12.
Katarina je ležala na podu i gledala majku kako plače i pakuje robu nazad u ormar. Neki bes se skupljao u njenim grudima. Svesna svoje nemoći polako je ostala i pogledala se na ogledalo pored bračnog kreveta. Izašla napolje i otišla do svoje sobe. Sela na kraj kreveta i počela tiho da plače.
Ništa joj nije bilo jasno. U sebi je proklinjala dan kad se prvi put poljubila sa Bogdanom. Pokušavala je nekoliko puta da odgovori sebi na pitanje zašto se otac toliko promenio u nekoliko dana. Šta se to desilo od večeri kad je zatekao sa Bogdanom u automobilu. Ništa joj nije izgledalo toliko katastrofalno da bi se otac toliko promenio. Nikad ga nije videla da je besan. Nikad nije ruku podigao na nju ili majku, a da danas ih je obe udario. Zašto? vapila je bilo kome u sebi, Zašto? Ali odgovora nije bilo. Samo neka nepodnošljiva tišina. Pogledala se u ogledalo i videla da joj je lice još uvek crveno. Zapitala se da kako li je majka, ona je sigurno prošla gore.
Vreme je proticalo sporo tog dana. Katarina je videla majku nekoliko puta u prolazu kako i dalje pakuje robu u ormar. Suze joj nisu prestajale. Povremeno bi čula šmrcanje iz sobe. Majka nije izlazila do predveče, kad je otišla u kuhinju i pozvala Katarinu da jede nešto. Zalogaji su teško prolazili kroz grlo, neka ogromna knedla nije dozvoljavala hrani da prolazi. „Jedi, sine, jedi.“ Katarina nije mogla, ali se natera da pojede nešto od svečanog ručka koji su imali običaj da jedu svake godine na Veliku Gospojinu.
„Znaš Kaćo, nije tvoj otac loš čovek. Ja sam lepo proživela život sa njim. Ti si mlada, i kad budeš birala sebi čoveka gledaj dobro, izgled uvek vara. Nađi sebi dobrog čoveka, neka nema ništa, nema veze, steći ćete, ali neka ima dušu. Ne razumeš ti mene sad, to je teško razumeti mladima. I meni su ovako pričali i nisam ih razumela, danas znam. Sve prođe dete moje, sve! I mladost, i lepota, i pamet, i snaga... Sve, ali dobrota ostaje zauvek. Zapamti to, molim te. Nije Bogdan za tebe. Ima tu dosta toga što ti ne znaš, i ostavi Bogdana, biće bolje svima. I tebi sigurna sam.“ Katarina je slušala ne verujući svojim ušima, ali sa pažnjom i radoznalošću. „Tvoj otac...“ krete majka, ali se naglo zaustavi. „Samo me poslušaj. Ostavi Bogdana i ovo selo iza sebe i idi svojim putem. Ja i otac ćemo se snaći. Znaj da te majka voli najviše na svetu, i nema toga na ovom svetu, a i na onom, za šta bi te dala. Završi tu školu, dobra je to škola. Da budeš doktor, cenjena i poštovana, da imaš svoj hleb. A ne da budeš kao ja nepismena, sa osam razreda škole...“ majka kao da je htela reći još nešto ali naglo stade. „Pa ja sam se sa Bogdanom videla svega dva puta, i ne znam šta je tu toliki problem. Pre ste ga i ti, i otac stalno hvalili? Kako je dobro dete, kako su se on i Soka namučili u životu... Šta je ovo sad? Od kuda sva ova papazjanija i šta ja to ne znam?“ odgovori Katarina. „Ne znaš dosta toga. I ne treba da znaš. Da se ne opterećuješ raznim nepotrebnim stvarima. Treba da znaš da te i ja i otac volimo. Toliko!“ „Ništa vi meni niste jasni. Je li to neka tajna pa ne smeš da kažeš od oca. Ili... Šta je to toliko strašno?“ upita Katarina...
U istom trenu napolju su se čula kola kako ulaze u dvorište i svetla osvetliše prozore. Auto se zaustavi i potraja duže nego obično pa otac uđe u kuću. Pijan da je sav bazdio na alhohol. Jedva se nekako dotetura do fotelje i sede u nju. Podiže ruku ka majci i Katarini zaustivši nešto da kaže, samo je pokazivao nešto prstom klateći se levo desno. Onda spusti ruku da mu samo pade pored fotelje i udahnu duboko. Pokušavao je da sakupi snagu i dovoljno vazduha da kaže šta mu je bilo na umu. Opet se uspravi i podiže ruku ka njima mrmljajući „Hm. Da. Dobro si ti dete. Aha. I da, da...“ Okrete prst ka sebi pokazujući na glavu i vrteći rukama, stalno mljackajući. „Jeste. Hm. Ja ne valjam. Jeste...“ U tome majka ustade i dođe do njega. Uze ga ispod miške i povuče na gore iz fotelje. „Hajde da legneš.“ Otac je i dalje vrtio nešto prstom ka Katarini, pa nazad ka svojoj glavi. I taman su izlazili kroz vrata u hodnik do sobe kad se otac trgnu i naglo se okrete ka Katarini. Uhvati se za vrata i nekako se naklati. „Bogdan? C!“ pucnu kroz zube „Ne može. To nikako. Ne, ne. To ni u ludilu.“ dodade Katarini „Ima tu... Ne znaš ti.. Ali dobro...“ Okrete opet prst ka svojoj glavi i zavrte njim. „Ništa ne valjam. Sutra ćemo...“ „Hajde, hajde. Pusti dete, dosta joj je ovih dana.“
Majka odnese oca u sobu. Tamo se čulo kako otac nešto mrmlja majci dok ona odgovara isto tako nerazumljivo.
Katarina se okrete ka prozoru. Napolju je Volvo stajao na mesečini presijavajući se. Nekako lep pomisli Katarina pitajući se šta to otac i majka toliko kriju od nje.
Neki neobični zvuci probudiše Katarinu. Zveckanje metala i gunđanje dopiralo je kroz njen prozor. Onda nakratko tišina i auto se upali. Izlete iz dvorišta i ode. Katarina brzo ustade i vide samo oblak prašine kako odmiče niz put. Brzo ustade i izlete u hodnik. Majka je ulazila u kuću i susrete se sa Katarinom. „Gde ode?“ „Da popravi kola!“ odgovori majka. „Što?“ zapita Katarina. „Razbio ih je sinoć pa sad ode do majstora da ih popravi!“ „Kad će se vratiti?“ „Ne znam!“ doda majka i uđe u predoblje. Katarina se okrete i vrati se u sobu. Sede na krevek i krete da se oblači. Radoznalost joj nije dala mira. Otac je rekao da će danas reći, seti se njegovih reči *Sutra ćemo...*.
Ceo dan je bila kao na iglama pogledavajući sa vremena na vreme u majku. Ali majka nije davala znakove da će bilo šta reći. Nekoliko puta je započinjala priču sa majkom ali bi majka uvek nekako vešto skrenula razgovor i Katarina ništa opet ne bi saznala. Odluči da sačeka oca.
Tek kasno uveče otac dođe. Katarina se već namesti da ga čuje, ali otac samo prođe pored nje i ostavi ključe u ćasu. „Au čoveče vrućine. Da si samo videla ovog našeg vajnog majstora? Te nema delova, te ne zna kad će, kako će... Opravlja samo fiće pa gleda Volva kao u avion. Morao sam čak u grad da idem. Namestiše ljudi dok si rekao piksla...“ Katarina ga je gledala i čekala da dođe na red. Očev monolog potraja, pa Katarina skupi hrabrosti i upita „Hteo si nešto da mi kažeš sinoć?“ „Šta?“ okosi se otac. „Nešto u vezi sa Bogdanom!“ doda Katarina. „Ja sam svoje rekao. Bogdan i ti; NIKAD!“ Katarina se odvaži i reče „Zašto?“ „Zato što si glupa kao ćurka. I ako ti ustanem ima da ti uši zvone kao na zvona na crkvi juče sve dok ti ne bude jasno.“ Katarina vide da opet u očevim očima počinju varnice da sevaju pa zaćuti. „Marš u sobu i da te nisam video! Spremaj te prnje, sutra ideš u grad!“ Katarina se okrete i ode u sobu. Iako je trebala tek za tri dana da ide u školu uze da sprema stvari. Činilio joj se da je isteravaju iz kuće. Neka velika tuga se sakupi u grudi zbog te misli.