bez dileme sam uzeo jedan papir i napisao ovako...
preskočićemo uvod... predugačko. nedefisinao. dosadno. monotono...
kao... ustao sam... progutao neki doručak... izašao na ulicu... bla bla...
nešto sam se preganjao sa jednom drugaricom... HM!-drugaricom. nisam baš siguran u to... poklanjao sam joj pesme i ruze... govoranciju... divno se osećala... komplimenti.
kasnije mi je rekla da se ponekad sa mnom oseća neprijatno.
?????!!!
nisam znao! par puta sam primetio da se mršti ali ništa strašno
ISTINA OSLOBAĐA
isprva kad sam joj to rekao mnogo se bila naljutila. kasnije je i njoj došlo tako nešto pa je smarala nekog druga sa tim - istina oslobađa.
ponekad istina boli, ponekad laž... ne zna se koje od to dvoje vise cepa dušu ili nagriza srce...
ništa ozbiljno nismo pričali... sve onako kroz pesme i neke umetničke fore...
ona se meni mnogo svida, ali joj to nisam rekao... još! tesko i da ću ikada... predrasude, problemi, neželjene situacije, razlike... izgovora imam milion...
e sad čoveka mora da kopa ono - šta bi bilo kad bi bilo - ...
?????
kasnije sam joj opet ispričao od početka šta se desilo... san-java-mašta kako se sve to ispreplitalo... pre se ljutila zbog toga - ja imam svoj zivot.. itd, sada je rekla - OK! ništa strašno... trenutak u raspoloženju. razume se...