Sišao sam u podrum. Negde između mojih davno odbačenih brilijantnih izuma seo sam u ugao i gledao ih...
Mehanizam za zaštitu od seronja na kvadrat, dosada koje ne znaju koliko su dosadni. Do njega mehanizam za izbegavanje nekih likova i priča, koji je također služio za brzo izvlačenje iz tumaranja po prljavštini raznih ljudskih deponija. Mehanizam za redovne odbrane od poplava emocija prerađen kasnije da detekciju emotivnih stanja sagovornika...
Sad se nešto sećam da sam imao negde i mehanizam za odbranu od nasilnika, ali sam izgleda zaboravio gde sam ga bacio. Bio je to jako lep mehanizam, inovativan. Hej, čini mi se da je ono mehanizam za... Za šta li je ovo bilo, Bože?... Možda je bio mehanizam za ranu detekciju preglupih priča koje moram da saslušam hteo ili ne. Ili je bio mehanizam za izviđanje u tuđe misli i osećaje, takoreći špijunski mehanizam... A ovaj mehanizam mi je koristio da se isključim iz sagovornikove priče i uključim se u svoje misli. A ovaj je bio čini mi se mehanizam za zaštitu od cinika i dark mislioca, pesimista.

Smisao razbijen na parčiće. Nekoliko starih mehanizama. Jako starih. Koji su danas neupotrebljivi, jer su odavno prevaziđeni. Sad su samo skupljali prašinu i paučinu sa misli i osećaja. Podrum svesti. Nekad volim da mislim da se tu negde krije i smrt, lično. I da će jednog dana ona biti pozvana kao spremačica da napravi malo reda u ovom mom haosu.