13.

 

O piscu.

- Šta je ovo sad?

* Intervju sa piscem ovog dela. To jest sa samim sobom.

- Uuuuu... Al' ti je orginalna fora... Još ovo nazivaš delom!? Delo je prevesti bakicu preko ulice a ne šarati po papiru.

* Ovde i nije reč o originalnosti i delima, već o istini.

- Dobro. Zašto si napravio ovaj interviju sa samim sobom i šta hoćeš od njega?

* Izgleda mi zgodan. Drugi kad bi postavljali pitanja, pitali bi me stvari koje su nebitne, kao na primer gde sam rođen, koje sam dete u porodici, koliko škole imam, koja mi je omiljena boja, koji sam horoskopski znak, da li je Milena stvarna... i slične trice. Nebitna pitanja, pa rekoh, znam se pa ću se pitati ona najteža pitanja.

- Dobro, prvo pitanje. Zašto uopšte pišeš? Zašto ne ćutiš. Znaš da je ćutanje zlato, i da je najbolja odbrana odbrana ćutanjem, a ti pišeš, to jest daješ pismene dokaze, crno na belo. Zašto?

* Nisam baš siguran zašto pišem. Čitao sam bolje od sebe, i gore svakako, ali zašto, ne umem da odgonetnem. Papir trpi sve, valjda zato. Iz očaja i slabosti, da udovoljim svojoj želji da ne budem baš toliko sam. Napišem, pa je tu već nekoliko likova i svi pričaju sa mnom.

- Nisam zadovoljan ovim odgovorom. Čini mi se da vrdaš, a znaš da to ne volim ni pod tačkom razno. Čak naprotiv, smatram to odlikom podlosti i nevaljalstva. Jasno se izražavaj! Dakle, zašto pišeš?

* Zbog užasnog osećaja samoće.

- Koliko već dugo pišeš?

* Više od deset godina. Imam oko 6000 pesama i oko 1000 razno-raznih tekstova. Kraćih, dužih, raznih stilova i formi.

- Kad ćeš prestati?

* Kad konačno shvatim da mudrost nije filozofiranje i da reč nije učinjeno delo.

- Misliš da ćeš za života uspeti da to spoznaš?

* Ne znam! Nadam se.

- Konkretno, zašto si napisao delo "Milena"?

* Da opravdam sebe, verovatno. Da nađem odgovore koji su mi promakli možda. Kad je ovako crno na belo onda ne možeš da vrdaš, i tvoje te reči drže za reč.

- Da li si svestan da si ovo mogao i bolje da napišeš?

* Da, naravno, daleko bolje. Mogao sam to zaista onako psihološki, iz četri lica, sa predivnim pejzažima i nadrealnim osećajima i hepi endom da ukrasim, ali u suštini bi bilo isto. Ovako mi se čini da je poštenije.

- Da li si lagao u ovom što si napisao?

* Da. Nema pisca koji ne laže. Sem možda nekolicine, mogao bi ih na prste jedne ruke nabrojati. Ostali redom lažu, i izvrću stvari, kao što rekoh, ne bi li našli opravdanje za sebe i svoje bezvezarije, kao i za bezvezarije ljudi koji će čitati.

- Znači i ti si ovde lagao? A potenciraš na istini i poštenju? Ko o čemu, baba o oštipcima, kurva o poštenju?!

* Da, lagao sam. U pravu si. Lagao sam onoliko koliko sam morao. Ali je poenta i suština istinita.

- A to je!

* Da sam katastrofalno pogrešio. I da je moja greška koštala i druge ljude. A to je ono najgore. Nije teško izgubiti se u šumi i tako pogrešiti put. Pitaš nekog i eto te opet na stazi. Katastrofa je napraviti grešku koju drugi plaćaju i ispaštaju. Na primer. Da sam bio pametan k'o što nisam, smotao bih Milenu. Sve njene greške i greške Jovana, i fudbalera, i ostalih se ne bi desile. Shvataš kolika je to katastrofalna greška.

- Ne smatraš valjda sebe krivim za sve to što si nabrojao. I ti ljudi imaju svoje slobodne volje i mogli su da se odluče kako god im drago. Na kraju krajeva, zašto si siguran da bi ti Milena pozitivno odgovorila?

* Nije to u pitanju!

- Nego šta, tvoja patetična potreba da se izjadaš i ostaviš ipak lep utisak o sebi. Kao, nisi ti ni toliko loš samo treba vremena da te se upozna, ili šta već... Ima li kraja tvojim vrdanjima?

* ...

- Zašto sad ćutiš? Pitanje je na mestu, ako svi lažu i vrdaju ne bi li se opravdali i izbegli odgovornost za svoja počinjena nedela, zašto im se pridružuješ svojim lažima i vrdanjima? Zašto prosto ne zatražiš da ti se oprosti?

* Jer sam suviše slab da bi bilo šta učinio. Nemam hrabrosti. Kukavica, pa se sklanjam iza velikih reči ne bi li me one zaštitile od prodornih pogleda. Niko ne sme da zna koliko sam slab.

- Slabi su i ostali ljudi, i oni se nose sa svojim slabostima i kukavičlukom...

* Nemoj da ideš dalje.

- Zašto?

* Jer ovde pričamo o meni a ne o ostalim ljudima. O mojoj želji da budem bolji i da se kao takav predstavim. Najbolji od najboljih. Najbolje što je mogla da dobije.

- Smešna ti je ta ideja. Čak i kad bi uspeo u tome ona bi pobegla glavom bez obzira od nekog "mister savršenog".

* Nadam se da ne bi.

- Smešna ti je ta ideja. Opet kažem. Ali da nastavimo! Iako se ovo odužilo do u besvest. Koliko još dugo misliš da pričaš?

* Ne znam. Hteo bih da budem iskren ali mi to ne ide tako dobro. Prosto ne umem više da razlikujem šta je ovde mašta, šta istina, šta zabluda, šta su likovi iz knjiga, šta su stvarni ljudi, šta se desilo a šta nije.

- Kao da je to važno?! I zašto smo uopšte nastavili ovaj intervju. Mogao je biti gotov i u par reči. I ti si podlac, i lažov. I ti bežiš od odgovornosti pred svojim učinjenim nedelima i neučinjenim delima. I ti nemaš muda da voliš, a hteo bi da te vole. I ti samo pričaš o ljubavi a nesposoban si kao i ostali bilo šta da uradiš da je zadržiš. I to bi bilo to. Zašto nastavljamo ovu bezsmislenu diskusiju. Ovo čak i nije diskusija, za diskusiju je potrebno najmanje dvoje a ti si ovde sam sa sobom. Zar si toliko samozadovoljan, narciodan, egoist, gord...?

* Da, gord... Ljubav ne uspeva gde gordost raste. Niti za nju ima mesta gde se ego širi. Poneo sam se zanjem i pameću, a srcu to ne treba. Pogledaj decu, koliko znaju a koliko vole ili veruju, nadaju se, pa će ti sve biti jasno.

- Dobro. Jel sad možemo da završimo ovo?

* Ne baš. Imam osećaj da nisam rekao ono najbitnije.

- A to je?

* Volim te Milena.

- Jesi li sad srećan što si to rekao?

* ...

- Jeli sad konačno gotovo?

* Da. Hteo sam da kažem još dosta toga, ali to ne bi poboljšalo situaciju.

- Znači, KRAJ?!

* Za sada.

 

 

KRAJ, za sada...

 

by Šuky