Šuky pisanije

danima već sedim na peronu

godinama

ljudi samo prolaze

dolaze i odlaze

zagledam im lica

stranci

pomažem im da se ukrcaju u svoj voz

nekima da napuste pogrešan

hvala, prijatno, doviđenja, zbogom

moji prijatelji golubovi

delimo hranu, piće i san

zlo i dobro

zaključavam se u kartonsku kutiju

daleko od očiju

čekam da svane moj dan

ali mrak

traje li traje

gde je taj neko

raširenih ruku i sa osmehom na licu

da mi kaže

hajdemo na put

pre nego što naiđe voz smrti

i zauvek nas odveze

-------------------------------------------------

Pokušao sam....

Ne ide...

Nije to to...

Možda je dar presušio, talenat ispario...

Teško...

Baš je teško...

-------------------------------------------------

Na železnickoj stanici uvek ima golubova. I stalno su u pokretu. Neverovatno koliko ne prestaju da se kreću. Čuo sam i ranije da su oni tu samo zbog hrane.

Gluposti!

Mnoge putnike sam ispratio na put. Pomogao da se ukrcaju u svoj voz. Mnoge dočekao.

Mnogima pomogao da siđu sa pogrešnog voza.

U svakom putniku sam tražio tvoje lice, zagledao dobro, da mi slučajno ne promakne.

-------------------------------------------------

zamišljen nad svojom proslošću

zagledan u budućnost

izbezumljen od sadašnjosti

gde sam ja to

na nekom peronu

ljudi samo dolaze i odlaze

hoce li doći neko poznat i drag

raširenih ruku

i sa osmehom

da me pozove

hajdemo na put

pre nego dođe voz smrti

i zauvek nas odveze

-------------------------------------------------

sedim tako na peronu

pomažem ljudima da uhvate svoj voz

ili da iziđu iz pogrešnog

i samo su golubovi moji prijatelji

sa njima delim hranu i piće i san

zaključao sam se u kartonsku kutiju

daleko od očiju

neko kuca

ne usudujem se da pogledam

bar ne dok se ne razdani

a mrak

traje li traje

-------------------------------------------------

isuviše ih je....

kao zmije uokolo su ležale šine i beskrani nizovi vagona

asimilirani životi sa istim lokomotivama

putevi za svugde i nigde

nisam te tada shvatio, bio sam uporno mlad

rekla si mi da smo robovi koji svoje gospodare nikad ne vide

niti svoje lance

i prema tome nikad ne možemo biti slobodni

niti oslobođeni

sve je samo iluzija, i ti si iluzija, i ja...

talog prevara

razočarano nebo odbilo je nekoliko kolutova u vidu oblaka

značajno mi namignuvši

ustani i stani na mesto gde se susreću vetrovi

i pusti ih neka te šibaju po obrazima

oni će učiniti da imaš usporene kretnje

"ostani ne primećen i ne brini se za svet"

odraz večne radosti kao mesečina na jezeru

ponornica izlazi na svetlo

bešumno stapanje sa njihanjem jablanova

bičevi mudrosti

još uvek te ukrašavam pridevima i kitim superlativima

bodrim u mislima tvoje izmišljene vrline

palidrvca strasti

pridajem značaj svojim neuspelim planovima i delima

tvoj heroj nasukan na sprud ne korodira

truli srčući reku mučnine koja teče iza tebe

prekrivam ti tragove na sumnjivim mestima

i čekam uporan kao stena

talas sveg onog što si obećala da me razbije za sva vremena

na tanjiru

čaša gorčine stoji na trpezi

i nema reči kojim mogu da ti objasnim

suštinu stradanja

moj verni druže

niko neće biti pošteđen smrti

niko neće biti spašen sam

jer samoća ne poznaje nikog

do samu sebe

kad sam bio dete

imao sam san

skakao sam kao skakavac stotinama metara u daljinu

jureći tvoje oči

svileni šal sa tvog ramena nosio je vetar

ako te nikad ne sretnem učini da makar čeznem za tobom...

Moja savest kao Varge čereče svaki pokušaj delanja.

Pod kožom, kao mali sitni mravi, gmili jeza.

Nasukana olupina ljulja se na talasima vremena.

Čekajuci da bude rastočena.

U zalivu besčašća.

Znakovi pored puta, poznata mesta.

Učestvovao sam u borbi i bio poražen.

Penzionisani pobednik, moralni.

Podučavam mladost kako da postane starost.

Proučavam knjige, detinjarije, svinjarije, mudraci.

Po treći put čitam iste stvari koje su i po treći put drukčije.

Horizont se proširuje, oblaci se gomilaju do u beskraj.

Znaci vremena kroz stakla televizorskog kaleidoskopa.

Stari prosjaci na starim mestima pored starih drumova.

Stari grafiti po zidovima, parole i zastave žive umesto ljudi.

Nove su samo boje slova.

Budući događaji potvdiće sadašnjost kao smešnu prošlost.

Sufler u mojoj glavi čita pogrešan komad.

Moj tekst govore drugi glumci, zalutali diverzanti.

Šta bi trebao da predstavljam ovde, princa ili aždaju, možda kamen?!

Napamet naučene rime politike.

Neki to zovu napredak civilizacije.

Žene, čudno iskrivljne na sedistima GSP-a, spavaju i vraćaju se sa teškog rada.

Slamku spasa, za koju se držimo zgrčenom rukom nade, testerišemo.

Uporno i sistematski.

Očekujemo pomoć, autopsiju ili epitaf.

Koliko simbola ratuje u nasoj staklenoj bašti života.

Kome je stalo?

Lešinarima i crvima uvek.

Vratićemo se opet da rešavamo nerešive enigme.

Beskrajni lavirinti birokratije, tone dokumentovanih papira.

Izveštaji u milijardu slova, slepi očevici, nevini saučesnici...

Da li si živ?

U publici?

Dokaži!

Neće biti da je tako!

Mnogo brate sereš. Previše. Izvini, dobar si momak, ali sereš za desetoricu.

I ti si isti k'o i sva ova ostala mladež, i to bez izuzetka. Iako tvrdiš da si k'o neki kurac moj sad šta ti ja znam, ustvari sereš. Poverovao u one najgluplje i najbezveznije reklame koje gledaš na tv. U one besmislene priče dokonih seronja sa tv-ea. Iako se praviš da si moderan i načitan i dubokouman i sve te pizdarije redom. Nisi! Lažeš sebe da jesi. Sad kao vidiš neke stvari, jasnije ti je ko je ko u ovoj našoj krvavoj bajci, ali da znaš samo šta će tebi tvoj komšo da kaže: Sereš! Isti si kao i svaki drugi mlad čovek danas. Razlike među vama su tako male i sitne da, gotovo, da i ne postoje. Od te sitne razlike vi ste napravili ko da ste sa druge planete, od muve ste napravaili, ne slona, nego aždaju, samo da bi bili svoji i da bi se ko fol izdvajali od mase. A svi ste podjednako sjebani i nesposobni, i što je najgore, hvalite se time. I to niste sjebani niti bombama, niti ratovima, niti sankicjama, režimima, školom, bilo je i pre ratova i kuraca i palaca, ničim do televizorom i tom bezveznom muzikom. Zaljubljeni u svoj izgled, um, misli, maštu... Smej se ti koliko hoćeš, ali nećeš i dokle hoćeš... Serete mi o nekoj jednakosti, pravu, moralu, a svaki misli kako je bar za milimetar iznad drugih. A kad si već na većem nivo od drugih, miiiisliiim, kako da se spuštaš na njihov nivo. Iako ti pričaš o nekoj k'o fol slobodi i trte mrte pizdariji, nema od tog leba. Sve ti je to samo golo govno.

Bio sam pre neku veče oko devet kod kuma, pa su žene krenule nešto da džangrizaju, a i bila je neka vrućina da se umre. I, izađemo ja i kum da malo prošetamo gradom. Jebem ti čoveče. Da sam mlađi kita bi mi bila 24 sata dignuta. Pa to su minići, majice uz telo, suknjice, dekoltei... A deca, jebote... Sisate, guzate, opake bre. Kad sam ja bio momak, videti devojku u mini suknji bilo je ravno viđenju čuda. Sad, ja nisam video ni jednu da je ružna ili loše obučena, ili bolesna, ili kljakava. Sve su bre ko misice. Momci ko da su iz filma. Smej se ti, samo se smej! Nemaš ti pojma o pojmu! I gledam ja sve to, i došlo mi da plačem. Devojke šetaju same, momci sede sami. Piju i jedni i drugi, i kenjaju da je strašno za slušanje. Muški se nešto prečaju, mrače se ko da će da seru pingvine, zagrlili flaše i kenjaju da normalnom čoveku bude muka. Nije problem što se nema para, ko ih je ikad i imao, do nekolicina, već ste sjebani u glavu. Brate! Tačno u glavu! Da, da... Samo se ti smej, pitaće te starost gde ti je bila mladost. Znam ja neke i moje školske drugarice. Koje su, dok sam im se udvarao, okretale glavu, "s' kim, sa tobom, i juuu", isto tako su poverovale da je život negde drugde, da ti treba stotinu kuraca pa da priđeš nekome. Eto smo da završim školu, da se zaposlim, da prođe menstruacija, da se najedem govana i onda ću da nađem nekog dečka. Gledale su me sa visine, primadone koje su čekale princa, ali kurac, tu je samo Mirko, Slavko i ostala družina. Nema Šona Konerija, pa ga nema. Danas, iste te koje me nisu htele ni pogledati, danas kad dođem na roditeljski, "jaoooo, kako si Bane, šta ima". Umiljavaju mi se, šene ko malo kučence. Samo kad bi rekao jednu reč, svaka bi pristala, da istog momenta pođe sa mnom. Ne pada mi na pamet da se mešam, imam ja moju "macu" ne bih je dao ni za sve sise ovog sveta. Iz samo jednog razloga, bila je tu. I kad je bilo teško, i kad je bilo lako, nije odustajala. Karakter bre. A vi! Serem vam se na sve vaše škole i na svo vaše znanje i pravo... Niste ni za kurac i to onaj krivi! Udala se, ili se oženio, i ako sastave tri godine, to je za nacionalni dnevnik. A zašto je tako? Jer serete, jer ste blenuli u tv i ne vidite ništa drugo. Nisu bolje ni one. Emancipacija, pravo da se glasa, da se bude direktor, da se kenja na tv-eu, da se ne trpi, da se bude individualac, kurac-palac. Nema problema, sve može, ali uveče kad se dođe kući? Kurac! Nema kite i onda su depresivne, i onda, postaju džangrizave, onda postaju prave babe. I to one što sve živo mrze, i onda padaju i padaju i tu je kraj. I pravda je da im tako bude, i tebi isto. Važnije ti je što je rekla neka luda i matora baraba na tv nego da imaš nekog kraj sebe. Pa eto ti! Ko moja školska. Završila osnovnu, srednju, fakultet, zaposlila se, radi kao profesor, ima dobru platu, dobila od svojih stan, lepa bre ko ikona. Idealna, ali nema momka. Prc! Šta je sad? Pitam je, koliko dugo nisi bila u vezi, od fakulteta, bila sa nekim dečkom skoro godinu dana i onda su se nešto pokačili i prc, nekoliko usputnih veza. onda je i to nestalo! Razočarala se i sad samuje i tuguje i bedači i depresionira. Ide na zimovanje, na zimovanju svi dovedu sebi par, na letovanju isto. Ostalo sve sami klinci, neozbiljni. Ne može sa ovim, ne može sa onim, kaže, nema onog pravog. Rekao sam joj, kao i tebi, da sere ko foka. Ne bi ti prepoznala tog pravog ni kad bi te za dupe ugrizao. Naljutila se! I treba da se ljutiš, ali ne na mene nego na sebe. A što se ljutiš? Vređaš me, kaže, moju inteligenciju. Vređam te, a? Ma jeli molim te, samo se ti drži te tvoje 'teligencije, pa ćeš starost provesti u staračkom domu sa sve svojom 'teligencijem, i to tako što te niko neće obići niti videti da li si se možda upišala pa ne možeš promeniti pelene sama sebi. Sećaš se kad sam te pitao da budeš sa mnom, seća se, i šta je bilo, odbila si me ko da sam poslednji papak. Dobro, ne ljutim se, možda ti se ne sviđam, možda nisam tvoj tip, jelte, nebitno. Ali nije to bilo, jedina odoba koja se tebi sviđala si ti sama. Isto kao i ti komšo, zaljubio si se u sebe i svoju maštu i sve drugo ti ne valja. Eto ti, pogledaj kuda god hoćeš, pogledaj i na tu televiziju ako baš moraš, na estradu, na sport, internet, kuda god. Sve samci i samice. Sve sigle-playeri. Svi kukaju kako nema onih drugih, žene da nema muškaraca, muškarci da nema žena. Ma nemoj mi reći! Nema, a? Pa eto vas koji kukate, ko ti i komšinica Mica, nađite se, popričajte po koju. Jok! Nabacivao sam joj ja da se malo više raspriča sa tobom, ne bi ona sa tobom, joj kuku, ne bi ni ti sa njom. Kaže ona meni, "nije moj tip?!" Lepo, a gde je taj tvoj tip, pokaži mi molim te??? Da nije možda Horhe Mućos Gustos Te Kjeros?!?! I kaži mi u čemu je problem? U tome što serete i jedete ta govna. Eto u tome. Ona čeka nekog da dođe iz pizde materine i da uđe u njenu sobu i da je jebe jedno 20 sati, a ti čekaš neku... Šta ti čekaš, ajde mi reci, majke ti? Misliš da će mladost da traje koliko tebi treba? Oće kurac! Koliko imaš sad, 30-ak, i kaži koliko je brzo prošlo, a 40, 50, proći će još brže. I eto te kako čukaš na tuđa vrata, jer nama babe da te podigne. Jebale te bre sve te knjige koje si ikad uzeo u ruke, i svi filmovi koje si pogledao, i muzika koju si poslušao, jer ništa nisi naučio, i dalje si ko nevaspitano derle od 15 godina. Isto sam to rekao i školskoj, jebo te bre taj fakultet, koji će ti kurac i plata i pare, još je u nekakvoj nevladinoj organizaciji za neke kurce palce, pa se zanima i posle posla. Nema vremena ni za šta. Serem vam se bre na sve serije i štampu, ništa vam nije dobro donela. Kaže mi školska, plače i priča kako bi volela da ima dete. AAAAAHHHHHAAAAA!!!!!! Dolazi iz dupeta u glavu, teško, ali ide. Ima 37 godina i htela bi dete! Najbolje ti je, rekoh, da sačekaš 60, onda trudnoća, porođaj i sve to prolazi ko po loju. Mislim, nema frke uopšte. Kao naći će nekog da joj napravi dete, i onda će ga sama gajiti. Puko sam brate, pukao. Glupačo na kvatdrat, narcisu na kub... Nije ni čudo što nemaš nikog, jer nikom ne daješ čak ni šansu. A to što si rekla, samo potvrđuje da si ono što sam ti rekao, narcis nad narcisima, zaljubljena si samo u sebe, uskratila bi detetu oca i detinjstvo sa ocem, zato što sereš i ne bi da se odrekneš svoje slobode i individualnosti, svojih lepih misli o sebi. Koje bre, slobode, koje individualnosti??? Serem ti se na istu. Teško ćeš naći i tog da te kresne jednu noć pa da zatrudniš, a ko da se tako pravi dete?! Malo morgen! Jel', majke ti, i ti misliš da to ide za jednu noć, a?!

Smej se, smej, ja te krstim a ti prdiš...

Dobro, dobro...

Živi bili pa videli.

Samo se ti zajebavaj. Doći će maca na vratanca. Sad se busaš u grudi i dižeš nos do neba, a kasnije ćeš tući glavom u zid, ali će biti kasno....

Kako se olako maše raznim znamenjima i propovedaju razne gluposti, to je strašno! A propovednici nisu ni svesni svoje propovedi, niti toga šta govore. Kad sam razmišljao o tome kako se čovek lako zaludi, užasnuo sam se stvarnosti. Priznajem, i ja sam bio zaluđen. I da ti ne pričam šta je i kako je, uzmi i sam terstiraj, opitom dođi do zaključka koliko je teško ubediti nekog u laž ili prihvatiti istinu. Jer laži je potrebno ubeđivanje i naširoko objašnjavanje, istina je dovoljna sama sebi. Njoj ne treba objašnjenje, zato je Reč Božija jedna i tačka.

Znaš kako ćeš da probaš, napravi neki koncept, nađi neku laž o sebi i objasni je. Najbolje je da ideš od sebe i ka sebi, čisto da izbegneš neprijatnosti i eventualne povrede ljudi oko sebe. Neka ta laž počiva na nekoj opšteprihvaćenoj istini, i videćeš kako za tili čas ti se odobrava sve, kako stižu dokazi i potvrde od okoline, i potvrde te iste laži od ljudi od kojih to ne očekuješ, kako se laž koju si kreirao šriri brzinom vetra. Isto tako kaži neku istinu o sebi, nešto čime se ne ponosiš, ali je istina. I videćeš kako se glave okreću od tebe, kako je mali broj onih koji su spremni da to prihvate. Ja sam plakao kad samo to video. Stvarno, ovako mator konj je plakao kao malo dete, i to danima. Kako je lako pronaći one koji će te podržati u laži, a kako je teško pronaći one koji su spremni da prihvate istinu. Moj Bože! Testirao sam i to kako se prave dokazi za laž, kako je objasniti. Užas, moj komšija, užas. Posle tih otkrića i testova, pao sam u takav bedak, da sam počeo da pijem. Slomljen! Nije bilo pomoći ni od kud. Nisam se treznio, gazio sam preko ljudi kao preko govana. Nisam se obazirao ni na koga. Zajebavao sam se do granica izdržljivosti organizma. Pakao sam prošao. A lažem, pakao je nešto sasvim drugo do onog što sam ja prošao. Sam sam sebi kriv, kao i svi drugi ljudi. Niko ti ni zašta nije kriv moj komšija, niko, sem ti sam. I to jedino zbog toga što nećeš da prihvatiš istinu. Pitaš me šta je istina, jel', a? Istina je toliko prosta i očigledna da je prosto neverovatno kako je veoma mali broj ljudi vidi u svoj njenoj lepoti. Ona je beskrajno mala i beskrano velika, beskrano prosta i beskrano komplikovana, beskrano lepa. Beskraj. Svi je znaju, moj komšo, svi. Nema čoveka kome se bar jednom nije pokazala. A u stvari se pokazuje stalno i svuda. Tužno je što je samo mali broj ljudi prihvata. Ne vredi mi da ti je objašavam, jer svako objašnjenje samo joj škodi i prekriva je velom. Kako sam tako siguran da je znam? Lako. Testirao sam je na razne načine, stavljao je na mnoge muke i tražio da se pokaže u svakoj sitaciji, i dan danas to radim. I uspela je, uvek se pokazala, uvek i u svakoj sitaciji je ostala ista. A mislio sam da neće izdržati neke provere. Bio sam ubeđen da će da poklekne u nekim sitacijama. Nije! Ni jednom nije poklekla, uvek je ostala ista, čista i prelepa. Jedna i jedina! Ne postoji više istina, kao što ne postoji ni više laži već samo jedna... to je teško prihvatiti, najteže... sve ostalo su objašnjenja. Istina je u svemu i svugde se pokazuje. Ima je i previše, zato je ljudi ne vide i ne žele da je prihvate. Jer je prosta, ne podilazi nikom, niti te veliča, niti te umanjuje. Već te pokazuje tačno onakvim kakav jesi. Ona sve pokazuje onakvim kakvo zaista jeste.

Ne postoji način da ti je objasnim, ne postoji način da ti je pokažem, ili predam, prenesem... Ne! Niko to ne može. Moraš je sam videti! Sam! Mogu te uputiti kuda da ideš i kojim putem, mogu ti pokazati vrata ali da prođeš kroz njih moraš sam. Ti misliš da ja lupetam, i da ne znam šta govorim. Znam, znam moj komšo i to dobro znam. Bolja reč je, poznajem, da poznajem. Istinu ne možeš znati ili shvatiti, ali je možeš poznati, prepoznati. Ako zaista želiš da je vidiš, moraćeš se odreći mnogih stvari, ali ne plaši se, vredna je toga, i to kako vredna. Vredna je i samog tvog života. Ako tražiš istinu onda idi, ne obaziri se, ne osvrći se, ne štedi se, jer je vredna je svakog truda. Upozanćeš je to je neminovnost. Videćeš kako je ona bila celo vreme tu, samo je ti nisi hteo da vidiš. Neverovatno je i tužno, priznaćeš, ali je tako, jedini razlog zbog kojeg je sada ne vidiš jeste taj, što ne želiš da je vidiš. Zamisli!? A? No, ne brini za to. Traži, traži svuda, sve prihvataj, sve proveravaj i to po stotinu puta proveravaj na sve moguće načine, ne prezaj ni od čega, i ako istina koju si pronašao padne i na najmanjem testu ili proveri, ako je ne možeš pronaći i u najmanjoj sitnici ili sutaciji koju napraviš, onda to nije istina. Odbacuj tu laž i traži dalje.

Jedini savet koji ću ti dati jeste da slediš svoju savest, nepogrešivo će te dovesti do istine. Jer je i savest kao i istina nepogrešiva. Nabolje se prepoznaju. Iste su. Ako te savest peče na bilo koji način, snalazi se kako znaš i umeš da je umiriš, tek mirna savest i čisto srce će videti istinu, i to ne za to što tako mora ili je tako naređeno, ili već, nego zbog toga što čisto srce i mirna savest jedini mogu da je vide, po svom obličju i po svojoj prirodi. Kao što uši čuju, ali ne vide, tako isto i čisto srce spoznaje istinu jer to je njegovo zaduženje. Kao malo dete i odrastao čovek. Biće čupavo, biće opasno, biće uzbudljivo, biće ti zabavno tražiti je, biće i teško, teško da se umre, ali ne staj, ako padneš, ustaj, otresi prašinu i nastavi, ne ostani da ležiš ni po koju cenu. Istina ti je kao inekcija. Mada je možeš porediti sa bilo čim, jer je u svemu prisutna, ali ja volim da je poredim sa inekcijom. Pa kako ideš da primiš inekciju tako se spremi i na susret sa istinom. Boleće, plašiš se igle, ne voliš brkatu medicinsku sestru sa teškom rukom. Prališe te kad je primiš, boli da ne možeš da mrdneš. Ali, već nekoliko minuta kasnije osećaš se bolje, sledeću inekciju već ideš radosniji, jer znaš da će proći bol i bićeš zdrav. Istina je takva, kad je prvi put vidiš opaliće te kao bič, udariće tamo gde si to najmanje očekivao, ali kad je upoznaš, isceliće svaku ranu tvoju, svaka bol će ti izgledati smešna u odnosu na ono što će ti ona darovati. I bićeš slobodan, konačno slobodan, pred svim i svakim. Slobodan od svega. Neopisivo je to moj komšija. Zato da te ne gnjavim. Ponavljam ti opet samo jedan savet, ne idi protiv savesti, pusti neka te ona vodi, i hodaj, idi i samo idi. Savest će te nepogrešivo dovesti do svega ovog o čemu sam ti pričao sada. Idi sad. Idi! Ne slušaj više ni mene. Zaboravi me, zapamti samo savet što sam ti dao, jer to je jedini put... i idi, samo idi... Sve daj za istinu, i ne brini, sve će ti ona vratiti po sto puta više... Idi sad... Idi...

Ako te neko zadržava imenuj ga lažju.

Vrata su se otvorila. Ona je stajala. Uvek čudno nasmejana. Nešto izmedu prezira i umiljatog osmeha. Kratak poljubac samo je ovlaš dotakao usne. Mmmm! Ona zna u praksi da ostvari ono što svaka žena misli da zna. Prošla je pored mene i otišla u gomilu, mada nikad nije bila deo gomile. Aleksandra. Crnka. Pričali smo... Teška za razumevanje. Probali smo... Kao džem iz bakinog špajza...

Ima tome nekoliko godina kad smo se upoznali. Neko vreme je koristila bensedine i pivo, ljubila se sa svakim momkom na koga bi naišla. Bila poznata kao laka riba. Mrzela je momke koji bi je pitali, imaju li šanse kod nje. Nije mogla da zamisli čemu sva ta beskrajna priča.

Onda smo se upoznali.

--------------------------------------------------------------------

- Što se zezaš sa svim tim momcima?

* Volim to!

- Jes baš! I ja volem sok od maline pa ga ne zlostavljam!

* Pa kako se osecaš kad popiješ sok od maline...

- Ko je taj koji je tako upropastio malu Aleksis?

* Nemoj da me zoveš tako, mrzim to ime!

- Ti mrziš 99.999% stvari koje vidiš, čuješ, znaš, osecaš... Aleksis nije iznimka.

* Ma nije to. U stvari jeste... i nije. Imam svoje ime i ne volim da mi daju "slatka" imena. Osećam se ko ona krava Milka što je onako smešno ofarbana.

- Pa dobro, Aleksandra. O čemu se radi ovde? Kuda si se to zaputila?

* Ti bi da pričaš sa mnom?!

- Ma jok! Ja sam ti istražni sudija i sad imaš da priznaš sve svoje kriminalne radnje.

* Jesi li?!

- Ajd polako. Redom.

* A šta bi ti hteo da znaš?

- Sve.

* Baš sve?

- Baš sve!

* A šta ako ti bude muka?

- Rizikovaću!

* Zašto hoćeš da znaš?

- Zato što ti hoćeš da kažeš, a nemaš kome. Pa rekoh, evo mene, reci meni.

* Šta si ti? Neki svetac pa si spreman da saslušaš grešnika! Hoćeš li mi dati oprost, šmrc?

- Treba li ti?!

* Ne treba.

- Pa što onda tražiš?

* Onako.

- Vrdaš, je li? Jesmo rekli da počneš polako.

* Nemam ništa da ti kažem.

- Dobro.

* Šta je tu dobro? Pogledaj me?!!! 24 godine i nema ništa da kaže! Šta je tu dobro?

- Dobro je što nemaš ništa reći.

* Kako je to dobro?

- Bolje nego da imaš mnogo. Ko bi to sve saslušao?

* Hm!?

- Ajd prestani da se zavitlavaš i pričaj... O čemu se radi?

* O čemu bi jedno govno moglo da priča?!

- O kanalizaciji?!

* Pa dobro. Razna sranja su se dešavala u kanalizaciji. Ima pacovi, po dve kile, pacovi...

- Šta je tu dobro?

* Kanalizacija je dobra. A tebi bi bilo bolje da me se maneš, povrediću te, a ne želim to. Ja sam takva, sve userem. Čega god se dotaknem ono počne da smrdi. I ti ćeš?

- Interesantna teorija. Nazvaćemo je "govno teorija"! Jednog dana ljudi će prelistavati knjige i naći tu teoriju. Ja ću je zapisti i objaviti, a novootkriveni mislioci će citirati tvoje reči. Oduševljeni će uskliknuti "eureka, govno je prvak sveta".

* hehehehe... Ti stvarno misliš da mogao da mi pomogneš. Meni ne treba ničija pomoć!

- Znam.

* Pa zašto onda pokušavaš da razgovaraš sa mnom. Hajde me poljubi!

- Neću.

* Zašto?! Jesam ružna? Odvratna!

- Nisi odvratna. Prilično si lepa i zgodna, čak mi ličiš na Merlin Monro.

* Sereš.

- ...

* Izvini. Pa hajde onda zabalavi Merlin Monro.

- Neću.

* Što?

- Volim tako!

* Ti mene prezireš, jel’ da? "Gospodin ispravni"!

- Prezirem.

* Pa imaš pravo. Bolje da me ne diraš, jer ako me dirneš ima da zasmrdim najstrašnije.

- ...

* Ti si dobar decko. Zašto se trudiš oko mene?

- Zato što hoću da te porazim pa onda da te iskoristim.

* Ma nemoj!

- Ma daj!

* Ne dam.

- Videćemo!

* Šta ćemo videti?

- Hoćeš li dati ili ne?

* Neću.

- Ništa ti i ne tražim.

*...

- Jesi li se izmangupirala. Ajd sad polako. O čemu se radi?

* ... (place nekoliko trenutaka)... Ti si jedno pokvareno đubre. Ne bih ti prišla ni na kilometar. Zajebavala sam te kad sam ti rekla da me poljubiš. Kako si tako glup, pa ne vidiš da te šetam ko majmuna. (smeje se nenormalno glasno i dugo, u lice)..

- Šta je smešno?

* Ti si smešan. Zar se ne vidiš. Taj tupi izraz na licu. Smešna košulja i odvratne patike. Semšniji si od neke karikature...

- Drago mi je da te mogu nasmejati.

* Što me diraš?! Rekla sam ti da sam đubre. Sam si to tražio!

- Ja sam tražio da pričaš o čemu se radi, a ti i dalje vrdaš, i zezaš.

* Dobro. (gleda u pod kao da se nečeg priseća) O čemu da pričam?

- O sebi.

* Ja sam govno. Naveće i najsmrdljivije govno koje je svet ikad video. Samo to niko ne zna.

- Opet ti o fekalijama. Pitao sam te o čemu se radi, a ne imaš li problema sa zatvorom?

* Ne radi se ni o čem. Ja sam ništa. I nema o čemu da se radi.

- Zašto uporno izbegavaš da kažeš u čemu je stvar?

* Ne izbegavam. Ozbiljno. Nije u ničem stvar. Jednostavno nemam šta da kažem. Nisu me zlostavljali u mladosti. Nisam se razočarala u ljubav. Nisam doživela gorozote. Nego sam prosto takva. Bezvezna. (smeje se)

- Da, da. A ja sam inače Tom Kruz, samo ne znam šta mi je danas.

* Stvarno!

- Aha. Nisam jak kako Švarceneger, niti sam bogat kao Brus Wilis, nisam faca kao Al Pacino, al’ zato ližem

kao Lesi...

* (smeje se)... Daj da vidim.

- (plazim joj se)...

* Pa ne tako.

- Nego kako?

* Pa da se ogrebem za jedan snošaj!

- Neću.

* Šta nećeš?

- Da se zezam sa tobom na ovaj način. Nego mi reci već jednom o čemu se radi?

* (sakriva oči, gleda negde odsutno u pod) Nevina sam.

- Kao majka devet Jugovića.

* Ne veruješ mi!

- Zašto bih?

* Zato što je to istina.

- Dobro.

* Pa kako je to dobro. Imam 24 i još uvek sam nevina.

- Ti to ozbiljno!?

* Da.

- Interesantno. A svi oni momci?

* Ništa.

- Kako bre ništa? Mene si našla da ložiš?!

* Ne ložim te. Ozbiljna sam.

- I to je to!

* I to je to.

- Zato si takva?

* Nije zbog toga.

- Znači ima još?!

* Ima, ali ti to neću reći.

- Hoćeš, hoćeš.

* Neću, neću.

- Videćemo.

* Pretiš mi?

- Aha.

* Čime.

- Dvadesetkom.

* Daj da vidim!

- Sačekaj da repetiram.

* Ajd ne seri.

- Šta je nevinašce, plašiš se.

* Sigurno.

- Hoćeš li reći u čemu je problem ili ne?

* Hoću.

- Kada.

* Nikada...

Mnogo kasnije mi je rekla u čemu je problem.

Zatim se udala i otišla daleko.

Australija...

"@domacica, domaci..."

Pisao sam ti i pre, sećaš se?! Napisao sam ti celu svesku pesama, lepo je zapakovao i poslao ti je na kućnu adresu. Nadam se da si je dobila i pročitala. Napisao sam ti toliko toga da više ne znam šta bih još mogao da dodam. Čime bih još mogao da te pozovem, dozovem. Čime bih mogao da ti pokažem koliko te volim. Koliko nemam mira bez tebe?! Koliko me boliš?

Reći ću ti da polako gubim nadu, i to mi je najteže od svega. Gledam je već godinama kako umire u agoniji i nemogu da joj pomognem. Gledam moju veru kako vene kao suva grana i nema više niti lišća niti plodova na njoj. Gledam moju ljubav kako bolom okovana čuči u tamnici. Ne brini zbog toga. Koliko god više se lanci stežu, toliko moja ljubav postaje jača. Koliko vetrovi i trnje na mom putu deru moje lice toliko moje srce sve više hita ka tebi.

Pisao sam ti i pre. Opisao ti sve. Nemam više reči da dodam. Zato sad ćutim.  U tišini. Tišinom se molim za nas.

evo gde se nalazi ovaj slatki mali editorčić

 i onda će ti se prikazati ovakav prozorče pa briši sve od početka do onog endif

OK!

 ZA MAJSORA ŠUKY-a I ŠEGRTA AnaM!!!

 dodatak za domaćicu

 na browse selektuješ sliku, na dodaj je uploaudoješ....

i spremi špajzerice za ovo.

DODATAK ZA ADMINA!

BILO BI LEPO KAD BI SE U KOMENTARE MOGLA DODATI SLIKA ILI VIDEO, MAKAR KAKO...

Sve uokolo se pomera. Kao da stvari trepere u nekoj izmaglici. Kao u onoj vrućini iznad asfalta što je vidite za vrela leta kad sve gori. Kao da imam tuđe ruke mesto svojih. I telo više ne osećam kao pre...

Upao sam u neko mesto i neki drugi svet. Gde je ovo?!

Kao da mi je svest izmenjena.

Gledam stvari koje ne postoje.

Slušam zvukove koji se ne čuju.

Rukama grabim pokrete...

To...ne...mo...

Kao da izvodim neki ples, samo meni znan.

Kao da neko sedi dole u uglu i gleda me. Gleda i voli me mnogo.

I čeka da mi kaže kako sam najbolji.

Dajemo sve od sebe da budem što bolji...

Kao voda sam...

Neko pali svetlo i ceo prostor zasija. Lako bi se moglo pričati o prosvetlenju.

Do mene dopiru zvukovi izuvijani: „JEeeEesSsiIiI LLLiiiii DddooOOoobbBbrRooOo!!!"

Čujem sirenu koja zavija. Gledam upalšena lica oko mene. I malu sjanu tačkicu koja se igra sa mnom. Nisam ni malo umoran. Mogao bih ovako milenijumima....

O, samo kad bi mi se ti pridružila. Ti što me gledaš kroz suze i držiš me za ruku.

O, kad bi samo htela poći sa mnom....