Misim da su pisci najveći lažovi i prevaranti na planeti. Najpodliji sigurno. Znam to i vidim jer, kobajagi, jedan sam od tih što pišu. Sposoban da vidim koliku silu ima reč. Sigurno nije zalud rečeno da “u početku beše reč, i sve je postalo kroz nju”.
Zbog toga nije ni malo čudno što su svi do jednog pisca najnesrećnija bića na ovom svetu.
Neumitan je zakon akcije i reakcije koji tako nešto sigurno potvrđuje i dokazuje.
Velika većina ljudi na planeti sposobna je svojim očima da vidi zalazak sunca, eventualno da sećanje prizove neku prikačenu asocijaciju uz to i definitivno im negde u glavi proradi alarm da je vreme za počinak, sutra je novi dan.
Jedino je neki pisac sposoban da u zalasku sunca vidi gotovo sve što se u jednom životu može videti. Rađanje i smrt, nadu, poraz i pobedu, ljubav, strah i mrak... I samo tome dodajte mesec, kraj ne možete ni naslutiti.
I ko da im objasni da je to samo zalazak sunca. Sam po sebi isti, danas, juče i sutra.
Ko da im dokaže da to što vide ne postoji nigde do u njhovoj mašti, i da mašta ma koliko ona bila velika i silna ne može usrećiti nikog, čak ni pojedinačno na kratko vreme.
Pa moram u nekom trenutku da se zapitam koliko uopšte umetnost doprinosi tome da čovek bude sretan i radostan? Koliko uopšte neka slika, skulptura, reč može bilo šta?
Jer knjige, ma kakve bile su samo teorija, mrka kapa od teorije sa kojom se realnost igra kao dete sa klikerima. Sve što naučite, saznate, zapazite u teoriji, praksa će vam dokazati i pokazati suprotno. Možete pročitati celu bibilioteku knjiga i časopisa o recimo porođaju i podizanju deteta, ne da nećete naći ono što će vas zateći u realnosti nego ćete videti da je 99% onog što ste pročitali apsolutno neupotrebljivo. Svaka majka će vam to reći. Pa vredili muke zbog onih 1% da sve to svarite?
Hoćete li pročitati sve romane, i dozvoliti da vam oni definišu vaše viđenje ljubavi, ili života? I hoćete li tražiti slike u svom životu koje odgovoaraju Dostojevskim junacima? Iako znate da ni jedan lik iz knjige ili sa velikog platna u stvari nikad nije postojao ma koliko realistično delovao, niti se išta od onog što ste videli na platnu i pročitali nikad zapravo nije desilo. Da sve što radite jeste da bistrite ništa do nečiju zaludnu maštu? Predpostavku predpostavke da u situaciji koju je pisac stvorio njegov junak, koga je također pisac stvorio, će reagovati tako kako je pisac zamislio da reaguje.
Da li ćete i vi tako reagovati ako se nađete u Ani Karenjinoj?
Kolika je razlika ako uzimate kao validnu osnovu Raskoljnjikova ili nekog lokalnog baju dripca?

Koga to pokušavate da prevarite?