Misli mi najbolje rade oko 2-3 ujutro. Tad mi se čini da sve znam! Tad mi se čini da sve ima smisla.
Ali, oko 2-3 ujutro, u stvari, stvar je u percepciji.
Recimo...
Mogu sebi da objasnim kako su ljudi u Africi gladni i žedni, da napravim neki skromni plan od 20 dinara za gladne u Africi. Mala donacija od mene, a ne moram ni da ustajem iz kreveta, SMS donacija. Gotovo da se osećam kao da sam uradio nešto dobro.
ILI!!!
Mogu isto tako da kažem sebi kako Afrika nije gladna i žedna, niti je bolesna već samo služi za primer ostalim nacijama. Nekad, davnije malo, gladni i žedni su sedeli ispred zidina bogatih tvrđava, glave kriminalaca stajale su na kopljima ispred kapija. Danas je to glava celog jednog kontinenta stoji na koplju ipred kapija bogatih zemalja i uteruje strah u kosti ljudima bogatih zemalja unutar njihovih zidina. Šta bi moglo da se desi ako i pomisle da... znate već!
ILI!!!
Mogao bih da objasnim sebi da Afrika nije gladna jer nema šta da jede. Naprotiv, ima zemalja gde je gojaznost problem. Ali su ljudi izgleda sebični, dupe ko dupe uvek zabrinuto za svoj izgled.
ILI!!!
Mogao bih, recimo da kažem sebi, da ljudi u Africi prosto tako žive. Tako su navikli stotinama godina. Šta će nekom afrikancu zgrada od sto spratova kad ima čitavu savanu, pustinju, džungulu... Ionako, gladni su samo oni što zapravo rade... u rudnicima; dijamanta, zlata, srebra...
ILI!!!
Mogao bih isto tako da utvrdim da su zemalje Afrike bile nekadašnje kolonije iz kojih je odneseno sve što se odneti moglo. Naprosto su opljačkani, nije ni čudo što su siromašni. Evropski pljačkaši, u kojima je prednjačila, a prednjači i danas Engleska, odneli su sve što se moglo odneti. I da su imali više vremena odneli bi i pesak iz Sahare, snašli bi se već kome bi ga prodali. Ovako, danas se moraju zadovoljiti samo zelenaškim statusom. Afrika im je dužna milijarde milijardi čvrste šušteće monete na ime pozajmica i kredita za hranu...
ILI!!!
Mogao bih ja i da batalim Afriku. (Brat bratu imam prečih problema.) Jer mi se nekako čini, naročito oko 2-3 ujutro da i sam služim za primer narodima G7. Nekako ne mogu da se otrgnem osećaju da i ja čekam nečije SMS dobročinstvo. Nekako imam gadan osećaj da me ljudi iz bogatih zemalja gledaju sažaljivo i sa strahopošovanjem svojim vladama što im nije priredila ono što je nama priređeno. Već ih vidim, dok preživaju neki bigmek ili pizzu, kako sa strahom i zebnjom gledaju u mali televizorčić prestravljeni da bih nekako mogao da iskočim iz TV-a i otmem im zalogaj iz dupeta.
A onda se utešim... Pa možda smo mi navikli na ovakav život. Već ko zna koliko godina, pa su se izvesne navike stekle. Evo i vlada obećava još stranih zlatnih rudnika poput Telenora, US Stil-a, Fijata... Suvo zlato ima da kopamo u svim tim rudnicima, dijamante i srebro...

ILI!!!
Mogao bih naposto da ugasim kompjuter, okrenem se na stranu i prespavam vek. Valjda sa druge strane ima nečeg dobrog...

Sve što znam ima neki loš zadah. Kao da duva promaja sa mesta gde se sve ove gadosti slivaju i talože već milenijumima.
Otvori mi prozor, molim te, samo roletnu ka tvojim očima.


Iznad moje glave ribareva mreža. Otrovno paukovo gnezdo. A vidi šta ja radim? Učim te istinskoj ljubavi!?! Kakva drskost?!
Na kolenima ti predajem sve ključeve.

Zamisli ogromnu dvoranu toliko veliku da joj kraj jedva nazireš. Zamisli stubove njene bele kako ponosno stoje i zidove na kojim nema ništa. Sve sam izbacio napolje, sekire i eksere. Samo ja sam tu, sa velikom svećom u rukama čekam tvoje useljenje. Ne brini se, pomoćiću ti da se udobno smestiš gde god želiš. I vrt ću da ti napravim, viseći. Veliki švedski sto, za sve goste.


Nedostaje mi takva reč. Pesma kao ubod pčele. Znaš. Drhtaj. Onako svež. Da se ne bojim jutra. Zažmuri i progledaj me kroz prste kao kroz lepezu, značajno...
Tvoj sam zanavek.

Suviše sam kontaminiran raznim pričama i knjigama, suludim putokazima. Crvotočinama reči. Oprao sam lice i oribao pod. Pokucaj na moja vrata. Moja sveća još uvek gori u mojim rukama i ni jedan vetar je neće ugasiti.

Zašto si me probudio, kad svi ostali spavaju?
 
 
Paradox apsurda...

Hteo sam da napišem nešto o paradoksima koje susrećem, ali se spisak oduži a to već nije to. Pa da ne bi navodio svašta daću samo par stvari koje su mi top.

Prva apsurdni paradoks je borba sa samim sobom?! "jedina bitka koju vodiš je bitka sa samim sobom". Kako bre? Ako pobediš u toj bitci ujedno ćeš i izgubiti, što je neizvodljivo da u isto vreme budeš pobednik i pobeđeni. Tražeći izlaz iz ovakve jurnjave za svojim repom mislim da je reč saradnja mnogo bolja stvar.

Drugi paradoks sa kojim se malo teže izborim tiče se vere. Pošto sam vernik, paradoksi sa kojim se ovde borim... uf! Poduži spisak... od same nevidljive borbe protiv nevidljivih sila sa nevidljivim sredstvima, pa do samih apsurdnih vernika. Ono što mene ponekad ume da namuči su ateisti. I to ne oni klasični ateisti tipa "nema Boga i tačka", takvi su mi najnaj, nađem zajedničku crtu ako smo iole ljudi, "ili/ili lav", ako ništa problem dabrova u istočnoj Gruziji uvek prođe kao dobra tema. Problem su mi ateisti koji me uče kako biti hrišćanin. Ovaj apsurd baš teško podnosim.

Treći paradoks koji je daleko veći od oba predhodna su slobodne muško-ženske veze. Tipa, devojka i dečko, čak, muž i žena su u vezi ali zadržavaju svoju slobodu pa se tako i ponašaju. Ako si u vezi, znači da si vezan sa nekim i tu sloboda pojedinca, valjda, prestaje. Nisi sa džakom krompira nego sa živom osobom.

Eto, tri neka sa kojim se kako tako borim. Ako vi imate neki dodajte pa da vidimo šta ćemo?! Foot in mouth
 

Brzo sam se okupao u sopstvenom znoju, kao za vreme poplava pomolih se "...umi me i biću belji od snega...". Kreatura sa srebrnim čizmama i vrh brade, nalik na špic ili mamuze, kao loše minđuše stajala mi je za vratom. Treba da razgovaramo, znaš! Možemo li makar malo? Prebaci jednom taj odgovor, pa još jednom, dodaj malo neke lepote kao šal da savijaš oko vrata. I onda pogledaj me u oči. Istaknute obrve ne govore mnogo. Znači ništa, ne želiš da pomogneš, sam svoj majstor da budem. U se' i u svoje kljuse. Hajd polako konjiću.

Praznina jedna za drugom, pa još jedna praznina ona već od ranije, pa ništa... I tako redom, dan za danom. Srebrne čaše i kristali vode za utešnu nagradu.

Treba se potruditi za nagradu, znaš. Brzo, brzo, brzo. Rukama i nogama da grebeš. Trk, niz put do cilja. A na putu  krivina i to lakat krivina. Izgubih ravnotežu. Pljas! Zar baš mora?!

Sednem da odmorim i ručam. Mljac, mljac. Neukusna hrana, loš miris kao opanke da grizem, nema onog zadovoljstva sitosti. Precrevljujem se i uvijam hranu viljuškom kao špagete da gutam, mada nisu špageti. Kao da sam miš, i grickam kazaljke sata u suludom pokušaju da ga zaustavim. Ustanem polako, pa sednem iz početka, a početak daleko. Kako sad da se vratim na početak? Dobro, saberem se. Mrdni malo, levo-desno, još malo prostora za dupe, opet na startnu poziciju. Ovaj put sam iskusan, i kad stignem do krivine imam skriven plan i manevar. Put opasan i uopšte mi se ne ide, naročito ne iz početka. Umalo da odustanem i da iskipi sve u meni.

Pustim muziku za smiraj. Tonovi leže na krevetu. Nabrajanje, brblj, brblj neka nerazumljiva strana pesma... Ali dobar ritam. Onda se tonovi razigraju, rastegnu se u pesmu. Uspavanku. La, la, la, la...

Zaspah. Mrak. Mrkli mrak. Ništa, ni sna. Pisak pištaljke, kao čajnik, startna pozicija.

Opet. Pokušavam da napravim rekonstrukcija događaja od ranije, sećam se krivine i svega.

Samoubedim se, mogu ja to. Jeste, jeste, možeš ti to, samo hrabro! Stegnem kajiš još jednu rupu, uvučem stomak, savijem kolena. Ne može, čekaj malo, nešto će da pukne ovako. Suviše sam napet. Krc, krc! Eto ti sad! Vratim film. FFWD, RWD, SLOW... PLAY! Polako, još polakše. Stani! vrati, vrati, vrati... AHA!!! Tu je pukao film. Neostik, ima da drži bolje nego orginalni materijal. Čvršće je. Mnogo črvršće. Vidi kako sad drži, vodu, dok majstori ne odu. Sam svoj majstor. Jesam ga opravio svaka čast.

Proguram se kroz gužvu. Skočim, skočim, skočim, skočim, skočim ko neki skakutavi zec... Pa se okrenem, pogledam iza sebe. Ma da. Sad je to to. Sve je spremno za trku. Odmorim malo, zadovoljan. Lepo izvrnem se i legnem ispod plafona. A on beo. Onako kao da sija od sijalice. Umočim ga u maštu i da vidiš, ko filmsko platno da sam postavo. Ne verujem, ne, ne... Ne verujem ti više, ovaj put nećeš me prevariti opsenama i lažnim znakovima. Gledaj sam svoje slike sam jer si lažov i dosta mi je tvojih laži. Sad i ovde je kraj, i tačka! Nema više!

Baš sam odlučan, opet. Koristim priliku da, dok je zbunjen pretrčim stazu. Brzo, brzo, brzo... Rukama i nogama grabim, niz put. Evo je ista krivina... Samo ovaj put znam, ehe, šipak ti. Smejem se i prolazim već poznatu krivinu... Ha, ha, ha... Vidiš šta ti je iskustvo. Nova krivina, isto lakat, iskusan manevar... Sledeća krivina, pesak. Pljas! Sad već manevar kipi u meni, moraću opet iz početka. Dokle više tako?!

Dođe mi da opsujem, ozbiljno. Bacim sve i dignem ruke. Neka trči ko može, meni su ionako poderana kolena.

+ Koliko bre kirivina ima ovde?

- Pa to je bar lako, imaš samo dve krivine: levu i desnu... Ha ha ha ha ha ha...

+ HA-HA! jako smešno. Daću ja tebi smeh, (pljas)! Aha, mangupe, nije više tako smešno?!

- Ahahahahahahahahaha... Joj jeste... pogledaj svoje lice.

Pogledam lice, a ono crveno. Opet sam ošamario sebe u ogledalu.

 

Nekoliko korisnih saveta ukoliko se nadjete u latino sapunici!

Za muškarce:

1. Ako planiraš da nekome pobiješ čitavu porodicu i otmeš mu imanje, obrati paznju i na klinca koji se krije iza bureta. On će ti za 20 godina jebati kevu i oteće ti sve.

2. Ako si sredovečni prcač u stilu Željka Samardžića, trudi se da što manje prcaš. U slučaju da baš moraš, opali nekog baštovana, batlera ili šofera. Služavke nemoj jer je velika šansa da su bar 2-3 tvoje ćerke.

3 .Ako si bogat a nisi glavni lik, nemoj nikako da se ženiš. Žena će da te izjebe za pare, majku joj raspalu.

4. Ako si invalid, bole te, samo se vozikaj okolo. Prohodaćeš ti, naročito ako si studirao arhitekturu, a tvoj tadasnji cimer je sad uspešan doktor koji je slučajno specijalizovao te invaliditete. K'o da je znao.

5. Iako si enormno bogat, što češće idi na pijac. I to ne samo kad je sezona, kad god ti padne na pamet. Velike su šanse da ćeš naći ljubav svog života.

6. Ako imaš majku koja te svojim slepilom ucenjuje da ne oženiš devojku koju voliš, oteraj je u pičku materinu. Pretvara se 100%.

7. Ako si klinac, plači svaki dan i tvoja botoksirana baba će ti kupovati šta god 'oćeš.

8.Nemoj da siluješ ribe okolo. Završićeš u zatvoru, a onda ce tebe da prcaju.

9. Plači ponekad, valja se.

10. Nemoj da budeš neki namćor, niko te neće voleti. A to je u ovakavim serijama jako bitno. K'o što kažu: "Volite nekog i neka taj neko voli vas".

Za žene:

1. i zlatno - Čuvaj nevinost za brak! Ne daj nikome! To će ti otvoriti sva vrata. E sad, ako je u toj seriji i Fernando Colunga onda ne znam šta da ti kažem. Njemu ćeš dati kako god okreneš. On ne pita, on radi.

2. Nadji debelu drugaricu. Ako nadješ neku koja je dobra riba, ona se druži s tobom samo da bi ti otela dečka. Kalaštura jedna.

3.Ne veruj najboljem drugu. On redovno masturbira zamisljajući tebe u raznim pozama a 'vamo ti priča da je gej. Bagra.

4. Ako si zla, nemoj se džabe zaljubljivati u glavnog lika i pokušavati sve da ga osvojiš. Ispušićeš ga u svakom slučaju.. i to ne onako kako bi ti želela.

5. Nadji neku kućerinu i tu se zaposli. Prvo će baba da te zgotivi, a onda ćeš otkriti da je gazda tvoj davno izgubljeni otac. Tu malo cmizdri i kuliraj ga, kao nećeš ti pare, ovo-ono. Onda mu uzmi sve, tako mu i treba kad je prco okolo.

6. Ako si baba, umrećeš.

7. Kad ukradeš neke velike pare, nemoj bežati avionom jer ce se srušiti. U stvari, nemoj bežati uopšte, uhvatiće te kako god okreneš.

8. Kad god sumnjaš u nesto - pitaj Devicu od Gvadalupe. Preciznija je od Milana Tarota.

9. Ako ti je neko ostavio dete na pragu, obavezno ga odgaji i šlepaj se uz njega/nju. Zgrnućeš pare 100%.

10. Ako zaglaviš u zatvor, samo kuliraj. Nevina si. Kao što se kaze: "Pravda je spora ali dostižna"...

 * * * * *
U početku Gabrijela živi u štali, nema jednu nogu, gluva je, slepa, nepismena i siromašna. Nema za hranu pa mora da jede šljunak.

Posle 100 epizoda Gabrijela i vidi i čuje.

U 120-toj epizodi izraste joj noga.

U 150-toj epizodi postaje direktor banke.

U 250-toj epizodi dobija napad slepog creva, svi muskarci u seriji plaču.

U 300-toj epizodi saznaje da ima oca, brata, majku, očuha, jetrvu i svekrvu, i da su svi oni veoma bogati te je samim tim i ona bogata naslednica. Svi muskarci u seriji plaču.

U 312-toj epizodi saznaje da joj je otac sam sebi brat blizanac a da joj je majka umrla čim se rodila. Svi plaču, naročito se u tome ističu muški likovi.

Dve epizode kasnije banka koju vodi bankrotira, svi je mrze, ona plače, svi u seriji plaču. Plače i režiser i scenarista i koscenarista.

Ta epopeja traje cirka 20 epizoda.

U 340 epizodi vraća se do štale u kojoj se rodila i tamo joj gatara kaže da ce imati sreće u životu. Plače Gabrijela, plače gatara, plaču svi muskarci u seriji, plače moja baba koja prati tu seriju, plačem i ja jer je Gabrijelu konačno krenulo.

Na kraju, posle 500 epizoda proročanstvo se ispuni, moja baba počinje da prati drugu špansku seriju u kojoj, na početku, Lusinda živi u štali, nema jednu nogu, gluva je i slepa…
 
 
Brzo sam se okupao, "...umi me i biću belji od snega...". Srebrne čizme i vrh brade, nalik na špic ili mamuze, kao loše minđuše. Prebaci jednom, pa još jednom, kao šal da savija oko vrata. I onda oči. Istaknute obrve. Hajd polako konjiću.
Praznina, pa još jedna praznina, pa ništa... Srebrne čaše i kristali vode za nagradu.
Brzo, brzo, brzo. Rukama i nogama. Trk, niz put. Pa krivina i lakat. Pljas!
Sednem da ručam. Mljac, mljac. Neukusna hrana, loš miris. Uvijam viljuškom kao špagete da gutam. Kao miš, grickam kazaljke. Sednem iz početka, a početak daleko. Mrdni malo, levo-desno, još malo prostora za dupe. Iskusan manevar. Umalo da iskipi sve.
Tonovi leže na krevetu. Nabrajanje, brblj, brblj... Ritam. Onda se razigraju, rastegnu se u pesmu. Uspavanku. La, la, la, la...
Mrak. Mrkli mrak. Ništa. Pisak, kao čajnik.
Opet. Rekonstrukcija događaja.
Samoubeđnje. Jeste, jeste! Stegnem kajiš još jednu rupu. Ne može. Krc, krc! Vratim film. FFWD, RWD, SLOW... PLAY! Polako, još polakše. Stani! vrati, vrati, vrati... AHA!!! Tu je pukao film. Neostik, ima da drži bolje nego orginalni materijal. Čvršće je. Mnogo črvršće. Vidi kako sad drži, vodu, dok majstori ne odu. Sam svoj majstor. Jesam ga opravio svaka čast.
Proguram se kroz gužvu. Skočim, skočim, skočim, skočim, skočim... Pa se okrenem. Ma da. Sad je to. Izvrnem se i legnem ispod plafona. A on beo. Onako kao da sija od sijalice. Umočim ga u maštu i da vidiš, ko filmsko platno da sam postavo. Ne verujem, ne, ne... Ti si lažov i dosta mi je tvojih laži. Sad i ovde je kraj, i tačka! Nema više!
Baš sam odlučan. Opet. Brzo, brzo, brzo... Rukama i nogama, niz put. Pa krivina... ehe, šipak ti. Ha, ha, ha... Vidiš šta ti je iskustvo. Nova krivina, lakat, iskusan manevar... pesak. Pljas! Sad već manevar kipi.
Dođe mi da opsujem, ozbiljno. Koliko bre kirivina ima ovde? Pa to je bar lako, imaš samo dve krivine: levu i desnu... Ha ha ha ha ha ha... HA-HA! jako smešno.
Daću ja tebi smeh, pljas! Aha, mangupe, nije više tako smešno?!
Ahahahahahahahahaha... Joj jeste... pogledaj svoje lice. Crveno.

Spaljen predeo
zgarište
Nekad je tu bilo lice
Strah i strepnja
Povez ideala preko očiju
Strah me da ga skinem
Neće me
valjda
zbog toga
svrstati među očajnike
Sa utešnom nagradom
you can play with a mouse in green mile
(možeš da se igraš sa mišem u zelenoj milji)
Razočarala si hrast u meni
trebalo mu je sunce
a ti si isčupala sebe iz mojih grudi
Zalazak za kapak
Hoćeš li preživeti
da ti kažem sve ono o tebi
što te tako plaši svojom tišinom
Bubnjevi pred zaplet
Možda se i drugima dešava
mrtva priroda na stolu

Koliko je moj mir
nasilje nad tvojim nemirom?

 

7.
Bogdan uđe u kuću. Majka, čuvši ga da ulazi trgnu se iz sna i pogleda ga smešeći se. „Ju! Ja zaspala. Koliko je to sati?“ upita majka Bogdana. „Skoro će pola pet. Spavaj ti, neću ja još.“ reče Bogdan. „Šta ćeš da poneseš? Da ti spremim nešto za jelo.“ majka priđe i pomazi ga po kosi. Istovremeno kad je osetio majčinu ruku u kosi Bogdan ču i šmrcanje. Okrete se naglo i pogleda majku kojoj su već suze tekle. „Što sad plačeš?“ skoro ljutito reče Bogdan. „Ništa, ništa. To ja onako. Ništa, ništa...“ majka obrisa nos i okrete se stavljajući đezvu na plinsko špore. „Ajde, ajde. Nemoj da plačeš. Brzo ću ja nazad. Dok si rekao šta bi eto mene puškom uz brdo.“ Bogdan pokuša da je uteši.
Popili su kafu u neko vreme sedeli u tišini kad se začu automibil. Majka ustade i pogleda oko sebe kao da traži nešto. Bogdan uze jaknu i torbu. Krete napolje. Majka se i dalje okretala nešto traživši, ni sama ne znajući šta. Izađoše najzad napolje. „Hoćeš da popiješ kafu pre?“ majka nekako zbunjeno upita Branka. „Neću, žurimo. Neće nas voz čekati, kasnije ćemo kafenisati. Je li to sve?“ doda Branko gledajući u Bogdanovu torbu. Bogdan se zbuni „Jeste.“ „Dobro. Ajde upadajte.“ Branko uze torbu od Bogdana i ubaci je na zadnje sedište, gde sede i Sofija. Bogdan i Branko sedoše napred i kola kretoše nizbrdo prema mostu i železničkoj stanici.
Bogdan pomisli kako li će Branko primiti to kad sazna da mu je ćerka sa njim. Kako će uopšte i da mu kaže. Dok su prolazili pored škole Bogdan još jednom pogleda meste gde su se ljubili. I jako mu se ražali što mora da ide. Srce samo što mu nije izašlo na usta koliko je lupalo. Od svega po malo. Od straha i nepoznatog mesta, vojske, ljudi, komšija koje ostaju i najviše zbog Katarine. Najednom primeti kako ga nešto peče niz lice, brzo sagnu glavu i uhvati suzu.
„E pa momčino, neka ti je sa srećom!“ reče Branko i poljubi ga tri puta. U isti tren majka zaplače i Bogdan se okrete ka njoj da se pozdravi. Majka se prope na prste i zagrli ga jako. Bogdan oseti da je to to. Da u stvari ide ko zna kad će opet videti ove ljude, majku i Katarinu. Misleći na to Bogdan zaplaka i zagrli majku. Ubrzo se seti da je i Branko tu pa se povuče i krete brisati suze „Idi bre stara... Rasplaka i mene.“ Bogdan brzo uze torbu i pope se na stepenice vagona, ulete unutra. Nakon par minuta se pojavi na prozoru uobičajeno nasmejan. Voz se trznu i Bogdan mahnu majci i Branku. Oni uzvratiše mahanjem voz polako poče da se gubi u daljini. Bogdan baci još jedan pogled i vide dve siluete kako se vraćaju prema železničkoj stanici...
Na železničkoj stanici u Novom Mestu gde je Bogdan trebao da se javi na služenje vojnog roka nije bilo skoro nikog. Nekoliko ljudi izađe iz voza i brzo nestade negde u tami. Bogdan se nameštao, upasivao košulju, popravljao cipele... Ne bi li nekako odagnao nelagodu što ne zna ni gde je ni kuda sad treba da ide. Jutro je polako svanjivalo i Bogdan se najzad odvaži. Videvši svetla iz železničke uputi se tamo. Pokuca na vrata i uđe. „Izvinjavam se. Je l’ mogu nešto da vas pitam?“ obrati se Bogdan debelom otpravniku vozova koji je bio u nekom polusnu kako Bogdan proceni. „Pitaj!“ pogleda ga otpravnik. „Kako da odavde dođem do kasarne?“ upita Bogdan stidljivo. „Prođeš kroz železničku na onu stranu“ otpravnik pokaza rukom iza sebe „izađeš na ulicu i kreneš desno. Uzbrdo! I, ideš, ideš, ideš... Samo pravo, ne možeš je promašiti.“ „Hvala, hvala vam velika!“ „Ništa, ništa.“ Bogdan se razvedri, nasmeja se i izađe iz kancelarije. Otpravnik mu nije delovao kao neko ko bi pomogao bilo kome, a eto njemu je objasnio gde je kasarna i kako da dođe do nje. Bogdan prolete kroz železničku stanicu i izađe na veliku ulicu kako mu je otpravnik i rekao. Okrete se desno i vide da se ne vidi gde ulica završava, okrete se na drugu stranu i vide isto. Ulica je bila duža nego što je mogao i predpostaviti. Okrete se i krete uzbrdo. Produživši korak uskoro stiže do velike kapije iznad koje je pisalo naziv kasarne. Zamisli se šta da pita čoveka koji je sedeo u prijavnici „Dobaro jutro.“ „Dobaro jutro“ odgovori dremljiv glas. „Imam poziv da bi trebao ovde da se javim.“ Bogdan isčupa papir iz košulje i dade portiru. Portir nezainteresovano pogleda i reče mu „Prva zgrada koju vidiš. Treći sprat.“ „Hvala!“ Bogdan se zahvali i prođe pored prijavnice nastavljajući putem prema zgradi. Pope se hitro na treći sprat i ugleda vojnika koji je sedeo na holu. Vojnik ga pogleda i Bogdan mu pruži papir. „Sačekaj tu. Sad će kapetan da se vrati, otišao je da se obrije.“ Bogdan se polako okrete i pogleda malo bolje mesto gde se nalazi. Ogroman hodnik se pružao čitavom dužinom zgrade. beli zidovi i skoro nevidljiva bela vrata izdvajali su se od mermernog poda koji se sijao kao pleh dok je nov. Na kraju hodnika se otvoriše vrata i izađoše nekoliko vojnika sa priborom i peškirima. Prođoše pored Bogdana i dobaciše vojniku koji je sedeo na holu „Gušter, a?“ Vojnik ništa ne odgovori i vojnici samo prođoše pored Bogdana. Ču se neko komešanje iza vrata gde su ušli vojnici i uskoro dugim koracima izađe visok crn čovek u majici na tregere i pantalonama, nezgrapno vukući papuče na nogama. Prilazeći vojniku na holu ovaj ustade i pozdravi ga. „Sedi, sedi Marijanoviću. Nemoj da mi skačeš tu kao zec, uplašićeš me ovako rano.“ okrete se ka Bogdanu i nastavi „A ti momak? Odakle si ti?“ Bogdan se zbuni, treba li da ga pozdravi, da pruži ruku, da da papir, da kaže... nekako gotovo da promuca „Iz Sela, to je jedno mesto pored Grada.“ „Hm... lepo, lepo. Kad si stigao?“ „Malo pre.“ „Ja sam inače kapetan Dujaković.“ reče kapetan i pruži ruku „Bogdan.“ odgovori Bogdan već sigurniji u sebe. „Marijanoviću, odvedi ga do sapvaone i reci Radošu i Goranu da mi se jave.“ Vojnik skoči sa svog mesta i skoro se prodra „Razumem kapetane.“ Kapetan otpozdravi i u dva koraka nestade u kancelariji iza vojnika. „Hajde sa mnom!“ pozva vojnik Bogdana. Bogdan uze torbu i krete za njim. Prođoše ceo hodnik i na kraju vojnik otvori vrata i uđe u spavaonu. Bogdan uđe za njim osetivši opasan smrad nogu i veliku zagušljivost. Bogdan ugleda prostoriju veličine školske sale. Sa jede i druge strane su bili metalni kreveti sa kojih su visile razne stvari i na kojima je spavalo nekoliko ljudi. „Radoše, Radoše...“ drmao je vojnik nekog na jedom od kreveta. Ovaj poluotvori oči i pogleda u vojnika pa u Bogdana. „Ajde, traži te kapetan da se javite ti i Goran.“ Vojnik ustade i pređe preko puta gurnuvši drugog vojnika koji je spavao. „Gorane.“ pozva ga vojnik i čovek na krevetu se hitro okrete kao da ga neko bocnu iglom. Pogleda kroz dremljive oči „Ajde, traži vas kapetan da mu se javite.“ Goran se istom brzinom vrati na mesto kako je spavao. „Sad ću.“ Vojnik se okrete i krete zajedno sa Bogdanom napolje. Dok su izlazili napolje Goran se prodra „Joj Milojka!“ iz sveg glasa. Sa drugog kraja spavaone se samo čulo „Šta se dereš konju! Napolje pa rži!“ „Joooooj.“ još jedom se prodra Goran, a Bogdan i vojnik su već ulazili u spavaonu preko puta. Vojnik se nasmeši, smejući se Goranu i njegovom deranju i reče Bogdanu „Evo ti spavaone.“ Bogdan uđe i ugleda prostoriju iste veličine sa istim krevetima s jednom razlikom da ovde nije bilo nikog. Bogdan ču korake iza sebe i okrete se. Vojnik je već dugim koracima prelazio hodnik do mesta gde je sedeo.
Bogdan uđe unutra i setivši se smrada iz predhodne spavaone uputi se prema petom krevetu sa leve strane, na kojoj su bili i prozori. Pored kreveta je stajala plavi metalni ormarčić, i na njemu još jedan. Bogdan spusti torbu i sede na krevet. Otvori vrata ormarčića i vide unutra nekoliko pregrada, uzduž i popreko, i jednu fioku. Vrati se na krevet i pomisli kako bi mogao da odspava malo, pitajući se šta bi trebalo sad da radi.
Sat vremena kasnije u spavaonu uđoše dvojica jednako zbunjenih kao i ona sam. Iza njih je stajao isti onaj vojnik. Oni bojažljivo ušoše unutra i Bogdan prepozna svoj strah, sad je već bio domaći. „Novajlije?“ upita ih. „Da.“ odgovori jedan dok drugi samo klimnu glavom. „Bogdan.“ Bogdan pruži ruku predstavivši e. „Zoran.“ „Dragomir. I ti si novajlija.“ „Da.“ odgovori Bogdan za deset puta mu je bilo lakše...

6.
Kraj avgusta se već bližio i Bogdan je već uvelike kovao planove kako da napravi ispraćaj. Otišao je do profesora i zatražio veliku školsku salu. Razmišljao je o tome kako će unutra biti velika vrućina, ali bolje je i to nego da stolove postavlja po livadi. Rastrčao se po selu skupljajući tanjire, šerpe, kašike, viljuške, i sve druge potrepštine. Veći deo svega je uzeo od Marka, ali uvek je trebalo još po nešto.
Dok je spremao stvari osećao se nekako jako važno, razgovarao je sa starijima ozbiljno. Pravio planove i razmatrao mogućnosti, dostave hrane i pića. Nekako je bio sav veseo misleći i na to da će i Katarina biti tu. Pokušavajući da otera misli koje su sa vremena na vreme govorile da će i Smilja biti tu.
Jutro je osvanulo i sve je uglavnom bilo spremno. Majka i Dragana su se spremale da kuvaju čorbu u ogromnom loncu. Špore je bilo napolju i one su svaki čas ulazile i izlazile iz kuće. Bogdan se umi i sede pored njih. "Ajde žene, nemojte mnogo da mi se zaradite, deder skuvajte neku kafu pa da sedemo i popijemo na miru." "Nemaš vremena da sediš, treba da odvezeš meso do škole i da odeš kod Marka da uzmeš kutlače..." nabrajala je majka. "Tamo su iza kuhinje u šapajzu, videćeš ih sa strane vise!" doda Dragana. "Polako, polako... Da se rasanim pa ćemo za poslom. Nego stavljaj tu kafu." Dragana veštim pokretom zahvati malo vode sipa u đezvu i stavi na špore pored ogromnog lonca pa nastavi dogovor sa Sofijom.
Bogdan odjednom oseti neobično veliku potrebu da pobegne od svega. Iako ga je radovalo predstojeće slavlje nije mogao da se otrgne utisku da pobegne od svega. Uletiće u sobu, uzeti pušku i ranac. Ubaciće nešto u njega i put pod noge... Iz takvih misli ga trgnu majka "Jesi li zvao ujaka i Zorana. Jao! Jesi li zvao Miću, nemoj mi reći da si zaboravio. Jao, nećemo više moći izaći čoveku na oči. Trči Bogdane. Ajde brzo." "Ma šta ti je bre? Ko sad da ide do tamo?! Trebao bi mi ceo dan da odem i vratim se..." Dodatna tuga obuze Bogdana. Zvao je ujaka i Zorana. Ali nije se setio ni jednom Miće. Mića je povremeno dolazio kod njih i to uglavnom o slavama ili nekim vašarima, ili iznenada kad bi išao negde u grad ili već slučajno prolazio pored njih. Nikad nije promašio a da ne svrati, popije kafu i malo posedi. Mića je bio izuzetan čovek i mnogo puta je pomogao Sofiji i njemu. Uvek bi nešto doneo Sofiji, makar nekoliko kocki šećera. A sad su ga u celoj gužvi i zaboravili pozvati. Biće ljut, i to opravdano. "Jao Bogdane, kako smo zaboravili Miću?" Sofija sede za sto naklativši se. Dragana donese đezvu sa vrelom kafom i spusti na sto, te i ona sede. Neko vreme su ćutiali. Bogdan srknu kafu i naglo ustade. "Biće šta će biti!"
Veče je već počelo da pada kad su prvi gosti počeli da stižu. Redom su čestitali Bogdanu, hvaleći Sofiju kako ima velikog sina, kako je brzo porastao... Sedali su redom i nekoliko drugara je služilo piće. Sipala se čorba, dok su ljudi razgovarali međusobno koristeći priliku... Malo se pevalo pa je stiglo meso, pa se opet pevalo i pilo. Komšija Miloš je uvek prvi započinjao pesmu, a nekoliko puta je i sama Sofija razvila grlo i opet pokazala kako divan glas ima. Sve je teklo uobičajeno. Bogdan se šetao salom između stolova, razgovarao sa svima. Šalio sa na svačiji račun.
Onda je ušla i Smilja sa majkom. Kao i prvi dan kad je video u školi, Smilja se gotovo sakrila iza majke i ništa nije govorila dok joj je majka pričala sa Sofijom. Sofija ih povede i smesti na kraj sale pitajući ih šta će da jedu i piju. Posluženje je brzo stiglo. Bogdan noseći čašu i litar vina priđe Smilji i njenoj maci pozdravljajući se. Smiljina majka obradova se hrani i piću, veselo pozdravi Bogdana dok se smilja nekako stidljivo polusedeći samo pozdravi sa Bogdanom. Bogdan doda neku šalu i ode dalje.
Mrak je već skoro padao i Smilja i njena majka su ustale sa svojih stolica i krenule ka izlazu. Pozdraviše se sa Sofijom pravdajući se da je daleko i da trebaju zavidela da stignu preko brda do kuće. Videvši ih kako odlaze Bogdan priđe i pozva Smilju da ostane, snaći će se i nekako će je prebaciti do kuće. "Matori će još malo da idu pa ćemo ostati samo mi mladi, ostani!" reče Bogdan Smilji na uho. Smilja pogleda u majku i odmahnu glavom. Izađše napolje i uputiše se putem ka brdu. Dok su izlazili iz dvorišta škole Katarina i još nekoliko mladića i devojaka su stajali pored ograde od škole snebdivajući se da uđu, videvši Bogdana silno se obradovaše svi ga u glas vikajući. Bogdan priđe i pozdravi se sa svima. Smilja prođe pored njih i on joj mahnu. Smilja se okrete ne gledajući Bogdana više. A Katarina za tren pogleda kome maše Bogdan.
Uskoro svi uđoše u salu koja je već bila skoro poluprazna. Ostali su još samo par starih neženja i nekoliko pijanaca koje su besne žene vukle da idu. Bogdan je prilazio pijancima, smirivao ih, slušao nekontrolisane reči što izgovaraju, klimao glavom i pomagao ženama da ih iznesu napolje... Malo po malo u sali su ostali samo mladi. Pustili su Markov gramofon i neke narodne ploče sa kolima. Krenula je igra.
Bogdan priđe Katarini sa čašom vina „Valja se, za moje zdravlje" znajući koliko ona mrzi alkogol doda "kad te molim!“ Katarina uze čašu, kucnu se sa njim i iskapi je do kraja u dahu. Bogdan je iznenađeno pogleda. Malo po malo Katarina je izgledala sve slobodnija i sve više je igrala svaku muziku koju bi pustili. Nakon skoro dva sata raznoraznih igri Bogdan priđe Katarini i ponudi joj čašu vina ali da piju preku ruku, govoreći joj je da će ih to vezati za večnost. Katarina se samo nasmeja, provuče ruku kroz Bogdanovu i iskapi čašu vina. Malo se zatetura, drugarice priđoše i izvedoše je na vazduh.
Brzo se vratila i nastavila da igra sa svima, igrala je kolo, okretala se kao zvrk brzo, da je već počela da zabrinjava Bogdana šta bi moglo da joj se desi u tom stanju. Nekoliko puta za malo nije pala preko drugih na pod. Zato se Bogdan držao blizu Katarine da bude tu i uhvati da ne tresne. Nekoliko puta je i uhvatio, a ona se smejala... Smejala se i gledala ga pravo u oči. U jednom trenutku, Bogdan se odluči iznenada joj se približi i poljubi je. Očekujući da mu uzvrati ona uradi sasvim suprotno. Iako je bila u nekom nezgodnom položaju iz kog je jedino mogla da padne na zemlju nekako se izvukla odgurnula ga i istrčala napolje. Bogdan pođe za njom, videviši je kako zamiše za ćošak škole, potrča da je stigne.
„Gde si ti pobegla?“ pitao je ozbiljno dok je prilazio sve bliže. Ona se smejala. Bogdan pomisli kako se smeje njegovom poljupcu i priđe joj bliže. Sjaj u njenim očima mu reče drukčije pa joj stavi ruku na rame, pomeri kosu lagano joj prelazeći na vrat. Neočekivano za Bogdana nije se branila, niti je pomerila njegovu ruku. Sve dok se u jednom trenu nije uozbiljila, što skoro uplaši Bogdana. Iznenada ga zagrli i poljubi ga dugačkim poljupcem. Bogdan oseti da je ovaj poljubac poseban i iznenađujuće lep. Setivši se poljubca sa Smiljom nije se mogao porediti. Bio je nekako slobodan. Bogdan se seti da su svi ostali u sali i da ga sad verovatno traže reče Katarini „Hajde da se vratimo, pitaće se gde smo?!“ Katarina se nekako rastuži i Bogdanu bi neopisivo žao što je to rekao. „Idi ti“ odgovorila je „meni se nešto ne ide!“. Želeći da se iskupi Bogdan se Vrati do nje i nastavio da je ljubi mazeći je rukama po telu. Iako se njima činilo da nije prošlo ni pet minuta, prošlo je više od sata. Zabava se utišala bez Bogdana i društvo se razilazilo kući.  „Hajdemo!“ pozvao je Bogdan. Katarina je oklevala. „Ne mogu sad, biću ja ovde još neko vreme pa ću doći! Idi ti, eto mene.“ Bogdan se zapita što neće da ide. Značajno i upitno je pogledao pokušavajući da razume zašto ne želi da se sad pojavi sa njim u društvu. „Ženske stvari, eto me odmah!“ odgovori Katarina. Bogdan proguta odgovor iako je znao da nešo nije u redu. „Dobro“ odgovori Bogdan „Kako hoćeš! Čekam te unutra! Važi?“ Bogdan se okrenu, pade mu na pamet da uradi nešto pa značajno poskoči dodirujući petom drugu nogu, uradio je to još jednom sa drugom nogom. Onda se okrenu prema njoj smeškajući se. Namignuo joj je i zamakao za ugao školske zgrade. Vratio se polako pored zida da ga niko ne vidi, i sam se pitajući šta je toliko loše učinio da se krije. Naglo se ispravi i uđe u salu. Muzika je bila tiha i nekoliko drugara je razgovaralo između sebe.
"OOOooooOOOooo... Pa gde si ti Bogdane? A? A?" dobaci jedan podižući obrve značajno. "Evo me! Što ste rasterali ljude?" okosi se Bogdan kao strogo. "Pa i mi se spremamo da idemo. Kasno je već. Baš smo se pitali šta da uradimo?" "Ma ništa, ako vam se ide begajte." reče Bogdan misleći kako bi bilo dobro da odu pa bi mogao još neko vreme da provede sa Katarinom. "Pa ne moraš baš toliko brzo da nas teraš!" "Ajde, ajde. Dosta ste popili i pojeli, vreme je da se naplati. Da vidimo koliko su ova dvojica napravili računa?" Bogdan pokaza rukom na dovjicu drugara koji su spavali za stolom. "Opa, piši ovde i usluga prenoćišta! Ajde ustaj!" prodrma ih Bogdan dok su se ostali smejali. Polako svi izađoše napolje, zaključaše salu i kretoše prema dvorištu. "Idite vi, sitći ću vas." reče Bogdan "Zaboravio sam neke stvarčice! Sad ću ja." Bogdan se brzim koracima vrati preko dvorišta otključa salu i ulete unutra. Stade pored prozora gledajući napolje kako drugovi zamiču za prve školske borove. Polako izađe napolje i zaključa salu. Strča niz stepenice i u par sekundi nađe se iza škole, radujući se u sebi neizmerno.
Iza škole nikog nije bilo. Samo mesečina. "Katarina! Katarina! Katarina!" Bogdan pozva nekoliko puta pitajući se šta joj se desilo. Popila je nekoliko čaša i Bogdan se ozbiljno zabrinu. Zagleda se uokolo da nije pala u neki od grmova. Nije je bilo nigde i Bogdan oseti neko razočarenje. Vrati se na mesto gde su se ljubili i sede na zemlju. Magla se polako spuštala...

Toliko grešaka
Izgleda
Kao da smo
Greškom
Napravljeni
Škart
Iz Božije radionice anđela
Nevidljivi golim okom
Tek prepoznatljive
Konture
Ljudskosti

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 ... 23 24 25  Sledeći»