Ja nikad nisam osetio sreću, ma koliko vam to čudno izgledalo...

Ne onako kako je ljudi opisjuju. I kad govore o njoj i pominju razne stvari razumem ih o čemu govore i osećam njihovo ushićenje... Ali nemam kod sebe neki sličan osećaj kojim bi mogao uporediti sa njihovim...

 

Jednom davno sam se pitao u čemu je problem?!

Nekako u to vreme silno sam želeo da imam muzičku liniju. Nisam imao ništa od aparata pa sam rešio između TV i muzike da bude muzika... I radio sam... i skupio pare da je kupim... i bio jako uzbuđen što je nosim kući... i povežem kablove... i pustim je da radi... i neće ni da bekne... ma šta da joj uradim ona ćuti... i zovem majstore... i to se otegne do u nedogled... i poprave je... i donesu... i sve radi... bila mi zanimljiva dok nisam provalio za šta je svaki dugmić (nekih sat-dva), a onda sam je potpuno ignorisao...

I sve tako, sve što mi se desilo imalo je neku začkoljicu koja pokvari ceo dođivljaj... prvi dan u školi, prvi poljubac...

Ništa od sreće rekoh sebi...

 

Ali...

 

Mogu da osetim bol.

Moju, tvoju, bilo čiju...

Svakog ponaosob čoveka. Čitavog naroda. Svih ljudi.

Mogu da je vidim u očima, koraku, smehu, suzi. Mogu da je dodirnem, pomirišem...

Bol koju sami ljudi osećaju ili su se saživeli sa njim pa im je normalna. Rane. Užasne bolne rane ne zalečene.

Čak i kad ja povredim nekog. Vidim ranu koju sam napravio tačno na mestu na kom se ona nalazi.

Ne pitajte me kako, jer ne znam kako vidim, ali vidim. Samo bol. Tugu. Osećaje. Ljubav. Čak i prelest.

Duše koje vrište od bolova u telima svojih domaćina. Ljude koji obožavaju da se iživljavaju nad tuđim bolom misleći da će tako izlečiti svoj.

 

Ponekad mi se čini da neću izdržati. Da ću jednom sakriti se, pasti. Negde daleko.

Sve me doziva sem vas.

 

Najčudnije od svega je gledajući svu tu bol moja ljubav raste. Gledajući grozote moja milost raste. Kao hleb od kvasca.

 

Moja duša tuguje, dok moja glava svim silama pokušava da pronađe izlaz iz začaranog kruga... I ponekad se plašim da ću pasti u nesnosan očaj, a glava će se izgubiti u vremenu i prostoru...

 

A srce?!

Svaki put kad se spustim u taj predeo, moje srce se smeje... Uvek je nasmejano... Od kad znam za njega ono se stalno smeje... Zadovoljno ni zbog čeg, veselo ni za šta... Ponekad se pitam da nije poludelo i napustilo ostatak tela... Da nije drogirano, ili zavedeno...

Ali nije, samo je nasmejano...