i šarenih reklama

srce od betona
i reči od asfalta

nigde svile

Preterano je dosadno. Zaludnost i glupost su bacile koske po podu. Sve što treba da urade je... Uposliti mozak. A kako dobro uposliti nešto što radi brže od svetlosti? Prebaciti na ler.

Ruke su ti bile tople. I nežne poput svile. Srce je upošljavalo mozak. Tražilo načine da izađe iz grudi i pojede te. Tražilo puteve da uđe u tvoje grudi i da tamo kuca. Preskakalo sve zidove, rušilo sve barijere. Sve do trena kad...
Tvrda glava ipak na kraju pobedi. Zaključa srce, ili ga sakrije iza ormara. Prosto tamo zapadne. Kao i uvek, ono što ti treba je iza kreveta ili iza ormara. Ko sad da napreže mišiće i mozak, da smišlja poluge stvarnosti kojima bi moglo pomeriti ego, ili ravnodušnost? O, ta užasna ravodušnost koju neki nazivaju mir. Mir sa kim?

kosa na vetru
izbrazdana lica
i par očiju
niko više tu ne dolazi
niko ne posećuje prazninu

svi su za osećaje od urnebesa
i šarenih laža

srce od betona
i reči od asfalta

nigde svile