13.
Katarina je sedela u sobi i čekala da je otac pozove. Koferi su bili spremljeni još pre tri dana i stajali su između kreveta i vrata. Čekala je da konačno krenu u grad. Škola počinje već sutra i treba se dosta toga uraditi. Predhodnu veče je smislila plan i jedva čekala da ga ostvari.
„Hajde!“ ušao je otac i izneo kofere. Katarina uze svoju malu torbicu, gurnu u nju sliku i izađe napolje. Kratko se pozdravila sa majkom i sela u kola. Majka ostade šmrcajući i gledajući za njima kako odlaze niz ulicu. Katarini bi mnogo žao majke. Zapita se kako se ona uopšte našla sa ocem? Kako su se njih dvoje... Prekide misli i prebaci se na put.
Kola su odmicala niz brdo prema železničkoj i dalje prema gradu. Otac je ćutao i gledao pravu na put, vozeći opreznije nego inače. Katarina mu zahvali na ćutanju u sebi jer ni njoj nije bilo do priče iako je imala milion pitanja. Zapita se u čemu je stvar sa Bogdanom. Na reč Bogdan po prvi put oseti nešto drugačije. Neku kao prazninu koja je malo uplaši. Zapita se šta stvarno oseća prema Bogdanu. Da nije to ona mladalačka zanesenost o kojoj su joj stariji toliko puta pričali. Seti se kako je vodila ljubav sa njim. Iako joj je sve bilo konfuzno u glavi, seti se nekih detalja. Zažmuri na kratko da se seti bolje i zapazi da Bogdan bledi. Ne, reče sebi, to ne može biti tako...
Stigli su do tetke u gradu koja se obradova što ih vidi. Izvukoše kofere uz stepenice na treći sprat i uđoše u stan. Stan je bio veliki, dvosoban za koji niko nije znao kako ga je tetka dobila. Postojalo je mnogo priča o tome ali to Katarinu nikad posebno nije interesovalo. Katarina uđe u „svoju“ sobu i dovuče kofere do zida lepo ih slažući po veličini. Sede na krevet i zagleda se u plafon. U susednoj sobi, dnevnom boravku, čuo se otac kako nešto govori i tetka kako odgovara iz kuhinje. Nije je interesovala priča, koliko su je golicali ti novi osećaji prema Bogdanu. „Pa možda je otac u pravu.“ pomisli za sebe. Možda ga i ne volim toliko koliko mi se činilo. Otera od sebe te misli i otvori ormar. U ormaru je bilo nekoliko komada robe koje je ostavila tu kad je otišla u selo. Otvori prozor i svež večernji vazduh ispuni sobu.
Otac je ubrzo otišao ostavivši joj nešto para. Promrmljao je nešto sebi u bradu, okrenuo se i sjurio niz stepenice. Gledala je kroz prozor kako ulazi u kola, okreće ih i odlazi. Čudan je osećaj bio što po prvi put nije ništa osetila dok je odlazio. Samo neku prazninu, nešto neodređeno...
Tetka upade u sobu sa osmehom od uva do uva... „Sad smo nas dve same i možemo da radimo šta hoćemo.“ namignu Katarini koja se zapita da li će ikada uspeti da shvati tetkin humor. „Hajde da raspremimo kofere, da se lepo smestiš.“ dodade tetka. „Neka, sad sam nešto umorna od puta i ove vrućine. Ima dana, pa ćemo ih raspremiti. Nego da popijemo ja i ti po nešto. A mogla bi i da jedem, baš sam gladna.“ „Hajdemo tetkino sunce. Baš si se promenila, samo da znaš. Prolepšala si se, i porasla da znaš. Prava si dama.“ tetka opet šeterski namigu. Katarina se nasmeja kao da razume što tetka namiguje...
Sutradan je trebalo sto poslova da završi u školi. Činilo joj se milion papira i razgovora. Iako je veći deo posla uradila plašila se da li će uspeti. Imala je najbolji prosek generacije, tako da joj je to išlo na ruku. Bila angažovana na nekoliko volonterskih poslova na fakultetu, još jedan plus. Sad je samo trebalo čekati da dobije studentski dom.
Nekoliko dana je odugovlačila sa raspakivanjem kofera da je i tetki postalo sumnjivo. Sve dok jedan dan nije došla sa nekoliko drugova, taksistom, pokupila stvari i izašla. Tetka je u čudu gledala, ništa ne shvatajući, samo je začuđeno gledajući. Najzad upita „Gde ćeš dete?!“ „Idem tetka da živim, ostaj mi dobro i zdravo!“ odgovori Katarina i šeterski joj namignu, imitirajući je.
Nekoliko dana kasnije se pojavio otac besniji nego obično. Tražio je po fakultetu ali je nije našao. Dobio je samo obaveštenje da je otišla na razmenu studenata u Glavni grad. Nekoliko dana kasnije je stigao i tamo i dobio isto obaveštenje, samo ovaj put da je otišla u drugu državu.
Povremeno se javljala tetki i pitala kako je majka, ali nije ostavljala adresu ili broj telefona. Kući se nije javila sve do završetka škole, kad je kući poslala jednu jako lepu pozivnicu za diplomsku zabavu. Roditelji su došli i čuli od dekana samo najbolje o njoj. Redom su je profesori hvalili. Mnoštvo prijatelja. Majka je nekoliko puta plakala od ponosa, dok je otac zagledao na sve strane. Plašeći se nekako da pogleda u Katarinu. Čak i kad se obraćala sa podijumima svima u ime svoje generacije. Kad se ceremonija dodela diploma završila vratila se u hotel zajedno sa roditeljima.
Otac je seo na krevat a majka pored Katarine na trosed. Katarina je bila neobično vesela. Cvrkutala je dok je odgovarala na gomilu majčinih pitanja. Majka je izgledala kao da su se malopre rastale , kao da se ništa nije desilo. Dok je otac ćutao i gledao u pod.
Najzad progovori „I šta ćeš sad?!“ „Kako šta ću sad?“ odgovori Katarina tiho i mirno. „Pa to. Završila si školu? Ovde si Bogu iza nogu, bez ikog svog. Pa to... Mislim. Šta ćeš sad?“ nekako neuobičajeno mirno i sa setom upita otac skoro zbunjen. „Vratiću se! Imam već obezbeđen posao u Glavnom gradu. Nekoliko puta su me zvali.“ „Hm!“ otac kao da se nakašlja i zamisli se toliko da mu se nekao obrve navukoše na oči. „A...“ htede nešto da kaže, ali naglo odusta i samo se pomeri na krevetu, tobož nameštajući se. „Ideš sa nama?“ „Da.“ odgovori katarina, „Sve sam već sredila. I karte i prevoz... Ništa vi ne birnite. Odmorite malo pa ćemo na večeru. Sutra ćemo malo da prošetamo, da vam pokažem kako je ovde. Da ja završim još neke papire, i onda idemo. Prekosutra. Može?“ crvrkutala je Katarina. „Pa dobro.“ reče otac i ustade otišavši do WC gde se dugo zadržao. Katarini ga bi žao, nekako se pogurio i dobio neku crnu boju lica koju pre nije imao. Nekako je izgledao umoran... Katarina se zapita majku da nije bolestan? „Da.“ odgovori majka. „Pa šta mu je?“ „Ne znam, ima nešto na plućima, tako su rekli lekari. Neka sad, ostavi to. Kad dođemo videćeš, ti se bolje razumeš u to. Nego šta ti je...“ Majka je nastavila sa pitanjima, gde spava, šta jede, kako je u školi, gde, kuda, kad, kako, zašto... Katarina je odgovarala ali su joj misli već bile sa ocem. Oseti se nekako krivom zbog očeve bolesti pa obeća sebi da će sve učiniti da ozdravi.
Uskoro su došli u selo. Videla je sve ljude koje je znala od pre. Svi su dolazili i sa svima se nekako srela i ispričala, obećala da će svratiti kad bude imala vremena. Sa svima videla sem sa Bogdanom. Čula je da se oženio Smiljom i da imaju dete. Ostala je par dana u selu i onda otišla u Glavni grad.

KRAJ DRUGOG DELA