Danas bih hteo da te vidim
Ako se ne budeš opet skrivala
Iza cveća, iza puta, iza šume
Danas bih želeo da se gledamo u oči
Dugo, dugo...
Dok nas pogled ne zaboli
I sve misli ne odlete kao jato golubova

Danas bih želeo
Da preskočimo sva objašnjenja
Da mi veruješ toliko da pružimo ruke

Da tečeš kao duga
Sa kraja na kraj mog sveta
Da svuda zalaziš i prolaziš
Kao vetar, hrabro da koračaš
Da se sliješ niz reči
Kao kapi kiše
Kao potoci što grle planine

Danas bih želeo
Da sklonimo zavese
Da veruješ

Da mi kažeš
Svestan si šta radiš?
Izgorećemo!
Da ti odgovorim
Ne boj se
Kad dođe zima
Šta će nas drugo grejati

Danas bih želeo
Da se nadaš
Toliko

Image and video hosting by
 TinyPic

 

Odoh malo da odmorim... Pozdrav svima...

Šuky

 

Image and video hosting by TinyPic

Odbijam

Ja nisam tvoja lutka
Da me cimaš koncima
Ja nisam tvoj pajac
Da te zasmejavam u dokolici
Ja nisam tvoj đubretar
Da sakupljam tvoje smeće
Ja nisam tvoj gradinar
Da ulepšavam baštu tvoje duše

Ja nisam

I zato
Odbijam
Da hodam
U tvojoj senci

Isuviše su mi ruke prljave
Za zagrljaj
Isuviše pogled mutan
Za iskrice i varnice

A ti tražiš
Uporno tragaš

Šta želiš da nađeš
U ovoj olupini od čoveka

Zahtev: Leva guma skoro treba da se zameni.
Izveštaj: Leva guma skoro zamenjena.

Zahtev: Nešto se otkacilo u kabini.
Izveštaj: Nešto smo zakacili u kabini.

Zahtev: Autopilot sam gubi visinu za po 200 stopa u minuti.
Izveštaj: Nismo uspeli da ponovimo problem na zemlji.

Zahtev: Tragovi curenja na levom stajnom trapu.
Izveštaj: Tragovi obrisani.

Zahtev: Zvuk iz DME instrumenta glasan da ne poveruješ.
Izveštaj: Zvuk iz DME podešen na nivo u koji možeš da poveruješ.

Zahtev: IFF instrument neoperativan.
Izveštaj: IFF instrument je uvek neoperativan kad je iskljucen.

Zahtev: Sumnjamo na pukotinu u staklu vetrobrana.
Izveštaj: Sumnjamo da ste u pravu.

Zahtev: Nema motora broj 3
Izveštaj: Vizuelnim pregledom letilice pronadjen motor na levom krilu.

Zahtev: Avion smešno reaguje na komande.
Izveštaj: Avion upozoren da se uozbilji.

Zahtev: Cudan zvuk iz instrument table, kao da neki patuljak udara cekicem.
Izveštaj: Patuljku oduzet cekic.

 

Mislim da znam sličnu priču
O Bistrici
Gde se bistre i bistre
Sve ove mutne radnje
I kad ga bajo izbistre
Jasnije je od Veniša
Nema bato ni trunke od mrlje
Ni kad okreneš prema suncu
Ništa se ne vidi
Sem vlakana koja se rastežu
K’o kanalizacija stotinama milja
Do u samu poentu
Zajebasmo te i prodadosmo tebi tebe
Na kantar
‘oš pola u četvrt sa dodatcima po izboru

A ona se pravi da ne zna ništa
Kaooooo
Nit' luk jela, nit’ luk mirisala
Samo štrika i smeška se u sebi
Evo ga opet skakuće po kućici
Ko puž golać
Nemaš ga za šta ni uhvatiti
Sad će da mi očita jedno
Natrćenije…

Ali uporan si vidim
Malo malo pa
I to mi je baš uz Kalemegdan
Sve do Moj-k-ovca…

crazyloop.jpg

Svim pripadnicama lepšeg pola želim SREĆAN 8. MART...

Puno ljubavi i topline...

Mojim telom lutaju osećaji
kao kakvi lutajući cigani
Igraju i plešu, prodaju konje
sakupljaju starine
kao sećanja
Izvode lažne predstave
Sviraju falš melodije

Ti kažeš kako ne umem da se smejem sa tobom
Nisam vedar i samo sa tobom nemam smisla za humor
Kažeš da nemam one drskosti i povremene bezobraznosti
koju svaki muškarac treba da ima
Nemam ono potrebno kao što je hrabrost ili ludost

Znaš...
To je jako težak zahtev
lakše bi mi bilo ukrotiti vulkan
Ili se boriti sa lavom
Ko još može
Smejati se svom bolu
A ti me boliš

Sad već jasno možeš videti razliku između: tvrdoglavosti i upornosti, ubeđenja i vere, atraktivnosti i lepote, mašte i realnosti, požude i ljubavi, ludosti i genijalnosti... Već sad jasno se ocrtavaju obrisi i likovi sveg onog što je izbrisano sa tvog lica, iz tvog pogleda. Sve ono što je gurnuto pod tepih, znaš već... Toliko puta rečeno, zalud. Vidiš jasne granice. I kao ptice selice tvoje misli su otišle u toplije krajeve na prvi znak zime. Hladnoća se ugnezdila. Snežni zanosi.

Govorio sam ti o srcu. Tamo negde dok si se igrala žmurke. Sakriveni iza visokih borova.

Niko ne bi trebao da bude sam.

Negde u noći, na obali jezera sa mesečinom. Ribe izlaze na površinu. Granje, trska i šaš ljuljaju se na vetru. Vetar se kreće lagano, na momente se razgoropadi u naletu.
Daleko smo. Dva sveta bez mosta. Bez reči. Bez dodira.
Ko će da te čuva od zlokobnih misli? Ko će da ti šapuće nežne reči? Da se igra tvojim pramenom? Dok zora svanjiva i zima gricka jesen, ili leto. U srcu samo zaleđena slika. Momenat koji se razliva kao vodene boje. Ledena figura na suncu. Samo voda u cipelama.
Ko će da te zaštiti od tebe?!

More.
Sve do planine se prostire... more. I litice se obrušavaju, zarivaju svoje kandže u more. A more se bori, nekad mirom, nekad ogromnim talasima.
Niko ne bi trebao da bude sam. Čak ni more. U zavetrini, između stena, sa sunčane strane.
Negde u daljini su se čula zvona. Kao da je tišina pokušavala da nadvlada buku vetra koji je nosio odjeke. Ponekad i jauke. Smeh i gorčinu. Kao kakav alhoholičar ispijam jednu za drugom čašu. Samo sipaj majstore. Neko će već platiti, možda već sutra, ako ne danas. Carinik si ti. Nema puta bez carine.

Kao reka vetar se provlačio, tekao ka ušću, krivudao. Između visokih borova. Nikad to neću zaboraviti.
Znam da si zbunjen, jer ni ti ne bi trebao da budeš sam. Čak ni u popodnevnoj dremki na fotelji, trosedu. Ispod visokog bora. Ne bi trebalo. Ali misli lutaju, poput gladnog tigra, od izvora kroz šume, poput vetra preko mora. Misli spavaju ili uživaju u vrelini na hridi iznad mora. Gde vetrovi šapuću zlokobne stvari i donose nežne reči. Gde se vetar igra sa tvojim pramenom kao sa talasom. Nekad mirno. Nekad u naletu jako.

Dobacio bih ti još par pogleda. Gde se duša otkriva u svojoj lepoti i srce govori nevidljivim jezikom. Gde se zaobilazi razum i shvataš me kao otvorenu poljanu, kao borovu šumu.

Sad je kasno. Kasno da ranije ne može biti. Sutra će možda biti na vreme, ali danas je kasno.  Jako kasno...
 
 
5.
U junu Bogdan je dobio poziv za vojsku za septembar. Majka je kao i obično plakala kad je videla o čemu se radi. Pomalo idući na živce Bogdanu sa tim skoro svakodnevnim plačem. Svega joj je bilo žao. Već je bilo toplo i većinu radova sa Markom su završili. Bogdan je uzeo pušku i krenuo u šetnju šumom. Skoro nikad nije imao nameru da upuca nešto, već je više nosio iz navike. Obožavao je šetnje šumom pa je polako krenuo uz brdo iza kuće. Mislio je da će mu čist vazduh razbistriti misli. Više puta je razmišljao o tome kako je poljubio Smilju i koliko mu se zapravo poljubac svideo. Prošla je cela zima a ni jednom je nije video. Na vrh brda Bogdan ugleda Smiljino selo i onda namerno skrete levo niz padinu. Siđe gotovo u podnožje kad je primetio mali potok koji je šuštao i krivudao među visokom šumom. Do sada ga nije ni video. Priđe lagano, izuvši se, zagazi u vodu. Umi se na brzinu i sede pored potoka. Razmišljao je kako da organizuje ispraćaj u vojsku. Kuća je suviše mala i uzana za neki veći broj ljudi. Razmišljao je o školskoj sali i to mu se učini kao najbolja ideja. Udubivši se u razmišljanje i planiranje Bogdan odjednom ču kako vetar donese neke glasove ka njemu koji kao da su dolazili od nekud nizvodno. Utiša sam sebe, napreže uši i ču glasove jasnije. Ženski glasovi. Bogdan se na brzinu obu i uze pušku, te krete niz potok. Kako se spuštao glasovi su bili sve jasniji. Najzad ugleda poveću branu, i malo jezerce ne veće od desetak metara u dužinu i pet-šest u širinu. U vodi su bile dve devojke koje je Bogdan poznavao samo iz viđenja i obe su bile iz Smiljinog sela. Bogdan uze poveći kamen i baci u jezero. Kamen bučno upade u vodu i voda prsnu na sve strane. Devojke najenom zaćutaše i okretoše se oko sebe. A Bogdan povika „Čuvaj pada planina!“ zamerivši sam sebi koliko je to smešno zvučalo u njegovoj glavi a koliko glupavo izrečeno. Devojke ništa ne rekoše već samo stajahu u vodi. Bogdan obiđe jezerce sa desne strane i dođe do brane videvši kako se voda pereliva preko brane i pada dole u velikom slapu i prolazi pored starog mlina. „Hladno li je?“ upita Bogdan. Devojke se skoro i ne obazreše na njegovo pitanje.
Bogdan krete da se izuva kako bi prešao preko brane na drugu stranu i primeti veliku kamenu ploču na kojoj je ležala Smilja. Bogdan pregazi vodu koja u ovom delu beše neobično topla i nađe se pored Smilje sedajući na ploču. „Zdravo Smiljo!“ Smilja je primetila Bogdana istog časa kad je kamen upao u vodu. „Zdravo Bogdane!“ odgovori Smilja u istom tonu. „Nisam znao za ovo mesto!“ dodade Bogdan. „Ne znaš ti dosta toga pa nikom ništa!“ odgovori Smilja. „Da ne ležiš opet na nekom trnu.“ Bogdan se okrete ka Smilji i zagleda se malo bolje u njeno telo. Smilja, već odrasla cura, izgledala je skoro neverovatno u kupaćem kostimu. Bogdan brzo okrete glavu na drugu stranu i krete da skida košulju i pantalone. „Može biti!“ Bodan se zapita šta li ona misli o poljubcu koji se desio prošle zime i zaključi da ga se verovatno i ne seća. „Pa kakva je voda? Je li hladna?“ „Ne znam, probaj!“ odgovori Smilja. Bogdan ustade i svuče pantalone i majicu i baci na ploču. Opet se zagleda u Smiljino telo i primeti da nije toliko zgodna koliko mu se učinilo. Bogdan se zapita u čemu je razlika? „Hajde Smiljo nemoj da si na kraj srca, izadi taj trn pa da se brčkamo.“ „Samo ti izvoli!“ odgovori Smilja.
Bogdan u dva koraka preskoči kamenu ploču produži još dva preko livadice pored jezera i odbaci se koliko je mogao u daljinu skupljajući telo u loptu. Upade u vodu prskajući na sve strane. Devojke koje su bile u vodi okretoše glave. Kad Bogdan izroni pored njih „A sad malo da se napijete vode. Kakvo je to kupanje ako ostanete žedne...“ Bogdan kao krete prema njima sa namerom da ih potopi. Njih dve odjednom se nasmejaše i dadoše se u ciku i vrisku kao bežeći od njega. Neko vreme su se jurili po jezercetu dok je Bogdan sa vremena na vreme pogledavao ka Smilji zaključivši da joj je sigurno žao što nije sa njima nego se kao nezainteresovano izležavala na kamenoj ploči sunčajući se. Bogdan nastavi igru sa devojkama najzad se umorivši izađoše napolje.
Bogdan leže na kamenu ploču a Smilja polako ustade i krete ka jezeru. Uđe lagano u vodu i otpliva par puta. Zatim izađe. Devojke koje su se sunčale na livadi pored jezera nešto joj rekoše i Smilja odgovori oštrim tonom. Dođe do kamene ploče i vrati se na svoju ležaljku. Bogdan odejednom ustade i upita „Što si ti stalno ljuta?“ „Nisam ljuta! Ko ti kaže da jesam?“ odgovori Smilja pokušavajući da sakrije ljutinu u glasu. „Pa šapnula mi ptičica malopre.“ odgovori Bogdan smeškajući se. „Opasne ti te ptičice izgleda mi!“ „Pa jesu opasne. Kaže mi ptičica: Idi Bogdane vidi, molim te, što je Smilja sva onakva kao da je golim dupetom sedela u koprivi celo prepodne.“ reče Bogdan a dve devojke prsnuše u smeh jako glasno se smejući. Sama Smilja kao da se nasmeši... „Ajde Smiljo, neće ništa da te boli. To što osećaš na licu, ti neki čudni grčevi, to je samo osmeh. Neće da boli obećavam. Slobodno se nasmej...“ „Šta je smešno?!“ prsikta Smilja na drugarice koje tad se tad još više nasmejaše. Bogdan se nalakti i zagleda se u Smilju. „Šta me gledaš?“ „Pa onako... Razmišljam gde si sakrila suvo meso ovaj put?!“ odgovori Bogdan. „E, ovaj put nema ništa. Nema više mesa, mnogo si se ti meni navikao na to...“ Smilja naglo zastade. „Uuuuu, da znaš da ja vidim ovde mnogo lepo i zgodno meso, ne znam kako ti.“ odvrati Bogdan. „Baš je šteta što ga nećeš kusati!“ odvrati Smilja.
Bogdan najdenom zaćuta i okrete se na drugu stranu sunčajući leđa. Podbaci pod glavu košulju i pantalone i umiri se. Čulo se kako Smilja nešto pomera, otvara torbu i zatvara, okreće se...
Prođe dobrih sat vremena kad Bogdan primeti da mu se baš prispavalo, naglo ustade i zevnu istežući se. Smilja je ležala na stomaku i nije se pomerala. Bogdan polako ode do jezera i uze vode u šaku, donese do Smilje i pusti da joj kap po kap curi na leđa. Smilja se ne pomeri. „Nemoj Bogi...“ odgovori Smilja tiho i nežno. Bogdan se iznenadi i prosu vodu sa strane trljajući lice...
Već je sunce zalazilo i drugarice su se spemale da pođu pozivajući Smilju. Smilja nešto promrmlja i ode do njih. Nešto razgovaraše i Smilja se vrati nazad. „Mogla si ostati koji čas Smiljo, da vidiš kakvo je lepo kupanje na mesečini. Ako se plašiš mraka?! Ne brini, imam pušku. Ću ga upucam ki zeca...“ reče Bogdan. „Uf, uf... Baš da mi je i to da vidim.“ odgovori Smilja smeškajući se. „Ostani pa ćeš videti...“
Drugarice uskoro odoše i Bogdan razveza priču. Smilja se svakom novom sve više smejala i Bogdan oseti zadovoljstvo gledajući je kako se smeje. „Ma vragolan si ti. Ništa ti ja to ne verujem. Sve si izmislio.“ „Nisam. Sve je tako bilo tako mi brkova mojih rumenih!“ odgovori Bogdan na Smiljinu neveru što još više zasmeja Smilju tako da se neočekivano za Bogdana Smilja nađe u njegovom naručju. Bogdan se za tren uplaši, ali se brzo snađe krenuvši da joj mazi kosu. „Vidiš da je ovako lepše nego da si sva onako namćurasta!“ reče Bogdan nakon nekog vremena. „Možda.“ nije odustajala Smilja već se okrete i polako se približi Bogdanu gledajući ga pravo u oči.
Sve se desilo nekako nestvarno i brzo. Iako je mesec već odavno izašao činilo im se da su tu tek par minuta. Nakon što su vodili ljubav Smilja je bila nekako čudno raspoložena. Ništa nije govorila, samo je pokupila stvari i kretala ka selu. „Hoćeš da te otpratim. Daleko je, i mrak je!“ „Ne treba!“ Nekako izuzetno tužno reče Smilja polako se okrećući. Bogdan ipak odluči da ide sa njom. Ćutali su i koračali uskom stazom pored potoka. Smilja je bila zamišljena i ništa nije govorila. Tako izađoše do vrha brda i Bogdan reče „Eto. Sad možeš i sama, tu si časom. Hoćeš doći na ispraćaj krajem avgusta?“ upita Bogdan pokušavajući da prekine tišinu. „Ne znam...“ odogovori Smilja malo zaćuta, onda nekako tužno i tiho doda „Valjda ćemo se videti i pre toga.“ „Hoćemo! Naći ću te ja, lisico...“ reče Bogdan smeškajući se. „Dobro.“ Smilja kao da je htela još nešto da kaže ili uradi, pa se nekako klatila napred nazad stežući na grudima torbu. Onda se okrete „Idem ja sad. Već je mrak... Tako.“ Bogdan krete ka njoj da je poljubi u trenu dok se ona okretala na drugu stranu. Nekako se sapletoše i skoro se sudariše glavama. Smilja podignu glavu i samo ovlaš poljubi Bogdana, brzo se okrete i krete niz brdo. Bogdan se okrete i zamisli se, šta mu sve ovo treba. I kako se desilo da je vodio ljubav sa Smiljom. I dalje mu se gotovo ni malo nije dopadala. I dalje je imao onaj čudan osećaj da neće dobro da se završi i da korača u ambis sa njom. Okrete se i krete kući kroz šumu. Pomisli na Katarinu i koliko ga njeno lice smiruje. Koliko, samo dok je gleda, sve zaboravlja. Seti se misli koje su ga stalo mučile, šta bi on sa njom? Takav, skoro nikakav, bez škole, bogatstva... Šta bi mogao da joj pruži uopšte? Gde da žive? Hiljade pitanja je stajalo između njega i Katarine. Ona je tako, tako... Bogdan ne nađe reč. Skoro kao anđeo. Razmisli kako bi voleo da je sad tu, ali tu je bila samo visoka šuma i mesečina...

4.
Bogdan je dobio poziv od vojnog odseka za regrutaciju negde kad je i Katarina kretala u četvrtu godinu srednje. Jesen se polako približavala i u polju je bilo mnogo posla sa Markom. Trebalo je dosta toga pripremiti za zimu. Majka je po običaju i dalje povremeno plakala, teško hodala, a od povremenih oteklih nogu ne bi mola ustati iz kreveta po ceo dan. Bogdan na regrutaciji po prvi put vide svet i ljude van sela. Sa njim na regrutaciji je bilo svakakvih mladića. Probodenih ušiju, sa čudnim jaknama i pocepanim farmerkama, nekolicina dugokosih... Jedan posebno izbrazdanog lica i isečenog stomka. Bogdan je jedva čekao da se sve završi i da se vrati u poznate krajeve da vidi poznate ljude.
Jesen je brzo prošla u raznim radovima i zima je već počinjala, Bogdanovo omiljeno doba. Marko mu je isposlovao dozvolu za lov i kupio pravu lovačku pušku sa pravim metcima, kao poklon za punoletstvo. Obradovao se tome iako se majka neverovatno mnogo protivila i čak se naljutila na Marka zbog toga. Marko mu je pokazao kako se koristi i šta za šta služi na pušci, kako se čisti i kako puni. Išli su i na gađanje. Bogdan je ponosito šetao selom i svaki put sa sobom nosio pušku u lov. Omiljena Bogdanova stvar je bila šetnja šumama u okolini. Nije toliko mario da nešto ulovi, koliko se divio proplancima i naročito visokim hrastovima starim ko zna koliko...
Dok je jedan dan šetao pade mu na pamet da produži do mesta gde je prošli put sreo Smilju i da vidi šta ona radi. Našao je na istom mestu, skoro u istoj poziciji, samo ne tako raspoloženu kao prošli put. Sad je bila mrzovoljna i Bogdan oseti da nešto nije u redu. Zamisli se. „Da vidimo gde je ta čast Smiljo? Prošli put si obećala.“ Smilja se sagnu do torbe, izvadi zavežanj i baci pred noge Bogdanu. „Evo, ja svoja obećanja ispunjavam, nisam kao neki koji sve zaborave.“ odgovori Smilja pomalo ljutito. „Ustani de za čas samo da vidim nešto tu!“ reče Bogdan ozbiljan i smrknut, kao da ima nešto ispod Smilje a da to ona ne vidi. Smilja se malo uplaši i polako ustade gledajući u mesto gde je sedela. Bogdan priđe, zagleda, značajno klimnu glavom, podiže kaput na kom je Smilja sedela i vrati ga na mesto. „Pa nema ga. Hm?!“ reče Bogdan. „Čega nema?“ odgovori Smilja. „Pa vidim da si, k’o da si celo jutro na trnu sedela! Pa ko rekoh da ga sklonim da se malo oraspoložiš...“ dodade Bogdan već se smejući. Nasmeja se Smilja i udari Bogdana po leđima gurnuvši ga u stranu. „Ajde, ajde... Samo pazi na čemu sad sediš. Evo, ako hoćeš, ja ću mesto tebe da sedim na tom trnu a ti sedni tamo. Pa da vidimo ko je to i šta kome obećao.“ reče Bogdan i pokaza rukom na drugi panj koji je bio pored vatre.
Smilja odgura Bogdana sa svog mesta i sede. Skoro se postidi što je bila onako ljuta na Bogdana. „Da vidimo šta je mlada spremila ovde.“ Bogdan razdreši vezanu kuhinjsku krpu i nađe u njoj parče hleba, suvo meso i jedan crni luk. Smilja ustade i dohvati par grančica, izlomi ih i dodade Bogdanu dok je on vadio lovački nož i seckao suvo meso. „Bio sam pre neki dan... U stvari prošlog meseca... u Gradu na regrutaciji. Da vidiš kakvih ljudi tamo ima ne bi verovala. Video sam bar dvojicu sa minđušama u ušima, k’o da su neke devojke...“ započe Bogdan priču „Ko zna šta si ti video?!“ ubaci se Smilja. „Nećeš mi verovati, znam. Ali sam video svojim očima. Doktori su me zagledali sa svih strana. Čak su me i golog skidali i zavirivali mi u dupe da prostiš.“ Smilja se zasmeja i celo telo joj se zatrese, izvi se na stranu i pokri usta rukom. „Šta su tamo tražili?“ najzad upita Smilja. „Ne znam, ali da ti ne pričam kako je to izgledalo, u životu mi toliko neprijatno nije bilo. Dokotr pa... Sačuvaj Bože.“ odmahivao je Bogdan rukama. Smilja se neprestalno smejala, i bila daleko raspoloženija nego kad je došao. Bogdan je nastavio priču i ređao suvo meso na drvo, stavljajući ih pored vatre i povremeno okretajući. „...kaže on meni. Ha, ha! Jak si ti ko vo, mogao bi ovde jedan šarac da stane, ima da mi budeš kao Nikoletina Bursać. Mislim se u sebi – vo te jutros obuo...“ Bogdan se uneo u priču i uživao u Smiljinom smehu, dok se ona redom smejala na sve što je Bogdan govorio.
Vreme prođe brzo, kako to zimi već ide, i mrak se spusti... Smilja se najdenom seti da je kod ovaca i da treba da ih tera kući pre mraka. Naglo se trgnu i ustade gledajući na terase iznad sebe. Nigde ni jedne ovce nije bilo na vidiku. Smilja se smrknu i pogleda Bogdana. Bogdan oseti krivicu što je zadržao toliko dugo i što ne zna sad gde su joj ovce. „Hajde, idemo zajedno da ih potražimo, ne mogu one daleko, ovce su to...“ reče Bogdan sam se pitajući kako će stići kući. Odavde mu je trebalo najmanje četri sata pešačenja kroz šumu. Sakupiše stvari i kretoše uzbrdo. Ubrzo nađoše ovce kako stoje ispred ograde i čekaju da im se otvori kapija da prođu. Smilja otvori i ovce polako kretoše putem ka Smiljinoj kući. „Sad možeš i sama.“ dodade Bogdan videći ispod padine Smiljino selo. „Navratiću ja još koji put, nemoj da mi se ljutiš, ako ne padne sneg pre toga. Hajde, u zdravlju da si mi...“ Bogdan pruži ruku i nekako nezgodno zakači neki panjić što je virio iz zemlje, zatetura se i uhvati se za Smilju da ne padne. Uspravi se i nađe se na jedva par santimetara od Smiljinog lica. U trenu mu se javi želja da je poljubi što, iznenadivši sebe i učini. Poljubac nije trajao duže od sekunde. Smilja se u trenu zbuni i izmače se nazad. Bogdan se izmače također unazad, okrete glavu na stranu i pogleda u panj za koji je zakačio nogom. „Hm! Da.“ promrmlja sebi u bradu Bogdan „Tako.“ okrete se i krete uzbrdo vičući u sebi na sebe plašeći se da bi se slučajno mogao okrenuti. Nije mogao da shvati zašto je poljubio, čak mu se i ne dopada. Kako je sve ispalo glupo nije mogao sebi da oprosti toliku glupost. Tek kad je izašao na vrh padine okrenuo se i pogledao dole prema Smiljinom selu, jedva nazirući kuće u daljini. Noć je bila mirna i mesec se polako pojavljivao. Bogdan pruži korak, majka će premreti od straha. Od kad je dobio pušku, stalno se plašila da mu se ne desi neka nesreća sa njom...

«Prethodni   1 2 3 4 5 6 7 8 9 10 11 12 ... 23 24 25  Sledeći»