5.
U junu Bogdan je dobio poziv za vojsku za septembar. Majka je kao i obično plakala kad je videla o čemu se radi. Pomalo idući na živce Bogdanu sa tim skoro svakodnevnim plačem. Svega joj je bilo žao. Već je bilo toplo i većinu radova sa Markom su završili. Bogdan je uzeo pušku i krenuo u šetnju šumom. Skoro nikad nije imao nameru da upuca nešto, već je više nosio iz navike. Obožavao je šetnje šumom pa je polako krenuo uz brdo iza kuće. Mislio je da će mu čist vazduh razbistriti misli. Više puta je razmišljao o tome kako je poljubio Smilju i koliko mu se zapravo poljubac svideo. Prošla je cela zima a ni jednom je nije video. Na vrh brda Bogdan ugleda Smiljino selo i onda namerno skrete levo niz padinu. Siđe gotovo u podnožje kad je primetio mali potok koji je šuštao i krivudao među visokom šumom. Do sada ga nije ni video. Priđe lagano, izuvši se, zagazi u vodu. Umi se na brzinu i sede pored potoka. Razmišljao je kako da organizuje ispraćaj u vojsku. Kuća je suviše mala i uzana za neki veći broj ljudi. Razmišljao je o školskoj sali i to mu se učini kao najbolja ideja. Udubivši se u razmišljanje i planiranje Bogdan odjednom ču kako vetar donese neke glasove ka njemu koji kao da su dolazili od nekud nizvodno. Utiša sam sebe, napreže uši i ču glasove jasnije. Ženski glasovi. Bogdan se na brzinu obu i uze pušku, te krete niz potok. Kako se spuštao glasovi su bili sve jasniji. Najzad ugleda poveću branu, i malo jezerce ne veće od desetak metara u dužinu i pet-šest u širinu. U vodi su bile dve devojke koje je Bogdan poznavao samo iz viđenja i obe su bile iz Smiljinog sela. Bogdan uze poveći kamen i baci u jezero. Kamen bučno upade u vodu i voda prsnu na sve strane. Devojke najenom zaćutaše i okretoše se oko sebe. A Bogdan povika „Čuvaj pada planina!“ zamerivši sam sebi koliko je to smešno zvučalo u njegovoj glavi a koliko glupavo izrečeno. Devojke ništa ne rekoše već samo stajahu u vodi. Bogdan obiđe jezerce sa desne strane i dođe do brane videvši kako se voda pereliva preko brane i pada dole u velikom slapu i prolazi pored starog mlina. „Hladno li je?“ upita Bogdan. Devojke se skoro i ne obazreše na njegovo pitanje.
Bogdan krete da se izuva kako bi prešao preko brane na drugu stranu i primeti veliku kamenu ploču na kojoj je ležala Smilja. Bogdan pregazi vodu koja u ovom delu beše neobično topla i nađe se pored Smilje sedajući na ploču. „Zdravo Smiljo!“ Smilja je primetila Bogdana istog časa kad je kamen upao u vodu. „Zdravo Bogdane!“ odgovori Smilja u istom tonu. „Nisam znao za ovo mesto!“ dodade Bogdan. „Ne znaš ti dosta toga pa nikom ništa!“ odgovori Smilja. „Da ne ležiš opet na nekom trnu.“ Bogdan se okrete ka Smilji i zagleda se malo bolje u njeno telo. Smilja, već odrasla cura, izgledala je skoro neverovatno u kupaćem kostimu. Bogdan brzo okrete glavu na drugu stranu i krete da skida košulju i pantalone. „Može biti!“ Bodan se zapita šta li ona misli o poljubcu koji se desio prošle zime i zaključi da ga se verovatno i ne seća. „Pa kakva je voda? Je li hladna?“ „Ne znam, probaj!“ odgovori Smilja. Bogdan ustade i svuče pantalone i majicu i baci na ploču. Opet se zagleda u Smiljino telo i primeti da nije toliko zgodna koliko mu se učinilo. Bogdan se zapita u čemu je razlika? „Hajde Smiljo nemoj da si na kraj srca, izadi taj trn pa da se brčkamo.“ „Samo ti izvoli!“ odgovori Smilja.
Bogdan u dva koraka preskoči kamenu ploču produži još dva preko livadice pored jezera i odbaci se koliko je mogao u daljinu skupljajući telo u loptu. Upade u vodu prskajući na sve strane. Devojke koje su bile u vodi okretoše glave. Kad Bogdan izroni pored njih „A sad malo da se napijete vode. Kakvo je to kupanje ako ostanete žedne...“ Bogdan kao krete prema njima sa namerom da ih potopi. Njih dve odjednom se nasmejaše i dadoše se u ciku i vrisku kao bežeći od njega. Neko vreme su se jurili po jezercetu dok je Bogdan sa vremena na vreme pogledavao ka Smilji zaključivši da joj je sigurno žao što nije sa njima nego se kao nezainteresovano izležavala na kamenoj ploči sunčajući se. Bogdan nastavi igru sa devojkama najzad se umorivši izađoše napolje.
Bogdan leže na kamenu ploču a Smilja polako ustade i krete ka jezeru. Uđe lagano u vodu i otpliva par puta. Zatim izađe. Devojke koje su se sunčale na livadi pored jezera nešto joj rekoše i Smilja odgovori oštrim tonom. Dođe do kamene ploče i vrati se na svoju ležaljku. Bogdan odejednom ustade i upita „Što si ti stalno ljuta?“ „Nisam ljuta! Ko ti kaže da jesam?“ odgovori Smilja pokušavajući da sakrije ljutinu u glasu. „Pa šapnula mi ptičica malopre.“ odgovori Bogdan smeškajući se. „Opasne ti te ptičice izgleda mi!“ „Pa jesu opasne. Kaže mi ptičica: Idi Bogdane vidi, molim te, što je Smilja sva onakva kao da je golim dupetom sedela u koprivi celo prepodne.“ reče Bogdan a dve devojke prsnuše u smeh jako glasno se smejući. Sama Smilja kao da se nasmeši... „Ajde Smiljo, neće ništa da te boli. To što osećaš na licu, ti neki čudni grčevi, to je samo osmeh. Neće da boli obećavam. Slobodno se nasmej...“ „Šta je smešno?!“ prsikta Smilja na drugarice koje tad se tad još više nasmejaše. Bogdan se nalakti i zagleda se u Smilju. „Šta me gledaš?“ „Pa onako... Razmišljam gde si sakrila suvo meso ovaj put?!“ odgovori Bogdan. „E, ovaj put nema ništa. Nema više mesa, mnogo si se ti meni navikao na to...“ Smilja naglo zastade. „Uuuuu, da znaš da ja vidim ovde mnogo lepo i zgodno meso, ne znam kako ti.“ odvrati Bogdan. „Baš je šteta što ga nećeš kusati!“ odvrati Smilja.
Bogdan najdenom zaćuta i okrete se na drugu stranu sunčajući leđa. Podbaci pod glavu košulju i pantalone i umiri se. Čulo se kako Smilja nešto pomera, otvara torbu i zatvara, okreće se...
Prođe dobrih sat vremena kad Bogdan primeti da mu se baš prispavalo, naglo ustade i zevnu istežući se. Smilja je ležala na stomaku i nije se pomerala. Bogdan polako ode do jezera i uze vode u šaku, donese do Smilje i pusti da joj kap po kap curi na leđa. Smilja se ne pomeri. „Nemoj Bogi...“ odgovori Smilja tiho i nežno. Bogdan se iznenadi i prosu vodu sa strane trljajući lice...
Već je sunce zalazilo i drugarice su se spemale da pođu pozivajući Smilju. Smilja nešto promrmlja i ode do njih. Nešto razgovaraše i Smilja se vrati nazad. „Mogla si ostati koji čas Smiljo, da vidiš kakvo je lepo kupanje na mesečini. Ako se plašiš mraka?! Ne brini, imam pušku. Ću ga upucam ki zeca...“ reče Bogdan. „Uf, uf... Baš da mi je i to da vidim.“ odgovori Smilja smeškajući se. „Ostani pa ćeš videti...“
Drugarice uskoro odoše i Bogdan razveza priču. Smilja se svakom novom sve više smejala i Bogdan oseti zadovoljstvo gledajući je kako se smeje. „Ma vragolan si ti. Ništa ti ja to ne verujem. Sve si izmislio.“ „Nisam. Sve je tako bilo tako mi brkova mojih rumenih!“ odgovori Bogdan na Smiljinu neveru što još više zasmeja Smilju tako da se neočekivano za Bogdana Smilja nađe u njegovom naručju. Bogdan se za tren uplaši, ali se brzo snađe krenuvši da joj mazi kosu. „Vidiš da je ovako lepše nego da si sva onako namćurasta!“ reče Bogdan nakon nekog vremena. „Možda.“ nije odustajala Smilja već se okrete i polako se približi Bogdanu gledajući ga pravo u oči.
Sve se desilo nekako nestvarno i brzo. Iako je mesec već odavno izašao činilo im se da su tu tek par minuta. Nakon što su vodili ljubav Smilja je bila nekako čudno raspoložena. Ništa nije govorila, samo je pokupila stvari i kretala ka selu. „Hoćeš da te otpratim. Daleko je, i mrak je!“ „Ne treba!“ Nekako izuzetno tužno reče Smilja polako se okrećući. Bogdan ipak odluči da ide sa njom. Ćutali su i koračali uskom stazom pored potoka. Smilja je bila zamišljena i ništa nije govorila. Tako izađoše do vrha brda i Bogdan reče „Eto. Sad možeš i sama, tu si časom. Hoćeš doći na ispraćaj krajem avgusta?“ upita Bogdan pokušavajući da prekine tišinu. „Ne znam...“ odogovori Smilja malo zaćuta, onda nekako tužno i tiho doda „Valjda ćemo se videti i pre toga.“ „Hoćemo! Naći ću te ja, lisico...“ reče Bogdan smeškajući se. „Dobro.“ Smilja kao da je htela još nešto da kaže ili uradi, pa se nekako klatila napred nazad stežući na grudima torbu. Onda se okrete „Idem ja sad. Već je mrak... Tako.“ Bogdan krete ka njoj da je poljubi u trenu dok se ona okretala na drugu stranu. Nekako se sapletoše i skoro se sudariše glavama. Smilja podignu glavu i samo ovlaš poljubi Bogdana, brzo se okrete i krete niz brdo. Bogdan se okrete i zamisli se, šta mu sve ovo treba. I kako se desilo da je vodio ljubav sa Smiljom. I dalje mu se gotovo ni malo nije dopadala. I dalje je imao onaj čudan osećaj da neće dobro da se završi i da korača u ambis sa njom. Okrete se i krete kući kroz šumu. Pomisli na Katarinu i koliko ga njeno lice smiruje. Koliko, samo dok je gleda, sve zaboravlja. Seti se misli koje su ga stalo mučile, šta bi on sa njom? Takav, skoro nikakav, bez škole, bogatstva... Šta bi mogao da joj pruži uopšte? Gde da žive? Hiljade pitanja je stajalo između njega i Katarine. Ona je tako, tako... Bogdan ne nađe reč. Skoro kao anđeo. Razmisli kako bi voleo da je sad tu, ali tu je bila samo visoka šuma i mesečina...

4.
Bogdan je dobio poziv od vojnog odseka za regrutaciju negde kad je i Katarina kretala u četvrtu godinu srednje. Jesen se polako približavala i u polju je bilo mnogo posla sa Markom. Trebalo je dosta toga pripremiti za zimu. Majka je po običaju i dalje povremeno plakala, teško hodala, a od povremenih oteklih nogu ne bi mola ustati iz kreveta po ceo dan. Bogdan na regrutaciji po prvi put vide svet i ljude van sela. Sa njim na regrutaciji je bilo svakakvih mladića. Probodenih ušiju, sa čudnim jaknama i pocepanim farmerkama, nekolicina dugokosih... Jedan posebno izbrazdanog lica i isečenog stomka. Bogdan je jedva čekao da se sve završi i da se vrati u poznate krajeve da vidi poznate ljude.
Jesen je brzo prošla u raznim radovima i zima je već počinjala, Bogdanovo omiljeno doba. Marko mu je isposlovao dozvolu za lov i kupio pravu lovačku pušku sa pravim metcima, kao poklon za punoletstvo. Obradovao se tome iako se majka neverovatno mnogo protivila i čak se naljutila na Marka zbog toga. Marko mu je pokazao kako se koristi i šta za šta služi na pušci, kako se čisti i kako puni. Išli su i na gađanje. Bogdan je ponosito šetao selom i svaki put sa sobom nosio pušku u lov. Omiljena Bogdanova stvar je bila šetnja šumama u okolini. Nije toliko mario da nešto ulovi, koliko se divio proplancima i naročito visokim hrastovima starim ko zna koliko...
Dok je jedan dan šetao pade mu na pamet da produži do mesta gde je prošli put sreo Smilju i da vidi šta ona radi. Našao je na istom mestu, skoro u istoj poziciji, samo ne tako raspoloženu kao prošli put. Sad je bila mrzovoljna i Bogdan oseti da nešto nije u redu. Zamisli se. „Da vidimo gde je ta čast Smiljo? Prošli put si obećala.“ Smilja se sagnu do torbe, izvadi zavežanj i baci pred noge Bogdanu. „Evo, ja svoja obećanja ispunjavam, nisam kao neki koji sve zaborave.“ odgovori Smilja pomalo ljutito. „Ustani de za čas samo da vidim nešto tu!“ reče Bogdan ozbiljan i smrknut, kao da ima nešto ispod Smilje a da to ona ne vidi. Smilja se malo uplaši i polako ustade gledajući u mesto gde je sedela. Bogdan priđe, zagleda, značajno klimnu glavom, podiže kaput na kom je Smilja sedela i vrati ga na mesto. „Pa nema ga. Hm?!“ reče Bogdan. „Čega nema?“ odgovori Smilja. „Pa vidim da si, k’o da si celo jutro na trnu sedela! Pa ko rekoh da ga sklonim da se malo oraspoložiš...“ dodade Bogdan već se smejući. Nasmeja se Smilja i udari Bogdana po leđima gurnuvši ga u stranu. „Ajde, ajde... Samo pazi na čemu sad sediš. Evo, ako hoćeš, ja ću mesto tebe da sedim na tom trnu a ti sedni tamo. Pa da vidimo ko je to i šta kome obećao.“ reče Bogdan i pokaza rukom na drugi panj koji je bio pored vatre.
Smilja odgura Bogdana sa svog mesta i sede. Skoro se postidi što je bila onako ljuta na Bogdana. „Da vidimo šta je mlada spremila ovde.“ Bogdan razdreši vezanu kuhinjsku krpu i nađe u njoj parče hleba, suvo meso i jedan crni luk. Smilja ustade i dohvati par grančica, izlomi ih i dodade Bogdanu dok je on vadio lovački nož i seckao suvo meso. „Bio sam pre neki dan... U stvari prošlog meseca... u Gradu na regrutaciji. Da vidiš kakvih ljudi tamo ima ne bi verovala. Video sam bar dvojicu sa minđušama u ušima, k’o da su neke devojke...“ započe Bogdan priču „Ko zna šta si ti video?!“ ubaci se Smilja. „Nećeš mi verovati, znam. Ali sam video svojim očima. Doktori su me zagledali sa svih strana. Čak su me i golog skidali i zavirivali mi u dupe da prostiš.“ Smilja se zasmeja i celo telo joj se zatrese, izvi se na stranu i pokri usta rukom. „Šta su tamo tražili?“ najzad upita Smilja. „Ne znam, ali da ti ne pričam kako je to izgledalo, u životu mi toliko neprijatno nije bilo. Dokotr pa... Sačuvaj Bože.“ odmahivao je Bogdan rukama. Smilja se neprestalno smejala, i bila daleko raspoloženija nego kad je došao. Bogdan je nastavio priču i ređao suvo meso na drvo, stavljajući ih pored vatre i povremeno okretajući. „...kaže on meni. Ha, ha! Jak si ti ko vo, mogao bi ovde jedan šarac da stane, ima da mi budeš kao Nikoletina Bursać. Mislim se u sebi – vo te jutros obuo...“ Bogdan se uneo u priču i uživao u Smiljinom smehu, dok se ona redom smejala na sve što je Bogdan govorio.
Vreme prođe brzo, kako to zimi već ide, i mrak se spusti... Smilja se najdenom seti da je kod ovaca i da treba da ih tera kući pre mraka. Naglo se trgnu i ustade gledajući na terase iznad sebe. Nigde ni jedne ovce nije bilo na vidiku. Smilja se smrknu i pogleda Bogdana. Bogdan oseti krivicu što je zadržao toliko dugo i što ne zna sad gde su joj ovce. „Hajde, idemo zajedno da ih potražimo, ne mogu one daleko, ovce su to...“ reče Bogdan sam se pitajući kako će stići kući. Odavde mu je trebalo najmanje četri sata pešačenja kroz šumu. Sakupiše stvari i kretoše uzbrdo. Ubrzo nađoše ovce kako stoje ispred ograde i čekaju da im se otvori kapija da prođu. Smilja otvori i ovce polako kretoše putem ka Smiljinoj kući. „Sad možeš i sama.“ dodade Bogdan videći ispod padine Smiljino selo. „Navratiću ja još koji put, nemoj da mi se ljutiš, ako ne padne sneg pre toga. Hajde, u zdravlju da si mi...“ Bogdan pruži ruku i nekako nezgodno zakači neki panjić što je virio iz zemlje, zatetura se i uhvati se za Smilju da ne padne. Uspravi se i nađe se na jedva par santimetara od Smiljinog lica. U trenu mu se javi želja da je poljubi što, iznenadivši sebe i učini. Poljubac nije trajao duže od sekunde. Smilja se u trenu zbuni i izmače se nazad. Bogdan se izmače također unazad, okrete glavu na stranu i pogleda u panj za koji je zakačio nogom. „Hm! Da.“ promrmlja sebi u bradu Bogdan „Tako.“ okrete se i krete uzbrdo vičući u sebi na sebe plašeći se da bi se slučajno mogao okrenuti. Nije mogao da shvati zašto je poljubio, čak mu se i ne dopada. Kako je sve ispalo glupo nije mogao sebi da oprosti toliku glupost. Tek kad je izašao na vrh padine okrenuo se i pogledao dole prema Smiljinom selu, jedva nazirući kuće u daljini. Noć je bila mirna i mesec se polako pojavljivao. Bogdan pruži korak, majka će premreti od straha. Od kad je dobio pušku, stalno se plašila da mu se ne desi neka nesreća sa njom...

3.
Vreme školskih dana se završavalo, kraj osnovne. Katarina je već na jesen otišla u Grad.
Celo školovanje Smilja se držala po strani, povremeno hvatajući po neki Bogdanov pogled. Isprva je izbegavao ali se kasnije navikao. Retko kad bi nešto rekla u društvu. Samo bi ćutala i stajala sa strane, jedući sendvič ili neku voćku.
Sve do završetka osnovne jedva da su progovorili po neku reč iako su svaki dan išli u istom pravcu kućama. S tim što bi Smilja nastavljala još toliko tri puta toliko do svoje kuće.
Jedne zime, tri godine nakon završetka osnovne, Bogdan je po običaju lutao šumama tražeći zgodna mesta za postavljanje zamki za zečeve. Osokolivši se da ode i malo dalje od uobičajenih staza prešao je brdo iza sela i izbio je na jedan proplanak oivičen visokom hrastovom šumom. Livada u sred šume spuštala se niz padinu u obliku terasa. Na nekoliko terasa bile su ovce, na najdonjoj se video dim pretpostavljajući da je tu čobanin. Bogdan se polako prikrade videvši Smilju kako plete nešto i tiho pevuši. Bogdan leže na gornju terasu i zagleda se u njene ruke koje su brzinom vetra preplitale nekoliko igala i konce praveći nešto nalik bunaru. Glas joj je bio kao i obično tih ali neobično lep. Pevala je neku tužnu pesmu o ptici koja je ispala iz gnezda i dozivala majku. Bogdanu gotovo pođeše suze na lice koliko je tužna pesma bila i koliko je njen glas zvučao bolno. Shvatajući da bi mogla da ga vidi i da se uplaši Bogdan se polako povuče nazad i vrati se nekoliko koraka uzbrdo. Zatim se uspravi i viknu „Domaćine, odnese ti vuk ovce...“ U nekoliko koraka se spusti na terasu gde je već stajala Smilja pokušavajući da vidi gde su joj ovce. Ugleda Bogdana i reče „A ti li si!? E gde će veći vuk od tebe!?“ Nasmeja se Smilja, pomeri se u stranu i još jednom se uveri da ovce i dalje mirno pasu na terasama iznad. „Hajde Smiljo vadi suvo meso! Gde si ga sakrila? Vidi kakva lepa vatra, šteta je da gori badava.“ dodade Bodan i začudi se koliko opušteno govori i koliko ona sigurno i otvoreno odgovara, što ranije nikad nije bio slučaj „A ti si mi neki vajni lovac valjda si nešto ulovio sem suvog mesa iz odžaklije!“ doda Smilja i nasmeja se. Sitan osmeh zaigra na Smiljinom licu, i ona značajno skrenu pogled u stranu, sedajući na mesto gde je sedela pre. „Nego šta sam nego lovac. Danas nisam ulovio ni jednog zeca, ali bi izgleda mogao da ulovim jednu lisicu što se pravi da ne zna ko krade kokoši po selu!“ dodade Bogdan, skide torbu sa ramena i otvori je. Izvadi suvo meso, hleb i luk. Rasprostre na travu pored vatre. Izvuče lovački nož i raseče meso na nekoliko delova.
„Ajde Smiljo budi bar od neke koristi pa nam dodaj neke vode. Nemoj samo sedeti tu ko neka lenja mlada i prebirati po tim koncima.“ Smilja se trgnu, htede nešto da doda ali se naglo zastavi, okrete se na velikom kaputu na kom je sedela i dohvati flašu vode iza sebe. Dodade Bogdanu i reče „Od mene korist danas čarape, a od tebe ni zečiji rep“, nasmeja se i pogleda Bodana. Dok se okretala Smilji se dežmeper povuče na dole i uvrte se da Bogdan morade sebi priznati kako nikad pre nije video koliko je Smilja zaista zgodna. U ove tri godine, koliko je nije video, Smilja je izrasla i razvila se u svim pravcima. Smilja ustade i nagnu se reko panja na kom je sedela da ostavi pletivo... Bogdan ugleda listove i članke nogu, Smilju u zaista nezgodnom položaju. „Auuu... Smiljo!“ Smilja se trgnu setivši se u kom je položaju, brzo se okrete i ispravi se prema Bogdanu uvrnuvši noge i još jednom Bogdan potvrdi sebi koliko je Smilja ipak zgodna devojka... „Šta zavijaš tu? Treba mi jedan takav što zavija da mi čuva ovce...“ Smilja se sagnu prema Bogdanu dodajući mu drvca za deljanje i majica joj se, zajedno džemperom, odvoji se od tela i Bogdan ugleda gotovo cele grudi... „Vidim ja Smiljo da si ti rešila da ja danas budem pečen!“ Smilja podignu pogled i uhvati Bogdanov. Rukom uhvati džemper podiže se gore i sede nazad na panj. „Bezobrazan si, da znaš!“ Bogdan stavi suvo meso pored vatre i dodade lagano „Može biti, može biti...“ Smilja se odjednom postidi i okrete se kao da nešto traži iza panja. Prevrtala je dugo po svojoj torbi dok je na kraju nije opet vratila na isto mesto.
„Od kuda ti u ovim krajevima?“ najdenom Smilja upita Bogdana. „Pa rekoh ti. Krenuo sam tako da vidim šta mi radi moja ljubav Smilja. Da vidim mogu li da je uhvatim nekako. Iako je lukava kao lisica ima i za nju zamke.“ dodade Bogdan smeškajući se. Sećajući se kako je bežao od nje u osnovnoj iako su ga svi zezali za nju. Smilja u trenu pocrvene i spusti glavu skoro na grudi, i nekako tužno pogleda ispod očiju, što iznenadi Bogdana. U trenu se pokaja što izreče ovako nešto, jer niti je mislio tako zaista, niti je razmišljao o tome, tek onako, palo mu na pamet da zeza. Nastade neka mučna tišina u kojoj se čulo samo pucketanje vatre i osećao miris pečenog mesa. Bogdan skide jedno drvence sa mesom i pruži Smilji ništa ne govoreći. Smilja uze i Bogdan joj doda hleb i luk. Smilja uze hleb i odmahnu glavom na luk. Po prvi put Bogdan uvide da je ostao bez teksta, ništa nije znao šta bi sad rekao, a trebalo je nešto reći. Smilja je jela i ćutala, dok je Bogdan posmatrao kako joj se lice mrda dok jede. Čisto i belo lice, bez ikakve mrlje ili traga neke bobuljice ili već... Bogdan završi i polako spakova stvari. „Idem ja sad. Pada mrak a treba još preći brdo i stići do kuće.“ „Pa ti svrati opet kad budeš prolazio ovuda. Drugi put ja častim.“ dodade Smilja. „Hoću. Zdravo da si mi.“ odvrati Bogdan i pruži korak kroz šumu, osećajući Smiljin pogled na sebi.
Te godine Bogdan više nije išao preko brda. Sneg je uskoro pao, nakon snega proleće i radovi u polju.
Na leto je stigla Katarina nekako višlja za celu glavu. Tek je završila prvu godinu i bila lepša nego što je očekivao. Ali hladna činilo mu se. Ni sa kim se nije družila, ako se i družila sa nekim devojkama iz sela to je bilo nekako preko volje. Bogdan uvek pokušavao nekako da bude pored nje, jer je samo pored nje osećao nekakvo zadovoljsvo i radost, nekakvo zračenje iako je izgledala hladnija od guje. Jedino je njeno lice delovalo tako da bi zaboravio sve kad bi ga video. Iako ona skoro nikad nije obraćala pažnju na njega, činilo mu se, on bi se uvek nekako našao tu „sasvim slučajno“ pored nje. Naročito u vreme kupanja na reci. Prvi bi dolazio i bio po ceo dan na reci dok ona ne bi otišla, gladan i umoran bi se vraćao kasno uveče kući.
Kući majka nije skidala crninu nikako. Još prve godine konji su otišli kod Marka i tamo bili neko vreme pa su prodani. Od para majka je nekako izdržavala sebe i Bogdana, napravivši čak i spomenik pokojnom mužu. Marko je sredio u opštini da Sofija dobije neku socijalnu pomoć, a Bogdan je više vremena provodio sa Markom nego kod kuće, pomažući mu u svim poslovima. Često je i Sofija išla da pomaže Marku. Zajedno su radili Markovo i njihovo imanje. Bodan je naročito voleo rad kod Marka kad je ovaj kupio traktor. To je tek bilo zadovoljstvo za Bogdana. Jedini je on od sve dece u okolini mogao da vozi traktor i to sam bez Markove pomoći...
2.
Prekosutra, kad se Bogdan probudio, kuća je već bila puna naroda. Svi su tiho i ozbiljno govorili. Nije bilo kao za slavu kad dođe dosta dece i kad zajedno trče po dvorištu. Sad nije bilo dece, samo odrasli koji su dolazili  i odlazili, ćutljivo se osvrćući oko sebe...
Negde predveče došli su Branko i Marko sa Volvom. Iza njih je došlo neko vozilo koje Bogdan prvi put video, imalo je plava svetla na vrhu i svud po vozilu je bilo ispisano nešto. Marko priđe Bogdanu i reče mu “Idi ti kod moje majke i kaži joj da sam te ja poslao. Sačekaj me tamo.” Bogdan se okrete da vidi gde je Sofija i vide kako stoji iza njega i plače. Iznenadi se kad vide da je sva u crnini sa maramicom na ustima. “Idi srećo, doći ćemo mi po tebe” Bogdan polako prođe između ljudi. Svi su ga nekako čudno gledali i mazili po glavi što ga baš nerviralo i jedva je čekao da odmakne pa da cela ta gužva ostane iza... Prođe kroz zadnje dvorište i krete uz voćnjak iza da se penje prema Markovoj kući. Pri samom vrhu, odakle se lepo videla njegova kuća i cela okolina Bogdan zastade i okrete se. Sede na travu i podboči se rukama. Dole su se videla ona bela kola sa plavim svetlima kako odlaze. Pa onda gužva i neobično veliko drvo koje su ljudi nosili između sebe. Natovariše drvo na kočiju i kočija krete niz put. Svi su pratili kočiju i uskoro cela gužva nestade iza brdašceta. Bogdan ustade i razmisli da se vrati kući sad kad nema nikog ali se ipak odluči da nastavi do Markove majke. Okrete se i krete uzbrdo kad su se začula zvona...
Ceo dan je proveo kod Markove majke koja ga je nudila sa svim i svačim. Tek kasno uveče došli su Marko i Sofija. Sofija pozva Bogdana da krenu kući a Marko je upita „Hoćeš li moći? Prespavaj kod nas večeras, pa idi sutra...“ „Ne mogu. Kući je ostao haos, treba dosta toga da se sredi. Idemo mi polako pa dok stignemo. Hajdemo srećo!“ okrete se Sofija Bogdanu. „Ako bilo šta zatreba znaš gde sam!“ reče Marko, „Znam. Hvala ti velika Marko. Ti si mnogo dobar čovek.“
Sofija i Bogdan su polako silazili brdašcem do svoje kuće. Mesec je neobično jako svetlio i osvetljavao put nekako neobično jasno. Uskoro su došli kući koja je bila sva nekako tiha i mnogo lepa na mesečini. Majka ga posla u kuću i ode da postavi hranu konjima preko noći. Uskoro, ona uđe u kuću i Bogdan primeti kako se teško kreće. Kao da nosi nešto jako teško, sa noge na nogu se ugega u kuću i leže na krevet. Bogdan joj priđe i ona zatraži čašu vode. Bogdan hitrim korakom skoči i dohvati joj vodu. Sofija polako, drhtavim rukama nagnu čašu i iskapi je. „Hajde srećo, skini se i lezi. Odmaraj, prekosutra ideš u školu.“ Bogdan se polako okrenu ne skidajući oči sa majke, polako se skinu i leže u krevet. Čuo je kako majka teško diše, ustaje, nešto sređuje po kući, gasi svetlo, zatim leže u krevet i tiho plače...
Prekosutra je došlo jako brzo. Majka ga je uveče celog okupala i dala mu novo odelo koje je Marko doneo. Koračao je polako pored majke, pomalo uplašen šta će biti u školi i koga će tamo sresti, a pomalo i ponosan jer je sad stariji. U školi je upoznao nove drugove i ništa naročito nije bilo. Učitelj se stalno smeškao roditeljima i njima deci. Bogdanu su čak dali jednu svesku, što se njemu jako dopalo, iako je majka plakala kad su mu je davali. Još je učitelj obećao da će naći sve knjige za Bogdana i da će do kraja meseca imati sve što mu je potrebno. Svi su nekako bili mnogo ljubazani prema njemu i svi su ga mazili po glavi što ga je pomalo nerviralo. Prvi dani su brzo prošli...
Negde pred zimu kod njih je svratila neka žena koju je Bogdan tad prvi put video. I Bogdan se uplašio njenog izgleda iako ga je nudila bombonama. Tek je na nagovor majke pristao da uzme. Nije mu se dopala. Sva je bila nekako čudna i rasčupana. Sa mnogo nekih haljina i nekom smešnom maramom na glavi. „Znači ti li si taj mladić što hoće moju Smilju da mi otme!?“ upita žena. Bogdan se začudi i pokuša da se seti koga je on to hteo da otme i od koga. Pre neki dan je oteo Sinišu od Bate jer je ovaj baš bio navalio da ga udavi, ali Smilju nije otimao ni od koga. Setio se Smilje, ćutljive devojke koja je toliko tiho pričala kad bi je profesor prozvao da je niko nije čuo. Sedela je nekoliko klupa iza njega i bila mu nekako smešna. Bilo mu je žao što i ona ne može kao on da se tako zeza sa svima nego bi stalno stajala sa strane i samo gledala šta se dešava. „Pa lep si ti Bogdane, dao te Bog majci. Mogla bi ja tebe za zeta, šta ti kažeš?“ dodade žena. Bogdan je pogleda i zastidi se nekako šta to govori ova žena. Brzinom vetra se setio da ima nešto da piše za domaći i uze torbu i sede pored šporeta. Stavi svesku na kolena i krete da piše slova po njoj. „Mogle bi mi još postati i prije, da znaš samo Soko. Mnogo ti je lepo i dobro ovo dete. A meni Smilja kaže kako joj se Bogdan najviše dopada...“ žena se zasmeja a Sofija doda „Ma pusti... Deca su to još. Samo Bog zna šta im je zapisao. Nego, da te pitam...“ Ostatak priče Bogdana se nije toliko ni doticao... Ubrzo je sklopio svesku i izišao u šljivik iza kuće. Pokušao po ko zna koji put da se popne na orah u vrku šljivika i opet nije uspeo... U sećanje dozove lik Smilje i zapita se što se to on njoj dopada.
Naredne dane u školi izbegavao je Smilju koliko je god mogao, ali bi sa vremena na vreme bacio pogled gde je da bi mogao hitro da je izbegne. Gledajući je primeti njene sjajne oči i kako ga ona nekako neobično gleda. Celu prvu godinu je pokušavao da pobegne od Smiljinog pogleda ali mu se činilo da ga prati u stopu. Na samom kraju godine došli su roditelji i Bogdan dobi knjižicu sa dobrim prosekom. Nije bio naročit učenik, niti najgori, samo stvari koje je pričao učitelj nisu ga mnogo doticale niti interesovale. Sem kad su išli na izlet i hvatali leptire. Tokom cele godine osećao je kako je učitelj mnogo blaži prema njemu i mnogo više mu oprašta nego drugoj deci, što je Bogdan naročito koristio. Majka mu skoro ništa nije zamerala niti ga grdila, sem kad ne piše domaći. A u kući se osećao neki neobičan mir. Nisu više on i majka bežali niti provodili noći u šljiviku, smrznuti, na kiši, ili među komarcima. Nije se više nikog plašio sem jednom kad je otišao sa majkom na groblje i video drveni krst sa svežom humkom. Tu ga je bilo baš strah. Poznao je sveštenika koji često dolazio kod njih i on je bio mnogo ljubazan prema njemu. Kad je završio službu na grobu, pomazio je Bogdana po glavi i dao mu veliku čokoladu.
Svi su ga nešto sažaljavali i bili ljubazni. Često je slušao kako ljudi govore da nema oca i da mora biti da mu je mnogo teško. Sam Bogdan nije osećao nikakve teškoće, čak naprotiv, sve mu se činilo da je daleko bolje nego pre...
Sledeće godine u školi je bilo prilično isto. Bogdan je pravio razne nestašluke, svi su mu praštali i mazili ga, s tim da je na ovo maženje po glavi polako postajao alergičan, pa je zbog toga ponekad bežao da ga ne dohvate i opet ga ne diraju za kosu. Opet je stigao raspust i opet je stiglo vreme da se krene u školu.
Treći razred je počeo neobično. Na dan polaska u školu došli su prvaci i sa njima njihovi roditelji. Bogdan je tog dana umazao WC vodenim bojama koje je našao u kanti iza škole. Učitelj ga je uhvatio kako pere ruke i za uši izvukao napolje... Stajao je, sagnute glave slušao učiteljeve pridike i krajičkom oka ugledao devojčicu u neobično čistoj i lepoj beloj košulji sa belim cipelama i haljinom na tregere. Stajala je pored majke i gledala u njega nekako sasvim mirno, dok se rukom držala za majku i prilazila. Bogdan ču njenu majku kako govori „Dobar dan. Ovo je Katarina. Mi smo se već videli, i, eto, danas smo došli...“ Bogdan zapamti ime...
 
 
1.
Sofiju su kao sedamnaestogodišnjakinju udali u Daleko selo za čoveka 20 godina starijeg od nje koji je pritom bio gluvo-nem i retardiran. Mesec dana se neprestalno molila Bogu da je izbavi iz tog doma. Onda je nakon mesec dana pobegla glavom bez obzira. Kući nije smela pa je otišla kod Markove majke, njene dalje tetke i tu ostala par godina. Godinama joj muškarci nisu padali na pamet, sve dok sećanje na prvog muža nije izbledilo. Bogdanov otac je godinama opsedao i pričao joj razne priče, obećavajući sve i svašta, pričajući uvek tako nežno i lepo, sve dok je nije najzad odveo. Nekoliko godina nisu imali dece pa se Sofija zaklela Bogu na vernost ako joj podari sina. Godinu dana kasnije je dobila sina i dala mu ime Bogdan. Bogom-dan nakon toliko godina neuspešnih pokušaja da dobije dete. Videvši lice malog Bogdana Sofija oseti u sebi neko umilenje, zahvali Bogu i obeća da će postiti i praznovati, sve postove i praznike u godini dana dok je živa.
Bogdanova najranija sećanja iz detinjstva je nešto što je kasnije uvek pokušavao da zaboravi. Sva su se svodila na: Čuje se glas očev kako peva i tera konje. Majka bi zgrabila njega i skakala kroz prozor bežeći u šljivik i šumu iza kuće. Čulo bi se dozivanje sa terase kuće „Soko! Soko!“ a onda neki užasan smeh. Majka bi samo jače priljubila Bogdana uz svoje grudi tresući se sva kao vrba na vetru. Nekoliko puta ih zatekao kući i tada bi majka bila kao vreća za oca. Vitlao je po kući kao prazan džak.
Negde pred sam polazak Bogdana u školu jedno veče konji su došli kući sami. Bogdan je bio napolju i video kako konji sami ulaze u dvorište i staju na mesto gde se uvek parkiraju. Na kočiji je sedeo otac i teško disao, povremeno krkljajući. Bogdan se silno uplašio i uleteo u kuću sakrivajući se iza majke. Jedva je progovorio „Otac!“ i pokazao rukom napolje. Majka se okrenula i smestila Bogdana na krevet i polako izašla napolje. Malo zatim se vratila i rekla Bogdanu da ode do Marka i da ga pozove da hitno dođe. Bogdan je trčao kao da ga vetar nosi i sav zadihan uleteo kod Marka. Jedva došavši do vazduha samo je izbiflao hvatajući vazduh između reči „Rekla ti je majka da hitno dođeš!“ Marko se ustao brzinom vetra i pružio korak do Sofije. Kad su stigli Sofija je pokušavala da skine oca sa kočije ali nije uspevala. Marko pritrča i dohvati oca spuštajući ga na zemlju. Videvši u čemu je stvar, koliko je Bogdanov otac krvav i polomljen okreno se Bogdanu i rekao mu da brzo ode kod Branka, da ga pozove da dođe kolima. Bogdan je još jednom trčao do Branka kao da ga nosi nešto drugo a ne noge. Ugledao je Branka i rekao mu da su mu majka i Marko rekli da hitno dođe sa autom. Branko se malo nećkao, zamerao, kako on nije kupio automobil za selo nego za sebe, i tek nakon pola sata seo u automobil i krenuo. Bogdan je seo sa njim i zagledao ogroman Volvo. Činilo mu se da je kao kuća velik. Najzad su stigli do Sofije i Marko zaviče na Branka, „Pa gde si ti do sad, ovde se radi o životu ili smrti!“ „Pa evo me, šta toliko gori.“ Branko pogleda ka Sofiji i ona uđe u kuću. Uđoše za njom i ostali. Bogdan vide oca gotovo golog na krevetu kako se bori za vazduh, a krv mu curi sa više rana na telu. Rana na nozi je bila najveća, celo levo bedro je bilo oderano i krv je curila na sve strane. Majka uhvati neki čašav i omota ga sa njime.
Telo mu se već počelo tresti u nekoj groznici kad su ga Branko i Marko stavili na ćebe i preneli do kola. Sofija se okrenula ka Bogdanu i rekla mu „Sad ćemo mi. Sedi ti tu, brzo ćemo se mi vratiti.“ Majka i Branko se na brzinu uguraše u Volvo i nestadoše niz put. Bogdan ostade sa Markom koji ga pomazi po glavi i krete prema konjima. Bogdan je sedeo na pragu i gledao konje primetivši nekoliko ogrebotina na njima. Soko, crni visoki konj je imao veliku ogrebotinu na prednjoj nozi, dok se siva kobila sva nekako tresla i drhtala. Marko ih raspremi i konj poslušno ode u štalu, dok je kobila i dalje stajala na mestu kao ukopana. Marko joj poče tepati i smirivati je, tako da najzad i ona ode. Marko povuče pumpu za vodu nekoliko puta i natoči im vode u korito. Dok su konji pili vodu Marko ih je zagledao sa svih strana. Onda ih zatvori i uvede Bogdana  u kuću. Sedeli su tako, u nekoj mučnoj atmosferi. Bogdan je predosećao da nešto nije uredu, predosećaj koji nije govorio ništa dobro. Marko je ustajao, gledao nešto po kući, skuvao kafu, pa sedeo pa gledao napolje, pa izlazio opet do konja i stavljao im seno, i sve tako nešto... Sve dok nakon nekoliko sati već kasno ujutro nisu se vratili Sofija i Branko. Marko izlete napolje i ugleda Sofiju kako izlazi sva uplakana. Polete ka Marku i on je zagrli. Bogdan je stajao na pragu kuće i gledao kako Branko sav smrknut izlazi iz kola. Majka pusti Marka i priđe Bogdanu čučnući ispred njega.
Nameštala mu je odelo, popravljala majicu i svojom maramicom mu brisala lice. „Sav si se iskaljao.“ Bogdan pogleda ka Marku i Branku videvši kako njih dvojica nešto ozbiljno razgovaraju. Ubrzo su svi ušli u kuću. Sofija smesti Bogdana u krevet, brišući oči i šmrcajući. Zatim skuva kafu i sede sa Markom i Brankom. Bogdan je pokušavao da razume Marka i Branka o čemu se radi. Branko je pominjao povrede, unutrašnje krvarenje, slomljene kosti, pluća, srce... i slične stvari koje Bogdan nije razumeo. Osećao je samo neizmeran strah. Ležao je i gledao kroz prste kako Branko objašnjava a Marko i Sofija slušaju. Marko dodade još nerazumljivih stvari za Bogdana, ako što su pokidani amovi, naprsla ruda. Pričao je koliko su konji povređeni. Nastavili su priču još neko vreme, zatim, Branko ustade i ode pozdravivši se sa svima. Obeća da će doći sutra i da će ići po Bogdanovog oca. Zatim ustade i Marko, pozdravi se Sofijom, tešeći je. Sofija sede za sto i ugleda Bogdana kako i dalje gleda ispod pokrivača. „Spavaj srećo, spavaj. Sad smo sami ja i ti.“ Priđe Bogdanovom krevetu, zagrli ga i leže pored njega.


Jutro je osvanulo nekako samostalno, neovisno. Ne umem to da objasnim, jer je to doživljaj sam za sebe. Tog jutra nisam uspeo da se pronađem. Da sastavim kockice.
Kao i svako drugo jutro čula se buka ispred. Neka vrsta brujanja ili brundanja, ljudi...
Subotom uveče je bolje, ali kad je proleće samo, ili leto. I kasno uveče. Bude baš bolje. Može da se otvori prozor. I da se luftira soba. Izađem na terasu i gledam zid susedne zgrade. Padne mi na pamet da bi trebalo obojiti ga, oslikati. Ili makar neki grafit napisti na brzinu. Bez veze je onako siv, ubije u pojam.
Opet jutro. Svako trči za svojom nadom i potrebom. Hiljade misli verovatno. Zamisli da ih sve čuješ, kao Bog. Zamisli to brujanje. Svaku razaznaješ. Svakoj znaš izvor, put i ušće. Ovako je bolje. Ni sopstvene ne daju se iskontrolisati, zamisli na milione. Zamisli te vibracije.
Čini mi se da i zgrada preko puta vibrira. Definitvno vibrira leti. Možda od vrućine, ali vibrira. Jasno se vidi kako treperi. I kad vetar duva.
Hm?!
Osećam borbu. Koliko te vibracije pokušavaju da savladaju moje. Koliko ta buka pokušava da prodre u mene. Koliko me drma da se ponekad tresem, kao u groznici. Možda bi trebalo da napustim ovo mesto. I potražim neko lepše. Da odem negde. Ali gde?! Svuda samo vibracije, vozova, autobusa, aviona... Samo taština praznine. Šuštanje senki. Brundanje.
Ne volim putovanja. Ono čega ovde nema, nema ga ni tamo. Ono što tražimo je unutar nas a ne negde tamo.

* * * * * * *

Noć provedena u opsenama
Subota, petak
U snu nikad ne znaš
Koji je dan, ili noć
Svaka laž
Izgleda tako
Očigledno logična

Treba vremena
Da se sazna, dokuči, spozna
Jer ljudi su duboko sakriveni
Iza manira
A vreme je
Sve što imamo
Par otkucaja srca
U polusnu

Reči
Tek fragmenat stvarnog
Tek delić ukupnosti
Zašto vičeš
Dozivaš moje srce
Toliko daleko je
Znaš da oni
Koji se zaista vole
Samo se očima piju
 
 
 
Bar da sam neki heroj?!
Onda bi znao da ću poraziti negativce, da ću zgrabiti koferče para, da će najlepša i najzgodnija devojka u priči biti moja.
Ovako?! Nisam baš siguran. Mada.....

Sećam se davno kad sam sa društvom nakon neke pijanke pokušavao da prebacim piš preko nekog kanala. Reče drug tad „Je li ovo život?!“ Tad nam je bilo mnogo smešno. Ne znam da li je i danas!?

Čini mi se da je mnogo važan faktor, ZABAVA. Znam mnogo ljudi koji su depresivni jer se ne zabavljaju. Nema avantura, nisu heroji, ne idu sa zabave na zabavu, niko ih ne poziva na žurke svakih pet minuta. Mobilni im ne zvoni nekoliko puta u par sekundi. Onda depresija. Očaj.
Trikovi, šralatanski trikovi, eto šta.
Ne može se na život staviti natpis „ŠEST GODINA KASINJE“. Čak ni natpis U MEĐUVREMENU...
Ali osećaj ostaje da se uokolo svašta dešava. Da je zabava svuda, samo drmni snikers i eto te. Samo ovde i sada se ništa ne dešava. Neko mrtvilo.

Nisi heroj, ne ulećeš efektno i nemaš adekvatan humorističko-filozofski komentar. Nemaš herojske manire. Ne napuštaš scenu kad treba. Ne ostavljaš sve.
I vraćaš se kasno kući!
Ne javljaš se.
Ćutiš!
Ne odlaziš u suton već dugo stojiš na stanici čekajući autobus. Neprijatno cupkajući.
Eto ti! Ne napuštaš scenu efektno u oblaku vatre i dima.

To nije tačno!
Imam ja svoju zabavu, originalnu naravno. Primenjena filozofija i psihologija na licu mesta. Nema vrdanja, nema laži, nema prevare. Sve ono što znam upotrebljujem sasvim savesno i jako ozbiljno. Evo kako to izgleda pa vi prosudite sami, je li ovo vrhunska filozofsko-psihološka zabava ili nije.
Špic gužva i pedesetica. To znači, mesta taman toliko da se može stajati na jednoj nozi, eventualno na jednoj i gaziš nekog. Lagano pomoću laktova i trikova ulazim unutra. Osmotrim dobro sve koji sede. Pomoću „psiholoških tipova“ procenim ko bi mogao prvi izaći, a onda filozofski se namestim pored dotične osobe, „pardon, izvinte, oprostite, molim“... Onda na snagu stupa upornost i igra nerava kao na kaubojskom dvoboju. On/ona uporno ne izlazi, a ja uporno ostajem tu. Igra nadmudrivanja, on/ona se promeškolji značajno me pogleda, kao Klint Istvud svojevremeno. Gleda u daljinu kroz prozor, jako romantično ako je napolju kiša, dosadno ako je vrućina.
Kupi stvari. AHA!!! Popušta i izlazi. BINGO! Zar nisam heroj, naći mesto u pedesetici u špicu, m?

E da, ona najlepša i najzgodnija devojka u pedesetici još uvek me sumnjivo gleda. Kako to da uvek sedim?! Zainteresovala se............ Možda joj i otkrijem tajnu. A možda i nađemo koferče...
 
BONUS HEROJ!
U svakoj igri ima i bonus paket, pa tako ima bonus i u ovoj. Bonus je sesti preko puta nekog ko ima novine i ogrebati se za najnovije naslove...
Npr.
SVE CECINE SISE! SVI JECINI ISPADI! SVE KEBINE MUDROSTI! SVI MIŠKOVIĆEVI NOVCI!

Kakao si divni
Putevi tvoji Gospode

Kako svaka guska
Vidi sebe labudom
I kako svaki labud
Sazna da je guska

Kako svaki ćuran
Zamišlja sebe paunom
I kako svaki paun
Sazna da je ćuran

 

mali mizučki intermeco dok čekamo šta je bilo dalje sa našim Bogdanom i Katarinom.

13.
Katarina je sedela u sobi i čekala da je otac pozove. Koferi su bili spremljeni još pre tri dana i stajali su između kreveta i vrata. Čekala je da konačno krenu u grad. Škola počinje već sutra i treba se dosta toga uraditi. Predhodnu veče je smislila plan i jedva čekala da ga ostvari.
„Hajde!“ ušao je otac i izneo kofere. Katarina uze svoju malu torbicu, gurnu u nju sliku i izađe napolje. Kratko se pozdravila sa majkom i sela u kola. Majka ostade šmrcajući i gledajući za njima kako odlaze niz ulicu. Katarini bi mnogo žao majke. Zapita se kako se ona uopšte našla sa ocem? Kako su se njih dvoje... Prekide misli i prebaci se na put.
Kola su odmicala niz brdo prema železničkoj i dalje prema gradu. Otac je ćutao i gledao pravu na put, vozeći opreznije nego inače. Katarina mu zahvali na ćutanju u sebi jer ni njoj nije bilo do priče iako je imala milion pitanja. Zapita se u čemu je stvar sa Bogdanom. Na reč Bogdan po prvi put oseti nešto drugačije. Neku kao prazninu koja je malo uplaši. Zapita se šta stvarno oseća prema Bogdanu. Da nije to ona mladalačka zanesenost o kojoj su joj stariji toliko puta pričali. Seti se kako je vodila ljubav sa njim. Iako joj je sve bilo konfuzno u glavi, seti se nekih detalja. Zažmuri na kratko da se seti bolje i zapazi da Bogdan bledi. Ne, reče sebi, to ne može biti tako...
Stigli su do tetke u gradu koja se obradova što ih vidi. Izvukoše kofere uz stepenice na treći sprat i uđoše u stan. Stan je bio veliki, dvosoban za koji niko nije znao kako ga je tetka dobila. Postojalo je mnogo priča o tome ali to Katarinu nikad posebno nije interesovalo. Katarina uđe u „svoju“ sobu i dovuče kofere do zida lepo ih slažući po veličini. Sede na krevet i zagleda se u plafon. U susednoj sobi, dnevnom boravku, čuo se otac kako nešto govori i tetka kako odgovara iz kuhinje. Nije je interesovala priča, koliko su je golicali ti novi osećaji prema Bogdanu. „Pa možda je otac u pravu.“ pomisli za sebe. Možda ga i ne volim toliko koliko mi se činilo. Otera od sebe te misli i otvori ormar. U ormaru je bilo nekoliko komada robe koje je ostavila tu kad je otišla u selo. Otvori prozor i svež večernji vazduh ispuni sobu.
Otac je ubrzo otišao ostavivši joj nešto para. Promrmljao je nešto sebi u bradu, okrenuo se i sjurio niz stepenice. Gledala je kroz prozor kako ulazi u kola, okreće ih i odlazi. Čudan je osećaj bio što po prvi put nije ništa osetila dok je odlazio. Samo neku prazninu, nešto neodređeno...
Tetka upade u sobu sa osmehom od uva do uva... „Sad smo nas dve same i možemo da radimo šta hoćemo.“ namignu Katarini koja se zapita da li će ikada uspeti da shvati tetkin humor. „Hajde da raspremimo kofere, da se lepo smestiš.“ dodade tetka. „Neka, sad sam nešto umorna od puta i ove vrućine. Ima dana, pa ćemo ih raspremiti. Nego da popijemo ja i ti po nešto. A mogla bi i da jedem, baš sam gladna.“ „Hajdemo tetkino sunce. Baš si se promenila, samo da znaš. Prolepšala si se, i porasla da znaš. Prava si dama.“ tetka opet šeterski namigu. Katarina se nasmeja kao da razume što tetka namiguje...
Sutradan je trebalo sto poslova da završi u školi. Činilo joj se milion papira i razgovora. Iako je veći deo posla uradila plašila se da li će uspeti. Imala je najbolji prosek generacije, tako da joj je to išlo na ruku. Bila angažovana na nekoliko volonterskih poslova na fakultetu, još jedan plus. Sad je samo trebalo čekati da dobije studentski dom.
Nekoliko dana je odugovlačila sa raspakivanjem kofera da je i tetki postalo sumnjivo. Sve dok jedan dan nije došla sa nekoliko drugova, taksistom, pokupila stvari i izašla. Tetka je u čudu gledala, ništa ne shvatajući, samo je začuđeno gledajući. Najzad upita „Gde ćeš dete?!“ „Idem tetka da živim, ostaj mi dobro i zdravo!“ odgovori Katarina i šeterski joj namignu, imitirajući je.
Nekoliko dana kasnije se pojavio otac besniji nego obično. Tražio je po fakultetu ali je nije našao. Dobio je samo obaveštenje da je otišla na razmenu studenata u Glavni grad. Nekoliko dana kasnije je stigao i tamo i dobio isto obaveštenje, samo ovaj put da je otišla u drugu državu.
Povremeno se javljala tetki i pitala kako je majka, ali nije ostavljala adresu ili broj telefona. Kući se nije javila sve do završetka škole, kad je kući poslala jednu jako lepu pozivnicu za diplomsku zabavu. Roditelji su došli i čuli od dekana samo najbolje o njoj. Redom su je profesori hvalili. Mnoštvo prijatelja. Majka je nekoliko puta plakala od ponosa, dok je otac zagledao na sve strane. Plašeći se nekako da pogleda u Katarinu. Čak i kad se obraćala sa podijumima svima u ime svoje generacije. Kad se ceremonija dodela diploma završila vratila se u hotel zajedno sa roditeljima.
Otac je seo na krevat a majka pored Katarine na trosed. Katarina je bila neobično vesela. Cvrkutala je dok je odgovarala na gomilu majčinih pitanja. Majka je izgledala kao da su se malopre rastale , kao da se ništa nije desilo. Dok je otac ćutao i gledao u pod.
Najzad progovori „I šta ćeš sad?!“ „Kako šta ću sad?“ odgovori Katarina tiho i mirno. „Pa to. Završila si školu? Ovde si Bogu iza nogu, bez ikog svog. Pa to... Mislim. Šta ćeš sad?“ nekako neuobičajeno mirno i sa setom upita otac skoro zbunjen. „Vratiću se! Imam već obezbeđen posao u Glavnom gradu. Nekoliko puta su me zvali.“ „Hm!“ otac kao da se nakašlja i zamisli se toliko da mu se nekao obrve navukoše na oči. „A...“ htede nešto da kaže, ali naglo odusta i samo se pomeri na krevetu, tobož nameštajući se. „Ideš sa nama?“ „Da.“ odgovori katarina, „Sve sam već sredila. I karte i prevoz... Ništa vi ne birnite. Odmorite malo pa ćemo na večeru. Sutra ćemo malo da prošetamo, da vam pokažem kako je ovde. Da ja završim još neke papire, i onda idemo. Prekosutra. Može?“ crvrkutala je Katarina. „Pa dobro.“ reče otac i ustade otišavši do WC gde se dugo zadržao. Katarini ga bi žao, nekako se pogurio i dobio neku crnu boju lica koju pre nije imao. Nekako je izgledao umoran... Katarina se zapita majku da nije bolestan? „Da.“ odgovori majka. „Pa šta mu je?“ „Ne znam, ima nešto na plućima, tako su rekli lekari. Neka sad, ostavi to. Kad dođemo videćeš, ti se bolje razumeš u to. Nego šta ti je...“ Majka je nastavila sa pitanjima, gde spava, šta jede, kako je u školi, gde, kuda, kad, kako, zašto... Katarina je odgovarala ali su joj misli već bile sa ocem. Oseti se nekako krivom zbog očeve bolesti pa obeća sebi da će sve učiniti da ozdravi.
Uskoro su došli u selo. Videla je sve ljude koje je znala od pre. Svi su dolazili i sa svima se nekako srela i ispričala, obećala da će svratiti kad bude imala vremena. Sa svima videla sem sa Bogdanom. Čula je da se oženio Smiljom i da imaju dete. Ostala je par dana u selu i onda otišla u Glavni grad.

KRAJ DRUGOG DELA
 
 
12.
Katarina je ležala na podu i gledala majku kako plače i pakuje robu nazad u ormar. Neki bes se skupljao u njenim grudima. Svesna svoje nemoći polako je ostala i pogledala se na ogledalo pored bračnog kreveta. Izašla napolje i otišla do svoje sobe. Sela na kraj kreveta i počela tiho da plače.
Ništa joj nije bilo jasno. U sebi je proklinjala dan kad se prvi put poljubila sa Bogdanom. Pokušavala je nekoliko puta da odgovori sebi na pitanje zašto se otac toliko promenio u nekoliko dana. Šta se to desilo od večeri kad je zatekao sa Bogdanom u automobilu. Ništa joj nije izgledalo toliko katastrofalno da bi se otac toliko promenio. Nikad ga nije videla da je besan. Nikad nije ruku podigao na nju ili majku, a da danas ih je obe udario. Zašto? vapila je bilo kome u sebi, Zašto? Ali odgovora nije bilo. Samo neka nepodnošljiva tišina. Pogledala se u ogledalo i videla da joj je lice još uvek crveno. Zapitala se da kako li je majka, ona je sigurno prošla gore.
Vreme je proticalo sporo tog dana. Katarina je videla majku nekoliko puta u prolazu kako i dalje pakuje robu u ormar. Suze joj nisu prestajale. Povremeno bi čula šmrcanje iz sobe. Majka nije izlazila do predveče, kad je otišla u kuhinju i pozvala Katarinu da jede nešto. Zalogaji su teško prolazili kroz grlo, neka ogromna knedla nije dozvoljavala hrani da prolazi. „Jedi, sine, jedi.“ Katarina nije mogla, ali se natera da pojede nešto od svečanog ručka koji su imali običaj da jedu svake godine na Veliku Gospojinu.
„Znaš Kaćo, nije tvoj otac loš čovek. Ja sam lepo proživela život sa njim. Ti si mlada, i kad budeš birala sebi čoveka gledaj dobro, izgled uvek vara. Nađi sebi dobrog čoveka, neka nema ništa, nema veze, steći ćete, ali neka ima dušu. Ne razumeš ti mene sad, to je teško razumeti mladima. I meni su ovako pričali i nisam ih razumela, danas znam. Sve prođe dete moje, sve! I mladost, i lepota, i pamet, i snaga... Sve, ali dobrota ostaje zauvek. Zapamti to, molim te. Nije Bogdan za tebe. Ima tu dosta toga što ti ne znaš, i ostavi Bogdana, biće bolje svima. I tebi sigurna sam.“ Katarina je slušala ne verujući svojim ušima, ali sa pažnjom i radoznalošću. „Tvoj otac...“ krete majka, ali se naglo zaustavi. „Samo me poslušaj. Ostavi Bogdana i ovo selo iza sebe i idi svojim putem. Ja i otac ćemo se snaći. Znaj da te majka voli najviše na svetu, i nema toga na ovom svetu, a i na onom, za šta bi te dala. Završi tu školu, dobra je to škola. Da budeš doktor, cenjena i poštovana, da imaš svoj hleb. A ne da budeš kao ja nepismena, sa osam razreda škole...“ majka kao da je htela reći još nešto ali naglo stade. „Pa ja sam se sa Bogdanom videla svega dva puta, i ne znam šta je tu toliki problem. Pre ste ga i ti, i otac stalno hvalili? Kako je dobro dete, kako su se on i Soka namučili u životu... Šta je ovo sad? Od kuda sva ova papazjanija i šta ja to ne znam?“ odgovori Katarina. „Ne znaš dosta toga. I ne treba da znaš. Da se ne opterećuješ raznim nepotrebnim stvarima. Treba da znaš da te i ja i otac volimo. Toliko!“ „Ništa vi meni niste jasni. Je li to neka tajna pa ne smeš da kažeš od oca. Ili... Šta je to toliko strašno?“ upita Katarina...
U istom trenu napolju su se čula kola kako ulaze u dvorište i svetla osvetliše prozore. Auto se zaustavi i potraja duže nego obično pa otac uđe u kuću. Pijan da je sav bazdio na alhohol. Jedva se nekako dotetura do fotelje i sede u nju. Podiže ruku ka majci i Katarini zaustivši nešto da kaže, samo je pokazivao nešto prstom klateći se levo desno. Onda spusti ruku da mu samo pade pored fotelje i udahnu duboko. Pokušavao je da sakupi snagu i dovoljno vazduha da kaže šta mu je bilo na umu. Opet se uspravi i podiže ruku ka njima mrmljajući „Hm. Da. Dobro si ti dete. Aha. I da, da...“ Okrete prst ka sebi pokazujući na glavu i vrteći rukama, stalno mljackajući. „Jeste. Hm. Ja ne valjam. Jeste...“ U tome majka ustade i dođe do njega. Uze ga ispod miške i povuče na gore iz fotelje. „Hajde da legneš.“ Otac je i dalje vrtio nešto prstom ka Katarini, pa nazad ka svojoj glavi. I taman su izlazili kroz vrata u hodnik do sobe kad se otac trgnu i naglo se okrete ka Katarini. Uhvati se za vrata i nekako se naklati. „Bogdan? C!“ pucnu kroz zube „Ne može. To nikako. Ne, ne. To ni u ludilu.“ dodade Katarini „Ima tu... Ne znaš ti.. Ali dobro...“ Okrete opet prst ka svojoj glavi i zavrte njim. „Ništa ne valjam. Sutra ćemo...“ „Hajde, hajde. Pusti dete, dosta joj je ovih dana.“
Majka odnese oca u sobu. Tamo se čulo kako otac nešto mrmlja majci dok ona odgovara isto tako nerazumljivo.
Katarina se okrete ka prozoru. Napolju je Volvo stajao na mesečini presijavajući se. Nekako lep pomisli Katarina pitajući se šta to otac i majka toliko kriju od nje.
Neki neobični zvuci probudiše Katarinu. Zveckanje metala i gunđanje dopiralo je kroz njen prozor. Onda nakratko tišina i auto se upali. Izlete iz dvorišta i ode. Katarina brzo ustade i vide samo oblak prašine kako odmiče niz put. Brzo ustade i izlete u hodnik. Majka je ulazila u kuću i susrete se sa Katarinom. „Gde ode?“ „Da popravi kola!“ odgovori majka. „Što?“ zapita Katarina. „Razbio ih je sinoć pa sad ode do majstora da ih popravi!“ „Kad će se vratiti?“ „Ne znam!“ doda majka i uđe u predoblje. Katarina se okrete i vrati se u sobu. Sede na krevek i krete da se oblači. Radoznalost joj nije dala mira. Otac je rekao da će danas reći, seti se njegovih reči *Sutra ćemo...*.
Ceo dan je bila kao na iglama pogledavajući sa vremena na vreme u majku. Ali majka nije davala znakove da će bilo šta reći. Nekoliko puta je započinjala priču sa majkom ali bi majka uvek nekako vešto skrenula razgovor i Katarina ništa opet ne bi saznala. Odluči da sačeka oca.
Tek kasno uveče otac dođe. Katarina se već namesti da ga čuje, ali otac samo prođe pored nje i ostavi ključe u ćasu. „Au čoveče vrućine. Da si samo videla ovog našeg vajnog majstora? Te nema delova, te ne zna kad će, kako će... Opravlja samo fiće pa gleda Volva kao u avion. Morao sam čak u grad da idem. Namestiše ljudi dok si rekao piksla...“ Katarina ga je gledala i čekala da dođe na red. Očev monolog potraja, pa Katarina skupi hrabrosti i upita „Hteo si nešto da mi kažeš sinoć?“ „Šta?“ okosi se otac. „Nešto u vezi sa Bogdanom!“ doda Katarina. „Ja sam svoje rekao. Bogdan i ti; NIKAD!“ Katarina se odvaži i reče „Zašto?“ „Zato što si glupa kao ćurka. I ako ti ustanem ima da ti uši zvone kao na zvona na crkvi juče sve dok ti ne bude jasno.“ Katarina vide da opet u očevim očima počinju varnice da sevaju pa zaćuti. „Marš u sobu i da te nisam video! Spremaj te prnje, sutra ideš u grad!“ Katarina se okrete i ode u sobu. Iako je trebala tek za tri dana da ide u školu uze da sprema stvari. Činilio joj se da je isteravaju iz kuće. Neka velika tuga se sakupi u grudi zbog te misli.