Ti
Naizgled srećna
Smeh prekriva tvoje lice

Da ne znam tvoju dušu
Pomislio bih da tvoj osmeh
Dolazi od srca

Da
Znam

Tvoj osmeh
Jeste tvoje srce
Koje pokušava da izađe
Iz tog turobnog mraka
U koji si ga ušuškala

Pre nekoliko, a Boga mi i više od nekoliko, godina, sećam se kao da je bilo danas, dotakao sam dno sopstvene provalije. Iako mi nećete verovati da je to moguće, ispričaću vam pa vi prosudite sami...

Pokušajte da zamislite vreo dan sa početka meseca augusta leta Gospodnjeg, i dan u sedmici neka bude nedelja. Zamislite me kako već godinu i po dana ne radim ništa. I kako za to vreme, pod deistvom teške depresije, jedva da sam jeo jednom dnevno a pušio sam koliko god sam mogao da užicam od roditelja ili komšija. Treba da dodate toj situaciji da sam podstanar u stanu koji naravno plaća otac i da živimo na pozajmicu.
Zamislite takvu situaciju!
Nedelja, predivan dan, ni kilometar od prelepe reke gde se ljudi kupaju i uživaju. Neimaština na sve strane, haos od misli. Zamislite mene kako sedim na podu i gledam na TV film Dragane Mirković “Slatko od snova”, i gledam ga celog.

Znao sam, kad se film završio definitivno sam znao da je to dno dna. Da niže od toga ne mogu da padnem, i da se dalje od toga ne može.
Vrlo brzo posle tog sam ustao, pronašao neku šemu, ušemio se i vratio se životu.

Poenta?!
Pa nema je. ;)
A kad bi je bilo možda bi trebalo da se kaže da nikad ne odustanete od sebe, ma koliko mislili da ste teško i duboko pali.


Pitanje je da li sam u pravu? Ako i jesam šta sa tim?
Ne osećam se bolje zbog toga.
Naprotiv!
To može biti teško prokletstvo. Šta god da uradtiš, u pravu si, sve se obistini. Iako ne bi želeo da sve bude tako. Ali tako je. 2+2 je 4, i tu se ne može ništa. Ni želja, ni laž, ni istina, ni realnost, ni san.

Premda, jesam razmišljao kako bi bilo lepo da sam u pravu. Pobrao bih simpatije, mržnju i zavist. Promenio bi sebe. Bio siguran. Da, siguran. I superioran, superiorno sigurno.

Možda je ipak bolje da nisam u pravu. Greh se za grehom valja. Ti za mnom, ja za tobom. Kotrljamo se kao kotrljajuće kamenje, i eto, nema mahovine. Samo brušen dijamant. Oblutak na obali.

Meni to nekako izgleda kao spremanje za bitku. Naoružavanje! Istinom, sredstvom masovnog uništenja iluzija. Toliko smrti, toliko očaja. Kao košulje zmija pored puta. Skinute maske.

Mada ponekad i volim da sam u pravu. Pokažem prstom, eno je košulja. Lako je videti putnika koji ide iz tačke A u tačku B. Još lakše znati da kuda će proći, i šta će naći kad stigne tamo, jer svemir se ionako ne može saviti kao pritka. Samo se ja izvijam i savijam, u besmislenom pokušaju da se što manje povredim.

Pouzdan izvor informacija. Tačnih pre svega. I sad kombinacije istih. 2+2. Nije teško zar ne? Ali, da li je i sigurno? Siguran si, zar ne? A šta ako sumnja jede veru za večeru. I jutro budi radoznalost za novi dan. Za novo iskustvo više. Iskustvo bliže smrti. Kako bi znali kakva je jabuka da je nismo okusili.

Korak po korak... U stid. Što se više penješ sve niže se nalaziš. Kao da koračaš u ogledalo.

Želja je toliko jaka da prevazilazi razum i tera srce na nemoguće. Pronaći, skrivenu formulu. Iznaći optimalno rešenje da vuk bude sit i ovce na broju. Tako da mogu da stanem na vrh sveta i viknem "He, heeej!" Znajući da jedino što ću čuti je moja gordost kako mi odgovara kao odjek He, heeej! He, heeej! He, heeej!...

Treba mi neko objašnjenje. Makar zašto su vukovi gladni, stalno?
 
 
Reči se šeću kao glumci po pozornici
Recitujući svoje delove stvarnosti i snova
Replike tragedija i komedija

Bodro, samo bodro, dragi prijatelju
Pobedićemo u ovoj cirkuskoj paradi
Izaći ćemo iz šešira

Koliko duboka je samoća. Koliko?
Sva lica u okolo liče mi na moje. Sve moje misli i reči bole kad mi se vraćaju. Sve sličnosti poništavaju razlike.

Jednog dana ćemo prestati da ratujemo
I početi da slavimo, toliko toga ima za slavlje
Ostavićemo ubeđenja i početi da verujemo
 

LICA