Tonemo. Kao u živi pesak. Nezaustavljivo. Davimo se u sopstvenim rečima.

 

I kao da odista nismo tu. Sve je tako nekako nestvarno.

 

Doručkovali smo nekoliko uvreda na brzinu. Onako s nogu. Ispeglala si mi košulju pljuvačkom. Ispratila me pravim plotunom za srećan put.

 

Ručali smo nekoliko teško svarljivih rasprava. Začinjenih ljutim sosom od besa. Kako je vreme odmicalo sto se postavljao nekoliko puta. Supa, pa začini, meso, ljuta paprika, prženi živci...

 

Večerali smo ostatke gorčine od ručka. To nam je bilo malo pa si na brzinu spremila nekoliko psovki.

 

Posle smo zaćutali. Da svarimo kamenje u želudcu.

 

I sad ćutimo.

 

A još uvek se volimo. I mislimo. Šta nam se to desilo?

Da li da se izvinim?

Da li da te pozovem na ljubav?

 

Čujem te kako jecaš. Licem zagnjurenim u jastuk.

Gledam u tvoje telo. Telo?! Čime sam ja zaslužio ovako nešto. Samo kad bih semo da ti priđem. Da te makar malo dodirnem. Da ti kažem...

Tako bih voleo da te zagrlim.

 

Sutra ću ti reći! Kao nekad!

Sutra ćeš! Kao nekad! Dati sve od sebe.

 

Ujutro ce sve biti bolje. Mora biti bolje.

 

Nekako sam neosetno utonuo iz misli u snove.

Ugledao sam tvoj osmeh zbog kojeg sam se zaljubio u tebe.

Video sam te u onoj haljini. Znaš. Ona svetla sa onim okolo i... E ta baš.

 

Jutro.

I krevet prazan.

 

Rekoh sebi, mora da je bila gomila suviše velika kad je više nisi mogla nositi.

 

ALI!!!!!

 

ZAŠTO SAM JA OSTAO?

 

Koga sam čekao?

Image and video hosting by TinyPic

Već je četri-pet dana kako lutam unaokolo. Režim na sve i svakog. Povijena repa. Uzdignute glave. Poneko se i uplaši. Ja se onda smeškam su sebi.

Inače me samo zaobilaze. Niko neće da se zamara besnilom. Nije IN.

Zapišavam banderu. Komšijinu salatu. Lepo uređenu zelenu ogradu. Serem na tek ošišan travnjak.

Ima ih pa hoće da me namame lepim rečima.

Pa onda da izvade batinu.

Yes! Baš ćeš da me uhvatiš!

Džukelo jedna!

 

Tinypic

Negde iznutra. I! Pitam se, pitam se, pitam? Šta je? Neki glas kao crv. Škrgće zubima. Grize. Nagriza. I kopa, kopa, kopa... Sve dublje. Sve dalje. Sve jače. Nešto nije u redu. Nešto je negde preskočeno, zaboravljeno. Previd. Negde je neki zavrtanj popustio. Nešto ne štima. Zar ja to želim savršenstvo?! Brinem. Polako ludim u nameri da otkrijem izvor. Gde je? Gde je? Gde je? Osećam se kao pas koji juri svoj rep. Od tolikog okretanja u stomaku mi mučnina. U glavi mi se vrti. Tražim, tražim, tražim. Koje je mesto najbolje da se neprijatelj sakrije? Ko podmeće kukavičija jaja?

I bole me, bole me ruke moje. Udaram u ples. Izvijam se od bolova. Briznem u plač. Vrtim se kao čigra. Kao da mi se duša cepa na dva dela. Kao da uskovitlan vetar nosi malo seme, i diže me, i baca me, i razbija me o stene, i opet vraća me na zemlju, u more, u jezero... I gori. I peče. I boli. I voli. I nema mira. Nema sna. Srce će moje da presvisne. Nešto raste. Stari plod umire da bi izrastao novi. Kao malo seme koje pade na dobro tle. I Bog dade kišu. I seljak se potrudi da okopa na vreme. I raste. I razvija se. I cveta. Izraste drvo. I ugleda sunce. I okupa se u njegovom sjaju. Uskovitlan vetar njiše moje grane. I mazi me kao majka dete. I igra se sa mnom kao jagnje sa jagnjetom. I kiša me umiva. I deca igraju žmurke oko mene. I donosi plod. Po deset. Po sto. Po dvesta...

Zato kaže, NE PLAŠI SE. Sve u svoje vreme. Ne izlazi pčela u zimu, da traži cvet kad mu vreme nije.

Image and video hosting by TinyPic

Ponoć je. Čuješ li muziku? Vetar svira u drveće. Stene. Tvoju kosu. Reka svira kanjonom. Tvojim telom. Tišina drži basove. Kao vazduh zadržan u grudima. Zemlja udara u bubanj. Muzika odzvanja u ušima. Teče venama. U otkucajima srca. Jesi li spremna? Za ples? Sunce je upalilo svoj reflektor. Mesec. Zvezde. Kao hiljade sveća. Baklji. Za naš podijum. Jezero. Kristalno cisto. Mirno. Lotosovi cvetovi.

Voliš da se gledaš dok plešeš. Zavodiš pokretima. Kao mačka. Miluješ kandžama. Ljubiš očnjacima. Odlaziš. Dolaziš. Vraćaš se. I opet. Koračaš. Kao lavica oko svog plena. Neukrotivo. Umiljato. Miriše na februar. Izazivaš akciju.

Ja sam Zmaj. Neukrotivi div. Flertuješ sa ognjem. Plešeš u naručju smrti. Dokle plešeš. Dotle živiš.

Znaš sebe. Znaš mene. Usudi se. Zaplešimo.

* * * * *

KAŽI MOLITVU

kaži molitvu za moju dušu

kao da je na samrti

uskoro ću moći videti sebe

zasluge i zablude

moje mesto pod zvezdama

* * * * *

Image and video hosting by TinyPic

E, A SAD VEDRIJE TEME.

SVI KOJI IMAJU KOLA OBOŽAVAJU VREME KAD MORAJU DA ODVEZU SVOJA KOLA KOD MAJSTORA...

Image and video hosting by TinyPic

IZ RAZNO RAZNIH RAZLOGA...

Image and video hosting by TinyPic

ILI

Image and video hosting by TinyPic

I NARAVNO... UVEK SPREMNI I RASPOLOŽENI MAJSTORI SA SVOJIM ASISTENTIMA ĆE RADO DA VAM PREGLEDA KOLA...

Image and video hosting by TinyPic

I NAKON POPRAVKE DA VAM VRATI POTPUNO NEOČEKIVAN REZULTAT...

Image and video hosting by TinyPic

VULKANIZERI TAKOĐE...

Image and video hosting by TinyPic

ZATO NEMA RAZLOGA ZA NERVOZU... SVRATITE DO OBLIŽNJE KAFANE...

Image and video hosting by TinyPic

POSEDITE MALO, PROĆASKAJTE, OSVEŽITE SE, JER USKORO VAŠ AUTO ĆE IĆI ONAKO KAKO NISTE OČEKIVALI...

Image and video hosting by TinyPic

ONI KOJI SU SE ZABRINULI ZA MAČKU SAMO DA JAVIM DA SAM JE PUSTIO I DAO JOJ RADNI ZADATAK...

Image and video hosting by TinyPic

POZDRAVLJA VAS ŠUKY I NAPOMINJE DA SE UPIŠETE U LISTU KOMENTARA, JER JE IZVLAČENJE NAGRADA USKORO...

Image and video hosting by TinyPic

MNOGO STE MI SE ZABRINULI ZA MENE, PA JE VREME DA SE MALO RAZONODIMO...

A KAD SMO VEĆ KOD RAZONODE TU ME ČEKA JOŠ VEĆA BRIGA.

TREBALO BI PRIČATI O OVAKVIM DEŠAVANJIMA.

ALI KAKO?! MISLIM!

Image and video hosting by TinyPic

ZNAM DA ĆE MI ŽENE REĆI...

Image and video hosting by TinyPic

IMA OVA PRIČA I SVOJU DOBRU STRANU...

Image and video hosting by TinyPic

ALI ZAISTA LJUDI...

Image and video hosting by TinyPic

NE PREOSTAJE VAM NIŠTA NEGO DA...

Image and video hosting by TinyPic

DA SE ŽENE NE NALJUTE MNOGO MOŽDA ME IZVADI, RECIMO, TO DA SAM VREDNO RADIO I SAKUPIO NEKI FOND ZA NAGRADE...

Image and video hosting by TinyPic

MADA NI MALO NISAM ZADOVOLJAN VAŠIM ODZIVOM I UPISIVANJEM U KOMENT LISTU.

ZATO OVAJ PUT SE UPIŠITE ILI...

Image and video hosting by TinyPic

Ja mrzim ovo mesto. Ovaj zološki vrt. Ovaj zatvor. Ovu realnost. Kako god da zoveš. Nemogu više da je podnesem. To je zbog zlosmradija. Osećam se kao da sam natopljen njime. Kao da mi se uvukao pod kožu. Kud god da krenem osećam samo smrad. Molim te, oslobodi me. Molim te, uzdigni me makar jedan cantimetar izand ovog crvinjaka. Da mogu da se nadišem ljubavi tvoje. Za sve sam ja kriv. Saslušaću osudu i neću se žaliti nikome. Sužanj tela. Zarobljenik uma. Osuđenik srca. Kako god da presudiš.

Ja hoću samo da odem na neko drugo mesto. Zabavnije. Ovde je kao u cirkusu. A ja kao da sam slep i ne vidim ništa od predstave. Samo čujem smeh. I ne znam da li se smeju meni ili klovnovima. Jesi li ti ta koja treba da se pojavi i izvede me napolje? Imaš li toliko pristojnosti? Kao nekad ona kontesa što izvede Bethowena koji više nije čuo svoje note. Kao ni ja što više ne čujem svoje reči...

Imaš li snage?

Ovde postaje tako zagušljivo. I bučno. Vidiš li ti stepenice koje vode tamo iza?. Ima li čega tamo iza? Tamo gde svi samujemo. Čekamo one koji isto tako čekaju nas. Tamo gde sve tako čisto je. Iako blizu srca je. Kao WC sveže opran. Gde se vide boje. I mogu da ih mešam rukama. Gde mogu da tečem kao vodopad.
Stalno me neki glas u mojoj glavi upozorava. Glas podmetnut tako da liči na moj. I stalno mi ponavlja nekoliko reči. Bezkoristan. Bezkorisno. Bezkorisna. Bez...

Vrati mi moje igračke. Moje reči i misli. Vrati mi moju nadu. Zašto me mučiš???

* * * * *

OSLOBODI ME

umorno i sumorno jutro

dan kao da nije moj

podižem pogled

i vidim samo prazninu

kao kakvu sablast oko sebe

samo nemo stoji tu

i posmatra me

zamorče očaja

za smeh i osudu

više ne čujem reči

samo želim da zagrlim te

ali ruke su mi vezane

oslobodi me...

* * * * *

Image and video hosting by TinyPic
Pošto se tako trudi da nas nauči da kuvamo, ovu priču posvećujem njoj i svim domaćicama i domaćinima uopšte koji vode računa o svom domaćinstvu i svojim domaćima.

Sve se može naučiti sem talenta.

Priča ide ovako. Nazvaćemo je:

 

SPECIJALITET KUĆE

 

Seo sam za sto i naručio nešto da jedem i nešto da popijem. Konobar je predložio čorbu, glavno jelo i dezert, specialiteti kuće. Složio sam se, on je zapisao da sam se složio, ja sam potpisao i on je otišao.

U međuvremenu, dok je konobar odsutan, razgledao sam okolne stolove i ljude koji su jeli. Razne stvari, mogu da kažem, zaista tu ima svega i svačega. Ponešto vas privuče izgledom, ponešto mirisom, a ponešto pokrene i vaš stomak da se okreće kao točak veš-mašine na centrifugi.

 

- Izvolite! Prijatno i dobar apetit.

 

Pogledam na svoj tanjir, a ono baš neki gadan sos. Pomislih uvalih se u gadan sos. Ušao sam garant u pogrešnu kafanu, verovatno u kineski restoran ili neki sličan, pa su mi doneli specijalitet za koga zaista treba imati stomak. Viknuh konobara odmah.

 

* Konobar!?! Molim vas.

- Izvolite. Šta nije u redu? - Konobari su mnogo ljubazni i jako odlučni ljudi, odmah prelaze na stvar.

* Rekli ste mi da je ovo specijalitet kuće, a pogledajte na šta ovo liči. Mislim, gospodine molim vas, tražio sam običnu čorbu a vi ste mi doneli ovaj sos. Od samog pogleda na njega mi se povraća, zamislite šta će biti sa mnom ako ovo budem pojeo.

- Za vas, dragi gospodine u ovom restoranu nema ništa drugo. To ste naručili i potpisali narudžbinu, dakle ne preostaje vam ništa nego da to pojedete.

Srknuh malo od sosa, čisto da probam. Mislim, stvari uvek nisi onakve kakve izgledaju, u stvari, stvari gotovo nikad nisu onakve kako izgledaju. Muljam po ustima, zagrizem lepo parče hleba, i nastavim da muljam, i muljam... Ma nema šanse. Ne ide i to ti je.

* Konobar, molim vas, dajte mi bilo šta drugo, dajte mi nešto obično.

- Pa hteli ste nešto specijalno, specijalitet. I šta da radim sa tim što ste naručili. To je tek čorba, a gde je glavno jelo, a dezert? Šta da radim sa svime time? To jelo je neko tamo, specijalno za vas, svojim rukama spremio. Taj neko kuvao i pekao se pored šporeta da bi ti sada tu gnjavio i davio kako ti ne odgovara. Samo da znate u ovom se restoranu hrana ne baca, jer je to veliki greh. Dakle dobili ste što ste tražili, sad se snalazite kako znate i umete. Ionako je to vaš lični i specijalni sos. I nemojte tu da mi dangubite, ima još ljudi koji bi hteli da jedu. Zahvali mi se na kraju.

Veštim pokretom, ko vidra mi se izmigoljio između stolova i nestao. Te ostadoh sam za svojim stolom i sa sosom. Pogledah prema vratima a gromada od čoveka što stoji na vratima prekrštenih ruku me samo pogleda pogledom od koga ti je sve jasno. Podbočih se na laktove i zagledah se u sos. Konobar u protrčavanju pored mene samo me prezrivo pogleda i dobaci da džaba gubim vreme. Sinu mi ideja, da sos prospem, ili još bolje, da ga sunem u džep pa da trknem do WC. Pogledom potražih vrata za WC i obradovah se sam sebi kako sam domišljat. Međutim! Iznad vrata je krupnim i masnim slovima pisalo. BACANJE HRANE KAO I PROSIPANJE JE VELIKI GREH I STROGO JE KAŽNJIVO. Na sve su mislili. Pitam se kakva je kazna. Gledajući gromadu od čoveka na vratima pretpostavljam da kazna nije mala. Uzeh kašiku i još jednom probah sos. Kukukuuuuu..... Koliko je gadan ne mogu da vam opišem. Okrenuh se uokolo i pažljivije osmotrih ljude oko sebe. Primećujem da i na drugim stolovima ima ljudi koji se mršte na svoju hranu, a ima i onih koji sa oduševljenjem i hlapljivošću jedu svoj obrok. Dva stola od mene sedela je jedna crnka, nalakćena na sto kao i ja, sa izgubljenim pogledom u hrani. Tačno se videlo da je i ona tražila nešto specijalno ali joj se ni malo nije svidelo to što je dobila. Slučajno me je pogledala, brzim pogledom. Pa se opet nadvila nad svoju čorbu. Prosiktah jako tiho, ono "psst". Nije me čula, pa sam ponovio nekoliko puta. Najzad je podigla pogled. Mahnuh joj da pređe za moj sto.

Uzela je supu i dodala mi, a onda brzim pokretom pokupila i ostatak pribora. Najzad je sela za sto pa smo se upoznali. Upitah je kakav je ovo restoran i kakva su ovo pravila. Stidljivo zapitah, da li zna kakva je kazna. Reče mi da je ovo jedan jako čudan restoran i da svaki čovek bar jednom mora da jede ovde. A za kaznu mi reče da je bolje da ne pitam. Videla je jednog kažnjenog i to nije bio nimalo lep prizor.

* Šta ćemo da radimo sa ovim?

+ Ne znam. Na kraju ćemo morati pojesti, inače...

* Ja ne mogu, nema šanse.

+ Ni ja. Šta si dobio uopšte?

* Ne znam, neki sos, a naručio sam čorbu. Šta ti imaš?

+ Neku bezveznu čorbu. Mogu da probam tvoj sos.

* Hajde.

+ Mmmmm... ovo i nije tako loše. Mogla bi da pojedem.

* Slobodno, prijatno. Da probam i ja tu čorbu, možda će mi odgovorati pa se možemo menjati.

+ OK.

Svidela mi se čorba pa sam je pojeo čas posla. Kao i ona sos.

Taman što smo pojeli, konobar je već hitao sa glavim jelom, odnoseći prazne tanjire.

- Vidite da nije bilo teško. I da je lepo, samo kad se odvažite da pojedete.

Ok, konobaru, mislim se u sebi, nisam ti zaboravio da si moju narudžbinu odneo njoj a njenu meni. Dok sam ja razmišljao na sto je stigla neka čudna životinja ili biljka, nisam siguran baš, ali se još uvek pušila. Verovatno tek izvađena iz rerne. Stavio je tanjir meni i njoj, poređao viljuške i noževe i dodao salatu. Opet, jako vešto se okrenuo i nestao.

Pogledao sam u crnku i upitao je ima li ideju šta je ovo?

+ Ne znam, zaista. Ali lepo miriše.

* Da. Prijatan je miris, ko zna kakav je ukus. Garant nam je opet nešto podmetnuo.

.....

Nastavili smo da pričamo i pomalo grickali od nepoznatog jela da nismo ni primetili kad smo ga pojeli ni kakvog je ukusa bilo.

Stigao je desert u velikoj čaši i samo jedna kašičica u njemu. Ja sam hranio nju a ona mene pa smo i desert čas posla smazali.

Na kraju je došao konobar sa ogromnim papirom. Račun!

Sve je zaračunao, čak i gledanje u pravcu vrata i WC, prelaženje za drugi sto, odugovlačenje, namerno ometanje konobara u svom radu... Katastrofa. Račun je bio smotan kao rolna toalet papira.

* Hajde mi reci šta je na kraju ovog računa da ne odmotavam do karaj.

- Račun je da se gleda. Sve smo pažljivo zaračunali i treba sve da vidiš. Možda nam se potkrala greška.

* Verujem vam, samo kažite konačan zbir.

- Konačan zbir je da ste nam vas dvoje dužni 73.49 satu rada u našoj kuhinji. A može i kao čistač ili čistačica. Birajte, metla ili varjača.

* Kako to mislite? Imam novac i mogu valjda da platim novcem?!

- U ovom restoranu novac je bezvredan i nije dobar čak ni kao WC papir. Dakle, kad ste raspoloženi da odradite svoje.

* Doći ćemo neki drugi dan. Sad bi da malo odmorimo, taman što smo se upoznali i lepo ručali.

- Znao sam. Svi tako kažu. Ali ne može posle nego odmah.

Uhvati nas za ruke i odvuče u kuhinju. Ma svejedno, rekoh sebi, upozano sam finu devojku i počinje opasno da mi se sviđa, pa ćemo čas posla odraditi posao.

Na centru kuhinje je sedeo jedan mnogo velik i debeo čovek. Naređivao je šta ko treba da radi. Kad smo smo se našli ispred njega crnka se malo privila uz mene uplašiviši se ogromnog čoveka. A meni je bilo drago. Krupnim i teškim glasom je rekao. Vas dvoje u 5f i spremite tortu. I naglo se okrenuo od nas naređujući dalje.

Potražio sam pogledom 5f i video ga na jednim od vrata.

Ušli smo unutra i krenuli da spremamo tortu.

Da vam ne opisujem, zamislite, brašno, vodu, ruke, moje, njene, smeh... Mesi, mesi... I eto je torta. I to ona najlepša torta ikad napravljena, koja ima najbolji od svih sastojaka, ljubav. Jer je umešena sa ljubavlju.

Želim vam da je probate!

PRIJATNO!!!

 

Image and video hosting by TinyPic

Ja znam. Sve što ti želiš. Sve što radiš. Sve kuda ideš. Sve koje znaš. Ja znam san koji sanjaš stalno. Ja znam reč koju želiš da čuješ. Ja znam tvoj najdublje sakriven strah. Ja znam sve. Sve što je napisano na tvom licu. Sve što je zabeleženo u tvojim očima. Kao prozorima. Sećanja. Strahovi. Romanse.

Ja znam misli. Misli koje te posećuju. Misli koje pozivaju na odgovornost. Savest. Ustajale misli. Kao kakva žabokrečina. Koliko vremana treba da se nova ideja primi. Da poraste. Možda je potrebna kiša. Da drveće poraste. Kiša koja se sliva niz moje lice. Telo. Voda. Kapljice koje kuže. Miluju. Golicaju. Kako je dobra. Čista. Prolazne misli. Kao letnji pljusak. Tu su samo nekoliko minuta. Kad prođu. Ostaje tako svež vazduh. Više ništa nije važno sem disanja. Uzdaha. Izdaha.

Ja znam osećaje. Osećaji što pucketaju od elektriciteta. Što se zavlače u svaki deo tela. Osećaji koji čine da celo telo gori. Od njih se osecaš tako živa. Zarad njih se borim. Zarad njih, gledam svoja posla.

Misliš. To je karakter. Smešna iluzija. Već vidim kako glavni madionicar prikazuje da nisi tamo gde svi očekuju. Već vidim kako te izvlaci iz šešira. Već ga vidim kako te drži za uši. Svi oduševljeno plješcu.

Jedino zecu nije jasno zašto.

Sanjaš. Strahuješ. Misliš. Osećaš. Plačeš. Znaš.

Umireš.

* * * * *

VERA

kome verovati

licemerju koje se ulizuje duši

lopovu koji krade tude perje i njime se kiti

senkama koje uzbuduju maštu

grabežljivcima koji bi da na ruševinama tebe

izgrade spomenik svog trijumfa

kome verovati

osecajima
mislima
rečima
delima...
rukama
jeziku
očima
srcu...
kome?
* * * * *

Image and video hosting by TinyPic

Hapy end ne može da izostane!? Negde postoji pristojan, dobar i pametan dečko koji će biti savršen, i prići će ti i reći ti čudesne reči samo jednim pogledom. Ući ce u tvoj život kao Donžuan a pokazaće se da je Bond. Romantičar snažniji od stene, brži od lokomotive, u stanju je da preskoči visoku zgradu... I otići će. Kao svaki heroj, što mora da ode. Otići će u tvoj svet mašte. Tamo gde on najbolje živi. A ti ćeš kao svaka heroina ostati sama i uplakana. Vetar je tu da briše suze. Provalija je tu da te pozove. Ali bićeš čvrsta, i odlučna, znajući da si volela. Priklonićeš se prvom frajeru koji te pozove i ostati sa njim. A kad dođe vreme, i nikad zaboravljeni, kaže, oprosti mi. Oprostićeš mu...

Zar to ne bi neki film?... Ili knjiga?... Životna priča?... Ludost?... Ma ne! Kao da sam čuo tu priču. Gde neko šeta unaokolo po srcima kao po smeću. Obrisao sam lice. Da nisam možda ja taj?! Onaj koji veruje... Ko je to zaključao ljudima srca? Ko je oteo dobru volju? Kako to da je nema na pijaci? Koliko bi bilo dugo cenkanje za gram nade? Sve se dalo u bescenje...

Meškoljiš se u mojim rukama. Dobro si me naučila gde su ti slabe tačke. Mazim kosu tvoju... Ležiš na mojim grudima i čuješ moje otkucaje srca, disanje. Hoćeš li moći preživeti uzdah, koji se otme iz mojih grudi, znajući da nije tebi namenjen???

Zadržacu reči. Poslušaću savet pesnika. Ćuti ne govori. Pusti misli da ponosno teku. Pusti da bar jednom ostetimo kako smo u pravu...

Zašto mi deda reče? ''Sine, nikad ne biraj riđokosu, takve donose samo bol. Takve nikad nisu tu.''

* * * * *

DUBOKO U OČIMA

pogledaj u moje oči

i reci mi šta vidiš u mojoj duši

svaki put kad pogledam u ogledalo vidim tebe

pa kaži mi gde si

kako da dođem do tebe...

zalud kitim dušu svoju

zalud se nameštam za govor

ostavi kući svoju nagizdanu lepotu

i donesi mi buket bola

sveže ubranog iz tvog srca

e da bi zanao da nije zalud

* * * * *

Image and video hosting by TinyPic