3.
Vreme školskih dana se završavalo, kraj osnovne. Katarina je već na jesen otišla u Grad.
Celo školovanje Smilja se držala po strani, povremeno hvatajući po neki Bogdanov pogled. Isprva je izbegavao ali se kasnije navikao. Retko kad bi nešto rekla u društvu. Samo bi ćutala i stajala sa strane, jedući sendvič ili neku voćku.
Sve do završetka osnovne jedva da su progovorili po neku reč iako su svaki dan išli u istom pravcu kućama. S tim što bi Smilja nastavljala još toliko tri puta toliko do svoje kuće.
Jedne zime, tri godine nakon završetka osnovne, Bogdan je po običaju lutao šumama tražeći zgodna mesta za postavljanje zamki za zečeve. Osokolivši se da ode i malo dalje od uobičajenih staza prešao je brdo iza sela i izbio je na jedan proplanak oivičen visokom hrastovom šumom. Livada u sred šume spuštala se niz padinu u obliku terasa. Na nekoliko terasa bile su ovce, na najdonjoj se video dim pretpostavljajući da je tu čobanin. Bogdan se polako prikrade videvši Smilju kako plete nešto i tiho pevuši. Bogdan leže na gornju terasu i zagleda se u njene ruke koje su brzinom vetra preplitale nekoliko igala i konce praveći nešto nalik bunaru. Glas joj je bio kao i obično tih ali neobično lep. Pevala je neku tužnu pesmu o ptici koja je ispala iz gnezda i dozivala majku. Bogdanu gotovo pođeše suze na lice koliko je tužna pesma bila i koliko je njen glas zvučao bolno. Shvatajući da bi mogla da ga vidi i da se uplaši Bogdan se polako povuče nazad i vrati se nekoliko koraka uzbrdo. Zatim se uspravi i viknu „Domaćine, odnese ti vuk ovce...“ U nekoliko koraka se spusti na terasu gde je već stajala Smilja pokušavajući da vidi gde su joj ovce. Ugleda Bogdana i reče „A ti li si!? E gde će veći vuk od tebe!?“ Nasmeja se Smilja, pomeri se u stranu i još jednom se uveri da ovce i dalje mirno pasu na terasama iznad. „Hajde Smiljo vadi suvo meso! Gde si ga sakrila? Vidi kakva lepa vatra, šteta je da gori badava.“ dodade Bodan i začudi se koliko opušteno govori i koliko ona sigurno i otvoreno odgovara, što ranije nikad nije bio slučaj „A ti si mi neki vajni lovac valjda si nešto ulovio sem suvog mesa iz odžaklije!“ doda Smilja i nasmeja se. Sitan osmeh zaigra na Smiljinom licu, i ona značajno skrenu pogled u stranu, sedajući na mesto gde je sedela pre. „Nego šta sam nego lovac. Danas nisam ulovio ni jednog zeca, ali bi izgleda mogao da ulovim jednu lisicu što se pravi da ne zna ko krade kokoši po selu!“ dodade Bogdan, skide torbu sa ramena i otvori je. Izvadi suvo meso, hleb i luk. Rasprostre na travu pored vatre. Izvuče lovački nož i raseče meso na nekoliko delova.
„Ajde Smiljo budi bar od neke koristi pa nam dodaj neke vode. Nemoj samo sedeti tu ko neka lenja mlada i prebirati po tim koncima.“ Smilja se trgnu, htede nešto da doda ali se naglo zastavi, okrete se na velikom kaputu na kom je sedela i dohvati flašu vode iza sebe. Dodade Bogdanu i reče „Od mene korist danas čarape, a od tebe ni zečiji rep“, nasmeja se i pogleda Bodana. Dok se okretala Smilji se dežmeper povuče na dole i uvrte se da Bogdan morade sebi priznati kako nikad pre nije video koliko je Smilja zaista zgodna. U ove tri godine, koliko je nije video, Smilja je izrasla i razvila se u svim pravcima. Smilja ustade i nagnu se reko panja na kom je sedela da ostavi pletivo... Bogdan ugleda listove i članke nogu, Smilju u zaista nezgodnom položaju. „Auuu... Smiljo!“ Smilja se trgnu setivši se u kom je položaju, brzo se okrete i ispravi se prema Bogdanu uvrnuvši noge i još jednom Bogdan potvrdi sebi koliko je Smilja ipak zgodna devojka... „Šta zavijaš tu? Treba mi jedan takav što zavija da mi čuva ovce...“ Smilja se sagnu prema Bogdanu dodajući mu drvca za deljanje i majica joj se, zajedno džemperom, odvoji se od tela i Bogdan ugleda gotovo cele grudi... „Vidim ja Smiljo da si ti rešila da ja danas budem pečen!“ Smilja podignu pogled i uhvati Bogdanov. Rukom uhvati džemper podiže se gore i sede nazad na panj. „Bezobrazan si, da znaš!“ Bogdan stavi suvo meso pored vatre i dodade lagano „Može biti, može biti...“ Smilja se odjednom postidi i okrete se kao da nešto traži iza panja. Prevrtala je dugo po svojoj torbi dok je na kraju nije opet vratila na isto mesto.
„Od kuda ti u ovim krajevima?“ najdenom Smilja upita Bogdana. „Pa rekoh ti. Krenuo sam tako da vidim šta mi radi moja ljubav Smilja. Da vidim mogu li da je uhvatim nekako. Iako je lukava kao lisica ima i za nju zamke.“ dodade Bogdan smeškajući se. Sećajući se kako je bežao od nje u osnovnoj iako su ga svi zezali za nju. Smilja u trenu pocrvene i spusti glavu skoro na grudi, i nekako tužno pogleda ispod očiju, što iznenadi Bogdana. U trenu se pokaja što izreče ovako nešto, jer niti je mislio tako zaista, niti je razmišljao o tome, tek onako, palo mu na pamet da zeza. Nastade neka mučna tišina u kojoj se čulo samo pucketanje vatre i osećao miris pečenog mesa. Bogdan skide jedno drvence sa mesom i pruži Smilji ništa ne govoreći. Smilja uze i Bogdan joj doda hleb i luk. Smilja uze hleb i odmahnu glavom na luk. Po prvi put Bogdan uvide da je ostao bez teksta, ništa nije znao šta bi sad rekao, a trebalo je nešto reći. Smilja je jela i ćutala, dok je Bogdan posmatrao kako joj se lice mrda dok jede. Čisto i belo lice, bez ikakve mrlje ili traga neke bobuljice ili već... Bogdan završi i polako spakova stvari. „Idem ja sad. Pada mrak a treba još preći brdo i stići do kuće.“ „Pa ti svrati opet kad budeš prolazio ovuda. Drugi put ja častim.“ dodade Smilja. „Hoću. Zdravo da si mi.“ odvrati Bogdan i pruži korak kroz šumu, osećajući Smiljin pogled na sebi.
Te godine Bogdan više nije išao preko brda. Sneg je uskoro pao, nakon snega proleće i radovi u polju.
Na leto je stigla Katarina nekako višlja za celu glavu. Tek je završila prvu godinu i bila lepša nego što je očekivao. Ali hladna činilo mu se. Ni sa kim se nije družila, ako se i družila sa nekim devojkama iz sela to je bilo nekako preko volje. Bogdan uvek pokušavao nekako da bude pored nje, jer je samo pored nje osećao nekakvo zadovoljsvo i radost, nekakvo zračenje iako je izgledala hladnija od guje. Jedino je njeno lice delovalo tako da bi zaboravio sve kad bi ga video. Iako ona skoro nikad nije obraćala pažnju na njega, činilo mu se, on bi se uvek nekako našao tu „sasvim slučajno“ pored nje. Naročito u vreme kupanja na reci. Prvi bi dolazio i bio po ceo dan na reci dok ona ne bi otišla, gladan i umoran bi se vraćao kasno uveče kući.
Kući majka nije skidala crninu nikako. Još prve godine konji su otišli kod Marka i tamo bili neko vreme pa su prodani. Od para majka je nekako izdržavala sebe i Bogdana, napravivši čak i spomenik pokojnom mužu. Marko je sredio u opštini da Sofija dobije neku socijalnu pomoć, a Bogdan je više vremena provodio sa Markom nego kod kuće, pomažući mu u svim poslovima. Često je i Sofija išla da pomaže Marku. Zajedno su radili Markovo i njihovo imanje. Bodan je naročito voleo rad kod Marka kad je ovaj kupio traktor. To je tek bilo zadovoljstvo za Bogdana. Jedini je on od sve dece u okolini mogao da vozi traktor i to sam bez Markove pomoći...