KOMSIJANERI II

 

Muka brate. Ali ne onako kao pošast, ili kako to imaju normalni ljudi. Zapali se kuća, ili neko bude bolestan, ili ga udare kola. Ne, nego kao dosada. Grizem sebe. A znam da bi trebalo biti bolje. Uvek je taj odsećaj prisutan. Uvek nešto nedostaje, uvek. I onda sve prelazi u dosadu. Čisto onako, i vidim, nema šanse da se nešto promeni. Sećam se. Ima neka priča o nekom kralju koga je stalno bolela glava pa nije znao šta da radi. Poseti ga neki mudar čovek i kaže mu da će mu pomoći ako bude gledao u zeleno. I kralj uzme pa prefarba celo kraljevstvo u zeleno... Nakon nekoliko dana poseti ga mudrac, i vidi kako su i ljudi i kuće i životinje, sve prefarbano u zeleno... Ode do kralja i pita ga šta se desilo. Kralj kaže; poslušao sam te, sve sam ofarbao u zeleno i mnogo mi je bolje. Mudrac se zaprepasti, pa što nisi samo stavio zelene naočare, tebi bi bilo sve zeleno i bilo bi ti bolje, a ostatak sveta ne bi trpeo zbog tebe...

Znam; rekoh tom mudracu. Probao sam i to. I promenuo sam sve, čak i navike. I nije išlo. Opet me progonio taj osećaj nesnosne dosade. Čuo sam i priču o tome kako je radost i zadovoljstvo u sitnicama. I učinio tako, krupnih događaja jedva da i ima u našim životima. Ali opet ništa. Nikako da se skrasim. Čak i kad sam veseo i radostan zbog nečeg, znam i osećam da me iza ugla vreba umrtvljenost i da samo čeka priliku da zamaknem.

Ma smejem se ja. Ima tu zanimljivih ljudi i smešnih događaja. I bude mi mnogo lepo kad pričam sa njima i onako, poželim skoro da ostanem sa njima za stalno. Ali ne ide. I ne ide. I tačka. Nekako vrlo brzo se utišamo, pa se pojavi ona neprijatna tišina koja prosto nagriza živce. I moraš ustati i otići da makar nešto sačuvaš. Da ne proključaš. A znam da mi ti ljudi nisu ništa krivi, nisu, vrlo su mi potrebni i dobri. I da ću ako bilo šta progovorim napraviti sranje. A ona ću da se jedem još više.

U jeste, i bes. Ponekad se pitam kako uopšte živim sa tolikim besom. Kako nisam natrčao na nekog ko je još besniji i tako izgubio i ovo malo života. Ima vremena! U kad pobesnim... Grizao bih štok od vrata, ujedao kučiće uzput, grizao dupe komšiji... Ali ništa. Postane mi dosadno. I ništa. Sednem negde u hlad. Zablenem se u neku tačku i buljim tako satima. Ništa. Nikad se ništa nije desilo tada, niti sam nešto pametno smislio.

Jesam?! Jesam, jesam. Bio sam i zaljubljen. I to kako. Kupovao cveće, otvarao vrata, išao u bioskop... Ma pravi kavaljer. Onda sam se jednog dana samo okrenuo. Ništa joj nisam rekao. A i šta bih joj rekao. K'o da imam šta reći. Ionako smo sve ispričali što se ispričati moglo. I preko toga. Čuo sam da je plakala nekoliko dana. Zvala me. Tražila objašnjenje? Kad bi ga bar znao! Ponekad sam ćutao, ponekad lagao... Da je do mene. Da nam ne ide. Da nismo jedno za drugo... I bilo je samo još gore. Na kraju, ona pametna. Prebolela budalu, našla nekog pristojnog momka i udala se. Izrodila decu, stara se o njima. Pitao sam se možda je u tome ključ. Deca. Ali, nije to za mene. Mada mi ponekad proradi taj roditeljski instikt. A kad proradi, ne staj mi na put! Nikako! Uuuu, bre. Tad sam najgori.

Ma jesm probao. I bio sam u vojsci zbog toga. Najteži rod. Padobranci. Stariji su mi govorili, da vojska učini čoveka odgovornijim i sposobnijim. Jeste. Sposobniji sam. 50 sklekova za doručak, 50 za ručak, 50 za večeru, stotine kilometara pretrčanih, gušterovih letova ne zna se... Jesam sposobniji. Jak ko bizon. Ali i dalje ništa. Ugrizao sam vodnika za ruku, otkino čoveku kilo mesa. Pa iznervirao me! Bio u pritvoru. Cela frka. Lečenje. Šivanje. Ukori, uslovno... Izvinim mu se. Znaš kako se iznenadio. Mislio je da ga mrzim. Ma ne mrzim te, jebeš ga. Ajmo na pivo, sad ćeš videti da te ne mrzim. Pili ko stoke, celu noć. Razbijali, maltretirali vlasnika kafane i pevačicu. Plakla mučenica. Muzičari ni da pisnu. Jedva se dovukli do kasarne. Pevali u tri ujutro u spavaoni, vikali „uzbuna". A ljudi umorni, jedva čekaju da zaspu i da se malo odmore. Meni da je neko onako pijan pevao u tri ujutro, izašao bih napolje uzeo pušku i bez reči ga upucao. Ništa! A „vođa" mi kasnije davao slobodne dane. Nikad nisam skontao zašto. Bio mnogo dobar sa mnom. Vaspitan čovek. Porodičan. Čuva se za ženu i decu. Razumem ga. Zna on. Ja sam tu par meseci i zbogom. Što mu treba ludak na vratu.

I eto ti sad. Radim kao nešto. A ljudi na poslu sve fini. Niko ništa ne sme da mi progovori. Dobri ljudi, vaspitani. Rade, staraju se za budućnost, jure devojke, ili momke, lažu, kradu, vrdaju, izmotavaju se, prenemažu...

Ima ih pa se zalepe za mene, nemam pojma zašto. Uzmem i pričam joj takve gluposti; namerno, da joj se zgadim; kmečim ko malo dete, plačem ponekad, preuveličavam stvari, serem ko neka ženturača, ma kažem ti, zgadim se sam sebi; majke mi, a ona ništa, ko da pesme recitujem, još razmišlja o tome. Pa kao savetuje me, rešava moje probleme. Probleme?! Trudi se.

Ko je tu tek lud?!?!

I opet! Kad mi dosade sve sex-poze i sva preseravanja kažem joj, što ne nađe nekog normalnog čoveka, lepo se uda i živi ko što joj dolikuje.

Voli me - kaže.

E tek se onda pitam KO JE TU LUD?!?! Toliko se jako zapitam da joj, na kraju, obavezno pukne šamar. I čudi se?! Šta mi bi? Šta je sad sagrešila? Što sam takav prema njoj kad je ona prema meni tako dobra. I kune se svim na svetu da me ne vara? Da nema pojma ko su ti ljudi o kojim pričam? Da onog druga nije videla mesecima... Da nije ni sa kim bila! Još gore, samo još gore bude. I opet se vrati. I pita me; jesam li dobro? Uuuuuu, breeee... Ućuti, samo ućuti. I ućuti ona. Ne progovara ni reč satima. Ćuti i gleda me. Šta ću!? Snuždena i sjebana. I bude smao još gore. Sve gore i gore. Isteram je napolje. Neće. Plače. Žensko je, šta da radi sem da plače. Uhvatim je za ruku i gurnem je preko praga. Upalim tv, pustim neku utakmicu, odvrnem do daske zvuk, uzmem pivo i sednem. Komšije, dobri ljudi, ne pada im na pamet da mi kažu nešto. Ćute i slušaju prenos.

Volela bi da može da me razume.

Kažem joj da "nikad ništa neće razumeti, do kraja života." Opet ne konta!!!

Žali se mojim drugovima. Oni meni prenesu. Jednom, dva puta... Više im nije padalo na pamet.

I sad, KO JE BRE LUD OVDE?!?!?!

Šta da radim???