U rukama sam držao ostatke ogoljene duše. Slomljenog i usamljenog duha koji je šetao uokolo godinama.
Rat se proširio krajevima i crni oblaci su se navukli na horizont poput zavesa na prozor. Sve je jasno i ništa ne vidim. Samo mali tračak sunca se provukao kroz neku pukotinu.
Koliko me voliš? Moram da znam! Koliko te bolim? Moram da čujem i vidim tvoj glas.
Molim te, moram...
Moram da vidim svu tu ljubav koja se sakriva iza ove zavese.
Otvori mi oči da vidim taj sjaj sunca. Daj mi da se kupam u toj toploti.
Dozovi me.

 

Neki strah se ugnezdio i neka neizvesnot u mojim grudima. Kao omča oko vrata vreme me steže i svakim mojim korakom me povlači, udaljava. Svet polako nestaje, čak i senke više ne trepere. Tražio sam put, izlaz, korak do tebe. Ali osećam da koliko se više borim toliko više tonem. Kao koprcanje u živom pesku.
Ti znaš. Vidiš me bolje nego ja sebe.
Gde sam to ja sad?!
Zašto mi nedostaju "stara dobra vremena" kad nikad nisu bila ni dobra ni stara?
Bekstvo po ko zna koji put, po ko zna gde. Van granica, daleko, daleko, daleko ispod pokrivača.

Stvari su postale klišei. Nakrivljena palma i koktel. Ležaljka za dosadne sate. Napućene usne. Čak i bioskop je postao isti. Sve sličnosti namerne, sve različitosti slučajne. Sve manje kontrole, sve više kontrolora. Stihija, kao lagana vulkanska lava neumitno gura napred. Stvari nestaju u plamenu, čega god se dodirnem samo pepeo u rukama ostaje.
Voleo bih da su stvari plave. Čak sam želeo i plave naočare da kupim, poput onog kralja*. Ali nisu na prodaju, morao bih sam da ih napravim, od plavog neba ili okeana. Hladna boja, baš. Ratnička, pa ratuj. Svaki dan. Od umora, teški kapci. I to kako teški. Da bar mogu da ih spustim na tvoje lice. Kad bi bar mogao da korektorom korigujem po neki dan. Da sam bar nešto naučio iz sveg!

Krpim stare osećaje, izlizane do neprepoznavanja. Zavrtnji popuštaju, i neki šavovi među nam pucaju.

Osećam da se povlačim u sebe
Sve svoje snage sakupljam
Sve svoje osećaje grupišem
U jednu tačku.

Nemoj da ta tačka budeš ti!


*priča o kralju kojeg je bolela galava, naišao neki mudrac i rekao mu da će mu pomoći ako gleda u zeleno. nakon nekog vremena mudrac naiđe i vidi celo kraljevstvo ofarbano u zeleno. jedva se dokopa kralja i kaže mu da je bilo dovoljno da stavi zelene naočare.

 

SVIM DAMAMA BLOGA ŽELIM SVE NAJLEPŠE...

SREĆAN