1.
Sofiju su kao sedamnaestogodišnjakinju udali u Daleko selo za čoveka 20 godina starijeg od nje koji je pritom bio gluvo-nem i retardiran. Mesec dana se neprestalno molila Bogu da je izbavi iz tog doma. Onda je nakon mesec dana pobegla glavom bez obzira. Kući nije smela pa je otišla kod Markove majke, njene dalje tetke i tu ostala par godina. Godinama joj muškarci nisu padali na pamet, sve dok sećanje na prvog muža nije izbledilo. Bogdanov otac je godinama opsedao i pričao joj razne priče, obećavajući sve i svašta, pričajući uvek tako nežno i lepo, sve dok je nije najzad odveo. Nekoliko godina nisu imali dece pa se Sofija zaklela Bogu na vernost ako joj podari sina. Godinu dana kasnije je dobila sina i dala mu ime Bogdan. Bogom-dan nakon toliko godina neuspešnih pokušaja da dobije dete. Videvši lice malog Bogdana Sofija oseti u sebi neko umilenje, zahvali Bogu i obeća da će postiti i praznovati, sve postove i praznike u godini dana dok je živa.
Bogdanova najranija sećanja iz detinjstva je nešto što je kasnije uvek pokušavao da zaboravi. Sva su se svodila na: Čuje se glas očev kako peva i tera konje. Majka bi zgrabila njega i skakala kroz prozor bežeći u šljivik i šumu iza kuće. Čulo bi se dozivanje sa terase kuće „Soko! Soko!“ a onda neki užasan smeh. Majka bi samo jače priljubila Bogdana uz svoje grudi tresući se sva kao vrba na vetru. Nekoliko puta ih zatekao kući i tada bi majka bila kao vreća za oca. Vitlao je po kući kao prazan džak.
Negde pred sam polazak Bogdana u školu jedno veče konji su došli kući sami. Bogdan je bio napolju i video kako konji sami ulaze u dvorište i staju na mesto gde se uvek parkiraju. Na kočiji je sedeo otac i teško disao, povremeno krkljajući. Bogdan se silno uplašio i uleteo u kuću sakrivajući se iza majke. Jedva je progovorio „Otac!“ i pokazao rukom napolje. Majka se okrenula i smestila Bogdana na krevet i polako izašla napolje. Malo zatim se vratila i rekla Bogdanu da ode do Marka i da ga pozove da hitno dođe. Bogdan je trčao kao da ga vetar nosi i sav zadihan uleteo kod Marka. Jedva došavši do vazduha samo je izbiflao hvatajući vazduh između reči „Rekla ti je majka da hitno dođeš!“ Marko se ustao brzinom vetra i pružio korak do Sofije. Kad su stigli Sofija je pokušavala da skine oca sa kočije ali nije uspevala. Marko pritrča i dohvati oca spuštajući ga na zemlju. Videvši u čemu je stvar, koliko je Bogdanov otac krvav i polomljen okreno se Bogdanu i rekao mu da brzo ode kod Branka, da ga pozove da dođe kolima. Bogdan je još jednom trčao do Branka kao da ga nosi nešto drugo a ne noge. Ugledao je Branka i rekao mu da su mu majka i Marko rekli da hitno dođe sa autom. Branko se malo nećkao, zamerao, kako on nije kupio automobil za selo nego za sebe, i tek nakon pola sata seo u automobil i krenuo. Bogdan je seo sa njim i zagledao ogroman Volvo. Činilo mu se da je kao kuća velik. Najzad su stigli do Sofije i Marko zaviče na Branka, „Pa gde si ti do sad, ovde se radi o životu ili smrti!“ „Pa evo me, šta toliko gori.“ Branko pogleda ka Sofiji i ona uđe u kuću. Uđoše za njom i ostali. Bogdan vide oca gotovo golog na krevetu kako se bori za vazduh, a krv mu curi sa više rana na telu. Rana na nozi je bila najveća, celo levo bedro je bilo oderano i krv je curila na sve strane. Majka uhvati neki čašav i omota ga sa njime.
Telo mu se već počelo tresti u nekoj groznici kad su ga Branko i Marko stavili na ćebe i preneli do kola. Sofija se okrenula ka Bogdanu i rekla mu „Sad ćemo mi. Sedi ti tu, brzo ćemo se mi vratiti.“ Majka i Branko se na brzinu uguraše u Volvo i nestadoše niz put. Bogdan ostade sa Markom koji ga pomazi po glavi i krete prema konjima. Bogdan je sedeo na pragu i gledao konje primetivši nekoliko ogrebotina na njima. Soko, crni visoki konj je imao veliku ogrebotinu na prednjoj nozi, dok se siva kobila sva nekako tresla i drhtala. Marko ih raspremi i konj poslušno ode u štalu, dok je kobila i dalje stajala na mestu kao ukopana. Marko joj poče tepati i smirivati je, tako da najzad i ona ode. Marko povuče pumpu za vodu nekoliko puta i natoči im vode u korito. Dok su konji pili vodu Marko ih je zagledao sa svih strana. Onda ih zatvori i uvede Bogdana  u kuću. Sedeli su tako, u nekoj mučnoj atmosferi. Bogdan je predosećao da nešto nije uredu, predosećaj koji nije govorio ništa dobro. Marko je ustajao, gledao nešto po kući, skuvao kafu, pa sedeo pa gledao napolje, pa izlazio opet do konja i stavljao im seno, i sve tako nešto... Sve dok nakon nekoliko sati već kasno ujutro nisu se vratili Sofija i Branko. Marko izlete napolje i ugleda Sofiju kako izlazi sva uplakana. Polete ka Marku i on je zagrli. Bogdan je stajao na pragu kuće i gledao kako Branko sav smrknut izlazi iz kola. Majka pusti Marka i priđe Bogdanu čučnući ispred njega.
Nameštala mu je odelo, popravljala majicu i svojom maramicom mu brisala lice. „Sav si se iskaljao.“ Bogdan pogleda ka Marku i Branku videvši kako njih dvojica nešto ozbiljno razgovaraju. Ubrzo su svi ušli u kuću. Sofija smesti Bogdana u krevet, brišući oči i šmrcajući. Zatim skuva kafu i sede sa Markom i Brankom. Bogdan je pokušavao da razume Marka i Branka o čemu se radi. Branko je pominjao povrede, unutrašnje krvarenje, slomljene kosti, pluća, srce... i slične stvari koje Bogdan nije razumeo. Osećao je samo neizmeran strah. Ležao je i gledao kroz prste kako Branko objašnjava a Marko i Sofija slušaju. Marko dodade još nerazumljivih stvari za Bogdana, ako što su pokidani amovi, naprsla ruda. Pričao je koliko su konji povređeni. Nastavili su priču još neko vreme, zatim, Branko ustade i ode pozdravivši se sa svima. Obeća da će doći sutra i da će ići po Bogdanovog oca. Zatim ustade i Marko, pozdravi se Sofijom, tešeći je. Sofija sede za sto i ugleda Bogdana kako i dalje gleda ispod pokrivača. „Spavaj srećo, spavaj. Sad smo sami ja i ti.“ Priđe Bogdanovom krevetu, zagrli ga i leže pored njega.