2.
Prekosutra, kad se Bogdan probudio, kuća je već bila puna naroda. Svi su tiho i ozbiljno govorili. Nije bilo kao za slavu kad dođe dosta dece i kad zajedno trče po dvorištu. Sad nije bilo dece, samo odrasli koji su dolazili  i odlazili, ćutljivo se osvrćući oko sebe...
Negde predveče došli su Branko i Marko sa Volvom. Iza njih je došlo neko vozilo koje Bogdan prvi put video, imalo je plava svetla na vrhu i svud po vozilu je bilo ispisano nešto. Marko priđe Bogdanu i reče mu “Idi ti kod moje majke i kaži joj da sam te ja poslao. Sačekaj me tamo.” Bogdan se okrete da vidi gde je Sofija i vide kako stoji iza njega i plače. Iznenadi se kad vide da je sva u crnini sa maramicom na ustima. “Idi srećo, doći ćemo mi po tebe” Bogdan polako prođe između ljudi. Svi su ga nekako čudno gledali i mazili po glavi što ga baš nerviralo i jedva je čekao da odmakne pa da cela ta gužva ostane iza... Prođe kroz zadnje dvorište i krete uz voćnjak iza da se penje prema Markovoj kući. Pri samom vrhu, odakle se lepo videla njegova kuća i cela okolina Bogdan zastade i okrete se. Sede na travu i podboči se rukama. Dole su se videla ona bela kola sa plavim svetlima kako odlaze. Pa onda gužva i neobično veliko drvo koje su ljudi nosili između sebe. Natovariše drvo na kočiju i kočija krete niz put. Svi su pratili kočiju i uskoro cela gužva nestade iza brdašceta. Bogdan ustade i razmisli da se vrati kući sad kad nema nikog ali se ipak odluči da nastavi do Markove majke. Okrete se i krete uzbrdo kad su se začula zvona...
Ceo dan je proveo kod Markove majke koja ga je nudila sa svim i svačim. Tek kasno uveče došli su Marko i Sofija. Sofija pozva Bogdana da krenu kući a Marko je upita „Hoćeš li moći? Prespavaj kod nas večeras, pa idi sutra...“ „Ne mogu. Kući je ostao haos, treba dosta toga da se sredi. Idemo mi polako pa dok stignemo. Hajdemo srećo!“ okrete se Sofija Bogdanu. „Ako bilo šta zatreba znaš gde sam!“ reče Marko, „Znam. Hvala ti velika Marko. Ti si mnogo dobar čovek.“
Sofija i Bogdan su polako silazili brdašcem do svoje kuće. Mesec je neobično jako svetlio i osvetljavao put nekako neobično jasno. Uskoro su došli kući koja je bila sva nekako tiha i mnogo lepa na mesečini. Majka ga posla u kuću i ode da postavi hranu konjima preko noći. Uskoro, ona uđe u kuću i Bogdan primeti kako se teško kreće. Kao da nosi nešto jako teško, sa noge na nogu se ugega u kuću i leže na krevet. Bogdan joj priđe i ona zatraži čašu vode. Bogdan hitrim korakom skoči i dohvati joj vodu. Sofija polako, drhtavim rukama nagnu čašu i iskapi je. „Hajde srećo, skini se i lezi. Odmaraj, prekosutra ideš u školu.“ Bogdan se polako okrenu ne skidajući oči sa majke, polako se skinu i leže u krevet. Čuo je kako majka teško diše, ustaje, nešto sređuje po kući, gasi svetlo, zatim leže u krevet i tiho plače...
Prekosutra je došlo jako brzo. Majka ga je uveče celog okupala i dala mu novo odelo koje je Marko doneo. Koračao je polako pored majke, pomalo uplašen šta će biti u školi i koga će tamo sresti, a pomalo i ponosan jer je sad stariji. U školi je upoznao nove drugove i ništa naročito nije bilo. Učitelj se stalno smeškao roditeljima i njima deci. Bogdanu su čak dali jednu svesku, što se njemu jako dopalo, iako je majka plakala kad su mu je davali. Još je učitelj obećao da će naći sve knjige za Bogdana i da će do kraja meseca imati sve što mu je potrebno. Svi su nekako bili mnogo ljubazani prema njemu i svi su ga mazili po glavi što ga je pomalo nerviralo. Prvi dani su brzo prošli...
Negde pred zimu kod njih je svratila neka žena koju je Bogdan tad prvi put video. I Bogdan se uplašio njenog izgleda iako ga je nudila bombonama. Tek je na nagovor majke pristao da uzme. Nije mu se dopala. Sva je bila nekako čudna i rasčupana. Sa mnogo nekih haljina i nekom smešnom maramom na glavi. „Znači ti li si taj mladić što hoće moju Smilju da mi otme!?“ upita žena. Bogdan se začudi i pokuša da se seti koga je on to hteo da otme i od koga. Pre neki dan je oteo Sinišu od Bate jer je ovaj baš bio navalio da ga udavi, ali Smilju nije otimao ni od koga. Setio se Smilje, ćutljive devojke koja je toliko tiho pričala kad bi je profesor prozvao da je niko nije čuo. Sedela je nekoliko klupa iza njega i bila mu nekako smešna. Bilo mu je žao što i ona ne može kao on da se tako zeza sa svima nego bi stalno stajala sa strane i samo gledala šta se dešava. „Pa lep si ti Bogdane, dao te Bog majci. Mogla bi ja tebe za zeta, šta ti kažeš?“ dodade žena. Bogdan je pogleda i zastidi se nekako šta to govori ova žena. Brzinom vetra se setio da ima nešto da piše za domaći i uze torbu i sede pored šporeta. Stavi svesku na kolena i krete da piše slova po njoj. „Mogle bi mi još postati i prije, da znaš samo Soko. Mnogo ti je lepo i dobro ovo dete. A meni Smilja kaže kako joj se Bogdan najviše dopada...“ žena se zasmeja a Sofija doda „Ma pusti... Deca su to još. Samo Bog zna šta im je zapisao. Nego, da te pitam...“ Ostatak priče Bogdana se nije toliko ni doticao... Ubrzo je sklopio svesku i izišao u šljivik iza kuće. Pokušao po ko zna koji put da se popne na orah u vrku šljivika i opet nije uspeo... U sećanje dozove lik Smilje i zapita se što se to on njoj dopada.
Naredne dane u školi izbegavao je Smilju koliko je god mogao, ali bi sa vremena na vreme bacio pogled gde je da bi mogao hitro da je izbegne. Gledajući je primeti njene sjajne oči i kako ga ona nekako neobično gleda. Celu prvu godinu je pokušavao da pobegne od Smiljinog pogleda ali mu se činilo da ga prati u stopu. Na samom kraju godine došli su roditelji i Bogdan dobi knjižicu sa dobrim prosekom. Nije bio naročit učenik, niti najgori, samo stvari koje je pričao učitelj nisu ga mnogo doticale niti interesovale. Sem kad su išli na izlet i hvatali leptire. Tokom cele godine osećao je kako je učitelj mnogo blaži prema njemu i mnogo više mu oprašta nego drugoj deci, što je Bogdan naročito koristio. Majka mu skoro ništa nije zamerala niti ga grdila, sem kad ne piše domaći. A u kući se osećao neki neobičan mir. Nisu više on i majka bežali niti provodili noći u šljiviku, smrznuti, na kiši, ili među komarcima. Nije se više nikog plašio sem jednom kad je otišao sa majkom na groblje i video drveni krst sa svežom humkom. Tu ga je bilo baš strah. Poznao je sveštenika koji često dolazio kod njih i on je bio mnogo ljubazan prema njemu. Kad je završio službu na grobu, pomazio je Bogdana po glavi i dao mu veliku čokoladu.
Svi su ga nešto sažaljavali i bili ljubazni. Često je slušao kako ljudi govore da nema oca i da mora biti da mu je mnogo teško. Sam Bogdan nije osećao nikakve teškoće, čak naprotiv, sve mu se činilo da je daleko bolje nego pre...
Sledeće godine u školi je bilo prilično isto. Bogdan je pravio razne nestašluke, svi su mu praštali i mazili ga, s tim da je na ovo maženje po glavi polako postajao alergičan, pa je zbog toga ponekad bežao da ga ne dohvate i opet ga ne diraju za kosu. Opet je stigao raspust i opet je stiglo vreme da se krene u školu.
Treći razred je počeo neobično. Na dan polaska u školu došli su prvaci i sa njima njihovi roditelji. Bogdan je tog dana umazao WC vodenim bojama koje je našao u kanti iza škole. Učitelj ga je uhvatio kako pere ruke i za uši izvukao napolje... Stajao je, sagnute glave slušao učiteljeve pridike i krajičkom oka ugledao devojčicu u neobično čistoj i lepoj beloj košulji sa belim cipelama i haljinom na tregere. Stajala je pored majke i gledala u njega nekako sasvim mirno, dok se rukom držala za majku i prilazila. Bogdan ču njenu majku kako govori „Dobar dan. Ovo je Katarina. Mi smo se već videli, i, eto, danas smo došli...“ Bogdan zapamti ime...