Jp!

 

U stvari tema je koliko sadašnji/a (ili budući/a) plaća račune bivšeg/e?

Ono što večeras imamo priliku da držimo u ruci je knjiga, jednostavna, korice i listovi.

Ali pokušajte za trenutak zamisliti sebe kako prolazite između štandova na nekom sajmu knjiga i primetili ste naslov ove knjige RUMBA. Možda biste pomisli kako je neko napravio knjigu sa uputstvima za ples. Možda biste pomislili kako se unutra nalaze razni dijagrami razumljivi samo piscu knjige. Iznenadili biste se kad biste videli da su unutra, umesto šema plesnih koraka, u stvari priče i pesme.

Priče i pesme koje su savršena šema plesnih koraka ljubavi prema životu.

Jer to je ono što ćete zasigurno primetiti kad budete pročitali makar nekoliko redova. Ljubav prema životu je zasiguran motiv Ankinog celokupnog života, a ova knjiga je samo posledica tog motiva. Siguran da će vas tih par redova privući da pročitate i ostatak knjige u dahu, kako se ova knjiga jedino i čita, imaćete neki neodređen osećaj koji ste, skoro čini se, zaboravili. Osetićete ono čime obiluje ova knjiga, i što zrači iz ove knjige kao toplota i svetlost iz sunca, a to je nada.

Nada da svet i nije tako loše mesto, i da ljudi nisu toliko loši koliko se to javni servisi trude da prikažu. Nada da ima priča koje imaju srećan kraj, kao što Ankine priče i pesme imaju. Nada da sam život nije samo patnja i bol, već poverenje, nada i nadasve ljubav.

Ako biste bili neki patetično namćurast kritičar, možda biste primetili razne greške pisca u samom načinu pripovedanja, ali biste isto tako prenebegli sve to kad biste te iste priče čuli od ljudi koji su ih proživeli. Možda pisac maksimalno skraćuje priče, da ne dosađuje čitaocu ionako bespotrebnim i suvišnim informacijam, ali je sigurno da direktno i bez pardona stavlja do znanja o čemu se zapravo radi. Dočaravajući nam tako da kad bi svako od nas makar u svojoj najbližoj okolini makar video ako ne i učinio, nešto lepo, svet bi se tako brzo promenio kao kad stavite ružičaste nočare, kao kad vas ljubav dodirne...

Međutim, kad biste bili manje namćurast kritičar, rekli biste da je upravo ovo Ankin prepoznatljiv stil. Stil plesanja sa samim životom. Stil rumbe, gde vas život važno zaobilazi u širokom luku, ali isto tako mazno vam prilazi. Stil koji Anka nesumnjivo razume i praktikuje, a to je stil da svojim pričama i pesmama nahrani dušu žednu volje za životom. Predstavljajući nam tako da reči kao što su očajanje, odustajanje i slične reči ne postoje u rečniku života. Dokazujući i pokazujući da za život ne treba vozačka dozvola kao da ste pilot intergalaktičke krstarice već samo dobra volja. Da verujete da vaša nada u ljubav nije prazna priča. I da nikad, nikad, ne prestanete da se nadate. Jer moguće je da je za vas jedanaest godina čekanja na bebu, samo par slova na papiru. Za nekog drugog to je jedanaest godina ne odustajanja, jedanaest godina nade da je sve moguće, kako što to i sam Gospod reče: Sve je moguće onom ko veruje.

Pa verujte, pročitajte knjigu nećete se pokajati... Možda i vi sami naprasno postanete ljudi koji su uvek dobro... Kao što je to karakter iz priče rekao... “Ako me prijatelj pita kako sam, pa mu kažem da nisam dobro, zabrinuće se. Zato sam dobro. Ako me neprijatelj pita, obradovaće se ako mu kažem da nisam dobro, dakle, dobro sam. A ako me neko formalno pita, tek da pita, odgovor mu nije ni važan, opet sam dobro.“ I mi smo večeras dobro. Bogatiji za još jednu knjigu, lepši za još nekoliko priča, radosniji za još nekoliko pesma, mudriji za još jedno iskustvo. I što je najlepše od svega, ovaj put nisu krivi ni država ni narod, ni Bog ni Đavo, već samo jedino i isključivo Anka Stanojčić koja se usudi da napiše ovako sjajnu knjigu i priredi nam ovako prelepo veče...

 

bedni plafon se spustio suviše nisko
i pritiska me svom svojom težinom
optužujući me za nemoć moju
koja je postala jača od moje snage
crvi sumnje se množe
na truleži moje vere
između zalogaja gorčine
poneka reč

a treba mi lepa reč
makar znao da neće...

Na srebrenom poslužavniku serviran mač od reči sačinjen, od pogleda. Preko puta misli sede i piju čaj sa maštarijama.
Realnost ulazi u hol. Skida sa sebe kaput zbunjenosti i jednu od svojih maski ostavlja kao šešir na čiviluku. Njena senka ostaje da lebdi uokolo stalno menjajući svoj oblik. Sjaj sveća dogoreva i pozornica se gasi.
Naše vreme je isteklo. Vreme je da se krene dalje iako se to ne želi. Put se raširio. Sve nestaje uokolo. Sedim na putu i gledam kako sunce greje.

Negde sa strane neka devojka peva tužnu pesmu i lagano, veoma nežno kao najlepše svoje odelo pakuje svoje snove u kofer.

Crnilo.

Rekoh sebi
ovo nema smisla
šta bi tvoje dete trebalo da uradi tebi
pa da ga TI pošalješ u pakao
čoveče
ŠTA bi ti uradio da spasiš svoje dete
i kad bi odustao od toga?

Zar ognjeni mač nije dovoljan da se senke rasteraju.
Osujete u svojoj nameri.
Možda nas zaista sve naše želje čekaju.
Jedva čekaju.
Da nas vide i pokažu nam sva svoja iznenađenja koja su nam spremila.
Vredi li taj kofer čemu? I kome ćemo ostaviti sve svoje tuge, sve tužne pesme?
Sunce je sve jače i senke se sve jače ocrtavaju. Dok potpuno ne izblede. Kao sopstveno lice.
Hoću li se prepoznati?
Hoćeš li me poznati?
 
 

Neka tuga stoji kao omča iznad mog srca
I čini mi se da sedim na ivici očaja
Bacajući jednu po jednu svoju bisernu nadu
U reku prolaznosti
Tešeći sebe ostatcima svoje čovečnosti
Čekajući da i to sunce na horiznotu
Konačno se ugasi iza brda realnosti

Pričam ti priču kako je teško nostiti breme
A ne znati ni kome ni zašto
Kako nema načina da skineš grbu sa duše
Dok sama ne sazre i ne odpadne
Dok je tvoja ruka ne odnese

Nema radosti dok ti nosiš mene
Kao krst svoj, poslušno i strpljivo
Da se ne stropoštam u bezdan

Nadam se samo da ću imati snage
Da ponesem i ja tebe, kad za to dođe vreme


U poslednjih nekoliko meseci sam u intenzivnoj potrazi za poslom.
U pretrazi interneta za poslom pronašao sam na stotine oglasa za razne poslove koji se tiču štampe. Uglavnom su to koliko toliko iole realni oglašivači sa nekim standardnim uslovima.
Međutim, postoje i oglasi poput ovog...

Oglašivač koji traži otprilike dvadeset fakultetski obrazovanih ljudi u jednom čoveku.
Tako da sam rešio da prepravim svoj CV i dam sledeći oglas...

TRAŽIM POSAO

Rođen sam pre Hrista tako da poznajem sve tehnike koje su se pojavile u poslednja dva milenijuma uključujući tu i hodanje po vodi. Telepatija i telekineza su šala zabava za mene tako da uvek znam šta klijent želi i pre nego što on to sam zna.
Završio sam sve škole koje su se pojavile u poslednja dva milenijuma tako da znam sva znanja i sve nauke, kako one standardne tako i one alternativne. Znam sa hirurškim skalpelom kao sa travkom mirisavkom.
Govorim sve jezike, sa svim narečjima istih. Govorim esperansu kao da sam rođen tamo. Naročito govorim izumrle jezike. Oni su mi specialnost jer sam ih vežbao dok sam razgovarao sa mrtvima.
Imam sve moguće vozačke, pomorske i pilotske dozvole. Kao svoj plus navodim nekoliko stoleća koje sam proveo na neidentifikovanim letećim objektima radeći radeći razne poslove adaptirajući se uslovima, od kapetana intergalaktičke krstarice do porađanja vanzemaljaca.
Imam raketni pogon u dupetu sa večnim izvorom energije, napajam svoje telo sokovima univerzuma tako da se ne umaram, ne spavam, ne jedem, ne pijem... Uvek sam veseo, spreman da sa svima pričam o svemu ma koliko tema bila trula. Posedujem vremensku mašinu tako da mogu sve poslove da završim još prošlog stoljeća.
Kao jedini svoj minus navodim to da nisam bio tu kad je Mojsije razdvojio more (to sebi ne mogu da oprostim) tako da to nisam naučio. Duboko se izvinjavam zbog toga budućim poslodavcima (bio sam zauzet učeći druidske veštine). Kao nadoknadu za ovaj katastrofalan propust nudim da me povremeno budući poslodavac natrći ili da ga oralno zadovoljim, po želji (znanje kamasutre se podrazumeva)... Ako je i to malo te budući poslodavac i dalje nije zadovoljan, spreman sam da vam mesečno plaćam samo da bih radio u vašoj firmi.

Isreno vaš...

 
Ako vi imate neku sugestiju kako da poboljšam svoj CV kažite, meni ponestaje gluposti.