4.
Bogdan je dobio poziv od vojnog odseka za regrutaciju negde kad je i Katarina kretala u četvrtu godinu srednje. Jesen se polako približavala i u polju je bilo mnogo posla sa Markom. Trebalo je dosta toga pripremiti za zimu. Majka je po običaju i dalje povremeno plakala, teško hodala, a od povremenih oteklih nogu ne bi mola ustati iz kreveta po ceo dan. Bogdan na regrutaciji po prvi put vide svet i ljude van sela. Sa njim na regrutaciji je bilo svakakvih mladića. Probodenih ušiju, sa čudnim jaknama i pocepanim farmerkama, nekolicina dugokosih... Jedan posebno izbrazdanog lica i isečenog stomka. Bogdan je jedva čekao da se sve završi i da se vrati u poznate krajeve da vidi poznate ljude.
Jesen je brzo prošla u raznim radovima i zima je već počinjala, Bogdanovo omiljeno doba. Marko mu je isposlovao dozvolu za lov i kupio pravu lovačku pušku sa pravim metcima, kao poklon za punoletstvo. Obradovao se tome iako se majka neverovatno mnogo protivila i čak se naljutila na Marka zbog toga. Marko mu je pokazao kako se koristi i šta za šta služi na pušci, kako se čisti i kako puni. Išli su i na gađanje. Bogdan je ponosito šetao selom i svaki put sa sobom nosio pušku u lov. Omiljena Bogdanova stvar je bila šetnja šumama u okolini. Nije toliko mario da nešto ulovi, koliko se divio proplancima i naročito visokim hrastovima starim ko zna koliko...
Dok je jedan dan šetao pade mu na pamet da produži do mesta gde je prošli put sreo Smilju i da vidi šta ona radi. Našao je na istom mestu, skoro u istoj poziciji, samo ne tako raspoloženu kao prošli put. Sad je bila mrzovoljna i Bogdan oseti da nešto nije u redu. Zamisli se. „Da vidimo gde je ta čast Smiljo? Prošli put si obećala.“ Smilja se sagnu do torbe, izvadi zavežanj i baci pred noge Bogdanu. „Evo, ja svoja obećanja ispunjavam, nisam kao neki koji sve zaborave.“ odgovori Smilja pomalo ljutito. „Ustani de za čas samo da vidim nešto tu!“ reče Bogdan ozbiljan i smrknut, kao da ima nešto ispod Smilje a da to ona ne vidi. Smilja se malo uplaši i polako ustade gledajući u mesto gde je sedela. Bogdan priđe, zagleda, značajno klimnu glavom, podiže kaput na kom je Smilja sedela i vrati ga na mesto. „Pa nema ga. Hm?!“ reče Bogdan. „Čega nema?“ odgovori Smilja. „Pa vidim da si, k’o da si celo jutro na trnu sedela! Pa ko rekoh da ga sklonim da se malo oraspoložiš...“ dodade Bogdan već se smejući. Nasmeja se Smilja i udari Bogdana po leđima gurnuvši ga u stranu. „Ajde, ajde... Samo pazi na čemu sad sediš. Evo, ako hoćeš, ja ću mesto tebe da sedim na tom trnu a ti sedni tamo. Pa da vidimo ko je to i šta kome obećao.“ reče Bogdan i pokaza rukom na drugi panj koji je bio pored vatre.
Smilja odgura Bogdana sa svog mesta i sede. Skoro se postidi što je bila onako ljuta na Bogdana. „Da vidimo šta je mlada spremila ovde.“ Bogdan razdreši vezanu kuhinjsku krpu i nađe u njoj parče hleba, suvo meso i jedan crni luk. Smilja ustade i dohvati par grančica, izlomi ih i dodade Bogdanu dok je on vadio lovački nož i seckao suvo meso. „Bio sam pre neki dan... U stvari prošlog meseca... u Gradu na regrutaciji. Da vidiš kakvih ljudi tamo ima ne bi verovala. Video sam bar dvojicu sa minđušama u ušima, k’o da su neke devojke...“ započe Bogdan priču „Ko zna šta si ti video?!“ ubaci se Smilja. „Nećeš mi verovati, znam. Ali sam video svojim očima. Doktori su me zagledali sa svih strana. Čak su me i golog skidali i zavirivali mi u dupe da prostiš.“ Smilja se zasmeja i celo telo joj se zatrese, izvi se na stranu i pokri usta rukom. „Šta su tamo tražili?“ najzad upita Smilja. „Ne znam, ali da ti ne pričam kako je to izgledalo, u životu mi toliko neprijatno nije bilo. Dokotr pa... Sačuvaj Bože.“ odmahivao je Bogdan rukama. Smilja se neprestalno smejala, i bila daleko raspoloženija nego kad je došao. Bogdan je nastavio priču i ređao suvo meso na drvo, stavljajući ih pored vatre i povremeno okretajući. „...kaže on meni. Ha, ha! Jak si ti ko vo, mogao bi ovde jedan šarac da stane, ima da mi budeš kao Nikoletina Bursać. Mislim se u sebi – vo te jutros obuo...“ Bogdan se uneo u priču i uživao u Smiljinom smehu, dok se ona redom smejala na sve što je Bogdan govorio.
Vreme prođe brzo, kako to zimi već ide, i mrak se spusti... Smilja se najdenom seti da je kod ovaca i da treba da ih tera kući pre mraka. Naglo se trgnu i ustade gledajući na terase iznad sebe. Nigde ni jedne ovce nije bilo na vidiku. Smilja se smrknu i pogleda Bogdana. Bogdan oseti krivicu što je zadržao toliko dugo i što ne zna sad gde su joj ovce. „Hajde, idemo zajedno da ih potražimo, ne mogu one daleko, ovce su to...“ reče Bogdan sam se pitajući kako će stići kući. Odavde mu je trebalo najmanje četri sata pešačenja kroz šumu. Sakupiše stvari i kretoše uzbrdo. Ubrzo nađoše ovce kako stoje ispred ograde i čekaju da im se otvori kapija da prođu. Smilja otvori i ovce polako kretoše putem ka Smiljinoj kući. „Sad možeš i sama.“ dodade Bogdan videći ispod padine Smiljino selo. „Navratiću ja još koji put, nemoj da mi se ljutiš, ako ne padne sneg pre toga. Hajde, u zdravlju da si mi...“ Bogdan pruži ruku i nekako nezgodno zakači neki panjić što je virio iz zemlje, zatetura se i uhvati se za Smilju da ne padne. Uspravi se i nađe se na jedva par santimetara od Smiljinog lica. U trenu mu se javi želja da je poljubi što, iznenadivši sebe i učini. Poljubac nije trajao duže od sekunde. Smilja se u trenu zbuni i izmače se nazad. Bogdan se izmače također unazad, okrete glavu na stranu i pogleda u panj za koji je zakačio nogom. „Hm! Da.“ promrmlja sebi u bradu Bogdan „Tako.“ okrete se i krete uzbrdo vičući u sebi na sebe plašeći se da bi se slučajno mogao okrenuti. Nije mogao da shvati zašto je poljubio, čak mu se i ne dopada. Kako je sve ispalo glupo nije mogao sebi da oprosti toliku glupost. Tek kad je izašao na vrh padine okrenuo se i pogledao dole prema Smiljinom selu, jedva nazirući kuće u daljini. Noć je bila mirna i mesec se polako pojavljivao. Bogdan pruži korak, majka će premreti od straha. Od kad je dobio pušku, stalno se plašila da mu se ne desi neka nesreća sa njom...