5.
U junu Bogdan je dobio poziv za vojsku za septembar. Majka je kao i obično plakala kad je videla o čemu se radi. Pomalo idući na živce Bogdanu sa tim skoro svakodnevnim plačem. Svega joj je bilo žao. Već je bilo toplo i većinu radova sa Markom su završili. Bogdan je uzeo pušku i krenuo u šetnju šumom. Skoro nikad nije imao nameru da upuca nešto, već je više nosio iz navike. Obožavao je šetnje šumom pa je polako krenuo uz brdo iza kuće. Mislio je da će mu čist vazduh razbistriti misli. Više puta je razmišljao o tome kako je poljubio Smilju i koliko mu se zapravo poljubac svideo. Prošla je cela zima a ni jednom je nije video. Na vrh brda Bogdan ugleda Smiljino selo i onda namerno skrete levo niz padinu. Siđe gotovo u podnožje kad je primetio mali potok koji je šuštao i krivudao među visokom šumom. Do sada ga nije ni video. Priđe lagano, izuvši se, zagazi u vodu. Umi se na brzinu i sede pored potoka. Razmišljao je kako da organizuje ispraćaj u vojsku. Kuća je suviše mala i uzana za neki veći broj ljudi. Razmišljao je o školskoj sali i to mu se učini kao najbolja ideja. Udubivši se u razmišljanje i planiranje Bogdan odjednom ču kako vetar donese neke glasove ka njemu koji kao da su dolazili od nekud nizvodno. Utiša sam sebe, napreže uši i ču glasove jasnije. Ženski glasovi. Bogdan se na brzinu obu i uze pušku, te krete niz potok. Kako se spuštao glasovi su bili sve jasniji. Najzad ugleda poveću branu, i malo jezerce ne veće od desetak metara u dužinu i pet-šest u širinu. U vodi su bile dve devojke koje je Bogdan poznavao samo iz viđenja i obe su bile iz Smiljinog sela. Bogdan uze poveći kamen i baci u jezero. Kamen bučno upade u vodu i voda prsnu na sve strane. Devojke najenom zaćutaše i okretoše se oko sebe. A Bogdan povika „Čuvaj pada planina!“ zamerivši sam sebi koliko je to smešno zvučalo u njegovoj glavi a koliko glupavo izrečeno. Devojke ništa ne rekoše već samo stajahu u vodi. Bogdan obiđe jezerce sa desne strane i dođe do brane videvši kako se voda pereliva preko brane i pada dole u velikom slapu i prolazi pored starog mlina. „Hladno li je?“ upita Bogdan. Devojke se skoro i ne obazreše na njegovo pitanje.
Bogdan krete da se izuva kako bi prešao preko brane na drugu stranu i primeti veliku kamenu ploču na kojoj je ležala Smilja. Bogdan pregazi vodu koja u ovom delu beše neobično topla i nađe se pored Smilje sedajući na ploču. „Zdravo Smiljo!“ Smilja je primetila Bogdana istog časa kad je kamen upao u vodu. „Zdravo Bogdane!“ odgovori Smilja u istom tonu. „Nisam znao za ovo mesto!“ dodade Bogdan. „Ne znaš ti dosta toga pa nikom ništa!“ odgovori Smilja. „Da ne ležiš opet na nekom trnu.“ Bogdan se okrete ka Smilji i zagleda se malo bolje u njeno telo. Smilja, već odrasla cura, izgledala je skoro neverovatno u kupaćem kostimu. Bogdan brzo okrete glavu na drugu stranu i krete da skida košulju i pantalone. „Može biti!“ Bodan se zapita šta li ona misli o poljubcu koji se desio prošle zime i zaključi da ga se verovatno i ne seća. „Pa kakva je voda? Je li hladna?“ „Ne znam, probaj!“ odgovori Smilja. Bogdan ustade i svuče pantalone i majicu i baci na ploču. Opet se zagleda u Smiljino telo i primeti da nije toliko zgodna koliko mu se učinilo. Bogdan se zapita u čemu je razlika? „Hajde Smiljo nemoj da si na kraj srca, izadi taj trn pa da se brčkamo.“ „Samo ti izvoli!“ odgovori Smilja.
Bogdan u dva koraka preskoči kamenu ploču produži još dva preko livadice pored jezera i odbaci se koliko je mogao u daljinu skupljajući telo u loptu. Upade u vodu prskajući na sve strane. Devojke koje su bile u vodi okretoše glave. Kad Bogdan izroni pored njih „A sad malo da se napijete vode. Kakvo je to kupanje ako ostanete žedne...“ Bogdan kao krete prema njima sa namerom da ih potopi. Njih dve odjednom se nasmejaše i dadoše se u ciku i vrisku kao bežeći od njega. Neko vreme su se jurili po jezercetu dok je Bogdan sa vremena na vreme pogledavao ka Smilji zaključivši da joj je sigurno žao što nije sa njima nego se kao nezainteresovano izležavala na kamenoj ploči sunčajući se. Bogdan nastavi igru sa devojkama najzad se umorivši izađoše napolje.
Bogdan leže na kamenu ploču a Smilja polako ustade i krete ka jezeru. Uđe lagano u vodu i otpliva par puta. Zatim izađe. Devojke koje su se sunčale na livadi pored jezera nešto joj rekoše i Smilja odgovori oštrim tonom. Dođe do kamene ploče i vrati se na svoju ležaljku. Bogdan odejednom ustade i upita „Što si ti stalno ljuta?“ „Nisam ljuta! Ko ti kaže da jesam?“ odgovori Smilja pokušavajući da sakrije ljutinu u glasu. „Pa šapnula mi ptičica malopre.“ odgovori Bogdan smeškajući se. „Opasne ti te ptičice izgleda mi!“ „Pa jesu opasne. Kaže mi ptičica: Idi Bogdane vidi, molim te, što je Smilja sva onakva kao da je golim dupetom sedela u koprivi celo prepodne.“ reče Bogdan a dve devojke prsnuše u smeh jako glasno se smejući. Sama Smilja kao da se nasmeši... „Ajde Smiljo, neće ništa da te boli. To što osećaš na licu, ti neki čudni grčevi, to je samo osmeh. Neće da boli obećavam. Slobodno se nasmej...“ „Šta je smešno?!“ prsikta Smilja na drugarice koje tad se tad još više nasmejaše. Bogdan se nalakti i zagleda se u Smilju. „Šta me gledaš?“ „Pa onako... Razmišljam gde si sakrila suvo meso ovaj put?!“ odgovori Bogdan. „E, ovaj put nema ništa. Nema više mesa, mnogo si se ti meni navikao na to...“ Smilja naglo zastade. „Uuuuu, da znaš da ja vidim ovde mnogo lepo i zgodno meso, ne znam kako ti.“ odvrati Bogdan. „Baš je šteta što ga nećeš kusati!“ odvrati Smilja.
Bogdan najdenom zaćuta i okrete se na drugu stranu sunčajući leđa. Podbaci pod glavu košulju i pantalone i umiri se. Čulo se kako Smilja nešto pomera, otvara torbu i zatvara, okreće se...
Prođe dobrih sat vremena kad Bogdan primeti da mu se baš prispavalo, naglo ustade i zevnu istežući se. Smilja je ležala na stomaku i nije se pomerala. Bogdan polako ode do jezera i uze vode u šaku, donese do Smilje i pusti da joj kap po kap curi na leđa. Smilja se ne pomeri. „Nemoj Bogi...“ odgovori Smilja tiho i nežno. Bogdan se iznenadi i prosu vodu sa strane trljajući lice...
Već je sunce zalazilo i drugarice su se spemale da pođu pozivajući Smilju. Smilja nešto promrmlja i ode do njih. Nešto razgovaraše i Smilja se vrati nazad. „Mogla si ostati koji čas Smiljo, da vidiš kakvo je lepo kupanje na mesečini. Ako se plašiš mraka?! Ne brini, imam pušku. Ću ga upucam ki zeca...“ reče Bogdan. „Uf, uf... Baš da mi je i to da vidim.“ odgovori Smilja smeškajući se. „Ostani pa ćeš videti...“
Drugarice uskoro odoše i Bogdan razveza priču. Smilja se svakom novom sve više smejala i Bogdan oseti zadovoljstvo gledajući je kako se smeje. „Ma vragolan si ti. Ništa ti ja to ne verujem. Sve si izmislio.“ „Nisam. Sve je tako bilo tako mi brkova mojih rumenih!“ odgovori Bogdan na Smiljinu neveru što još više zasmeja Smilju tako da se neočekivano za Bogdana Smilja nađe u njegovom naručju. Bogdan se za tren uplaši, ali se brzo snađe krenuvši da joj mazi kosu. „Vidiš da je ovako lepše nego da si sva onako namćurasta!“ reče Bogdan nakon nekog vremena. „Možda.“ nije odustajala Smilja već se okrete i polako se približi Bogdanu gledajući ga pravo u oči.
Sve se desilo nekako nestvarno i brzo. Iako je mesec već odavno izašao činilo im se da su tu tek par minuta. Nakon što su vodili ljubav Smilja je bila nekako čudno raspoložena. Ništa nije govorila, samo je pokupila stvari i kretala ka selu. „Hoćeš da te otpratim. Daleko je, i mrak je!“ „Ne treba!“ Nekako izuzetno tužno reče Smilja polako se okrećući. Bogdan ipak odluči da ide sa njom. Ćutali su i koračali uskom stazom pored potoka. Smilja je bila zamišljena i ništa nije govorila. Tako izađoše do vrha brda i Bogdan reče „Eto. Sad možeš i sama, tu si časom. Hoćeš doći na ispraćaj krajem avgusta?“ upita Bogdan pokušavajući da prekine tišinu. „Ne znam...“ odogovori Smilja malo zaćuta, onda nekako tužno i tiho doda „Valjda ćemo se videti i pre toga.“ „Hoćemo! Naći ću te ja, lisico...“ reče Bogdan smeškajući se. „Dobro.“ Smilja kao da je htela još nešto da kaže ili uradi, pa se nekako klatila napred nazad stežući na grudima torbu. Onda se okrete „Idem ja sad. Već je mrak... Tako.“ Bogdan krete ka njoj da je poljubi u trenu dok se ona okretala na drugu stranu. Nekako se sapletoše i skoro se sudariše glavama. Smilja podignu glavu i samo ovlaš poljubi Bogdana, brzo se okrete i krete niz brdo. Bogdan se okrete i zamisli se, šta mu sve ovo treba. I kako se desilo da je vodio ljubav sa Smiljom. I dalje mu se gotovo ni malo nije dopadala. I dalje je imao onaj čudan osećaj da neće dobro da se završi i da korača u ambis sa njom. Okrete se i krete kući kroz šumu. Pomisli na Katarinu i koliko ga njeno lice smiruje. Koliko, samo dok je gleda, sve zaboravlja. Seti se misli koje su ga stalo mučile, šta bi on sa njom? Takav, skoro nikakav, bez škole, bogatstva... Šta bi mogao da joj pruži uopšte? Gde da žive? Hiljade pitanja je stajalo između njega i Katarine. Ona je tako, tako... Bogdan ne nađe reč. Skoro kao anđeo. Razmisli kako bi voleo da je sad tu, ali tu je bila samo visoka šuma i mesečina...