RUKOHVAT

[deo za koji se najčešće-uvek držite rukama, ma šta da radite i ma kuda da idete]

 

 

Ugurao sam osmeh u čašu.

Eto ti! Ispi ga do dna.

Zatim sam stavio dva mala oka na dno čaše.

I rekoh: ovaj put dno će gledati tebe.

 

Na rukama narokvice od suza.

Oko vrata niske uzdaha.

Po telu bobuljice od pogleda.

Koža od gladi i žeđi. Znanje!

 

Rumenilo od stida.

Neko te je odao?

Tvoj pogled? Ili dželatov?!

Dugo ste razgovarali pre linča.

 

Iz glave je iscurela poslednja misao.

I ledeno hladan pogled zaustavio se negde.

NN tačka na horizontu.

Pomilovano srce. Nežno. Najnežnije.

 

Hteo sam da zaustim nešto.

Tišina me je preduhitrila.

 

Ljuske sveže oslobođene svesti.

Kritičari sa predumišljajem.

Kamuflirane filozofije.

Ležale su uokolo. Pobeđene.

 

Neverne Tome.

Neumorni Sizifi.

Nerazumni Don Kihoti.

Ne razumeš??? Razumećeš! O da, i to kako!!!

 

Unutar vrtloga od reči.

Kao mali komadići prašine.

Leteli su komadi iskidanih slova.

Iz nekoliko različitih rečnika.

 

Zelja za samouništenjem rastala je kao,

testo.

Pečena.

Zagorele ideje na trpezi civilizacije.

 

Ponudio sam joj čašu još jednom.

Odbila je. Večita divljakuša.