Recimo...
Na primer, da znamo o čemu pričamo. Stariji smo, iskusniji, sa više čega god to bilo.
I sad, recimo, na primer, da sretnete sebe negde od pre deset ili sto godina.
Šta bi ste rekli toj osobi? Iako znate za jadac, da šta god da kažete to više ne biste bili vi.
Možda samo jedno “srećno”, iako znate da sreća nema veze ni sa čim, pa ni sa tim ko i šta ste. Još važnije “kome ste”?
Možete li videti sebe kako činite gluposti i nastavljate ih činiti svesni da tako nikad nećete doći do željenog.
Kako idete u mrak i nastavljate da koračate. Skoro odvažno.
Kao da negde postoji kamera koja će to sve detaljno snimiti i pokazati... nekome. Znate kome?!...
Da li razmišljate ikad o tome koliko će taj neko uopšte ikad moći da vas upozna. Da oseti. Vidi. Sve ono što nosite u grudima zarad samo jednog pogleda? Nekog bezveznog gesta ili slučajne reči. Dodira. Onog nečeg zbog čega vam se srce topi a glava gubi kompas.

Na primer, recimo, umesto vas neko gleda da li je bezbedno da pređete ulicu i štiti vas svojim rukama da ne krenete pre nego što taj neko bude siguran da ste bezbedni. A vi ne znate da li da se ljutite, drmnete ga šamarom što vas toliko ponižava kao da ste nesposobni sami da pređete ulicu ili da se prepustite svim srcem i dušom takvoj osobi.

Da li da dozvolite da stvari teku svojim tokom ili da se borite. I ako treba da se borite, onda sa čim i protiv koga?
Da li u ljubavi ima pobednika? Poraženih? Ili poniženih?
Ili se to samo naša gordost igra nemilosrdno sa nama?
Da li su oni koji su bili najumniji ljudi naše istorije bili srećni zbog toga? Ili su to neki drugi ljudi, oni kojima je sreća bila dovoljna da niko za njih ne čuje ni ne sazna. Dok su ostali pravili buku kao dete kojem je oteta omiljena igračka.

Kome da se žalite kako vas je život prevario? Ili kako da prihvatite ono što vam nudi. Zar je to SVE?
Tek tako!
Nema repete?!

Da, razumem te.
Želje su ionako loši gospodari.