Pitanje je da li sam u pravu? Ako i jesam šta sa tim?
Ne osećam se bolje zbog toga.
Naprotiv!
To može biti teško prokletstvo. Šta god da uradtiš, u pravu si, sve se obistini. Iako ne bi želeo da sve bude tako. Ali tako je. 2+2 je 4, i tu se ne može ništa. Ni želja, ni laž, ni istina, ni realnost, ni san.

Premda, jesam razmišljao kako bi bilo lepo da sam u pravu. Pobrao bih simpatije, mržnju i zavist. Promenio bi sebe. Bio siguran. Da, siguran. I superioran, superiorno sigurno.

Možda je ipak bolje da nisam u pravu. Greh se za grehom valja. Ti za mnom, ja za tobom. Kotrljamo se kao kotrljajuće kamenje, i eto, nema mahovine. Samo brušen dijamant. Oblutak na obali.

Meni to nekako izgleda kao spremanje za bitku. Naoružavanje! Istinom, sredstvom masovnog uništenja iluzija. Toliko smrti, toliko očaja. Kao košulje zmija pored puta. Skinute maske.

Mada ponekad i volim da sam u pravu. Pokažem prstom, eno je košulja. Lako je videti putnika koji ide iz tačke A u tačku B. Još lakše znati da kuda će proći, i šta će naći kad stigne tamo, jer svemir se ionako ne može saviti kao pritka. Samo se ja izvijam i savijam, u besmislenom pokušaju da se što manje povredim.

Pouzdan izvor informacija. Tačnih pre svega. I sad kombinacije istih. 2+2. Nije teško zar ne? Ali, da li je i sigurno? Siguran si, zar ne? A šta ako sumnja jede veru za večeru. I jutro budi radoznalost za novi dan. Za novo iskustvo više. Iskustvo bliže smrti. Kako bi znali kakva je jabuka da je nismo okusili.

Korak po korak... U stid. Što se više penješ sve niže se nalaziš. Kao da koračaš u ogledalo.

Želja je toliko jaka da prevazilazi razum i tera srce na nemoguće. Pronaći, skrivenu formulu. Iznaći optimalno rešenje da vuk bude sit i ovce na broju. Tako da mogu da stanem na vrh sveta i viknem "He, heeej!" Znajući da jedino što ću čuti je moja gordost kako mi odgovara kao odjek He, heeej! He, heeej! He, heeej!...

Treba mi neko objašnjenje. Makar zašto su vukovi gladni, stalno?