Jutro je osvanulo nekako samostalno, neovisno. Ne umem to da objasnim, jer je to doživljaj sam za sebe. Tog jutra nisam uspeo da se pronađem. Da sastavim kockice.
Kao i svako drugo jutro čula se buka ispred. Neka vrsta brujanja ili brundanja, ljudi...
Subotom uveče je bolje, ali kad je proleće samo, ili leto. I kasno uveče. Bude baš bolje. Može da se otvori prozor. I da se luftira soba. Izađem na terasu i gledam zid susedne zgrade. Padne mi na pamet da bi trebalo obojiti ga, oslikati. Ili makar neki grafit napisti na brzinu. Bez veze je onako siv, ubije u pojam.
Opet jutro. Svako trči za svojom nadom i potrebom. Hiljade misli verovatno. Zamisli da ih sve čuješ, kao Bog. Zamisli to brujanje. Svaku razaznaješ. Svakoj znaš izvor, put i ušće. Ovako je bolje. Ni sopstvene ne daju se iskontrolisati, zamisli na milione. Zamisli te vibracije.
Čini mi se da i zgrada preko puta vibrira. Definitvno vibrira leti. Možda od vrućine, ali vibrira. Jasno se vidi kako treperi. I kad vetar duva.
Hm?!
Osećam borbu. Koliko te vibracije pokušavaju da savladaju moje. Koliko ta buka pokušava da prodre u mene. Koliko me drma da se ponekad tresem, kao u groznici. Možda bi trebalo da napustim ovo mesto. I potražim neko lepše. Da odem negde. Ali gde?! Svuda samo vibracije, vozova, autobusa, aviona... Samo taština praznine. Šuštanje senki. Brundanje.
Ne volim putovanja. Ono čega ovde nema, nema ga ni tamo. Ono što tražimo je unutar nas a ne negde tamo.

* * * * * * *

Noć provedena u opsenama
Subota, petak
U snu nikad ne znaš
Koji je dan, ili noć
Svaka laž
Izgleda tako
Očigledno logična

Treba vremena
Da se sazna, dokuči, spozna
Jer ljudi su duboko sakriveni
Iza manira
A vreme je
Sve što imamo
Par otkucaja srca
U polusnu

Reči
Tek fragmenat stvarnog
Tek delić ukupnosti
Zašto vičeš
Dozivaš moje srce
Toliko daleko je
Znaš da oni
Koji se zaista vole
Samo se očima piju