Tu veče je bila magla i Bogdan je došao kod nas. Onako usput, po običaju iz lova. Bila je zima pa je obliazio zamke za zečeve. Nosio je pušku, rusku bokericu, nehajno okačenu o ramenu. Mada je dobro znao da takvu nema niko u okolini. Celu veče smo je gledali kao u neko neviđeno čudo. Sva je bila nekako premazana, namazana, sjajna i uglancana. Kundak je on specialno preradio i bio je tako gladak kao ništa do tad viđeno. Seo bi pored šporeta koji je grejao kao omanja visoka peć i započeo priču, ili bi, ako ima još ko, seo za sto pa bi igrali karte do kasno u noć, smejući se i zbijajući šale sa svima.
Kao i obično, majka bi nas oterala oko 9-10 u krevet. Ujutro se ide u školu, a Bogdan je imao priča za deset narednih života.
Ležali smo u krevetu i bili tiši od perja, ne bi li čuli još koju priču. Ućutkavali jedni druge. Negde kasno glasovi bi se pojačali i to je bio znak da se Bogdan pozdravlja i odlazi. Sve se utišalo, samo se tu noć mesec nije video kroz prozor kao i obično. Samo neka mlečna magla, sva bela.

Negde oko 11 kad se jutarnji poslovi pozavršavaju i mi se vraćamo iz škole, došla je Radojka po običaju na jutarnju kafu i donela strašne vesti. Bogdan uopšte sinoć nije došao kući i kod njih u dvorištu je cela larma i galama. Spremaju se da idu da ga traže, zvaće miliciju, vojsku... Radojka je još ispričala i kako njen Branko pre nekoliko godina tako zalutao kad je bila magla i otišao čak preko brda u drugo selo, srećom tamo kod njenih pa su ga dočekali lepo.
Otac se zamislio i nije mu ni malo bilo svejedno, a majka je samo pokrivala usta i širila oči.
Ubrzo je Radojka otišla i došla je Ljubica oko 1 po podne i ispričala kako  je pre deset minuta došao Bogdan sav krvav i slomljene noge. Pušku je izgubio i u redeniku nije bilo ni jednog metka. Celu noć se borio sa nekim vukovima što su ga napali. Imao je veliku razderotinu i masnicu na levom obrazu, desna arkada mu je pukla pa ništa ne vidi na to oko od krvi i otoka. Još je pričala da je to možda od vina jer je možda u vino ušao pacov pa ga zatrovao pa je Bogdanu bilo loše, ili se možda zmija uvukla u bure još letos pa je crkla pa je od njenog otrova sigurno i vino bilo otrovano. Majka je samo uzdisala i mahala glavom, čudeći se rečima koje čuje. U jednom, otac ustade i ode napolje, verovatno da vidi Bogdana. Ali se brzo vratio ne rekavši ni reči. Majka ga je pitala kako je Bogdan, ali on ništa nije odgovorio što je dodatno iznerviralo majku pa je počela da besni i viče na nas što ne učimo i ne radimo domaći.
Sutradan je bila subota pa smo ranije došli iz škole. Kod nas je već bio Miloš sa novim vestima. Bogdan je umesto levo ka kući skrenuo desno i otišao uz brdo do Suve doline. Tamo je pokušao da pređe potok ali je pao sa mostića i izudarao se. Srećom nije ništa slomio. Jedva se izvukao iz vode i kad se razdanilo otišao je kući. Eto to se desilo, ali je dodao da je sigurno od vina, mora biti da se vino pokvarilo ili nekako već, pa je Bogdan, lovac, ej bre lovac, zalutao.
Uveče su došli kumovi Zoran i Milena, sedeli kao i obično, pili kafu i pričali o svačemu. Da bi se pred polazak kuma Milena dodala majci tihim glasom da je Bogdan pretio da će ugasiti naš kućni temelj i da nas više nigde neće biti. Čula je od Boje koja živi u istom dvorištu sa Bogdanom, kako je on ceo dan šetao po dvorištu i vikao iz sveg glasa kako ne može prežaliti što je izgubio pušku jer bi nas sve do jednog pobio i okačio pod strehu kao zečeve.
Nekoliko dana kasnije pred veče došao je Milovan i kum Zoran ispričavši ocu kako se Bogdan napio pa je hteo da popreči put po običaju kroz Blagojin gaj. Ali je bila velika magla pa je pao preko prelaza deset metara od kuće u kupinu. Sav se izgrebao pa ga je bila bruka da izađe iz kuće koliko se unakazio koprcajući se u trnu. Zato je smislio kako je očevo vino bilo otrovano i da je od njega poblesavio. Po prvi put se i otac nasmejao. A Milovan i kum Zoran su zatražili to vino ne bi li i oni kasnije otišli u borbu sa vukovima, ili međedima, smejući se da su se prozori pomerali...

Nekoliko sedmica kasnije krenuvši iz škole video sam Bogdana. I dok mi je pirlazio nisam znao šta sad da uradim, već sam, ni sam ne znam kako, samo koračao prema njemu. Kad sam prišao blizu on je stao ispred mene i pitao me “Gde si ti mali?”. Pomilovao me po kosi i ja sam pogledao u pravcu njegovih očiju. Preko desnog lica i oka pa dalje preko čela u kosu stajala je crvena prugna kao kanap debela i ja sam se po prvi put u životu opasno i ozbiljno uplašio. Samo sam rekao “tu sam” i otrčao kući.

Mesecima kasnije kad su krenuli poljski radovi, slučajno smo na izvoru sipajući vodu pre rada zatekli Bogdana i njegovu ženu Smilju. Smilja se tad baš bila okomila na moju majku, psovala je, vikala i galamila toliko da je mene bilo sramota, sav sam bio pocrveneo. Vikala je kako smo trovačka familija i kako hvala Bogu više nećemo moći da naudimo Bogdanu i njoj jer ga ona sad čuva i ima mađiju koja ih štiti od urokljivih očiju moje majke. Derala se kako je moja majka i nju jednom davno otrovala šniclom i prženim kromprima sa kupus salatom onomad kad smo klali svinje i kad je ona bila trudna, ali joj to nikad nije rekla, pa joj sad kaže. Kako je tad danima povraćala i u malo nije izgubila dete zbog tog silnog povraćanja. Kako zbog toga danima ništa nije mogla da jede jer sve što bi pojela ona bi povratila. Kako je bila kod vračare Zore i da zna šta je moja majka i gde zakopala neki katanac pa ona i Bogdan nisu imali dece dok god ga nije našla, otkopala i bacila na mesto gde se voda naopako okreće. Majka je samo gledala u nju držeći ruku preko usta sedela je na prikolici dok je otac sišao do vrela nasuo kantu vode i vratio se ne rekavši ni reči. Bogdan je celo vreme sedeo na betonu pored vrela i samo povremeno tužno pogledaovao u pravcu oca. Ništa nije govorio. Smilja je dodala, dok je otac ulazio u traktor, da se od onog ulja i brašna što je on davno doneo iz zadruge Bogdanova majka, žena od 93 godine, naglo razbolila i umrla, i da nije bilo toga brašna i ulja ona bi i danas bila živa. I da je tada znala šta danas zna nikad joj to brašno i ulje ne bi zavirilo u kuću a ni moj otac da ga stara žena nije toliko volela što je on iskoristio da je otruje ne bi li uzeo njenu imovinu, ali se zeznuo jer je stara sve prepisala svom sinu. Otac je upalio traktor i Smiljin glas se više nije čuo od buke motora koji je tad po prvi put neobično glasno urlao, a točkovi su po prvi put od kad se vozim sa ocem na traktoru počeli da kopaju put i šlajfuju izlazeći iz Suve doline. Okrenuo sam se i video Smilju kako maše rukama hvatajući zemlju i granje pokazujući nešto prema nebu i brdu iznad nas. Skakala je i po pola metra u vis pokušavajući da pljune do nas, iako smo bili više od 20 metara daleko od nje... Okrenuo sam se prema majci a ona je i dalje držala ruku preko usta i plakala, suza za suzom je samo padala na kolena. Kad me primetila naglo se okrenula kao da nešto traži u torbi pa je prevrtala sve dok nismo došli do njive.

Posle toga događaja niko više u našoj kući nije spominjao Bogdana i Smilju. Svaki put kad bi neko pomenuo Bogdana i Smilju majci bi pošle suze pa bi brzo otišla u kuhinju da pere čaše i tanjire ili da kuva nešto. Tad bi bila jako ljubazna prema nama kad bismo nešto tražili samo bi nas pomazila i dala nam šta god da smo tražili.
Bogdanov i Smiljin sin, Zoran, kad je pošao u školu i već uvelike se kao ćuran šepurio po selu, na svaki način je pokušavao da nam napakosti iako je bio 10 godina mlađi od mene i duplo manji, često je hteo da se tuče sa mnom. Jednom ga je otac uhvatio da izduvava gume na prikolici i istegao mu uši podobrano. Sutradan je u polju Bogdan prišao mom ocu i nešto mu govorio mašući rukama. Pričao je sve dok otac nije odmahnuo rukom i okrenuo se nastavljajući dalje da kopa. Tri vrste dalje stajala je Smilja prekrštenih ruku preko grudi i streljajući pogledom na nas pratila šta se dešava između Bogdana i mog oca. Došla bi ona i raspravila se, ali se zaklela da njena noga nikad neće kročiti na naše imanje. Zbog te zakletve više nije mogla na svoju njivu preko naše što je bilo jako zgodno nego se provlačila kroz šimpražje koje su izbegavale sve životinje, čak i ptice čini mi se, pa se verala preko gomile kamenja dva puta veće od nje same koje je tu ostalo od krčenja livada. Letinu sa te njive je nosio bogdan na sebi prelazeći preko naše njive na samom dnu, onda bi prelazio preko Miličinog imanja sve do puta.
Od Smilje sam bežao kao đavo od krsta i uvek bi menjao pravac kad bi video da mi dolazi u susret.
Godinama kasnije jednom sam video Bogdana kako odlazi u lov. I dalje je imao onu sjajnu i namazanu pušku, ali je sad držao za remen kao da se plaši da mu ne ispadne i korak mu više nije bio onako otresit.

Čini mi se da se onu veče mnogo ljudi napilo nekog gadnog vina i zalutalo u onoj mlečnoj magli, naročito Bogdan, jer njega više niko nije video onakvog kakav je bio. Sad je bio mršav, upijenih očiju u lobanju i nekako poguren napred. Izgubio se onaj otresat šaljivdžija na svačiji račun, naročito na svoj. Onaj za koga smo svi znali da preuveličava stvari, da priča tuđe priče, da izmišlja ali se niko nikad nije vređao zbog toga i svi su voleli da čuju njegove priče i da se slatko ismeju, čak iako mnogima ponekad ne bi bilo pravo i mrštili bi se na njega zbog nekih šala... Ali bi mu svi opraštali, pa to je Bogdan ko na njega da se naljuti.

Zapadne mi jedan osmeh iza regala. Zavučem ruku, stenji, duvaj, kenjkaj... Ne mogu da ga dohvatim, moram pomeriti regal, ne vredi. A regal težak! Pun lepo poređanih fascikli. Svašta iz prošlosti, dokazni materijali, sudski sporovi sa razumom i vremenom... Pomerim malo regal i evo ga. Aha!!! Otresem prašinu, paučinu i vratim ga na njegovo mesto. Lep osmeh, šteta da se izgubi. Momenti koje ubacujem u fascikle, i brižljivo čuvam, negde u regalu. Samo ja znam raspored, tako da, ne preturaj molim te... Pitaj!
Sedeli smo tako u okrugloj sobi, sa kružnim stepenicama koje su vodile gore i dole. Dole u podrum i gore nikad nisam bio. Radio sam vežbe, iznošenja pehara iz malog pendžera u zidu. Dizanje iznad glave, onako šampionsko-pobednički. Sa osmehom! Da se zna! Ali je bio nekako sjajan i klizav, svaki put bi ga ispustio, nekako. Čak i kad bi čuo tvoj plač kao malog deteta. Nesnosan bol od plača. Ne znam sad, ali onda mi je to delovalo kao stvarno. Negde iza ugla čuo se plač, ili smeh. Iza regala...
Brzo sam to zaboravio, lepo spakovao u fasciklu i bacio na policu regala. Zašio rane i izmerio pritisak. Nije bilo tako loše stanje, mislim zdravlje se malo poljuljalo i regal se rasklimao ali je „držalo vodu" kako kažu stari. Bar dok majstori odu.
Pospremim ti ja taj nered i pretvorim ga u red. Skinem prašinu i paučinu. Dodam malo onog vazduha što miriše. Mmmmm... Baš lepo! Sad je sve u redu. Čak sam popravio policu i vratio staklo u sredini. Buši, lepi, napred, nazad i eto ga. Neminovnost rada, uvek nešto mora da ispadne.
Kad opet iza regala ima mesta da se neko sakrije. Znate! Par suza, kao naušnice, samo nisu! Nađem i nečiji uzdah, verovatno je ispao iz neke fascikle i zapao iza, ali je bio tu. Onako baš vlažan i skoro buđav, ali ipak lep. Malo ga turim na vazduh i operem, i da vidiš kako se na njega nadoveže pogled, pa još neki san, nekoliko lica...
Dobro, rekoh sebi, sad ću da pomerim ovaj regal na pendžer i više neće da mi zjapi ona rupčaga onako bez veze. Pehar ionako nikad neću uspeti da podignem sa osmehom. Prosto je tako. Nije za svakog pehar. Neko mora da nosi štit, da vodi konja i trči pored puta. Neko mora da nahrani lavove, ili bikove. Pa neka ga regal tu. Jeste malo tavanica tu nakoso i u dubinu, ali bar neće ništa da bude iza regla sem pendžera i pehara. Nema mesta!
Guraj, vuci, škripi...
Svaki put kad pomerate nameštaj uvek nađete nešto što je odavno izgubljeno. Recimo neko crveno dugme sa tetkinog kaputa, obavezan kliker i to onaj plavi... Pogledam i ja da ne nađem nešto, i nađem naravno. Neki rebus u obliku očiju. Šahovsku tablu sa pola odigrane partije. Pola čaše vode, svejedno gledali da je do pola puna ili je do pola prazna. Neobična stvar koju sam pronašao je brnjica za vezanje bikova?! Jako neobično i čudno. I fasciklu bez asocijacije. Otvorim je i vidim da ima nekoliko slika u njoj, jedan video, dve kratke pesme i par opisnih formulara. Zagledam se, na slici bik, veliki da ogromniji ne može biti, miran. Neki čovek sedi, igra šah i pije vodu. Na drugoj slici opet onaj rebus ali sa rešenjem napisanim naopako u dnu. Piše videti video. Na videu samo snimak partije šaha. Bar je jasno zašto je facikla na podu, nikom nije jasno o čemu se radi tu. Ali zato je regal lepo stajao i kroz police se lepo video pendžer i pehar u njemu. Lep pehar, sjajan i velik.
Sad je čak nekako i bilo više mesta, odjednom se nekako dobilo na prostoru i na prioritetima, naravno. Nekako mi komotnije. Ne moram više da radim vežbe sa peharom a regal je sad nekako na svom mestu. Jedino me ona fascikla buni i pomalo nervira. Pročitam opisna dokumenta, piše videti slike i videti rebus. E pa sad?! Dobro, nema veze, to je ionako neki deo iz istorije, nebitan verovatno, ali je bitno gde staviti fasciklu. Nigde se ne uklapa. Da je bacim u kantu za smeće to nikako!!! Kanta za smeće ume mnogo da pravi probleme, i to jako ozbiljne probleme. U njoj se stvari usmrde, pa cela soba ima strašan zadah, pa onda i ono što je lepo poprimi taj smrad. Ili se nakote crvi pa se prošire svuda. Ili izbije požar... Znači, kanta za smeće ne dolazi u obzir, nikako! Nacrtam majmuna kako radi, dam asocijaciju „majmunska posla" i bacim je na kraju drugog reda. Štrči! Da ga... uh što štrči!!! Izem ti glupavu fasciklu!!! Šta da radim sa njom?!
Uzmem je i gurnem pod fotelju i ne gledajući šta ima ispod fotelje, zažmurim. Sednem na fotelju i okrenem se... Eeeeheheheheeeee... Pogledaj sad kako je lep regal.
Kad; osećam nešto me bocka kroz fotelju, nije više onako udobna. Mrdni dupe ovamo-onamo, ne vredi. Oseća se neka đžomba, žulja. Šta ti je dupe, kad se navikne?!?!
Kad bi sad bar mogao da se vratim i batalim onaj osmeh. Sad moram sve iz početka da sređujem...
Generalno...
Ne opet!

 

 

SVE NAJLEPŠE U NOVOJ GODINI

SREĆNE BOŽIĆNE I NOVOGODIŠNJE PRAZNIKE ŽELI VAM VAŠ....

 

Image and video hosting by TinyPic

 

Crvena i topla je
Krv
Potekla

Isto je
Sve
Bol i tuga
Stegnute grudi

Kao kad sam
Kao mali
Stao na ekser

Nemajući krivice
Samo
Krv
Crvenu i toplu
Da teče


Reč dve
U ovom mutnom pogledu
Sričem sećanja
U praznini
Odzvanjaju odjeci obećanja
Uvenule nade na obroncima tvojih trepavica

Raspored nam se ne poklapa
Kad odlazim ti bi da se okrenem
Još jednom
Pre nego što zamaknem za oblak
Pre nego što se tragovi izgube


Bilo je već kasno veče i umor se polako spuštao na njene oči kao zalazak sunca na planinu njenih obrva. Malo joj se mutilo od previše vina i par nedovršenih pogleda. Nekoliko suludih ideja i misli smucalo joj se glavom celo veče. Glupave misli dovoljne da ubedi sebe kako nije normalna. I trudi se, svim silama se trudi da bude OK. Da se ponaša lepo i da razume svet oko sebe. Da kapira stvari. Ne moraju baš svi da vide koliko je dosada užasna. Nekoliko želja se motalo po njenom licu, šetajući se po rukama. Pravilo igranku po njenom stomaku u ritmu vina. Sve dok ne dođe opet gluvo doba noći gde samo tragovi ostaju.

Oči! Tako bi želela da ih vidi, makar na tren. One oči koje devojku učine ženom. I onaj dodir na koji cela koža tela reaguje. Zašto su muškarcima oči tako mutne i povučene. Zašto su tako uplašeni. Daleki, dalji od severnog pola. Zašto samo sede i zure. Zašto niko ne želi da se bori ili makar da priđe. Dobar dan da kaže, makar toliko, to nije teško. Zašto samo pasivno posmatraju i ne pomeraju se. Od ovakvih pitanja samo još više bude nervozna. I onda se predaje nekom, bilo kom, samo tu mučninu da zaboravi, taj osećaj beskrajne dosade i samoće.

Zna ona momka do sebe, ovog ili bilo kog drugog. Čita njegove misli. Kao da je teško ih pročitati. „Sise i dupe, dupe i sise, i dupe, i sise..." Prostak našmikan pametnim bojama. Kao pelikan... hahahahaaa, pelikan, baš liči na pelikana... Zna ona to sve. Toliko dobro to zna da joj je odavno ta priča prešla u najgrozniju dosadu. Mučninu u stomaku svaki put kad pogleda njegove prazne oči.

Zatočena u svojoj kuli od misli i snova. I zašto, o zašto ni jedan muškarac ne može da preskoči zidine njenog zamka. Zašto svi ostaju tako daleko da ih uopšte ne oseća!? Da li su tu ili nisu tu, svejedno joj je. Toliko svejedno da sve češće ih zaobilazi u širokom luku. Sve češće ih izbegava i okreće glavu.


Suton.
Još jednom sunce zalazi na horizontu i stapa se sa brdima u daljini.
Neobične zrake svetlosti dižu se visoko u oblake.
Oooo, da joj je bar na tren videti takve oči.

Trebalo bi da skineš te katance sa očiju
I tu vatru koja gori u srcu da pustiš
Napolje
Da me opečeš pogledom
Misli da utišaš
Mašta da ti prostruji kroz ruke
Da mi dodirneš lice
Vrhovima noktiju
Srce da zastane u dahu

To sam mislio kad sam rekao
Pokaži mi svoju ljubav

Image and video hosting by TinyPic

osećam neki trn zla zaboden u moju dušu
svaki put kad se duša pomeri ka tebi
on nesnosno zaboli
trn od zemlje i blata, trica i kučina
na koga se lepi svaki virus tetanus na koji naiđem
skriven na mestu gde ga ne mogu dohvatiti
ti mi možeš pomoći da ga izvadim

pozvah te da dođeš i izvadiš mi trn
ruke sklopih na grudi i glavu spustih
molim te dođi...
"pusti me kroz tvoju glavu provedi me
na kraju tvojih misli postoje stepenice
sa njima ću sići u mesto gde je trn
izvadiću ga i ranu zalečiti za večnost"

ali misli napraviše lavirint jedna preko druge
svaka se pruži kao zmija praveći zidove
niko ih više nije mogao razmrsiti
niti znati gde se završava jedna a počinje druga
godinama lutah tim besmislenim prolazima
i ne nađoh put do kraja
pa rekoh sebi, prokrijumčariću te

provući ću te nekako pored raznih mehanizama
koje nekad sa mukom podizah
a sad mi samo smetaju jer su odavno prevaziđeni
sakriću te u džak i proneću te pored sebe
tamo gde ti je mesto
ali proći pored sebe neopažen ispade još teže
zadatak beše neobavljen

"granicu koju želiš da pređeš jeste linija na podu
zamišljena u tvojoj glavi da postoji"

trava na vetru
izbrazdana polja
i par livada
niko više tu ne dolazi
niko ne posećuje šumu

svi su za džungulu od urnebesa
i šarenih reklama

srce od betona
i reči od asfalta

nigde svile

Preterano je dosadno. Zaludnost i glupost su bacile koske po podu. Sve što treba da urade je... Uposliti mozak. A kako dobro uposliti nešto što radi brže od svetlosti? Prebaciti na ler.

Ruke su ti bile tople. I nežne poput svile. Srce je upošljavalo mozak. Tražilo načine da izađe iz grudi i pojede te. Tražilo puteve da uđe u tvoje grudi i da tamo kuca. Preskakalo sve zidove, rušilo sve barijere. Sve do trena kad...
Tvrda glava ipak na kraju pobedi. Zaključa srce, ili ga sakrije iza ormara. Prosto tamo zapadne. Kao i uvek, ono što ti treba je iza kreveta ili iza ormara. Ko sad da napreže mišiće i mozak, da smišlja poluge stvarnosti kojima bi moglo pomeriti ego, ili ravnodušnost? O, ta užasna ravodušnost koju neki nazivaju mir. Mir sa kim?

kosa na vetru
izbrazdana lica
i par očiju
niko više tu ne dolazi
niko ne posećuje prazninu

svi su za osećaje od urnebesa
i šarenih laža

srce od betona
i reči od asfalta

nigde svile

«Prethodni   1 2 3 ... 5 6 7 8 9 10 11 12 13 14 15 ... 23 24 25  Sledeći»