Restoran je bio miran. Jedini gosti smo bili mi i pas lutalica koji je pokušavao da se domogne neke diskvalifikovane kobasice iz kuhinje.
Pogled sa vidikovca. Reka, park, industrijski odžaci, fudbalski i teniski teren...
Krivudava staza između borova koje su posadili omladnici iz neke brigade, davno pre mene, danas su visoki preko pet metara...

I ja sam jednom davno posadio slične borove. Kopali smo ceo dan kao sumanuti. Čak smo to smatrali nagradom jer nismo morali da sedimo taj dan u školi i slušamo nastavnike.
Voleo bih kad bih mogao danas da ih vidim. Da osetim taj mir dok kroz njih šumi vetar. Hiljade iglica bora svira najmirniju pesmu koju sam ikad čuo.

Izgleda kao da crtam slike rečima u glavama ljudi. Da li će ostaviti ožiljak, ili će biti melem na ranu?
Dodajem kockice na tuđe mozaike.
Kažem mir i mislim na ležanje ispod bora zatvorenih očiju. Jedini zvuk je šum vetra.

Saobraćajna nesreća. Nekoliko ljudi je vrtelo glavama i zabrinuto se okretalo oko sebe. Očekujući, valjda, da im neko kaže da to nije stvarno, da je to samo ružan san, da se tako nešto njima nikad neće desiti.
Žena sa prekrštenim rukama na grudima je vozila, ispravivši lakat krivinu na most.

Apsurd je sedeo na mostu i smejao se. Dole je automobil prevrnut na krov.
- Ma šta je vama, nisam pokušala da se ubijem?! Vi ste to pokušali, vašim lošim šalama na moj račun.

- Tamo daleko prostire se borova šuma
koja večno peva pesmu o miru.
I mogla bi da ti doda boje. Ovako izgledaš kao bojanka. Samo crne linije.
A te linije prave ožiljke na mojoj duši, kao onom starcu i moru silk na rukama.
Kaži mi, molim te, da se tako nešto meni neće desiti. Nikad!
Je l' da neće?!
Ja imam borovu šumu, tamo negde daleko...

ps. šta vas podstiče da ipak, i pored sveg, skrenete na most?