10.
Sutradan se Katarina probudila oko podne i ležala u krevetu jer joj se nije ustajalo. Usna je bolela i glava joj je bila u konfuziji. Očeve reči su se neprestalno vraćala iako se svim silama trudila da ne misli na njih. U sobu uđe majka i lagano priđe do kreveta. „Boli li te?“ upita katarinu. „Da, i više nego što misliš!“ odgovori Katarina i krete da ustaje iz kreveta. Nije joj bilo do još jedne rasprave ili objašnjenja. „Pa šta se to desilo Kaćo?“ upita majka. „Pa ništa naročito! Zaljubila sam se, a to je ovde izgleda zabranjeno. Baš se pitam kako ste ti i otac se našli zajedno, pošto je očigledno da niste nikad bili zaljubljeni.“ Katarina se okrete ka majci i pogleda je dok se oblačila. „Eh, bila su to druga vremena? Nije to bilo kao što je danas! Tad se to drukčije radilo!“ „Zar?“ dodade Katarina ironično. „Nemoj da si bezobrazna!“ okosi se majka „Znaš ti koliko te volimo i ja i tvoj otac! Život bi svoj dali za tebe.“ „Ali me ne bi dali Bogdanu. Mora biti da ste Vi već smislili kome bi me...“ Katarina naglo ućuta, zamisli se, uze peškir. „Nemoj biti takva! Ništa otac loše nije mislio. Videćeš i sama kad budeš imala svoju decu kako je to. Kako ćeš da drhtiš i strepiš.“ „Videću, daće Bog pa ću videti.“ Katarina sakupi peškir u ruku i polako ode do kupatila. Suze su joj opet navirale, ali je govorila sebi da mora biti jaka, da mora izdržati.
Dok se voda slivala po njenom telu seti se Bogdana i njegovog milovanja. Na tren se oraspoloži neočekivano. Sve kao da nestade. Začudi se! Silno požele da je Bogdan pored nje. I misli kretoše da ga traže. Razne kombinacije. Kako da ode do njega. Kako on dolazi i ulazi kroz prozor... Već skoro radosna obuče se i izađe u kuhinju. Tamo je majka već nešto čistila oko sudopere i plakala. Katarina se začudi. „Što sad ti plačeš?“ „Tako!“ odgovori majka. „Eto šta čovek dočeka od sopstvene dece!“ „Ista si otac! Samo ti plakanje neće pomoći, iz ovih stopa odoh da se spremam i odoh kod Bogdana, ako ne prestaneš da plačeš. Sad ćeš da vidiš!“ „Otac je rekao da ne smeš nigde iz kuće. Ako odeš da se ne vraćaš.“ Ove reči rasekoše Katarinino srce na dva dela. Neki oštar bol probi se negde u grudima. „Tako je rekao! Stvarno?!“ „Tako! On je otišao do Trećeg Sela da vidi neku stoku i doći će sutra.“ „Dobro!“
Katarina ujedno primeti kako joj soba igra oko glave, i kako joj nešto treperi pred očima. Gotovo da joj bi smešno. „Nisam valjda stvarno trudna!“ pomisli „Šta se ovo dešava?!“ Najednom se smrači, kao da sunce zađe za veliki i taman oblak. Mrak. Kao iz daljine čula je majku kako je doziva. Ali nije mogla da pomeri svoje  telo. Nekako kao da je majka mnogo daleko, negde na kraju nekog uzanog svetla što je dopiralo do nje. „Katarina! Kaćo! Dete, nemoj da me plašiš! Kataina probudi se! Šta ti je Kaćo?“ Čula je neprestano majčino dozivanje ali Katarina nije mogla ni da se pomeri niti da se odazove. Tek, polako se razdanjivalo. Plafon se još vrteo u krug i luster je igledao kao da je pet puta veći nego što jeste. Katarina uhvati majku za ruku i privuče je sebi. Pokuša da ustane ali nije išlo. „Čašu vode!“ reče majci. Majka otrča i dohvati joj vodu. Katarna je ispi na iskap. Voda je osveži i Katarina pogleda oko sebe.
Videći da leži na kauču pored prozora. „Pala si u nesvest pa sam te donela ovde.“ Razjasni majka Katarininu nedoumicu. „Udarila si glavom!“ Katarina potraži mesto rukom, oseti nešto lepljivo i vlažno. Pogleda u ruku i vide krv. Pokuša da ustane i nađe neku krpu, ali nije mogla da ustane. „Daj mi neku krpu!“ reče majci. Katarina još jednom opipa mesto gde se udarila. Ali ne oseti nikakav poseban bol. „Bože, šta mi to radiš! Šta je ovo sad?“ zavapi u sebi. Majka donese belu majicu i pocepa je. Evo stavi to. Katarina uze i stavi na glavu. Pognu se dole i reče majci da joj donese još vode i malo šećera. Majka donese i Katarina uze par kocki, ubaci u vodu i lagano promeša. Ništa joj nije bilo jasno. Što se onesvestila. Osećala je bol u grudima i dalje, muku u stomaku.
Polako ustade i krete ka kupatilu dok je majka pridržavala. Dođe do kupatila i pogleda se u ogledalo. Otekla usna se isticala i par crta krvi koji su se slivali niz lice. Uze malo vode u ruku i navlaži vrat, pa se polako krete umivati pokušavajući da ispere krv sa lica. „Da zovemo nekog da te vodi lekaru.“ „Ne treba mi lekar, ja sam lekar.“ Katarina se skoro naljuti. „Biću ja dobro, ne brini ti!“ iako je u sebi bila uplašenija od srne koju juri lovačka hajka. Opra polako i kosu. Krv je stala i Katarina polako ode do svoje sobe. Prebaci preko jastuka veliki peškir i leže. „Hoćeš da ti skuvam čaj! Ništa nisi jela ceo dan. Doneću ti nešto!“ reče majka. Katarina ništa ne odgovori. Samo je bledo zurila u tačku na zidu.
Katarina oseti kako je neko drmusa. Pa se probudi bunovna. „Hajde da pojedeš nešto! Evo, i čaj sam ti skuvala.“ Katarina oseti prijatan miris čaja i prženica. I poprvi put oseti zaista kako bi joj tako nešto prijalo. Smesti se u krevetu i uze prženicu. Uze zalogaj i oseti kako joj se muka vraća. U trenu je izgubila apetit. „Bože stvarno sam trudna!“ pomisli za sebe Katarina, i natera sebe da pojede celu prženicu. Zatim popi polako čaj. Majka je sedela i gledala je. „Boli li te šta? Jesi li dobro? Da stvarno zovemo nekog da odeš lekaru. Nije to ni od kud da se onako padne u nesvest!“ Katarina pomisli kako bi lekar mogao otkriti da je trudna i to reći roditeljima. Strese se na tu pomisao reče „Ne treba. Što ja učim školu ako ne znam ništa. Biću ja dobro.“ „Sutra će doći otac. Ili noćas pa će on da te odveze.“ Katarina ništa ne odgovori. Vrati šolju od čaja i okrete se na drugu stranu. „E, dete, dete... Šta ću ja sa tobom?“ reče majka i izađe napolje.
Sunce je već zalazilo i Katarina se skupila u krevetu gledajući senke kako se mrdaju napolju. Srce joj silno požele da jedna senka bude Bogdanova...