Spaljen predeo
zgarište
Nekad je tu bilo lice
Strah i strepnja
Povez ideala preko očiju
Strah me da ga skinem
Neće me
valjda
zbog toga
svrstati među očajnike
Sa utešnom nagradom
you can play with a mouse in green mile
(možeš da se igraš sa mišem u zelenoj milji)
Razočarala si hrast u meni
trebalo mu je sunce
a ti si isčupala sebe iz mojih grudi
Zalazak za kapak
Hoćeš li preživeti
da ti kažem sve ono o tebi
što te tako plaši svojom tišinom
Bubnjevi pred zaplet
Možda se i drugima dešava
mrtva priroda na stolu

Koliko je moj mir
nasilje nad tvojim nemirom?

 

7.
Bogdan uđe u kuću. Majka, čuvši ga da ulazi trgnu se iz sna i pogleda ga smešeći se. „Ju! Ja zaspala. Koliko je to sati?“ upita majka Bogdana. „Skoro će pola pet. Spavaj ti, neću ja još.“ reče Bogdan. „Šta ćeš da poneseš? Da ti spremim nešto za jelo.“ majka priđe i pomazi ga po kosi. Istovremeno kad je osetio majčinu ruku u kosi Bogdan ču i šmrcanje. Okrete se naglo i pogleda majku kojoj su već suze tekle. „Što sad plačeš?“ skoro ljutito reče Bogdan. „Ništa, ništa. To ja onako. Ništa, ništa...“ majka obrisa nos i okrete se stavljajući đezvu na plinsko špore. „Ajde, ajde. Nemoj da plačeš. Brzo ću ja nazad. Dok si rekao šta bi eto mene puškom uz brdo.“ Bogdan pokuša da je uteši.
Popili su kafu u neko vreme sedeli u tišini kad se začu automibil. Majka ustade i pogleda oko sebe kao da traži nešto. Bogdan uze jaknu i torbu. Krete napolje. Majka se i dalje okretala nešto traživši, ni sama ne znajući šta. Izađoše najzad napolje. „Hoćeš da popiješ kafu pre?“ majka nekako zbunjeno upita Branka. „Neću, žurimo. Neće nas voz čekati, kasnije ćemo kafenisati. Je li to sve?“ doda Branko gledajući u Bogdanovu torbu. Bogdan se zbuni „Jeste.“ „Dobro. Ajde upadajte.“ Branko uze torbu od Bogdana i ubaci je na zadnje sedište, gde sede i Sofija. Bogdan i Branko sedoše napred i kola kretoše nizbrdo prema mostu i železničkoj stanici.
Bogdan pomisli kako li će Branko primiti to kad sazna da mu je ćerka sa njim. Kako će uopšte i da mu kaže. Dok su prolazili pored škole Bogdan još jednom pogleda meste gde su se ljubili. I jako mu se ražali što mora da ide. Srce samo što mu nije izašlo na usta koliko je lupalo. Od svega po malo. Od straha i nepoznatog mesta, vojske, ljudi, komšija koje ostaju i najviše zbog Katarine. Najednom primeti kako ga nešto peče niz lice, brzo sagnu glavu i uhvati suzu.
„E pa momčino, neka ti je sa srećom!“ reče Branko i poljubi ga tri puta. U isti tren majka zaplače i Bogdan se okrete ka njoj da se pozdravi. Majka se prope na prste i zagrli ga jako. Bogdan oseti da je to to. Da u stvari ide ko zna kad će opet videti ove ljude, majku i Katarinu. Misleći na to Bogdan zaplaka i zagrli majku. Ubrzo se seti da je i Branko tu pa se povuče i krete brisati suze „Idi bre stara... Rasplaka i mene.“ Bogdan brzo uze torbu i pope se na stepenice vagona, ulete unutra. Nakon par minuta se pojavi na prozoru uobičajeno nasmejan. Voz se trznu i Bogdan mahnu majci i Branku. Oni uzvratiše mahanjem voz polako poče da se gubi u daljini. Bogdan baci još jedan pogled i vide dve siluete kako se vraćaju prema železničkoj stanici...
Na železničkoj stanici u Novom Mestu gde je Bogdan trebao da se javi na služenje vojnog roka nije bilo skoro nikog. Nekoliko ljudi izađe iz voza i brzo nestade negde u tami. Bogdan se nameštao, upasivao košulju, popravljao cipele... Ne bi li nekako odagnao nelagodu što ne zna ni gde je ni kuda sad treba da ide. Jutro je polako svanjivalo i Bogdan se najzad odvaži. Videvši svetla iz železničke uputi se tamo. Pokuca na vrata i uđe. „Izvinjavam se. Je l’ mogu nešto da vas pitam?“ obrati se Bogdan debelom otpravniku vozova koji je bio u nekom polusnu kako Bogdan proceni. „Pitaj!“ pogleda ga otpravnik. „Kako da odavde dođem do kasarne?“ upita Bogdan stidljivo. „Prođeš kroz železničku na onu stranu“ otpravnik pokaza rukom iza sebe „izađeš na ulicu i kreneš desno. Uzbrdo! I, ideš, ideš, ideš... Samo pravo, ne možeš je promašiti.“ „Hvala, hvala vam velika!“ „Ništa, ništa.“ Bogdan se razvedri, nasmeja se i izađe iz kancelarije. Otpravnik mu nije delovao kao neko ko bi pomogao bilo kome, a eto njemu je objasnio gde je kasarna i kako da dođe do nje. Bogdan prolete kroz železničku stanicu i izađe na veliku ulicu kako mu je otpravnik i rekao. Okrete se desno i vide da se ne vidi gde ulica završava, okrete se na drugu stranu i vide isto. Ulica je bila duža nego što je mogao i predpostaviti. Okrete se i krete uzbrdo. Produživši korak uskoro stiže do velike kapije iznad koje je pisalo naziv kasarne. Zamisli se šta da pita čoveka koji je sedeo u prijavnici „Dobaro jutro.“ „Dobaro jutro“ odgovori dremljiv glas. „Imam poziv da bi trebao ovde da se javim.“ Bogdan isčupa papir iz košulje i dade portiru. Portir nezainteresovano pogleda i reče mu „Prva zgrada koju vidiš. Treći sprat.“ „Hvala!“ Bogdan se zahvali i prođe pored prijavnice nastavljajući putem prema zgradi. Pope se hitro na treći sprat i ugleda vojnika koji je sedeo na holu. Vojnik ga pogleda i Bogdan mu pruži papir. „Sačekaj tu. Sad će kapetan da se vrati, otišao je da se obrije.“ Bogdan se polako okrete i pogleda malo bolje mesto gde se nalazi. Ogroman hodnik se pružao čitavom dužinom zgrade. beli zidovi i skoro nevidljiva bela vrata izdvajali su se od mermernog poda koji se sijao kao pleh dok je nov. Na kraju hodnika se otvoriše vrata i izađoše nekoliko vojnika sa priborom i peškirima. Prođoše pored Bogdana i dobaciše vojniku koji je sedeo na holu „Gušter, a?“ Vojnik ništa ne odgovori i vojnici samo prođoše pored Bogdana. Ču se neko komešanje iza vrata gde su ušli vojnici i uskoro dugim koracima izađe visok crn čovek u majici na tregere i pantalonama, nezgrapno vukući papuče na nogama. Prilazeći vojniku na holu ovaj ustade i pozdravi ga. „Sedi, sedi Marijanoviću. Nemoj da mi skačeš tu kao zec, uplašićeš me ovako rano.“ okrete se ka Bogdanu i nastavi „A ti momak? Odakle si ti?“ Bogdan se zbuni, treba li da ga pozdravi, da pruži ruku, da da papir, da kaže... nekako gotovo da promuca „Iz Sela, to je jedno mesto pored Grada.“ „Hm... lepo, lepo. Kad si stigao?“ „Malo pre.“ „Ja sam inače kapetan Dujaković.“ reče kapetan i pruži ruku „Bogdan.“ odgovori Bogdan već sigurniji u sebe. „Marijanoviću, odvedi ga do sapvaone i reci Radošu i Goranu da mi se jave.“ Vojnik skoči sa svog mesta i skoro se prodra „Razumem kapetane.“ Kapetan otpozdravi i u dva koraka nestade u kancelariji iza vojnika. „Hajde sa mnom!“ pozva vojnik Bogdana. Bogdan uze torbu i krete za njim. Prođoše ceo hodnik i na kraju vojnik otvori vrata i uđe u spavaonu. Bogdan uđe za njim osetivši opasan smrad nogu i veliku zagušljivost. Bogdan ugleda prostoriju veličine školske sale. Sa jede i druge strane su bili metalni kreveti sa kojih su visile razne stvari i na kojima je spavalo nekoliko ljudi. „Radoše, Radoše...“ drmao je vojnik nekog na jedom od kreveta. Ovaj poluotvori oči i pogleda u vojnika pa u Bogdana. „Ajde, traži te kapetan da se javite ti i Goran.“ Vojnik ustade i pređe preko puta gurnuvši drugog vojnika koji je spavao. „Gorane.“ pozva ga vojnik i čovek na krevetu se hitro okrete kao da ga neko bocnu iglom. Pogleda kroz dremljive oči „Ajde, traži vas kapetan da mu se javite.“ Goran se istom brzinom vrati na mesto kako je spavao. „Sad ću.“ Vojnik se okrete i krete zajedno sa Bogdanom napolje. Dok su izlazili napolje Goran se prodra „Joj Milojka!“ iz sveg glasa. Sa drugog kraja spavaone se samo čulo „Šta se dereš konju! Napolje pa rži!“ „Joooooj.“ još jedom se prodra Goran, a Bogdan i vojnik su već ulazili u spavaonu preko puta. Vojnik se nasmeši, smejući se Goranu i njegovom deranju i reče Bogdanu „Evo ti spavaone.“ Bogdan uđe i ugleda prostoriju iste veličine sa istim krevetima s jednom razlikom da ovde nije bilo nikog. Bogdan ču korake iza sebe i okrete se. Vojnik je već dugim koracima prelazio hodnik do mesta gde je sedeo.
Bogdan uđe unutra i setivši se smrada iz predhodne spavaone uputi se prema petom krevetu sa leve strane, na kojoj su bili i prozori. Pored kreveta je stajala plavi metalni ormarčić, i na njemu još jedan. Bogdan spusti torbu i sede na krevet. Otvori vrata ormarčića i vide unutra nekoliko pregrada, uzduž i popreko, i jednu fioku. Vrati se na krevet i pomisli kako bi mogao da odspava malo, pitajući se šta bi trebalo sad da radi.
Sat vremena kasnije u spavaonu uđoše dvojica jednako zbunjenih kao i ona sam. Iza njih je stajao isti onaj vojnik. Oni bojažljivo ušoše unutra i Bogdan prepozna svoj strah, sad je već bio domaći. „Novajlije?“ upita ih. „Da.“ odgovori jedan dok drugi samo klimnu glavom. „Bogdan.“ Bogdan pruži ruku predstavivši e. „Zoran.“ „Dragomir. I ti si novajlija.“ „Da.“ odgovori Bogdan za deset puta mu je bilo lakše...

6.
Kraj avgusta se već bližio i Bogdan je već uvelike kovao planove kako da napravi ispraćaj. Otišao je do profesora i zatražio veliku školsku salu. Razmišljao je o tome kako će unutra biti velika vrućina, ali bolje je i to nego da stolove postavlja po livadi. Rastrčao se po selu skupljajući tanjire, šerpe, kašike, viljuške, i sve druge potrepštine. Veći deo svega je uzeo od Marka, ali uvek je trebalo još po nešto.
Dok je spremao stvari osećao se nekako jako važno, razgovarao je sa starijima ozbiljno. Pravio planove i razmatrao mogućnosti, dostave hrane i pića. Nekako je bio sav veseo misleći i na to da će i Katarina biti tu. Pokušavajući da otera misli koje su sa vremena na vreme govorile da će i Smilja biti tu.
Jutro je osvanulo i sve je uglavnom bilo spremno. Majka i Dragana su se spremale da kuvaju čorbu u ogromnom loncu. Špore je bilo napolju i one su svaki čas ulazile i izlazile iz kuće. Bogdan se umi i sede pored njih. "Ajde žene, nemojte mnogo da mi se zaradite, deder skuvajte neku kafu pa da sedemo i popijemo na miru." "Nemaš vremena da sediš, treba da odvezeš meso do škole i da odeš kod Marka da uzmeš kutlače..." nabrajala je majka. "Tamo su iza kuhinje u šapajzu, videćeš ih sa strane vise!" doda Dragana. "Polako, polako... Da se rasanim pa ćemo za poslom. Nego stavljaj tu kafu." Dragana veštim pokretom zahvati malo vode sipa u đezvu i stavi na špore pored ogromnog lonca pa nastavi dogovor sa Sofijom.
Bogdan odjednom oseti neobično veliku potrebu da pobegne od svega. Iako ga je radovalo predstojeće slavlje nije mogao da se otrgne utisku da pobegne od svega. Uletiće u sobu, uzeti pušku i ranac. Ubaciće nešto u njega i put pod noge... Iz takvih misli ga trgnu majka "Jesi li zvao ujaka i Zorana. Jao! Jesi li zvao Miću, nemoj mi reći da si zaboravio. Jao, nećemo više moći izaći čoveku na oči. Trči Bogdane. Ajde brzo." "Ma šta ti je bre? Ko sad da ide do tamo?! Trebao bi mi ceo dan da odem i vratim se..." Dodatna tuga obuze Bogdana. Zvao je ujaka i Zorana. Ali nije se setio ni jednom Miće. Mića je povremeno dolazio kod njih i to uglavnom o slavama ili nekim vašarima, ili iznenada kad bi išao negde u grad ili već slučajno prolazio pored njih. Nikad nije promašio a da ne svrati, popije kafu i malo posedi. Mića je bio izuzetan čovek i mnogo puta je pomogao Sofiji i njemu. Uvek bi nešto doneo Sofiji, makar nekoliko kocki šećera. A sad su ga u celoj gužvi i zaboravili pozvati. Biće ljut, i to opravdano. "Jao Bogdane, kako smo zaboravili Miću?" Sofija sede za sto naklativši se. Dragana donese đezvu sa vrelom kafom i spusti na sto, te i ona sede. Neko vreme su ćutiali. Bogdan srknu kafu i naglo ustade. "Biće šta će biti!"
Veče je već počelo da pada kad su prvi gosti počeli da stižu. Redom su čestitali Bogdanu, hvaleći Sofiju kako ima velikog sina, kako je brzo porastao... Sedali su redom i nekoliko drugara je služilo piće. Sipala se čorba, dok su ljudi razgovarali međusobno koristeći priliku... Malo se pevalo pa je stiglo meso, pa se opet pevalo i pilo. Komšija Miloš je uvek prvi započinjao pesmu, a nekoliko puta je i sama Sofija razvila grlo i opet pokazala kako divan glas ima. Sve je teklo uobičajeno. Bogdan se šetao salom između stolova, razgovarao sa svima. Šalio sa na svačiji račun.
Onda je ušla i Smilja sa majkom. Kao i prvi dan kad je video u školi, Smilja se gotovo sakrila iza majke i ništa nije govorila dok joj je majka pričala sa Sofijom. Sofija ih povede i smesti na kraj sale pitajući ih šta će da jedu i piju. Posluženje je brzo stiglo. Bogdan noseći čašu i litar vina priđe Smilji i njenoj maci pozdravljajući se. Smiljina majka obradova se hrani i piću, veselo pozdravi Bogdana dok se smilja nekako stidljivo polusedeći samo pozdravi sa Bogdanom. Bogdan doda neku šalu i ode dalje.
Mrak je već skoro padao i Smilja i njena majka su ustale sa svojih stolica i krenule ka izlazu. Pozdraviše se sa Sofijom pravdajući se da je daleko i da trebaju zavidela da stignu preko brda do kuće. Videvši ih kako odlaze Bogdan priđe i pozva Smilju da ostane, snaći će se i nekako će je prebaciti do kuće. "Matori će još malo da idu pa ćemo ostati samo mi mladi, ostani!" reče Bogdan Smilji na uho. Smilja pogleda u majku i odmahnu glavom. Izađše napolje i uputiše se putem ka brdu. Dok su izlazili iz dvorišta škole Katarina i još nekoliko mladića i devojaka su stajali pored ograde od škole snebdivajući se da uđu, videvši Bogdana silno se obradovaše svi ga u glas vikajući. Bogdan priđe i pozdravi se sa svima. Smilja prođe pored njih i on joj mahnu. Smilja se okrete ne gledajući Bogdana više. A Katarina za tren pogleda kome maše Bogdan.
Uskoro svi uđoše u salu koja je već bila skoro poluprazna. Ostali su još samo par starih neženja i nekoliko pijanaca koje su besne žene vukle da idu. Bogdan je prilazio pijancima, smirivao ih, slušao nekontrolisane reči što izgovaraju, klimao glavom i pomagao ženama da ih iznesu napolje... Malo po malo u sali su ostali samo mladi. Pustili su Markov gramofon i neke narodne ploče sa kolima. Krenula je igra.
Bogdan priđe Katarini sa čašom vina „Valja se, za moje zdravlje" znajući koliko ona mrzi alkogol doda "kad te molim!“ Katarina uze čašu, kucnu se sa njim i iskapi je do kraja u dahu. Bogdan je iznenađeno pogleda. Malo po malo Katarina je izgledala sve slobodnija i sve više je igrala svaku muziku koju bi pustili. Nakon skoro dva sata raznoraznih igri Bogdan priđe Katarini i ponudi joj čašu vina ali da piju preku ruku, govoreći joj je da će ih to vezati za večnost. Katarina se samo nasmeja, provuče ruku kroz Bogdanovu i iskapi čašu vina. Malo se zatetura, drugarice priđoše i izvedoše je na vazduh.
Brzo se vratila i nastavila da igra sa svima, igrala je kolo, okretala se kao zvrk brzo, da je već počela da zabrinjava Bogdana šta bi moglo da joj se desi u tom stanju. Nekoliko puta za malo nije pala preko drugih na pod. Zato se Bogdan držao blizu Katarine da bude tu i uhvati da ne tresne. Nekoliko puta je i uhvatio, a ona se smejala... Smejala se i gledala ga pravo u oči. U jednom trenutku, Bogdan se odluči iznenada joj se približi i poljubi je. Očekujući da mu uzvrati ona uradi sasvim suprotno. Iako je bila u nekom nezgodnom položaju iz kog je jedino mogla da padne na zemlju nekako se izvukla odgurnula ga i istrčala napolje. Bogdan pođe za njom, videviši je kako zamiše za ćošak škole, potrča da je stigne.
„Gde si ti pobegla?“ pitao je ozbiljno dok je prilazio sve bliže. Ona se smejala. Bogdan pomisli kako se smeje njegovom poljupcu i priđe joj bliže. Sjaj u njenim očima mu reče drukčije pa joj stavi ruku na rame, pomeri kosu lagano joj prelazeći na vrat. Neočekivano za Bogdana nije se branila, niti je pomerila njegovu ruku. Sve dok se u jednom trenu nije uozbiljila, što skoro uplaši Bogdana. Iznenada ga zagrli i poljubi ga dugačkim poljupcem. Bogdan oseti da je ovaj poljubac poseban i iznenađujuće lep. Setivši se poljubca sa Smiljom nije se mogao porediti. Bio je nekako slobodan. Bogdan se seti da su svi ostali u sali i da ga sad verovatno traže reče Katarini „Hajde da se vratimo, pitaće se gde smo?!“ Katarina se nekako rastuži i Bogdanu bi neopisivo žao što je to rekao. „Idi ti“ odgovorila je „meni se nešto ne ide!“. Želeći da se iskupi Bogdan se Vrati do nje i nastavio da je ljubi mazeći je rukama po telu. Iako se njima činilo da nije prošlo ni pet minuta, prošlo je više od sata. Zabava se utišala bez Bogdana i društvo se razilazilo kući.  „Hajdemo!“ pozvao je Bogdan. Katarina je oklevala. „Ne mogu sad, biću ja ovde još neko vreme pa ću doći! Idi ti, eto mene.“ Bogdan se zapita što neće da ide. Značajno i upitno je pogledao pokušavajući da razume zašto ne želi da se sad pojavi sa njim u društvu. „Ženske stvari, eto me odmah!“ odgovori Katarina. Bogdan proguta odgovor iako je znao da nešo nije u redu. „Dobro“ odgovori Bogdan „Kako hoćeš! Čekam te unutra! Važi?“ Bogdan se okrenu, pade mu na pamet da uradi nešto pa značajno poskoči dodirujući petom drugu nogu, uradio je to još jednom sa drugom nogom. Onda se okrenu prema njoj smeškajući se. Namignuo joj je i zamakao za ugao školske zgrade. Vratio se polako pored zida da ga niko ne vidi, i sam se pitajući šta je toliko loše učinio da se krije. Naglo se ispravi i uđe u salu. Muzika je bila tiha i nekoliko drugara je razgovaralo između sebe.
"OOOooooOOOooo... Pa gde si ti Bogdane? A? A?" dobaci jedan podižući obrve značajno. "Evo me! Što ste rasterali ljude?" okosi se Bogdan kao strogo. "Pa i mi se spremamo da idemo. Kasno je već. Baš smo se pitali šta da uradimo?" "Ma ništa, ako vam se ide begajte." reče Bogdan misleći kako bi bilo dobro da odu pa bi mogao još neko vreme da provede sa Katarinom. "Pa ne moraš baš toliko brzo da nas teraš!" "Ajde, ajde. Dosta ste popili i pojeli, vreme je da se naplati. Da vidimo koliko su ova dvojica napravili računa?" Bogdan pokaza rukom na dovjicu drugara koji su spavali za stolom. "Opa, piši ovde i usluga prenoćišta! Ajde ustaj!" prodrma ih Bogdan dok su se ostali smejali. Polako svi izađoše napolje, zaključaše salu i kretoše prema dvorištu. "Idite vi, sitći ću vas." reče Bogdan "Zaboravio sam neke stvarčice! Sad ću ja." Bogdan se brzim koracima vrati preko dvorišta otključa salu i ulete unutra. Stade pored prozora gledajući napolje kako drugovi zamiču za prve školske borove. Polako izađe napolje i zaključa salu. Strča niz stepenice i u par sekundi nađe se iza škole, radujući se u sebi neizmerno.
Iza škole nikog nije bilo. Samo mesečina. "Katarina! Katarina! Katarina!" Bogdan pozva nekoliko puta pitajući se šta joj se desilo. Popila je nekoliko čaša i Bogdan se ozbiljno zabrinu. Zagleda se uokolo da nije pala u neki od grmova. Nije je bilo nigde i Bogdan oseti neko razočarenje. Vrati se na mesto gde su se ljubili i sede na zemlju. Magla se polako spuštala...

Toliko grešaka
Izgleda
Kao da smo
Greškom
Napravljeni
Škart
Iz Božije radionice anđela
Nevidljivi golim okom
Tek prepoznatljive
Konture
Ljudskosti