8.
Katarina kao kroz maglu oseti kako se nešto ispod nje pomera. Pa se trznu malo, ali ugleda Bogdana koji je gleda i smeška se pa je to naglo smiri. Otvori oči i shvati da je zaspala. Pokuša da se istegne i da usput zagrli Bogdana. Bogdan je blago povuče i ona mu se nađe skoro u krilu. Poljubi je kratko „Ustaj spavalice. Stigli smo!“ Katarina se tek tad zapita gde je?! Podiže se i vide da je ispod dobro poznate vrbe kod vrela. Okrete se oko sebe pokušavajući da se rasani, čudeći se sebi kad je zaspala i kako je zaspala tako čvrsto. Katarina pogleda sunce koje je već odavno zašlo za brdo preko još uvek bacajući po neki svoj zrak na brdo sa druge strane.
U tom Bogdan izađe iz automobila i brzo skide sa sebe sve. Skoro trčećim koracima uđe u vodu usput se jako kvaseći. Zaroni nekoliko puta i odpliva par metara od obale. Mahao je ka njoj. Nije joj se išlo nigde. Skupila se na sedištu i osetila kako joj je hladno. Ćebe je bilo spasonosna misao, ali nigde ga nije bilo pa je sama sebe zagrlila grejući se dlanovima. Odmahnu Bogdanu i on časom dopliva do obale izađe iz vode i isto onako brzo se obuče. Izvadi svoju torbu sa zadnjeg sedišta i izvadi opet onu jaknu iz koje je izvadio onaj zeleni smotoljak - zavoj. Prođe do suvozačevog mesta i orgnu Katarinu, što ona više nego radosno prihvati. Čučnu pored kola i zagleda se u nju. „Izneverila sam ga, što sam tražila da idemo na kupanje a onda neću da se kupam“ pomisli u sebi i reče mu „Kasno je, i hladno mi je, izvini!“ „Pa dobro, ja sam se okupao. Jeste voda hladna kao guja, ali je sad prijatno.“
Katarina se u trenu seti da je odavno otišla od kuće i da će se otac i majka sigurno birnuti gde je do sad. Odavno bi se vratila da nije srela Bogdana. Ali nije joj se išlo. Ionako će da joj drže predavanje kako su se uplašili za nju. Kako su svašta pomislili... Odbaci te misli i povuče Bogdana unutra u automobil. Pokušavajući da ga ugura negde pored sebe na sedište. On je podiže malo i posadi je na sebe. „Boli li te još?“ Bila je zaboravila na usnu i sad je dotače nekako nespretno vadeći ruku iz jakne i Bogdanovog krila. Nije očekivala da će toliko da natekne pa je oštar bol natera da se izvije unazad. „Hajde, idemo kući. Da vidimo šta se može sa tim!“ Katarina skoro da zaplaka, zajedno od bola i tuge što mora da se vrati kući. Nije joj se išlo tamo, da je Bogdan rekao i reč sad bi iz ovih stopa otišla sa njim preko sveta. Kući će morati sve da objašnjava. Kako je isekla gumu, što je ostala toliko kasno, šta joj je sa usnom, što nije ovo ili ono. To se očekivalo od nje. Uvek je bila odgovorna i svaki svoj postupak je mogla da objasni. Kome i kako sve ovo da objasni?! Ideja da mora ipak kući natera joj suze na lice. Bol u usni samo bi kap preko svega. „Au bre, pa ne boli valjda toliko. Kakve ste vi žene k’o neki pekmezi! Ajde, ajde, nije to toliko strašno. Malo ti je otekla usna, par dana, biće kao i pre. Najbolja za ljubljenje.“ Ove poslednje reči ga izvadiše da ga ne ošamari pa se samo umilno nasmeši i upita Bogdana „Kako si došao?“ „Vozom.“ odgovori Bogdan kratko. „Za stalno?“ „Ne. Tu sam desetak dana pa moram da se vratim. Imam još skoro mesec dana do skidanja. Nego imam mnogo dobrog kapetana, stalno smo igrali šah i pili neka vina pa sam mu pričao o tebi. On se nekako snašao pa mi dadoše deset dana slobodno. Reče mi, idi vidi tu tvoju pa je poljubi jednom i za mene. Šaljivdžija, ali mnogo, mnogo dobar čovek. Sredio mi da položim vozački i vozim pincgauera. Sredio mi neke papire pa mogu posle vojske na kurs za civilnog policajca. Onda možemo lepo zajedno da živimo, kao sav svet. I nećeš me se stideti!“ Katarina pokuša da razume svaku reč iako su joj neke bile totalno nepoznate. Zašto bih ga se stidela, zapita se?! Oseti olakšanje od poslednjih. Šta je pričao tamo nekom kapetanu? Zamisli Katarina nekog brku, što je jednom videla u nekoj predstavi, kako je ismejava pred Bogdanom a on dobričina to ne shvata. Zausti da upita Bogdana šta mu je pričao o njoj, ali se predomisli. Nije htela sad da kvari trenutak.
Bogdan nastavi „Ovi civilni policajci dobiju i stan nakon nekog vremena u službi. Ako imaš malo dete i ženu onda dobiješ pre. Tako mi je objasnio kapetan. I imaju pristojnu platu. Može se sa njom izdržavati porodica. Ako se pokažeš dobar možeš i napredovati. Mogu da postanem detektiv i da hapsim lopove. Naročito ove koji mi ukradu srce.“ Bogdan je značajno pogleda. Katarini se mnogo dopao Bogdanov plan. Reči kao što su „žena i dete“, „stan“, „izdržavanje porodice“, „napredovanje“ slatko su joj odzvanjale u glavi. Iako je znala da su ti planovi papir na vetru mnogo joj se dopala njegova briga za nju. Reči „mogu da postanem detektiv i da hapsim lopove, naročito ove koji mi ukradu srce“ urezaše se u njeno srce.

7.
Čulo se tapkanje koraka napolju, nešto jako udari u kola i koraci se udaljavaše. Katarina proviri pored zida i ugleda tri prilike kako se udaljavaju uz brdo teško i polako se vukući. Jedna od prilika je nešto mahala rukama i izgleda, objašnjavala nešto drugim dvema. Okrete se i ugleda Bogdana kako prođe pored nje i ode uz stepenice u mlin. Pokuša da ga uhvati za ruku ali promaši i on u trenu nestade iza zida. Voda koja se nalazila u baricama i ponegde tekla ispod mlina obradova je i dade joj ideju. Brzim potezom ubaci Bogdanovu majicu u jednu i smoči je celu. Iz druge zahvati nekoliko puta rukama i umi se. Koliko je mogla opra i telo hladnom vodom. Strese se sva i izlete napolje, osećajući se mnogo bolje.
Izađe uz stepenice i ugleda Bogdana kao traži nešto. On je primeti kad je ušla i pogleda je. Ona mu uzvrati upitnim pogledm. Bogdan ugleda majcu u njenoj ruci i zatraži je pokretom ruke. „Dobićeš je drugi put!“ Odgovori Katarina. „Zašto smo bežali?“ upita je Bogdan. „Ne znam!“ I sama se zapita zašto je bežala i ne nađe odgovor, pre ili kasnije moraće reći svima, ako bude htela da se uda za njega. „Uda?!“ pomisli, seti se starog kreveta i njegove majke. Nema šanse da bi mogla da legne na onakav krevet. Mora biti da ga nisu prali decenijama.
Bogdan je i dalje gledao upitno. Ona slegnu ramenima „Treba da idem kući, da kažem ocu da su se kola pokvarila.“ „Nisu se pokvarila, samo je pukla guma. Rasekla si je na kamen. Zameniću je! Imaš rezervnu i ključeve?“ upita Bogdan, ona samo slegnu ramenima. „Imam ključeve, kako bi upalila kola da ih nemam. Valjda imam i tu rezervnu gumu. Šta će sa njom, da lepi na ovu. Lepka nema.“ Pomisli Katarina. Bogdan navuče košulju i izađe napolje. Dođe do kola i značajno ih pogleda. „Ova više neće moći nikud!“ reče Bogdan i udari nogom u puklu gumu, „Hajde pomeri kola malo napred. Ovde ne može da se stavi dizalica.“ Katarina ga pogleda, zapita se kako će da ih pomeri kad ne mogu nikuda i koja dizalica. Viđala je dizalicu pored tetkine zgrade i ne misli valjda...
Ništa, Katarina prođe pored i uđe u kola. Pogleda upitno Bogdana, on joj klimnu glavom i pokaza rukom da okrene ključ. Ona stisnu gas, okrete ključ i kola skočiše napred, glava joj polete unazad i ona pusti ključ. Automobil još jednom poskoči i naglo se zaustavi. Katarina udari bradom u volan, skliznu preko njega i raseče usnu. Ruku nekako savi ispod volana i ogreba je. Brzo povuče ruku nazad i uhvati se za usta. Krv krete preko ruke. Ona otvori vrata i izađe napolje. Otvori zadnja vrata i uvuče se unutra i dohvati peškir koji je bio na jednom kraju jako prljav. Okrete ga i stavi na usta. Tad oseti Bogdanove ruke na svojim bokovima pa se polako izvuče napolje i okrete ka njemu. On se smeškao! „Nije smešno!“ promrmlja nerazumljivo.
Bogdan se okrete, uze torbu i iz nje izvuče jaknu. Katarina se zapita, šta radi? Okrete jaknu i iz malog džepića na njoj izvuče neki zeleni smotuljak. Izvadi nož iz pantalona i reče joj „Baci to!“ Raspori onu zelenu krpu i izvadi beo zavoj. Katarina sa iznenađenjem i zahvalnošću uze. Spusti peškir na kola i stavi zavoj na usnu. „Hoćeš rakije, imam, da ispereš to?“ upita Bogdan. Katarina odmahnu glavom. „E ljudi kako se udari tako?“ zagleda se Bogdan u nju, priđe bliže i pomeri joj ruku. „Ajde nije ti ništa! Proći će to čas posla.“ Katarina oseti kako pobesne u sebi i poželi da ga mlatne preko usta da vidi kako to nije ništa.
On se u trenu okrete i sede u kola na mesto vozača. Čulo se kako nešto pomera, onda izbaci telo napolje i ramenom gurnu kola napred. Kola kretoše nizbrdo i Katarina se uplaši da će mu kola pobeći i survati se negde niz put. Pretrnu u momentu kad Bogdan spretno uleti u kola i crvene lampice pozadi na kolima zasijaše. Kola pređoše još nekoliko metara i zasutaviše se. Čulo se pucketanje ručne kočnice i gepek se otvori. Bogdan izađe gledajući u nju. „Boli li te?“ priđe joj i zapita je. „Boli!“ odgovori Katarina već osećajući kako joj usna postaje sve deblja. Bogdan je pomazi po kosi i njoj neobično mnogo prija taj njegov pokret. Sva se nekako rastopi. „Proći će! Evo da poljubim, ima da nema više!“ nasmeja se Bogdan i uhvati je za vrat. Ona skide zavoj i pogleda prema njemu. On se sagnu i blago joj dotače usne. „Eto! Je li sad bolje?“ upita je. Ona zaklima glavom sva nekako radosna, ovaj poljubac joj se svideo više od sveg do sad. Pomisli u sebi kako ga zaista voli. Krete ka njemu da ga zagrli. On se već okretao na drugu stranu i ona nekako stade na njegovu nogu, oseti kako pada. Jauknu kad oseti njegovu ruku ispod sebe. „Šta ti je, bre Katarina?!“ Ona se bolno nasmeja i pomisli kako je zaista mnogo lep i koliko mnogo ga voli. „MMmmmMmmm!“ htede da kaže da ga mnogo voli ali oseti kako reči ne izlaze već samo neko mrmljanje. Bogdan se nasmeja i doda „Da, da... I ja tebe!“ poljubi je malo iznad čela i lagano je spusti na zemlju da sedne. „Nemoj da mrdaš više, važi?“ Katarina klimnu glavom pokušavajući da se nasmeje.
Bogdan se okrete i otvori gepek. Zavuče se unutra i ču se kako nešto prevrće. Izvadi neku veliku dasku i stavi sa strane. „Šta će mu daska?!“ pomisli Katarina dok je Bogdan vukao napolje rezervnu gumu. Spusti je pored kola i opet se zavuče unutra. Izvadi neku kutiju i neke sprave.
Prođe pored kola i spusti ih na zemlju. Nešto krivudavo mu ostdade u ruci. Bogdan zavrte spravu u ruci i sagnu se pored točka. Zabode ga negde i ču se neki lim kako otpade sa točka. Okrete još jednom spravu, zabode je, jednom rukom je pridrža i nogom je podupre. Nešto zaškripa i to ponovi nekoliko puta. Odjednom ode do mlina uđe unutra i vrati se sa nekom debelom daskom. Poturi je pod automobil, ubaci neku spravu i zavitla njome. Kratko zatim Katarina vide kako se prednji deo kola podiže. Uplaši se da će se kola preturiti na stranu, ali ništa ne reče. Uze opet onu prvu spravu i opet sa njom nešto vitla. Katarina tad vide kako spade točak i pomisli u sebi „Moj čovek!“, zadovoljno se smeškajući na te reči nekoliko puta ih ponovi u sebi.
Bogdan gurnu bušan točak u stranu i dohvati onaj koji je izvadio iz gepeka. Namesti ga i poče vraćati šrafove u točak. Opet je nešto vitlao, cimao nogama, opet vitlao, drmusao. Onda izvuče dasku i baci je preko puta. Katarina oseti kako je usna peče i kako krv polako prestaje da teče. Bogdan se u nekoliko koraka doskakuta do nje i pogleda je. „Kako je?!“ Katarina samo slegnu ramenima. „Biće bolje. Možeš li da voziš?“ Katarina potvrdi klimanjem. „Pa da idemo onda, mrak već polako pada.“ Katarina pomisli kako joj se nigde ne ide. Kako bi zauvek ostala tu da sedi gledajući ga. Videvši njenu neodlučnost Bogdan upita „Da siđemo do reke da se okupamo? Mnogo je sparno.“ Katarina se oduševi ovim predlogom. „Ja ću da vozim ako ti ne možeš!“ pogleda je upitno. Katarina mahnu glavom.
Bogdan časom ubaci stvari u kola i nađe se na vozačevom mestu otvarajaći suvozačeva vrata. Katarina uđe i sede na mesto još uvek pridržavajući zavoj na usni. „Da, vidim?“ reče Bogdan. Katarina pomeri zavoj i sama pokuša da se vidi na retrovizoru. Usna je već bila dobrano natekla ali je prestala da krvari, dok je ruka bila skoro sva krvava. Bogdan pusti ručnu i izbaci kola iz brzine. Kola lagano kretoše niz neravan put izbrazdan mnogim traktorskim prolascima. Katarina pogleda u Bogdana kako pažljivo okreće volan sav se unoseći u put isred sebe. Činilo joj se kao da su zajedno hiljadama godina. Kao da ga je oduvek znala i da će ga zauvek znati. Bila je sigurna da je to to. Da je on taj pravi. Onaj o kome je toliko čitala u knjigama, onaj o kome su sve starije žene pričale. On se brzo okrete ka njoj osećajući na sebi njen pogled i nasmeja joj se. A ona dobi silnu želju da ga zagrli, da ga ne pušta, da ga ljubi do sudnjeg dana. Da zauvek bude tu. Da se nikad ni za tren ne odvajaju. Ponešena tim osećajem samo se blago nagnu ka njemu i nasloni se na njega. On skide jednu ruku sa volana i prebaci je preko nje. Katarina mu zahvali u sebi. Sve se sklopilo. Činilo joj se kao da putuju pravo u bajku. Kao da ih dole na kraju puta čeka njihovo mesto u koje niko neće moći da kroči, i da će njih dvoje u tom mestu ostati zauvek...
6.
„Vodiću ljubav sa njim“ promrmlja u sebi poluglasno. „To je to“ progovori u sebi kao da pita nekog sa strane „je l’ da? Daj Bože da on zna šta radi!“. Bogdan je pogleda upitno primetivši njenu odsutnost. „Valjda zna, svi u vojsci nađu neku fuficu da se oprobaju? Da li je i on našao neku? Sigurno jeste!“ Ta je misao pecnu kao struja i ona je odbaci.
Lagano krete da izvija bokove ka njemu osetivši njegovu muškost na svom donjem delu stomaka. Tad se po prvi put zaista uplaši kako će sve da bude. Šta treba da radi, gde da bude, kako da... Pitanja su se ređala i dođe joj da odustane, da samo skoči, uhvati majicu i brus, pa da pobegne koliko je noge nose. Neka otac dođe po kola. Tako će i da uradi..
Zakorači preko njega u potpunosti i podiže se na gore. Pogledom potraži majicu i brus. Pogleda u pravcu vrata i okrete se ka Bogdanu. Iznenadi se kad vide da je na par centimetara od nje. „Šta ti je?“ „Ništa! Hoćemo da ostavimo ovo za drugi put, neko bi zaista mogao da naiđe!“ odgovori Katarina drhtavim i skoro hladnim glasom. Bogdan sakupi svoje noge iza njenih leđa i ona propade leđima na pod. Oseti kako je jedna daska viša od druge i urezuje joj se u leđa. Oseti istu dasku kako joj se useca na trtičnoj kosti što je toliko jako zaboli da jauknu. Bogdan se trgnu podigavši se na gore raširi ruke. Ona se okrete u levu stranu i uhvati se rukom za donji deo leđa. Bogdan se sagnu i podiže je ka sebi. Ona skoro zaplaka i htede da ustade na stranu. Bogdan je tad uhvati oko pasa i vrati nazad. Suza joj poteče niz lice i Bogdan podiže ruku lagano joj dodirujući lice i skidajući suzu kažiprstom. Njegov osmeh joj povrati dobru volju i on je poljubi u vrh nosa. Nastavi da je ljubi u usta i spuštajući se niže preko vrata na grudi ona zaboravi na bol. Od poljubaca oseti neka blaga podrhtavanja u stomaku pa povučena njima izvi se na gore otkrivajući mu grudi u potpunosti. On nastavi sa poljupcima po grudima i po stomaku. Sad su već podrhtavanja bila jača i telo joj se na momente otimalo u blagim grčevima. Vrelina izeđu butina je rasla svakim momentom da se pitala da li je to tako normalno. „Sigurno nije, jer ni ja nisam normalna!“ pomisli Katarina.
Njegove ruke oseti na svojim butinama i oseti kako se kreću prema njenoj zadnjici. Ispod suknje je imala kupaći kostim širok preko celog boka. Ali Bogdanove ruke nekako se nađoše ispod kostima tako da joj se krajevi kupaćeg blago urezaše u bokove. Bogdan povuče ruke nazad i pokuša da otkopča suknju, ali patent nije hteo da popusti. Katarina oseti cimanje pa zabaci ruke iza i otkopča zatvarač, podiže suknju i prebaci je preko glave. Razgledajući okolinu gde da je spusti, smota je i gurnu Bogdana nazad pa je stavi na ostatak stvari. Bogdan se okrete u stranu i položi Katarinu pored sebe, na brzinu ustade, otkopča opasač i raskopča dugmiće na pantalonama. Sve zajedno svuče na dole, pri tome sedajući opet na pod i samo prebaci pantalone sebi iza glave. Katarina se skupi u krilo Bogdanu. Nije joj se nastavljalo dalje a nije joj se ni vraćalo nazad. Čekala je da on uradi nešto. Bilo šta! On prebaci ruku preko njenih kolena i povuče je sebi u krilo prebacivši njene noge preko svojih tako da je zadnjicom dodirivala njegovu muškost. Vlažan dodir je natera da pomisli kako je sve ovo bila greška i da treba da ustane i ode, da se sakrije negde da je niko ne vidi. Dok je sa druge strane radoznalost terala da pogleda o čemu se tu radi. Da ga dodirne. „Bar da Bogdan nije tu?!“ pomisli za sebe i seti se jedne blesave drugarice sa fakulteta koja je pričala kako ga je držala u ruci i kako su se sve smejale, njenim pokretima i opisima.
Okrete glavu ka Bogdanu i pokuša da se nasmeje ne bi li smirila treperenje u grudima. On se pomeri bliže ka njoj, poljubi je i uhvati je za koleno polako spuštajući ruku na dole. Katarina mu gurnu glavu ka svom vratu i zažmuri. „Neka bude šta će biti?“ pomisli i blago raširi noge. Oseti njegove prste kako se zavlače ispod kupaćeg i vuku ga na dole. Podiže malo zadnjicu i kupaći krete ka kolenima. Ona savi kolena prema njemu i skupi noge njemu u krilo. Kupaći stiže do članaka i ona produži ruku i prebaci ga preko stopala. Podiže ga na gore i oseti da ga Bogdan vuče u stranu. Nije htela da ga pusti pa je Bogdan na kraju popustio. Već je otprilike znala gde su ostale stvari pa samo produži ruke i spusti ga na ostatak stvari.
Neobičan osećaj u najmanju ruku je bio to što je gola tu sa strancem pored sebe. Neobično je bilo i njegovo golo telo i neki čudni zvuci koje je ispuštao. Nije joj bilo jasno da li mu je teško pa stenje ili mu je drago pa stenje ili je umoran već. U istom momentu Bogdan ustade na kolena i odmaknu se od nje. Ona pomisli kako odlazi i ostavlja je tako. Vidi da se nešto okreće levo desno, kao da traži nešto. Vrata, šta li? pomisli u sebi. U tom momentu on se naglo savi na dole i uhvati je za stopala i podiže joj noge na gore u visinu svojih grudi. Raširi joj stopala i spusti se preko nje. Nešto joj nije dalo da raširi kolena pa je nekako tako ostala zaglavljena. Ni tamo ni ovamo. Verovatno nije očekivao da će ostaviti sastavljena kolena pa je pogleda upitno. Ona se uplaši od pogleda, uozbilji se i pomeri se malo na gore, raširi kolena i sastavi noge negde na njegovoj zadnjici. Bogdan se još jednom spusti na dole i ona oseti pritisak u međunožju.
Sve se nekako u njoj umirilo, kao pred nevreme. Za tren je sve nekako stalo. Bogdan se nadvi prema njoj i dodatno raširi noge oslanjajući se na kolena i ruku. Stade joj tik pred nosem. Prebaci težinu na drugu ruku i desnu spusti iza njene noge. Ona ga blago uhvati za vrat a onda hitro povuče ruke sebi iznad glave. „Evo, ga!“ pomisli u sebi, i nakon te pomisli telo poče polako da joj podrhtava. Od straha ili od uzbuđenja, ili od oboje nije znala ali odjednom oseti neki čudan bol, kao pritisak negde unutra. Celo telo reagova na bol i zgrči se. Bogdan se zaustavi na tren, pogleda je i vrati se blago unazad. Opet joj se učini da odlazi, ustaje i odlazi. Kao da se povlači, samo joj je ovaj put prijalo njegovo povlačenje. Katarina zabaci glavu unazad i uhvati se rukama za kosu. Više ništa nije bilo važno. Izgledalo je kao da svet nestaje. A opet sve je bilo sasvim realno. Neki nemir je terao da se izvija u sve strane, kao da je htela ujedno da se izmakne i da ostane. Neko vreme je trajalo i bilo izuzetno lepo. Najednom Bogdan huknu i izvi se u vis, zabaci glavu tresući se celim telom. Katarina oseti poplavu u stomaku i Bogdan se zaustavi. Bogdan spusti glavu ka njoj i pogleda je smešeći se zadovoljno. „To je to!“ pomisli Katarina i zapita se čemu onda sva ona buka oko toga. „Gotovo!“ pomisli Katarina, a Bogdan se lagano pomeri u desno i leže pored nje grleći je.
Osećala je da joj se telo smiruje i da počinje da zaudara na znoj. Okrete se prema Bogdanu i pogleda ga bolje malo. Bio je jako zadovoljan i gledao je nekim sumnjivim osmehom. Bio joj je u istom trenu mnogo lep i čudan. Nekako simpatičan. Pomisli kako je rekla majci da ga voli i da bi trebalo i njemu da kaže. „Znaš...“ reče i prisloni se na njega „ja tebe volim!“ Oseti kako joj reči zastaju u grlu, kao da nije mislila da to kaže ali je zadovoljna što je rekla. Približi se i poljubi ga. Bogdan je razmišljao kratko i rekao „Pa i ja volim tebe, još od one tvoje suknjice na tregere i bele košulje!“ Nasmeši se i ona misleći u sebi kako je to lepo čuti ali i pomisli kako bi sad sve dala za jednu kadu punu vode i sapun. Odjednom je uhvati panika! „Šta da radi sad? Da li da ustane, da ode do kola, tamo otac uvek ima peškir na zadnjem sedištu, prljav, ali šta je tu je. Možda je nekim čudom i čist?!“ Pruži se preko Bogdana i uze svoje odelo. Povukla je sve pa dodade Bogdanu majicu i njegovu košulju. Pomisli kako bi mogla iskoristiti Bogdanovu majicu. „Ajde okreni se tamo!“ Bogdan je posluša i uze pantalone te nešto prebiraše po njima. Zagledao ih i polako navlačio. Ona se zagleda u njegova leđa i zadnjicu. Brzim potezima prebrisa telo Bogdanovom majicom, zatim navuče kupaći kostim, majicu i suknju. Uze Bogdanovu majicu i smota je u ruku, a njemu pruži košulju.
Bogdan zausti da nešto kaže ali se u istom trenu napolju začuše neki glasovi i ona stavi prst na usta pokazujući Bogdanu da ne govori ništa. Isprva su glasovi bili slabi i nerazumljivi. Onda su najednom prestali, da bi se uskoro čuli mnogo jače. „Tako joj i treba!“ govorio je ženski glas, piskav i sa nekom pretnjom „Kurvetina!“ A onda tri smeha od kojih je piskavi bio najjači. Katarina pokaza Bogdanu zadnji izlaz iz mlina i pokaza rukom da izađe. Bogdan sakupi stvari časom i iznese napolje. Spusti se pored stepenica pod mlin. Glasovi su se sad čuli na prekide. „Fufica... guma... ključ... oštrokondža... da Bog da...“ Katarina uđe iza Bogdana u deo mlina gde su se nalazili točkovi za pokretanje mlina. Katarina se naježi od hladnoće unutra. Gledajući oko sebe gde da stane pronađe neko zgodno mesto i tu se skupi. Bogdan priđe i pogleda je upitno i reče „Zašto bežiš?“ Katarina opet stavi prst preko usta i pomisli u sebi da ne zna zašto beži ni od koga, ali je imala jak osećaj krivice zbog nečeg. Gore su se pored glasova čuli koraci ispred mlina i Katarina pomisli da se zalud krije pošto nema nekoliko dasaka videće je garant.
„Ajmo!“ čuo se napolju prvi „Nećeš valjda da uđeš unutra i da propadneš kroz pod?!“ govorio je drugi glas. „Neću“ odgovori piskavi glas i Katarina pomisli kako poznaje taj glas i kako ga je čula mnogo puta ali se nije mogla nikako setiti čiji je „Samo da vidim nešto!“ dodade piskavi glas. Najednom nastupi neka sablasna tišina i čulo se samo slabo šuštanje potoka. Katarina pogleda u Bogdana koji je gledao na gore i kroz daske u isčekivanju nečeg. Pomisli kako bi volela da joj je bliže. „Ajde bre više! Dosadna si“ ču se prvi glas „Mi odosmo, a ti kako hoćeš!“ dodade drugi. „Eto, eto, đavo te odneo, što si tako glupa!“ odgovori piskavi.
 
5.
Leto je već odmicalo a od Bogdana ni traga ni glasa. Već je počeo august i vrućine su postale nesnosne. Napolju se nije moglo biti kad bi sunce bilo visoko. U kućama je bilo zagušljivo i sparno. Taj dan Katarina se spremala da se popodne odveze kolima do reke i da se malo rashladi. Planinska reka gotovo da nikad nije menjala svoju temperaturu. Činilo se da je zimi i leti podjednako hladna. Blaga uvala koju je pravila na mestu gde je prolazila kroz poljanu činila je da se ta voda manje kreće i da tu bude malo toplija. Silazeći lagano sa puta na kaldrmu do reke Katarina je vozila metar po metar. Već je skoro bila prošla stari mlin kad se od jednom čula eksplozija od koje se ukočila. Volvo poskoči malo u stranu. Katarina čvrsto stegnu volan i stisnu kočnicu što je mogla jače. Vovlo još jednom poskoči naglo se zaustavi i ugasivši se. I dalje je stajala skoro ukočena čvrsto držeći volan i tresući se od straha. Polako se okrenula ka svom prozoru i ugledala širom otvorene Bogdanove oči. Bogdan je sedeo na pozidu pored mlina i gledao ka njoj. Pored njega su bile vojničke čizme sa čarapama preko njih i putna torba. On se nasmeja, polako ustade i krete laganim korakom preko jarka do nje. U momentu je nekoliko puta skrenuo pogled ka raspadnutoj gumi prednjeg točka, a onda je lagano otvorio vrata i uhvatio je za ruke. Lagano joj je odvojio ruke od volana i lagano je povlačio ka sebi napolje. Katarina, ukočena od straha, osetivši dodir Bogdanovih ruku lagano se prepuštala, izlazila iz kola i pala mu u naručje čvrsto ga zagrlivši. Da li sanja, ili je stvarno, pitala se. Bogdan je na sebi imao raskopčanu košulju i belu majicu na tregere. Podigao je Katarinu oko stuka pola metra u vis i sad ga je gledala odozgo. Mora biti da je stvarno, pomisli gledajući ga odozgo. Zavukla mu ruke u kosu i poljubila ga u čelo. Onda se malo spustila niže i dugo ga ljubila čvrsto mu držeći glavu.
Bogdan se okrenu blago u levo i pogleda uz brdo sa leve strane i borovu šumu što se protezala celom dužinom. Nikog nije bilo na vidiku, polako se okrenuo na levo i pogledao desno gde je već sunce zalazilo za brdo sa desne strane. Onda je spustio Katarinu i povukao je za ruku u najstariju građevinu u selu, stari i napušteni Vukosavljev mlin. Uhvativši jednom rukom Katarinu oko struka i drugom svoju putnu torbu i čizme uskočio je na stare daske mlina ispod kojih je tekla voda. Svud uokolo su bile raznorazne daske i ostaci nekadašnjih prečki, klinova, stolica i raznoraznih drvenih pomagala u mlinu. Nekoliko dasaka na podu je nedostajalao, a stari kameni točkovi su godinama stajali nepomični u paučini. Bilo je nakako sablasno i hladno unutra, mada ni jedno ni drugo nije osećalo tako nešto. Bogdan iz torbe izvuče novo šatorsko krilo i rasprostre ga u uglu gde su daske još uvek bile cele, podbaci torbu pod krilo i napravi se kao naslon. Hitro se spusti na improvizovanu postelju i povuče za sobom Katarinu... Ona pade većim delom sebe na njega skoro nestajaći u njegovom krilu. Pustila je kosu da mu padne preko njegovog levog obraza i približila mu se tik do lica. Po prvi put se zagledala u crte lica i videla male rupice verovatno od boginja kao i male crne tačkice na vrh nosa. Ovako blizu glava mu je izgledala mnogo veća nego obično, skoro kao da je bila džinovska. U obrvi se videla mala crvena bubuljica koja se nekako sakrila i obično bila nevidljiva. Lice je bilo preplanulo i jasno se video trag skorašnjeg brijanja, kao i svaka dlaka gde izrasta. Katarina spusti ruku na njegovo lice ne odolivši želji da ga mazi. Dodirnu mu prvo čelo skrećući rukom ka njegovom levom oku i silazeći preko lica ka vratu. Lagano se spustila i poljubila ga jednom, dok se on iz polusedećeg položaja prebacio u ležeći naslonivši glavu na predhodno stavljenu torbu. Opruži se ceo povlačeći je na sebe. Sad ga je gledala nekako ispod brade, odozdo i videla mali ožiljak ispod brade koji je tu od skoro, proceni ona. Kao da ga je nešto zaseklo, neki manji kajiš ili tako nešto slično. Prinese svoje usne i poljubi ga u bradu, pa osetivši dvodnevno nebrijanje brzo se pomeri ka usnama. Bockanje brade joj nije prijalo, setivši se oca kako se jednom igrao sa njom kad je bila mala i kako je bradom trljao po licu. Asocijacija se pojača, ona se naglo odmaknu i pogleda ga u oči, kao da još jednom želi da bude sigurna da je to zaista on, da joj se ne pričinjava i da je ovo stvarno. On otvori oči i pogleda je, u trenu se izvi u stranu hvatajući je oko struka i u sekundi je okrenuvši. U trenu se našla skoro cela pod njim, ali nije osećala njegovu težinu. Iako je bio skoro deset cantimetara viši i sa svojih devedeset kilograma nekako joj se učini suviše lagan. Pokušala je da provuče ruku ispod njega i da ga uhvati za leđa, ali je to bilo nemoguće. Osetila je njegovu desnu ruku i kako se čvrsto oslanja na nju. On se malo pomeri i ona uspe da provuče obe ruke iza njega.
U trenu joj se približio i poljubio je. Dok je ljubio osetila je njegovu ruku na svojim grudima. Začudila se nekim žmarcima koji je trgnuše i nekako prostrujiše celim telom, čas se skupljajući na sredini grudi, čas se spuštajući u stomak, čas bivajući ispod stomaka, čas strujeći kroz noge. Osetivši strujanje telom pripi se uz njega i povuče mu majicu i košulju na gore. Pokušavajući da majicu izvuče iz pantalona, on se odjednom uspravi i jednim pokretom skide majicu i košulju. Majica i košulja završiše u ćošku, a njegova figura se izvi iznad nje. Izgledao je kao četri džina, u trenu je podseti na sliku iz bajke “Čarobni pasulj”. Uhvativši se za njegove ruke i sama se izvi u sedeći položaj i oseti njegove ruke oko svog struka kako povlače majicu na gore. Pruživši ruke ka njegovom licu majica sleti preko ruku i završi na istom mestu gde i njegova košulja. Pomisli za tren kako će biti prljava i kako će je morati očistiti od prašine kad je bude oblačila... Zatim se privi bliže njemu i oči joj se nađoše u visini njegovih grudi gde su se jasno ocrtavali mišići koje je tek sad videla. Setila se u trenu onog žgoljavog osnovca i pitala se kako su se desili ovi mišići. Pade joj na pamet da ga tu ugrize, ali u trenu odusta od ideje i krete naviše ka njemu. Oseti kako je ruke hvataju oko struka i kao da upada u provaliju polete ka njemu, koji se spusti udesno i prebaci je preko sebe ostavljajući svoju levu ruku ispod nje. Izgubivši ravnotežu u trenu, čvrsto ga je uhvatila u zagrljaj kačeći mu se oko vrata. Na tren joj bi jako smešan taj let, izgledalo joj je kao da se rve sa nekim gorostasom i da je taj gorostas vitla kao grančicu. Zasmeja se približavajući se njegovom usnama. Oseti njegovu ruku na unutrašnjoj strani svoje butine i čvrst stisak. Iako je osetila još jednom strujanje celim telom i nekontrolisano grčenje svojih mišića, najednom se seti da je u mlinu! Čoveče, u mlinu, starom i prašnjavom mlinu?! Jasno joj je bilo da se trenutak bliži i da ovo nikad ni na kraj pameti nije ovako zamišljala. Pomisao da bi neko mogao naići, neko ko je okasnio na kupanje, ili je nekim poslom krenuo u šumu ili već, prestravi je. Neko bi definitivno mogao da naiđe i vidi kola ispred mlina. Tad joj sinu još zlokobnija misao, svi znaju da su to kola njenog oca a ovde ispred mlina se vide sa kilometar, šta sa kilometar - vide se od svuda, sa svakog prozora u selu, čak i sa drugog brda, vide se sa terase tetkinog stana, činilo joj se... Iako su kola bila vidljiva tek za onog ko bi krenuo niz padinu iz sela i odmakao dobar deo puta ka planini, ona se na ove misli naglo trgnu, brzim pokretom spusti svoju ruku ka njegovoj čvrsto je uhvativši povuče je ka svojim grudima. „Neko bi mogao da naiđe?!“ reče tiho da je neko ne čuje ako je slučajno napolju. „Ko?“ odgovori Bogdan tiho kao i ona. „Ne znam, neko!“ nasmeja se što je galamdžija kao Bogdan pokušavao da bude tih. Nije joj bilo jasno da li joj je vrućina ili joj telo gori, ali je osetila da crveni u licu. Nije se stidela što je sa njim, ali opet je osećala kako crvenilo raste u licu, kako joj celo lice gori. Taj osećaj dodatno pojača osećaj vatre na licu da joj se učini da će joj lice pući. Pomisli kako bi joj led sada dobro došao. U tom trenu Bogdan polako izvuče ruku iz njene i savivši kažprst stavi ga u jamicu ispod brade, raširi ostale prste i polako ih spusti do ivice grudnjaka. Podiže pogled ka njoj i reče joj „Znaš li da sam svaki dan u vojsci mislio na tebe?“ Nastavi prstima ispod pazuha i spusti se prema boku, polako joj dohvatajući zadnjicu povuče je blago na gore. „A, ti?“ Katarina ne razumede pitanje, da li i ona treba da njega uhvati za zadnjicu, ili šta već?! Pa se malo okrete u desnu stranu i prebaci svoju nogu preko njega držeći je priljubljenu za njegovo telo, visoko zakoračivši do njegovih slabina zakači se petom za njegovu butinu. Izvi se ka njemu i oseti kako joj stisak od gornjeg dela kupaćeg kostima nestade. Pomerivši se još jednom ka njemu naviše uhvati ga prstima za bradu. „I?“ upita Bogdan držeći desnom rukom vezu kupaćeg kostima, polako ga skidajući. Katarina oseti slobodne grudi, uhvati rukom za kraj koji je on držao i brzo ga skide, setivši se da bi i kupaći mogao završiti u prašini. Odloži ga na kraj šatorskog krila gde je koliko toliko čisto. Dok se okretala, grudi joj se pokazaše i ona pokuša rukom da ih sakrije. Pomisli da bi kupaći mogli gurnuti slučajno u prašinu, pa dohvati svoju majicu i zamota ga u nju i sve vrati na Bogdanovu košulju. Sa rukom preko grudi vrati se prema Bogdanu i nasloni se na njega. Neka vrelina se pojačavala u njoj kad je pripila svoje grudi uz njegove. Lice joj je gorelo kao peć i ona nekontrolisano poljubi Bogdana u oko, silazeći preko nosa nastavi da ga ljubi u usta. Misli su se komešale, i svaka je dozivala da bi trebalo da stane i da ode. Da ustane, neko će naići sigurno. Ovo je kao da je na sred puta, na sred autoputa. Svi će videti kola, svi će videti nju. Ali više nije želela, tačno i da sam Bog naiđe, da stane. Odluči u sebi, želim to i tačka.

4.
Katarina je došla za Novu godinu i Božić, ne smevši ni upitati sebe da li je Bogdan tu. Saznala je ubrzo da nije dolazio i da se ne zna kada će...
Tek u Junu Katarina je opet došla kratko na vikend kući. Tek sutradan je pitala majku kako je Soka, kako se drži i javlja li joj se Bogdan. Majka joj je odgovoriola da je Soka dobro i da po običaju retko izlazi u varoš. Da joj je Bogdan nakon mesec dana iz vojske poslao vojničku košulju i sliku sa zakletve. Svima je pokazuje. Prenela joj je i da su Marko i Dragana bili kod njega u poseti i da je prilično daleko. Jedva su ga pronašli.
Pažljivo je saslušala majku i vratila se u sobu. Misli su letele, uskoro će raspust i Bogdan će sigurno doći. Mora!!! Ovako više ne može. Taj osećaj neizvesnosti u stomaku je grozan. Iako je jedva čekala da ga ponovo vidi nije imala ni približnu predstavu o tome šta da uradi kad ga vidi. Zamišljala je kako ga sama čeka na železničkoj stanici. Kako ga čeka kod njegove kuće sa njegovom majkom. Zamišljala je kako ga ljubi. Kako se smeje sa njim. Ali na kraju bi se uvek pitala šta da zaista uradi. U nedelju, pre nego što je trebala da se vrati u Grad, išla je do zadruge da kupi ocu neke stvari. Vozila je starog očevog Volva i usput srela Sofiju. Stala je pored nje i izašla da se pozdravi. Zagrlila je i poljubila. A Sofija je samo značajno pogledala i značajno pokazala prstom na njene grudi. Katarina se začudila i upitno pogledala Sofiju. Soka se nasmejala, stino sa otvorenim celim licem i upitala Katarinu „Ko li stanuje tamo?“. Katarina skoro da i nije čula pitanje već se zagledala u Sofijin osmeh koji je jasno pokazivao njenu nekadašnju lepotu. Začudila se kad je videla koliko mora biti da je bila lepa Sofija. Kao da vidi neku sasvim drugu ženu od one u stalnoj crnini i uvek pognute glave. U trenu se setila da joj je Sofija nešto rekla i pravila se da je slabo čula pa je zapitala „Molim Soko?!“ Sofija ponovi „Ko li stanuje tamo?“ sad već jasno pokazujući prstom na njeno srce. Katarina se nasmejala. Izvila se u stranu i zagrlila je. Otvorila vrata od automobila i rekla „Hajde uđi, odvesću te kući!“. Kad su stigli i automobil se zaustavio Sofija se okrenula ka Katarini i rekla joj „Hajde sa mnom, nikad nisi bila kod mene, red je da svratiš i popiješ kafu!“. Katarina se, iako je očekivala tako nešto, iznenadila pozivu. Žarko je želela da izađe i ode sa Sofijom, ali se nečeg plašila, silno se uplašila, pa joj je rekla „Drugi put, sad je kasno, a moram da stignem do zadruge da uzmem ocu neke stvari!“ „Onda mi pomogni da izađem, nešto me noge ne služe u poslednje vreme, čini mi se da sam ostarila!“ Nasmejala se Sofija dok je pokušavala da progura štap i otvori vrata od automobila. Katarina se nasmeja i bi joj jasno odakle Bogdanu smisao za humor i vedrina. Brzo je izašla i prošla sa suprotne strane otvorivši vrata širom. Uhvatila je Sofiju za ruku i povukla je napolje. Sofija je polako izlazila stalno stenjući, grčevito se držeći za štap i stub vrata. Napokon kad je izašla uhvatila se za kičmu i rekla Katarini „E sad me moraš odneti u kuću, ukočih se!“ Sofija pogleda Katarinu koja zbunjeno stade ispred nje i pogleda je upitno. Sofija se za tren nasmeši i reče „Ajde, ajde neću da te ugrizem, dođi malo bliže.“ Nekako blago Sofija se uhvati za Katarinino rame i sa mukom poče gegati prema kući. Katarina je pridržavala oko struka i nekako uspeše da pređu tri stepenika do praga kuće. Sofija izvuče ključ negde iz neke suknje na njoj. Katarina otključa i gotovo je unese u kuću posadivši je na fotelju koja je stajala u ćošku pored stare peći. Prvi put Katarina ugleda unutrašnjost Bogdanove kuće. Ništa nije bilo onako kako je zamišlala, mesto velikog bračnog kreveta u sobi kome je zamišljala da se budi sa Bogdanom u uglu je satajao samo mali kauč sa rupama na naslonima. Do njega je bila neka oveća fotelja koju su sigurno dobili na poklon i koja je bila jako očuvana. Dalje je stajao mali šporet sa crnim cevima i mnogo čađi na mestu gde je ulazila u zid. Očigledo je da je mnogo puta dim mesto napolje ostajao u kući. Cela tavanica je od tog dima bila žuta, a u ćoškovima i crna.
„Eto“ reče Katarina „hoćete da vam pozovem nekog? Jeste dobro?“ „Ma dobro sam ja, ne brini ti za mene, šta mi treba samo da se preturim ovako i eto me u krevetu.“ Sofija se nekako prope na ruke oslonivši se na fotelju, drugom rukom se uhvati za kauč i nekako spretno i okretno se ubaci u krevet pored fotelje. Katarina se uplaši i začudi se kako je uspela da legne. „Eto!“ reče Sofija smejući se „Sad možeš da nam skuvaš kafu, imaš gore na trećoj polici. Mada bi ja više volela čaj, nešto mi se od kafe stomak sav naduje pa budem kao žaba.“ smejala se... Katarina se premišljala i reče „Ja ne mogu ništa, ali ću vama skuvati čaj.“ „Dobro, dijete“ rastegne Sofija ovo „dijete“ i naglasi „nemoj i ti k’o neki mladoženja što je bio mnogo stidan pa ništa nije hteo da uzme kod mladinih, na kraju mu zbog toga ne dadoše ni mladu. Kad ne možeš ništa ne možeš ni mladu.“ smejala se opet “Ajde, eto imaš tu rahatluka pa se posluži malo!“ Katarina dohvati đezvu i stavi na mali šporet na struju, dohvati čaj i stavi pored. Zatim otvori pretinac i ugleda rahatluk a pored njega sliku. Najednom joj ruka zadrhta. Na slici je bio Bogdan u vojničkom odelu sa kapom na glavi. Preko ramena su mu stajali neki beli kožni remenovi i oko pojasa je imao beli kajiš. Gledao je pravo u nju, nekim oštrim i čvrstim pogledom. Sva se naježila, trgnula se, uzela kutiju sa rahatlukom i zatvorila ladicu. Sela pored Sofije otvorila kutiju i ponudila je. Sofija uze jednu kocku i Katarina uze sebi. Ruke su joj još uvek blago drhtale, plašila se da progovori jer joj se činilo da će je glas izdati. U tom momentu Sofija progovori „Javio mi se Bogdan, sunce majčino, da vidiš samo kakavu mi je košulju poslao. I sliku. Napisao mi pismo baš onako lepo sa velikim slovima da mogu pročitati. Deder dohvati de mi, eno ga tamo gde je rahatluk, tamo je i slika. Katarina ustade i lagano priđe, otvoriši policu slika je i dalje stajala na svom mestu. Neka snaga je izbijala iz tog lica i opsanost iz pogleda. Podigla je sliku i ispod nje je stajalo pismo. Uzela je pretvarajući se da je nije briga i dodala Sofiji. Sofija uze sliku poljubi je i suze joj krenuše. „Ljubi ga majka! Je l’ vidiš kako je izrastao ovde? I nekako mi je sav opasan“ dodade sliku Katarini. Uzevši sliku i po treći put je pogledavši Katarini pade na pamet čudna misao da je ukrade. Nije joj se odvajalo od te slike. Misli počeše jedna za drugom da se ređaju, kako se Sofija okreće da nešto dohvati a ona trpa sliku u nedra, kako ona vraća sliku u vetrinu ali je ubacuje u rukav, kako dolazi noću i uzima je... Za tren joj pade na pamet da se ošamari, ali to ne učini nego samo vrati sliku. „Jako je lep ovde, baš onako...“ nije završila rečenicu a Sofija je već nekako izvukla list iz koverte. „Evo pogledaj!“ dodala je Katarini.
ZDRAVO DRAGA MAJKO!
JA SAM STIGAO NA ODREDIŠTE I LEPO SAM SE SNAŠAO. OVDE IMAM DOSTA DRUGOVA I SVI SMO ZAJEDNO. ZAKLETVA JE BILA PRE DVADESET DANA I POSLE SAM DOBIO PREKOMANDU NA DRUGU VOJNU POŠTU. NISAM VIŠE PEŠADIJA SAD SAM VOJNA POLICIJA. ŠALJEM TI SLIKU. KAŽI MARKU DA ZNA KAD BUDE DOLAZIO.
MOJA ADRESA JE
VP1246
POZDRAVI SVE
Bio je to njegov rukopis, bolje rečeno švrakopis. Katarina je gledala i ništa nije govorila. Voda je već uvelike vrila na šporetu kad se setila da treba još da stigne do zadruge pre nego zatvori. Na brzinu je ustala, sipala vodu u šolju i dodala Sofiji kesicu sa čajem. Zapitala je da li joj još šta treba pošto mora da žuri da ne zatvore zadrugu. „Ne treba“ rekla je Sofija „snaći ću se ja, ima još malo snage u ovim mišićima“ Sofija podiže ruku i pokaza mišicu kao bilder, što bi smešno, „idi ti...“ Izlazivši iz kuće Sofija doda „Čuvaj se dete, ima svakakvog sveta!“ „Hoću Soko, ne brini.“ Katarina se okrete i brzim koracima pretrča preko dvorišta u autmobil. Stari Volvo zabruja kao da je jedva dočekao da ga neko potera...
„VP1246, 12-46, 12-46, 12-46, 12-46...” Ponavljala je Katarina u sebi nekoliko desetina puta, misleći samo broj da zapamti. A onda se zapita „Da li je VP14-26, 12-4... i neki broj... VP? Šta mu je VP?” vozeći se širokim putem pokušavala je da u sećanje dozove sliku pisma i koji je broj. Iako je jasno videla broj u glavi plašila se da je zaboravila. U trenu pobesne na sebe kako je mogla da zaboravi jedan tako mali broj. Naljuti se i udari pesnicom po volanu, auto zatrubi, a nju zabole ruka. „Šta njemu fali da napiše pismo, bolje zna moju adresu nego ja njegovu” pomisli Katarina i kao da se naljuti na Bogdana kako je mogao toliko dugo da se ne javi i ne napiše joj bar dve reči. Kad stigne u grad napisaće mu pismo, pomisli... Onako lepo pismo sa ukrasima...

3.
Katarina je ujutro ustala, bolje reći u 2 popodne sa teškom glavoboljom. Dovukla se nekako do kupatila i jedva se umila. Popila čašu vode i ušla u dnevni boravak. Majka je spremala već ručak a otac je slušao radio. Pogledali su je i pitali kako je bilo sinoć. Odgovorila je nešto neodređeno, i sela na fotelju. Požalila se da je boli glava i da ne oseća noge. Dok su unutar nje osećaji počeli polako da se vraćaju. Setila se koliko je igrala, kako se ljubila sa Bogdanom i koliko se smejala kad je odlazio. Poželela je da se probudila u Bogdanovoj kući sa njim i da ne mora nikom ništa da objašnjava. Samo, eto tako. Sad je tamo i to je to. Doviđenja svima!!! Dok je razmišljala otac je pričao nešto, nije obraćala pažnju dok nije čula ime Bogdan. Okrenula se ocu i pitala ga „Šta je bilo sa Bogdanom?“ „Pa, kažem to“ rekao je otac „da sam ga odvezao jutros na voz. Marko nije mogao jer je vozio ženu i dete na pregled u grad. I kažem da je nešto bio tužan, nisam ga pre nikad video takvog. Čak je i plakao kad je polazio i pozdravljao se sa mnom i majkom, Sigurno mu se ražalilo zbog majke što ostaje sama.“ Plakao?! Sinulo joj je u glavi?! Ni sama ne znajući zašto pošle su joj suze. Ne bi ih ni primetila da je majka nije zapitala što ona plače. Tek tada se trgnula i obrisala suze sa lica. „Ne znam“ brzo se sabrala „žao mi Soke što ostaje sama! Ona je baš mnogo vezana za Bogdana!“ Majka videvši Katarinine suze i sama zaplaka. „Pa dobro sad“ odgovorio je otac „ajde žene, nije to toliko strašno, godina dana prođe dok si rekao šta bi! Nećete se ni okrenuti a on će doći i sve će biti kao što je bilo!“ Katarina je sa zebnjom na ove reči ustala i sela za sto da ruča. Nije joj se jelo pa je samo nešto prevrtala po tanjiru dok su joj misli neumoljivo lutale. Pitala se što je plakao Bogdan, on koji ne plače ni kad su ga učitelji redom tukli, kad su ga prebili kod manastira, kad je bio bolestan, osmeh nije silazio sa njegovog lica, a sad je plakao. Podigla je pogled i upitala oca „Pa koliko je plakao?! Je li dugo ili samo par suza, onako?!“ „Kakvo ti je to pitanje dete? Plakao je, nije cmizdrio kao vi žene nego su mu samo tekle suze, eto tako! Kad smo se vozili suze su mu tekle. I onda kad smo se pozdravljali, zagrlio me i suze su mu potekle, zagrlio je majku i uleteo u voz. Mahnuo nam i onda se nasmejo. Eto! Nemoj sad opet da mi cmizdrite!“ Ustade od stola i ode napolje govoreći majci da ide do zadruge da uzme neke stvari. Majka je pokupila tanjire i slagala ih u sudoperu.
Katarina je ustala i rekla majci da je još uvek boli glava i da ide malo da legne. Otišla je u sobu, zatvorila se, zaronila glavu u jastuk i počela da jeca, dok su suze nezaustavljivo tekle. Ubrzo je veći deo jastuka bio mokar. Sve suze koje godinama nije pustila sad su krenule. Deset minuta kasnije ušla je majka i prišla njenom krevetu pitajući je šta joj je! Katarina se okrenula, zagrlila majku, tiho i otužno rekla „Maaajkaaaa!“ nastavivši da se trese i jeca gušeći se u suzama. Majka je više nije pitala šta joj je samo je govorila, „dobro, de sad, ajde, ajde, nemoj više, dobro je Kaćo...“ i slične reči. „Ti mene ne razumeš, ja njega volim, mama, je l’ me razumeš, VOLIM!“ I sama se čudeći rečima koje je izgovorila očekivala je uragan od majke. Majka je, na njeno veliko iznenađenje, rekla „Znam, dete znam!“. Tad je tek črvsto zagrlila majku i plakala da joj je sva majica bila mokra. Nije mogla da se zaustavi iako je majka i dalje pokušavala da je uteši. Tek kasnije kad je prestala da jeca majka joj je rekla „Hajde ustani, sva si se umazala, ni šminku nisi sinoć skinula!? Pogledaj se, kao klovn si...“ Katarina se okrenula ka ogledalu na zidu i slatko se nasmejala svom izgledu. Sve joj je bilo po licu, a na vrh nosa je bila crvena fleka od karmina, to joj je posebno bilo smešno, kako je tu dospela. Jastuk je sav bio u bojama. Ustala je zagrlila majku, poljubila i otišla u kupatilo.
Mnogo joj je bilo drago što je to sad i majka znala, niko je drugi ne bi razumeo. Kako može da zavoli čoveka koji ni osnovnu nije završio kako treba. Padao je sedmi i osmi. Srednju nije ni pokušao. Stalno se zavitlavao sa svima i svi su ga zezali, često joj se činilo i ponižavali. Bio je svačiji sluga i ničiji. Dobričina, i svi su njegovu dobrotu koristili obilato. Ko da je razume?! Samo Bog!
Otac se vratio pa ga je pitala koliko traje ta vojska i kad se ide kući. Otac je tad razvezao podužu priču kako je on služio na Albanskoj granici i to dve godine. Kako tamo nema kući kad ti padne na pamet, tek je nakon devet meseci bio prvi put, na deset dana što je dobio kao nagradno zbog nekog streljanja ili streljane, ili tako nešto gde je bio najbolji. Neki su išli na odsustvo tek nakon petnaest meseci. Pominjao je još što šta kao „mrtva straža, šaržer, iridenta, civili, mine, granica, osmatračnica, šinjel, šlem, gas maska...“ i još gomilu sličnih nerazumljivih reči. Iako je pažljivo slušala ništa ga nije razumela, jedina stvar koja joj je ostala urezana je devet meseci. Devet meseci! Ili petnaest. Na petnaest nije mogla da misli. Tri meseca do nove godine i još šest, znači na leto će doći ako bude dobar. Baš se obradovala tome. Ionako i ona treba sledeće sedmice na studije u Grad i dolazi tek za novu godinu pa onda na letnji raspust. Već je postla nestrpljiva kad će leto...

2.
Pred sam kraj avgusta Bogdan je otišao do Dobrivoja koji je bio sekretar, učitelj, direktor, ložač kao i još mnogo funkcija u područnoj školi. Jedino bi njegova žena povremeno očistila prostorije kad to nisu đaci radili. Dobrivojeva žena, starija dama u godinama, sa jako otečenim nogama jedva se kretala do vrata da otvori Bogdanu. Bogdan je po običaju razvukao osmeh od uva do uva i pitao je li tu „profan“, kako su ga svi u selu zvali. Pozdravio se sa Dobrivojem i zapitao ga da mu izda školu na jedan dan, imao je plan da napravi ispraćaj. Dobrivoje, iako sa čuđenjem, odobrio je stvar.
Sve je bilo tu. Majka se potrudila da napravi po nešto od kolača, ostatak su uradili komišije. Marko i Dragana, iako su te godine dobili prvo dete ispekli su mu prase. Komšija Slobodan je ispekao jagnje... I tako dalje. Na kraju je bilo petoro prasadi i dva jagnjeta. Bilo je jela i pića za 600 gostiju iako celo selo nije brojilo toliko. Svi su hteli na neki način da se oduže Bogdanu jer mu ništa nije bilo teško da uradi, i poslušao bi svakog ko god bi mu nešto tražio da uradi. Prvi gosti su stigli već oko 2 sata i seli za sto. Drugari su služili i njegova majka Sofija (svi su je zvali Soka) nije smela da se ustane sa stola bilo šta da uradi iako je sedela kao na iglama. Bogdanovi drugovi su joj izričito zabranili da bilo šta radi i može da ustaje jedino ako želi da igra. Nekoliko puta je ustala i krenula do kuhinje ali bi je drugovi uzeli za ruku i doveli nazad na mesto. Ali igle su igle, nije mogla da sedi i uživa pa se šetala na tamo na ovamo dočekujući goste, pozdravljajući se sa svima, sa nekima i po nekoliko puta. Na njenom licu je bila tolika radost da su je neke komšinice pitale koji je to sjaj stavila na lice kad joj tako blista.
Zabava je išla, Bogdan je obilazio sve i svima nazdravljao. Neki su ustajali i držali zdravice a majka bi plakala obavezno na svaku. Kumovi, tetke, strine, komšije... Svi su nekako toliko bili veseli da je to još dodatno raznežilo ionako nežnu njegovu majku. Na kraju je i ona popila dve tri čaše vina pa je pevala i predvodila pevanje da su se mnogi iznenadili jačini i lepoti njenog glasa. Niko je godinama nije čuo da peva, od kad joj je pre 15 godina muž umro, jedan naopak i gadan čovek, alhoholičar koje je nebrojeno puta naneo teške povrede. Nebrojeno puta je bežala kroz prozor kad bi ga čula kako peva ulicom, zajedno sa Bogdanom i sakrivala dete u nedrima, bez obzira bila zima ili leto. Njegova pesma je značila da je pijan i da joj sleduju batine, zato nikad nije ni volela pesmu ni pevanje... Na žalost ili na radost umro je kako je i živeo, mrtav pijan je pao pod zapregu i konji su ga izgazili na smrt. Od tada, niko je nije video da nosi nešto sem crnine, niti je čuo da peva.
Već predveče počela je da dolazi omladina i da stidljivo stoji u ćošku, gledajući kako stariji sede i pevaju, jedu i piju... većina se stideći svojih roditelja. To je već bio znak da se stariji polako ustaju i odlaze. Iako je Bogdanova majka svakog po nekoliko puta nudila da ostane, svako je imao neki „razlog“ da baš sada ode, svako je morao rano ujutro ovo ili ono. I svako bi na izlazu turio u džep Sofiji pare, govoreći da ih zadrži i rasporedi jer će ih Bogdan sve odjednom potrošiti. Ona bi se pravdala da ne treba, da su već dosta doneli, ali bi na kraju morala da uzme...
Najposle se i majka pozdravila sa Bogdanovim društvom naročito sa onima koji su služili i svakom turila po 100 dinara u džep, neka im se nađe. Da bi onda polako izašla, sa nekom mučninom u stomaku, da li od vina, od dima, od buke i pesme, da li što Bogdan već ujutro ide ko zna gde... Nije se ni trudila da sazna, polako se uvukla u svoju staru kuću i legla na krevet i neobično brzo zaspala.
Na zabavi drugovi su izneli gramofon i krenula je muzika. Nikome se nije jelo. Ali su svi uzeli po nešto da popiju. Katarina po običaju nije htela ništa da pije, mrzela je alhohol iz dna duše i one koji ga piju. Nije mogla da podnese da vidi Bogdana kako pije. Bogdan je došao do nje i nasu joj čašu vina, pogledao joj i rekao „Valja se, za moje zdravlje, kad te molim!“ Uzela je čašu, kucnula se sa njim i iskapila je do kraja u dahu. Bogdan je samo pogledao. Kako je vreme prolazilo Katarina je počela da oseća toplotu po telu i nenormalno joj se igralo. Igrala je ona i pre, znala je sve plesove, išla je na časove u Gradu, bila član folklora. Ali sad joj se igralo da nije mogla da stane. Nakon skoro dva sata raznoraznih igri prišao joj je Bogdan i ponudio još jednu čašu vina ali da piju preku ruku, rekao joj je da će ih to vezati za večnost. To joj se dopalo pa je pristala je, uzela čašu, provukla svoju ruku kroz njegovu i ispila je na iskap. Na molbu drugarica, malo je izašla na vazduh, i čim je izašla nekim čudom je počela njena pesma pa se brzo vratila unutra. Više skoro da nije osećala telo, ni umor, ni bilo šta sem silne želje da igra, i da igra, i da nikad ne prestane da igra...
Igrala je sa svima, igrala je kolo, okretala se da joj se vrtelo u glavi, nekoliko puta za malo nije pala preko drugih na pod. Nekako se uvek tu našao Bogdan da je u zadnjem trenu uhvati da ne tresne. A ona se smejala kao nikad. Smejala se i gledala ga pravo u oči. U jednom trenutku, Bogdan se iznenada približio i poljubio je. Iako je bila u nekom nezgodnom položaju iz kog je jedino mogla da padne na zemlju nekako se izvukla odgurnula ga i istrčala napolje. Sakrila se iza škole i smejala se stavivši ruku na usta. Od nekud se pojavio Bogdan i prišao joj. „Gde si ti pobegla?“ pitao je dok je prilazio sve bliže. Stavio joj ruku na rame, pomerio kosu lagano joj prelazeći na vrat. Nije se branila, ali joj je bilo nenormalno smešno, sve dok se u jednom trenu nije uozbiljila, zagrlila ga i dugo ga ljubila. Bilo joj je iznenađujuće lepo, toliko lepo da je želela da nikad ne prestane. I kad joj je rekao „Hajde da se vratimo, pitaće se gde smo?!“ bolje bi bilo da joj je opalio nekoliko šamara i nastavio da je ljubi. „Idi ti“ odgovorila je „meni se nešto ne ide!“. Vratio se do nje i nastavio da je ljubi. Iako se njima činilo da nije prošlo ni pet minuta, prošlo je više od sata. Zabava se utišala bez Bogdana i društvo se razilazilo kući. „Hajdemo!“ pozvao je Bogdan. Sad joj se nije išlo definitivno, svi će znati šta je bilo i gde su njih dvoje nestali više od sat vremena. Svi će da je zezaju. Ima celo društvo da viče onako rastegnuto „Ooohhhoooohhhoooo“. „Ne mogu sad, biću ja ovde još neko vreme pa ću doći! Idi ti, eto mene.“ Bogdan je značajno i upitno pogledao. „Ženske stvari, eto me odmah!“ pravdala se. „Dobro“ odgovorio je Bogdan „Kako hoćeš! Čekam te unutra! Važi?“ Bogdan se okrenuo, značajno poskočio dodirujući petom drugu nogu, uradio je to još jednom sa drugom nogom. Onda se okrenuo prema njoj smeškajući se. Ona se već jednom rukom držala za stomak a drugom preko usta da ne prsne u smeh. Namignuo joj je i zamakao za ugao školske zgrade. Ona se tiho sagnula u čučanj i smejala se da joj se celo telo treslo. Njegovo podskakivanje joj je bilo nešto najsmešnije što ikad videla.
Ni sama ne znajući zašto na jednom joj je palo na pamet da ne ide više na zabavu već da popreči put kroz školsku borovu šumu, pa da preko livada i prelaza da stigne kući. Sa te zadnje strane kuća je skoro uvek zatvorena ali moći će da uđe kroz prozor koji je na njenoj sobi jako nisko. Iako se magla spuštala nije se uplašila već je naprsno odlučila tako, ustala i otišla. Ušla u sobu, pritvorila prozore i tiho se uvukla u krevet još uvek se smejući. Zadovoljstvo i radost koju je osećala nije mogla opisati. Odjednom joj je ceo svet izgledao drukčiji. Čak je soba nekako neobično sijala na mlečnoj mesečini kroz maglu.

Kao maloj njeni roditelji su joj dali ime Katarina, po Ruskoj kraljici Katarini jer su mnogo voleli rusiju. Njena baka je vodila poreklo iz rusije i pričalo se da je svojevremeno poznava Puškina ili Dostojevskog ili pak nekog od tih poznatih ruskih pisaca.
To i nije toliko važno za Katarinu ili možda jeste... Mada, neka sećanja su i danas tako živa...
On je bio stariji od nje dve godine. I prvi put ga je videla još kad je krenula u predškolsku, davno, pre nekoliko desetina godina. Nju su obukli u lepu suknjicu sa vezom na rubu i tregerima, bela košulja i bele cipele. A on je bio sav raščupan, crne kose i sjajnih očiju. Tog dana učitelj je već vikao na njega. On je sagnuo glavu povremeno gledao u nju i smešako se nestašno iako je učitelj, stari Dobrivoje, crvena nosa i velikih podočnjaka skakao, vikao i drmusao ga kao da ga teraju svi đavoli. Ona je stajala pored majke, držeći je za ruku i gledajući događaj... Majka je prišla učitelju i on se okrenuo. Oterao je derana i pogledao u njenu majku. Tad je prvi put čula njegovo ime, Bogdan. Ko bi još takvo ime dao svom detetu, čudila se kasnije?! Ona je imala ime po kraljici, a ko je Bogdan?! No njegov pogled, čupavu kosu i smeh u sebi nikad nije zaboravila. Dani su prolazili i njeni roditelji su bili više nego zadovoljni njenim uspehom u školi. Ona sama je mnogo volela svoje dobre ocene i to što učitelj nikad nije vikao na nju onako kako je skoro svaki dan vikao na Bogdana. Drao bi se i po sat vremena, povremeno čak i udrajaći Bogdana kad bi bio baš nevaljao. Nikome nikad nije rekla da je potajno bila zaljubljena u Bogdana niti bi tako nešto moglo biti prihvaćeno. Povezivali su je sa ostalim odlikašima, i kući su je povremeno roditelji zadirkivali ima li simpatiju, niko nikad nije spomenu Bogdana pa nikad nije ni pocrvenela zbog neke svoje simpatije... Jedino Bogdan, deran koji je zadirkivao svakog živog, mladog i starog, nju nikad nije zadirkivao niti joj je pravio smicalice. Jednom je čak u osmom razredu, kad je postavio kantu vode na vrata u WC videvši da će ona da uđe uleteo pre nje i sam se pokvasio do gole kože, objašnjavajući drugarima iz razreda kako je zaboravio da je stavio i kako je nije stavio kako treba da bude. Čak je i njoj to bilo smešno kad ga videla onako mokrog. On joj ništa nije rekao samo je pogledao onako sav mokar. Bilo je tu svega još. Kad je bilo leto on bi se nevoljno kupao i ulazio u vodu iako je bio najbolji i najbrži plivač. Skakao je sa najviših visina i to na glavu, pravio kolutove nazad i napred... Ali gotovo niko nije primeto da bi se sve to dešavalo samo ako bi ona bila tu. Tada bi izvodio vratolomije od kojih se čovek uplaši. Skakao i po nekoliko metera u daljinu preko opasnih stena u vodu, izigravao Tarzana sa lijanom, preplivavao reku dva puta dok neki ne bi mogli ni jednom. Ronio i po pet minuta bez vazduha... Čuda. Teško ga je bilo nagovoriti da bilo šta uradi kad ona nije tu, ali kad je ona tu uvek bi pravio nešto. Jednom je čak napravio i splav pa su se spuštali niz reku. Doduše splav se raspao nakon 50 metara ali je bilo cike i vriske za celo leto...
Ona bi obično došla sa bratom i nekoliko drugarica koje su živele preko puta nje. Nije joj bilo toliko do kupanja, niti je volela da sedi na suncu. Sunčala bi se obično samo posle 3 sata popodne kad sunce malo oslabi i skoro zađe za brdo.
Vreme je prolazilo brzo kao što to u detinjstvu uvek prolazi, čas posla su bili odrasli momci i devojke. On je dobio bradu i to je baš iznenadilo kad je jednog leta došao na plažu. Skoro da ga nije prepoznala, porastao je kao iz vode sigurno 20 cantimetara, onako sićan pre sad je imao skoro dva metra. Razvio se u ramenima i bio prava muškarčina. Devojke su bukvalno trčale za njim, videla je to nekoliko puta svojim očima. Kako se kače za njegova ramena kao male pijavice. Ona je otišla u grad i učila srednju školu, završila je i sama izrasla. Iako promene na njoj nisu delovale tako drastično nikako se nije mogla navići na to da je Bogdan toliko izrastao, čak je i malje po grudima dobio. Završila je gimnaziju i upisala se na medicinu. Njeni majka i otac su sa ponosom šetali selom. Kad bi došala iz grada svi bi joj se divili. Momci su je saletali kao muve. A ona je imala najnovija odela i suknje koje joj je tetka u gradu kupovala. Tetka nije bila neka mnogo velika dobrica, ali su prasići, jagnjići, vino, jaja, kajmak, sir i sve ostalo što je stizalo za nju bili više nego dovoljni da se tetka oduži...
Tog leta ona je napunila 17 a on je trebao da napuni 19. Već je bio na regrutaciji i dobio je poziv za septembarsku klasu. Odredili su mu mesto u pešadiji. Brdsko-planinska! Doktor koji ga je pregledavao potašao ga je po ramenu i rekao „može ovde jedan mitraljez, ima da mi budeš k’o Nikoletina Bursać“... Bogdan je to prepričavao nekoliko puta na poselima kojekuda po selu, i svi bi se smejali njegovim imitacijoma doktora.

Tu veče je bila magla i Bogdan je došao kod nas. Onako usput, po običaju iz lova. Bila je zima pa je obliazio zamke za zečeve. Nosio je pušku, rusku bokericu, nehajno okačenu o ramenu. Mada je dobro znao da takvu nema niko u okolini. Celu veče smo je gledali kao u neko neviđeno čudo. Sva je bila nekako premazana, namazana, sjajna i uglancana. Kundak je on specialno preradio i bio je tako gladak kao ništa do tad viđeno. Seo bi pored šporeta koji je grejao kao omanja visoka peć i započeo priču, ili bi, ako ima još ko, seo za sto pa bi igrali karte do kasno u noć, smejući se i zbijajući šale sa svima.
Kao i obično, majka bi nas oterala oko 9-10 u krevet. Ujutro se ide u školu, a Bogdan je imao priča za deset narednih života.
Ležali smo u krevetu i bili tiši od perja, ne bi li čuli još koju priču. Ućutkavali jedni druge. Negde kasno glasovi bi se pojačali i to je bio znak da se Bogdan pozdravlja i odlazi. Sve se utišalo, samo se tu noć mesec nije video kroz prozor kao i obično. Samo neka mlečna magla, sva bela.

Negde oko 11 kad se jutarnji poslovi pozavršavaju i mi se vraćamo iz škole, došla je Radojka po običaju na jutarnju kafu i donela strašne vesti. Bogdan uopšte sinoć nije došao kući i kod njih u dvorištu je cela larma i galama. Spremaju se da idu da ga traže, zvaće miliciju, vojsku... Radojka je još ispričala i kako njen Branko pre nekoliko godina tako zalutao kad je bila magla i otišao čak preko brda u drugo selo, srećom tamo kod njenih pa su ga dočekali lepo.
Otac se zamislio i nije mu ni malo bilo svejedno, a majka je samo pokrivala usta i širila oči.
Ubrzo je Radojka otišla i došla je Ljubica oko 1 po podne i ispričala kako  je pre deset minuta došao Bogdan sav krvav i slomljene noge. Pušku je izgubio i u redeniku nije bilo ni jednog metka. Celu noć se borio sa nekim vukovima što su ga napali. Imao je veliku razderotinu i masnicu na levom obrazu, desna arkada mu je pukla pa ništa ne vidi na to oko od krvi i otoka. Još je pričala da je to možda od vina jer je možda u vino ušao pacov pa ga zatrovao pa je Bogdanu bilo loše, ili se možda zmija uvukla u bure još letos pa je crkla pa je od njenog otrova sigurno i vino bilo otrovano. Majka je samo uzdisala i mahala glavom, čudeći se rečima koje čuje. U jednom, otac ustade i ode napolje, verovatno da vidi Bogdana. Ali se brzo vratio ne rekavši ni reči. Majka ga je pitala kako je Bogdan, ali on ništa nije odgovorio što je dodatno iznerviralo majku pa je počela da besni i viče na nas što ne učimo i ne radimo domaći.
Sutradan je bila subota pa smo ranije došli iz škole. Kod nas je već bio Miloš sa novim vestima. Bogdan je umesto levo ka kući skrenuo desno i otišao uz brdo do Suve doline. Tamo je pokušao da pređe potok ali je pao sa mostića i izudarao se. Srećom nije ništa slomio. Jedva se izvukao iz vode i kad se razdanilo otišao je kući. Eto to se desilo, ali je dodao da je sigurno od vina, mora biti da se vino pokvarilo ili nekako već, pa je Bogdan, lovac, ej bre lovac, zalutao.
Uveče su došli kumovi Zoran i Milena, sedeli kao i obično, pili kafu i pričali o svačemu. Da bi se pred polazak kuma Milena dodala majci tihim glasom da je Bogdan pretio da će ugasiti naš kućni temelj i da nas više nigde neće biti. Čula je od Boje koja živi u istom dvorištu sa Bogdanom, kako je on ceo dan šetao po dvorištu i vikao iz sveg glasa kako ne može prežaliti što je izgubio pušku jer bi nas sve do jednog pobio i okačio pod strehu kao zečeve.
Nekoliko dana kasnije pred veče došao je Milovan i kum Zoran ispričavši ocu kako se Bogdan napio pa je hteo da popreči put po običaju kroz Blagojin gaj. Ali je bila velika magla pa je pao preko prelaza deset metara od kuće u kupinu. Sav se izgrebao pa ga je bila bruka da izađe iz kuće koliko se unakazio koprcajući se u trnu. Zato je smislio kako je očevo vino bilo otrovano i da je od njega poblesavio. Po prvi put se i otac nasmejao. A Milovan i kum Zoran su zatražili to vino ne bi li i oni kasnije otišli u borbu sa vukovima, ili međedima, smejući se da su se prozori pomerali...

Nekoliko sedmica kasnije krenuvši iz škole video sam Bogdana. I dok mi je pirlazio nisam znao šta sad da uradim, već sam, ni sam ne znam kako, samo koračao prema njemu. Kad sam prišao blizu on je stao ispred mene i pitao me “Gde si ti mali?”. Pomilovao me po kosi i ja sam pogledao u pravcu njegovih očiju. Preko desnog lica i oka pa dalje preko čela u kosu stajala je crvena prugna kao kanap debela i ja sam se po prvi put u životu opasno i ozbiljno uplašio. Samo sam rekao “tu sam” i otrčao kući.

Mesecima kasnije kad su krenuli poljski radovi, slučajno smo na izvoru sipajući vodu pre rada zatekli Bogdana i njegovu ženu Smilju. Smilja se tad baš bila okomila na moju majku, psovala je, vikala i galamila toliko da je mene bilo sramota, sav sam bio pocrveneo. Vikala je kako smo trovačka familija i kako hvala Bogu više nećemo moći da naudimo Bogdanu i njoj jer ga ona sad čuva i ima mađiju koja ih štiti od urokljivih očiju moje majke. Derala se kako je moja majka i nju jednom davno otrovala šniclom i prženim kromprima sa kupus salatom onomad kad smo klali svinje i kad je ona bila trudna, ali joj to nikad nije rekla, pa joj sad kaže. Kako je tad danima povraćala i u malo nije izgubila dete zbog tog silnog povraćanja. Kako zbog toga danima ništa nije mogla da jede jer sve što bi pojela ona bi povratila. Kako je bila kod vračare Zore i da zna šta je moja majka i gde zakopala neki katanac pa ona i Bogdan nisu imali dece dok god ga nije našla, otkopala i bacila na mesto gde se voda naopako okreće. Majka je samo gledala u nju držeći ruku preko usta sedela je na prikolici dok je otac sišao do vrela nasuo kantu vode i vratio se ne rekavši ni reči. Bogdan je celo vreme sedeo na betonu pored vrela i samo povremeno tužno pogledaovao u pravcu oca. Ništa nije govorio. Smilja je dodala, dok je otac ulazio u traktor, da se od onog ulja i brašna što je on davno doneo iz zadruge Bogdanova majka, žena od 93 godine, naglo razbolila i umrla, i da nije bilo toga brašna i ulja ona bi i danas bila živa. I da je tada znala šta danas zna nikad joj to brašno i ulje ne bi zavirilo u kuću a ni moj otac da ga stara žena nije toliko volela što je on iskoristio da je otruje ne bi li uzeo njenu imovinu, ali se zeznuo jer je stara sve prepisala svom sinu. Otac je upalio traktor i Smiljin glas se više nije čuo od buke motora koji je tad po prvi put neobično glasno urlao, a točkovi su po prvi put od kad se vozim sa ocem na traktoru počeli da kopaju put i šlajfuju izlazeći iz Suve doline. Okrenuo sam se i video Smilju kako maše rukama hvatajući zemlju i granje pokazujući nešto prema nebu i brdu iznad nas. Skakala je i po pola metra u vis pokušavajući da pljune do nas, iako smo bili više od 20 metara daleko od nje... Okrenuo sam se prema majci a ona je i dalje držala ruku preko usta i plakala, suza za suzom je samo padala na kolena. Kad me primetila naglo se okrenula kao da nešto traži u torbi pa je prevrtala sve dok nismo došli do njive.

Posle toga događaja niko više u našoj kući nije spominjao Bogdana i Smilju. Svaki put kad bi neko pomenuo Bogdana i Smilju majci bi pošle suze pa bi brzo otišla u kuhinju da pere čaše i tanjire ili da kuva nešto. Tad bi bila jako ljubazna prema nama kad bismo nešto tražili samo bi nas pomazila i dala nam šta god da smo tražili.
Bogdanov i Smiljin sin, Zoran, kad je pošao u školu i već uvelike se kao ćuran šepurio po selu, na svaki način je pokušavao da nam napakosti iako je bio 10 godina mlađi od mene i duplo manji, često je hteo da se tuče sa mnom. Jednom ga je otac uhvatio da izduvava gume na prikolici i istegao mu uši podobrano. Sutradan je u polju Bogdan prišao mom ocu i nešto mu govorio mašući rukama. Pričao je sve dok otac nije odmahnuo rukom i okrenuo se nastavljajući dalje da kopa. Tri vrste dalje stajala je Smilja prekrštenih ruku preko grudi i streljajući pogledom na nas pratila šta se dešava između Bogdana i mog oca. Došla bi ona i raspravila se, ali se zaklela da njena noga nikad neće kročiti na naše imanje. Zbog te zakletve više nije mogla na svoju njivu preko naše što je bilo jako zgodno nego se provlačila kroz šimpražje koje su izbegavale sve životinje, čak i ptice čini mi se, pa se verala preko gomile kamenja dva puta veće od nje same koje je tu ostalo od krčenja livada. Letinu sa te njive je nosio bogdan na sebi prelazeći preko naše njive na samom dnu, onda bi prelazio preko Miličinog imanja sve do puta.
Od Smilje sam bežao kao đavo od krsta i uvek bi menjao pravac kad bi video da mi dolazi u susret.
Godinama kasnije jednom sam video Bogdana kako odlazi u lov. I dalje je imao onu sjajnu i namazanu pušku, ali je sad držao za remen kao da se plaši da mu ne ispadne i korak mu više nije bio onako otresit.

Čini mi se da se onu veče mnogo ljudi napilo nekog gadnog vina i zalutalo u onoj mlečnoj magli, naročito Bogdan, jer njega više niko nije video onakvog kakav je bio. Sad je bio mršav, upijenih očiju u lobanju i nekako poguren napred. Izgubio se onaj otresat šaljivdžija na svačiji račun, naročito na svoj. Onaj za koga smo svi znali da preuveličava stvari, da priča tuđe priče, da izmišlja ali se niko nikad nije vređao zbog toga i svi su voleli da čuju njegove priče i da se slatko ismeju, čak iako mnogima ponekad ne bi bilo pravo i mrštili bi se na njega zbog nekih šala... Ali bi mu svi opraštali, pa to je Bogdan ko na njega da se naljuti.

Zapadne mi jedan osmeh iza regala. Zavučem ruku, stenji, duvaj, kenjkaj... Ne mogu da ga dohvatim, moram pomeriti regal, ne vredi. A regal težak! Pun lepo poređanih fascikli. Svašta iz prošlosti, dokazni materijali, sudski sporovi sa razumom i vremenom... Pomerim malo regal i evo ga. Aha!!! Otresem prašinu, paučinu i vratim ga na njegovo mesto. Lep osmeh, šteta da se izgubi. Momenti koje ubacujem u fascikle, i brižljivo čuvam, negde u regalu. Samo ja znam raspored, tako da, ne preturaj molim te... Pitaj!
Sedeli smo tako u okrugloj sobi, sa kružnim stepenicama koje su vodile gore i dole. Dole u podrum i gore nikad nisam bio. Radio sam vežbe, iznošenja pehara iz malog pendžera u zidu. Dizanje iznad glave, onako šampionsko-pobednički. Sa osmehom! Da se zna! Ali je bio nekako sjajan i klizav, svaki put bi ga ispustio, nekako. Čak i kad bi čuo tvoj plač kao malog deteta. Nesnosan bol od plača. Ne znam sad, ali onda mi je to delovalo kao stvarno. Negde iza ugla čuo se plač, ili smeh. Iza regala...
Brzo sam to zaboravio, lepo spakovao u fasciklu i bacio na policu regala. Zašio rane i izmerio pritisak. Nije bilo tako loše stanje, mislim zdravlje se malo poljuljalo i regal se rasklimao ali je „držalo vodu" kako kažu stari. Bar dok majstori odu.
Pospremim ti ja taj nered i pretvorim ga u red. Skinem prašinu i paučinu. Dodam malo onog vazduha što miriše. Mmmmm... Baš lepo! Sad je sve u redu. Čak sam popravio policu i vratio staklo u sredini. Buši, lepi, napred, nazad i eto ga. Neminovnost rada, uvek nešto mora da ispadne.
Kad opet iza regala ima mesta da se neko sakrije. Znate! Par suza, kao naušnice, samo nisu! Nađem i nečiji uzdah, verovatno je ispao iz neke fascikle i zapao iza, ali je bio tu. Onako baš vlažan i skoro buđav, ali ipak lep. Malo ga turim na vazduh i operem, i da vidiš kako se na njega nadoveže pogled, pa još neki san, nekoliko lica...
Dobro, rekoh sebi, sad ću da pomerim ovaj regal na pendžer i više neće da mi zjapi ona rupčaga onako bez veze. Pehar ionako nikad neću uspeti da podignem sa osmehom. Prosto je tako. Nije za svakog pehar. Neko mora da nosi štit, da vodi konja i trči pored puta. Neko mora da nahrani lavove, ili bikove. Pa neka ga regal tu. Jeste malo tavanica tu nakoso i u dubinu, ali bar neće ništa da bude iza regla sem pendžera i pehara. Nema mesta!
Guraj, vuci, škripi...
Svaki put kad pomerate nameštaj uvek nađete nešto što je odavno izgubljeno. Recimo neko crveno dugme sa tetkinog kaputa, obavezan kliker i to onaj plavi... Pogledam i ja da ne nađem nešto, i nađem naravno. Neki rebus u obliku očiju. Šahovsku tablu sa pola odigrane partije. Pola čaše vode, svejedno gledali da je do pola puna ili je do pola prazna. Neobična stvar koju sam pronašao je brnjica za vezanje bikova?! Jako neobično i čudno. I fasciklu bez asocijacije. Otvorim je i vidim da ima nekoliko slika u njoj, jedan video, dve kratke pesme i par opisnih formulara. Zagledam se, na slici bik, veliki da ogromniji ne može biti, miran. Neki čovek sedi, igra šah i pije vodu. Na drugoj slici opet onaj rebus ali sa rešenjem napisanim naopako u dnu. Piše videti video. Na videu samo snimak partije šaha. Bar je jasno zašto je facikla na podu, nikom nije jasno o čemu se radi tu. Ali zato je regal lepo stajao i kroz police se lepo video pendžer i pehar u njemu. Lep pehar, sjajan i velik.
Sad je čak nekako i bilo više mesta, odjednom se nekako dobilo na prostoru i na prioritetima, naravno. Nekako mi komotnije. Ne moram više da radim vežbe sa peharom a regal je sad nekako na svom mestu. Jedino me ona fascikla buni i pomalo nervira. Pročitam opisna dokumenta, piše videti slike i videti rebus. E pa sad?! Dobro, nema veze, to je ionako neki deo iz istorije, nebitan verovatno, ali je bitno gde staviti fasciklu. Nigde se ne uklapa. Da je bacim u kantu za smeće to nikako!!! Kanta za smeće ume mnogo da pravi probleme, i to jako ozbiljne probleme. U njoj se stvari usmrde, pa cela soba ima strašan zadah, pa onda i ono što je lepo poprimi taj smrad. Ili se nakote crvi pa se prošire svuda. Ili izbije požar... Znači, kanta za smeće ne dolazi u obzir, nikako! Nacrtam majmuna kako radi, dam asocijaciju „majmunska posla" i bacim je na kraju drugog reda. Štrči! Da ga... uh što štrči!!! Izem ti glupavu fasciklu!!! Šta da radim sa njom?!
Uzmem je i gurnem pod fotelju i ne gledajući šta ima ispod fotelje, zažmurim. Sednem na fotelju i okrenem se... Eeeeheheheheeeee... Pogledaj sad kako je lep regal.
Kad; osećam nešto me bocka kroz fotelju, nije više onako udobna. Mrdni dupe ovamo-onamo, ne vredi. Oseća se neka đžomba, žulja. Šta ti je dupe, kad se navikne?!?!
Kad bi sad bar mogao da se vratim i batalim onaj osmeh. Sad moram sve iz početka da sređujem...
Generalno...
Ne opet!