Pre nekoliko, a Boga mi i više od nekoliko, godina, sećam se kao da je bilo danas, dotakao sam dno sopstvene provalije. Iako mi nećete verovati da je to moguće, ispričaću vam pa vi prosudite sami...

Pokušajte da zamislite vreo dan sa početka meseca augusta leta Gospodnjeg, i dan u sedmici neka bude nedelja. Zamislite me kako već godinu i po dana ne radim ništa. I kako za to vreme, pod deistvom teške depresije, jedva da sam jeo jednom dnevno a pušio sam koliko god sam mogao da užicam od roditelja ili komšija. Treba da dodate toj situaciji da sam podstanar u stanu koji naravno plaća otac i da živimo na pozajmicu.
Zamislite takvu situaciju!
Nedelja, predivan dan, ni kilometar od prelepe reke gde se ljudi kupaju i uživaju. Neimaština na sve strane, haos od misli. Zamislite mene kako sedim na podu i gledam na TV film Dragane Mirković “Slatko od snova”, i gledam ga celog.

Znao sam, kad se film završio definitivno sam znao da je to dno dna. Da niže od toga ne mogu da padnem, i da se dalje od toga ne može.
Vrlo brzo posle tog sam ustao, pronašao neku šemu, ušemio se i vratio se životu.

Poenta?!
Pa nema je. ;)
A kad bi je bilo možda bi trebalo da se kaže da nikad ne odustanete od sebe, ma koliko mislili da ste teško i duboko pali.