Reč je o...
Nekoj vrsti progonitelja. Uhoda. Koji prate svaki tvoj korak. Nešto nalik na senku, uvek tu, ali im nikad ne vidiš lica. Prosto ih osećaš kako lebde, tu negde, iza leđa, u kraju oka.
Nešto nalik na senke koje se naslanjaju na prozor. Sitni koraci na tavanu. Mučnina u stomaku.
Neki zaboravljeni i napušteni duhovi lutaju prostorom ispunjavajući ga svojom zlobom. Mržnjom prema životu. Škrgućući zubima na sve ono što su sami odbacili sopstvenom gordošću. Rugajući se svakoj lepoti i dobroti. Zajedljivo u svemu videći sebe.
Zarobljeni u svojoj praznini, prazninu će jedino i ponuditi. Ljušture. Beskrajno ništavilo.

Kao kakav čičak neke misli me žuljaju u glavi. Odora moja kao da je od iluzija sačinjena, neki šuntav krojač mi je skrojo, ništa nije na svom mestu.