PUSTOŠ

 

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

skoro kao nirvana, stanje totalnog ništavila

neću ni o čemu da mislim, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram nemu tišinu, nežno šaputanje poznatog glasa

 

oduvek sam živeo u tebi, i bio tvoje oko, uho, ili nos,

desnica čvrsta, ili pak mali prst na nozi

oduvek sam bio deo tebe, kao gnojna rana

ili vrela krv što kola tvojim venama

 

nekako sam uspeo da se distanciram od sveg tog užasa

nekako sam negde naučio sve moguće tehnike samoobrane

i više mi niko ne može prići ni na puškomet

i više mi niko ne prilazi ni na rukovanje

 

doživeo sam bajku na pozornici vremenašnih glumaca

beskrajno skrivanje pred lepotom što budi život

izbegavao radost, osećao se kriv zbog najmanjeg zrna zadovoljstva

govorila si, ceo svet se muči a ti bi da budeš srećan

 

u pravilnim razmacima čuli su se bešumni udarci u zid

još par otkucaja i sve će zamuknuti, tišina će me prekriti

neću da mislim ni o čemu, sklapam oči iznad svog tela

i posmatram tvoje grudi, nemo strujanje vazduha pulsira

 

NEOBAVEZNA PRIČA

 

u mraku se čuo zvuk cigarete

krckanje konzerve

odbijanje tišine od zidova mog bića

hiljade bešumnih mehanizmima samoobrane

levitiranje nečujnih poljubaca

matematički precizne formule nemoći

jutro zatvoreno u prozor večnosti

 

neobavezno ćaskanje sa samim sobom

 

krici iz unutrašnjosti

miris paljevine i dim koji se vuče predelom

pogled u sveopšti haos lutajućih atoma

milionti pokušaj potrage za univerzalnim zakonom

puslirajući organizam, talasi, linije, tačke, eksplozije, implozije...

ljuske oslobođene volje, plodovi želje

oči naviknute na vizije ne vide stvarnost

 

neobavezno ispitivanje uzroka i posledice

 

navlačim još jedno zaštitno odelo preko svega

zaštićen medved pred zimski san

negde u snu videću sve što sam ikad želeo videti i doživeti

ali sada je sada, garež na mom licu

pucketanje elektricititeta, varnice na njenim usnama

negde ispod kapljica vode na njenoj koži u središtnu njenog tela

leže uspavani potresi i buka svih nedoživljenih orgazama

 

neobavezni prelazak ljubavi u bolnu strepnju

 

kao pupčanom vrpcom vezan sam za neviđenu unutrašnjost iza njenih očiju

brzi prelasci iz jednog u drugo agregatno stanje emocija

pretrčavanje preko linija napada i odbrane

i kolona suza od meda, od krvi, od vina

nagli trzaji stvarnosti ubrzgavali su dodatnu energiju

žaoke bola i grimanse na njenom licu

vidim te ljubljena kako trebiš sa svog srca naslage besa

 

neobavezno sklanjanje u zaklon mog zagrljaja

LUKA

(mesto koje na sve moguće načine pokušavate pronaći)

 

usidrene lokve krvavih pokušaja

ogledalo stvarnosti na pločniku istorije

stracni iz knjiga

spodobe bez trunke ideje

mašinerija usijana od poltriranja

razum se topi kao vodene boje na kiši

istina spira stvrdnute masnoće na ivicama

konfederacija gluposti

moj dosije predat je kao karta u jednom pravcu

zlokobni otpravnik vozova mi je otpozdravio

blago mi namignuvši

gotovo da mi se poklonio

srećan put

ovakva prilika se ne propušta

šansa za patnju

...

ja sam niko

ničeg nema u mojim rukma sem pepela prošlosti

ne gledaj me tako

tresem se u groznici, zgrčen i go

pred tvojim nogama

skidam maske

polažem lice svoje na pod

 

oprosti mi

princezo moja

oprosti mi...

 

skidam kapu - naklon

žaoke savesti

DEO KOJI NEDOSTAJE

 

deo lica mi se osuo

mesto osmeha sada je samo praznina

kao kakva ukleta pećina

mesto tvrde magme u mojim očima

samo gusta i lepljiva magla

i slepljene misli na štakama

jedva hodaju pod pritiskom stvarnosti

 

nekoliko ideja svetlelo je u mraku

 

brisani prostor

na stranicama istorije

otvara vidik neprijateljima

 

moje telo se trese u grču

istančana čula su tražila odgovor

deo koji nedostaje

dobri momci - loši momci

vidljivi znaci traume

u zavetrini maske na licu

dvoličan putokaz na drumu

 

nekoliko ideja svetlelo je u mraku

 

negde na kraju jave

na samom početku sna

generalne probe smrti

ALIBI

 

ja imam svoj klimavi alibi

priču o raspadnutim atomima države

njihov smrad i radijacuju

kao dokaze svud uokolo

nekoliko ožiljaka večnosti za svedočanstvo

izbrazdane misli kao polje u proleće

pripreme za seme radosti

 

nekoliko sakrivenih mirisa

hladan krevet, uzbuđenje tišine, trajni ostatci sna

ne razumeš oblake

kako ćeš shvatiti konačnost vremena

videti boje nepokolobeljivog povečerja

žrtve sopstvene dezorjentisanosti

uzaludni pokušaji tuge

 

na obroncima vremena

sreća traži svoje ranjene sinove i kćeri

ODRON

 

igrao sam kao mečka

na užarenom plehu

premeštajući se sa bola na bol

cerekao se kao lud

cedeći rukama sopstvene strahote

kidajući komade mesa

grickajući živce

 

britak bič reči

sručio se na moje obraze

deo lica mi se odronio

 

kao mačka oprezno sam hodao

preko tremova filozofije

gledajući sopstveni ambis psihologije

miris truleži svog tela

graju misli koje bi da me povedu

svaka

ponaosob

 

stroga pravila igre

sručila su se na moje srce

deo srca mi se odronio

 

užasna veštačka tvorevina

ne moja sigurno

spremno je čekala svaku moju novu želju

uvek sa novom spravom za mučenje

uvek sa novim lancima za vezanje

samo gord se može naći uvređen

samo dobar naći će izlaz

 

paranoična želja za savršenstvom

sručila se na moju glavu

deo se odronio

 

PLES I ISTINA

 

 

razbarušene misli i snovi moje drage

kao njena kosa

lenjo su ležali na rubu kreveta

kao na rubu vremena

duboko u njenim zatvorenim očima

ležala su sva moja nadanja

kao pecaroša koji gleda svoj plovak

da, mogao sam da zamenim uloge

u procepu intuicija

 

bezbedno, rekla mi je, ne brini, bezbedni smo

kao dva mala krina u ogromnom polju cveća

ne boj se, svi će pre ubrati oružje do jedan cvet

a pogledaj, kako sam, za tebe, procvetala

 

pogledao sam u vrata

izašla je u predvorje istine

otkrila je sve svoje karte

pokretima tela kao pokretima pantomimičara

otplesala mi je istinu do tančina

skinula je svoje košulje od stida

uzela moje oči i pomazila se njima

moju bol previla na svoje rane

moju čašu gorčine naiskap ispila

 

pokreti, rekla mi je, nebrini, pokreći se

kao dva mala goluba na krovu sveta

ne boj se, svi će pre jesti zemlju no leteti

a pogledaj, kako sam, za tebe, raširila svoja krila

 

SLOBODNA BAJKA

(iliti bajka o slobodi)

 

nekoliko bisera prelomilo se na pola

odsjaj očiju, užarenih od greha

mamurne svesti, patrole savesti

stanje rata - bolesti naroda

obe polovine, težile su svom jedinstvu

kao ptice svome jatu, vrapci i laste

 

Ko te naučio tome, šta je dobro a šta loše?

Priroda nije sigurno.

 

preko ramena prebačen ranac pun poklona

negde sam sačuvao mali kutak mira

za tebe

kipovi slobode raširili su svoja jedra

pokrenuli divovske noge

izgazili decu cveća

 

Slobodna si. Kažem ti?

Od čega - za šta.

 

zastave su marširale ulicama

znamenja sa vašara prošlosti

mnogi su se okliznuli na nezgodnom mestu

ova strmina progutala je više života

nego jedna postarija dama pljuvačke

bol je bio jači od vremena

 

Nismo Vas zaboravili! Uvek Vas se sećamo?

Kad god nam to zatreba.

 

Bog je rekao svoje, ende, bez objašnjenja

ili su tu ili si nigde, u nizvodnosti događaja

neumerenost, možda  je tako zbog sveg tog očaja, ili potrebe

smrt je ipak misterija, naterala je sve da zaćute

puno je groblje surovih i mudrih glava

samo se nekolicina smeškala smrti, voleći je

 

Da li napredujemo ili nazadujemo? Civilizacija?

Negde na rubu vremena.

 

borićemo se do kraja, uživati u sebi, narcisi

vreme se skuplja kao creva vatrogasaca

spakovan u ormar ploviš naglvačke u zemlju

ende

posle se desio pljusak, ili pljesak, nisam siguran

neko je zaustio nešto da kaže

 

Tišina ga je preduhitrila?

Jezici će zamuknuti, proroštva prestati, znanje isčeznuti.

 

vratićemo se opet istom

prebrajati mrtve, upirati prstom, tražiti krivce

suditi nevinima

zalihe smeća polako zauzimlju deo po deo naše teritorije

i tuđe također

niko nije pošteđen raspadnutih atoma

 

Šta kažete na to rodoljubi?

Spalićemo te.

 

gori od pogani zavukli su svoje ruke duboko

u boje iluzije i prefarbali stvarnost

ponuda stoji, ili - ili, nema uzmicanja

na kraju krajeva samo je smrt izvesna budućnost

ostalo se pretvara u pečurke

krajnosti

 

Oprao si ruke posle nužde?

Da, ustao sam sa WC-šolje morala.

 

 

OBIČAJI

 

(objašnjenje reči "OBIČAJ"

 

svake jeseni komšija pažljivo sakuplja lišće

na gomilu

i spaljuje ga u potpunosti

taj miris kroz nekoliko godina postaće

nostalgičan

 

ps. nevešto i po sećanju preveden Jim Morisnon

ali shvatate ponetu običaja kao preteče nostalgije

znaš ono kad si bio mlađi i lepši, a sad si samo "i")

 

----------------------------------------------------------------------------------------------

 

UVOD U ANATOMIJU OBIČAJA

 

zadatak vredan pažnje

otkriti izlaz iz kaveza sopstvene gluposti

izlaz sa deponije sopstvenih grešaka

između kojih jedva da postoji uzak procep za stvarnost

naslonjen na štake filozofije - karakterna osobina

slušam neumesne šale lutajućih psihopata - rušioca mira

nekoliko dobronamernih saveta odbilo se o zid u ušima

suton ideologija nestaje u mraku budućnosti

ogromna groblja nekadašnjih snova

par spomenika ili ordena na reverima svesti

esencija osećanja

jedino bol je postao neumoljivi pratioc

između srušenih kula boljeg života

između tragova nedovršenih ekspedicija

između planova za rat

paradoksi kao način kontrole revolucija

kružni tokovi svesti usijani od individualnosti

 

odvojio sam par sitnica za tebe

Milice

dok ja pijem sa izvora suštine

ti

jednostavno i sa čuđenjem

ne bez razloga

živiš

 

RUKOHVAT

[deo za koji se najčešće-uvek držite rukama, ma šta da radite i ma kuda da idete]

 

 

Ugurao sam osmeh u čašu.

Eto ti! Ispi ga do dna.

Zatim sam stavio dva mala oka na dno čaše.

I rekoh: ovaj put dno će gledati tebe.

 

Na rukama narokvice od suza.

Oko vrata niske uzdaha.

Po telu bobuljice od pogleda.

Koža od gladi i žeđi. Znanje!

 

Rumenilo od stida.

Neko te je odao?

Tvoj pogled? Ili dželatov?!

Dugo ste razgovarali pre linča.

 

Iz glave je iscurela poslednja misao.

I ledeno hladan pogled zaustavio se negde.

NN tačka na horizontu.

Pomilovano srce. Nežno. Najnežnije.

 

Hteo sam da zaustim nešto.

Tišina me je preduhitrila.

 

Ljuske sveže oslobođene svesti.

Kritičari sa predumišljajem.

Kamuflirane filozofije.

Ležale su uokolo. Pobeđene.

 

Neverne Tome.

Neumorni Sizifi.

Nerazumni Don Kihoti.

Ne razumeš??? Razumećeš! O da, i to kako!!!

 

Unutar vrtloga od reči.

Kao mali komadići prašine.

Leteli su komadi iskidanih slova.

Iz nekoliko različitih rečnika.

 

Zelja za samouništenjem rastala je kao,

testo.

Pečena.

Zagorele ideje na trpezi civilizacije.

 

Ponudio sam joj čašu još jednom.

Odbila je. Večita divljakuša.

«Prethodni   1 2 3 ... 19 20 21 22 23 24 25  Sledeći»