Šuky pisanije

Gledao sam svoje dlanove. I ruke okretao na gore i na dole. Zagledao ih, kao prvi put da ih vidim.

Hmmm... Interesantno! Inspirativno!

Male tačkice. Nekoliko rana. Stari ožiljci. Linije.

Računam nesto... Čega su se sve dodirnule?

Šta je sve bilo na njima?

Kao ono jednom kad sam čitao tvoje oči, držeći ti glavu na mojim rukama.

Pitala si me: Kako znam sta držiš u ormaru? Kako znam šta najviše voliš da nosiš? Kako znam koju obuću voliš? Kako te znam i bez da sam te upoznao!?! Otkud znam da voliš jagode?

„Eeeee...", rekao bi jedan moj prijatelj.

Kako vetar zna kuda treba da prođe da bi stigao do tvoje kose? Kako sunce zna kad treba da se pojavi, a kad da zađe?

Reči su se smenjivale, kao na ringespilu, vrtim te kao čigru. Rečima te mesim kao kolač!

Rekoh ti da čitam dobro, ali u sebi. Čitam tvoje pokrete, čitam tvoje osmehe, čitam tvoje poglede, čitam tvoje dodire...

Kažeš

Ne brini

Proći će

Sve prolazi

Proći će i to

Kao letnji pljusak

Kao noć

Kao dan

Kao san

I biće opet

Leto na reci

Noć na jezeru

Dan na slavi

San na javi

Ne brini

Kažem

Šta je knjiga

Koju niko ne čita

Šta je otac

Koga dete ne pita

Šta je pesma

Koju niko ne peva

Šta je devojka

Koju niko ne sneva

Šta je radnik

Koji ne odmara

Šta je čovek

Koga niko ne razgovara

Ustao sam. Pogledao na sat. Hmmm! 5.26 am!

Jutro. Odspavao sam četiri sata. Jutarnja svežina ulazi kroz prozor. Pomalo kao da je i hladno.

Setim se odmah sinoćnjeg događaja i... Razmišljam o istom...

Čuj događaja. Reči sa kojima vitlaš kao da se braniš od nevedljivih aveti. Pa mašeš sa njima kao smrt sa kosom. A lepo smo se dogovorili da ti nisam neprijatelj.

Ranije smo se više viđali. Ili kako ti to voliš da kažeš - družili. I bilo je bolje. Onda si me se postidela.

Šta ako te neko vidi? Pa kaže, ili su već rekli.

Ne rekoh li ti da nikad ne smetneš sa uma da svaki muškarac je prvo muškarac, pa tek onda brat, otac, prijatelj, a kamo li jedan stranac. Zapamti to i mnoge nevolje ćeš izbeci.

I ovo smo mogli izbeći da si to imala na umu.

Ovako. Ne ginu ti na stotine izgovora koje ceš izgovoriti za sve i svašta.

A stalo ti je, nije da nije.

Slika 1.

 Slika 2.

 Slika 3.

 Slika 4.

 Slika 5.

 Slika 6.

 Slika 7.

Slika 1.

Ma žena pakovala neke stvari za odmor!

Slika 2.

Majstore dodaj gas, prestižu nas ovi sa leve strane...

Slika 3.

Da vidim sad ko prepisuje?

Slika 4.

I šta kažu, ja i ti zajedno, u vezi?!

Slika 5.

E otvarajte nije vam fora uopšte!!!

Slika 6.

Izem ti Rasel Kroa, ostala mi ringla uključena!!!

Slika 7.

Saću da dođem samo da obasnim nešto ovim krabama!!!

Slika 1.

Slika 2.

 Slika 3.

 Slika 4.

 Slika5.

 Slika 6.

 Slika 7.

Slika 1.

A da ipak priznamo Kosovo. Znaš kakve tuljumbe i bakljave imaju...

Mmmmmmm.....

Slika 2.

Slušaj šta ću ti reći, ako me još jednom uhvatihš ispod stola odalamiću te preko njonje pa tam nas učiteljica izbacila napolje.

Što si na kraj srca?

Slika 3.

Pazi ovako, brzine ti idu u H, a sedišta se obaraju nazad. I pazi kako parkiraš majke ti, prošli put su ga ogrebali...

Slika 4.

Pazi Voju šta piše majke ti?

Slika 5.

Ne, ne administratore, general failure nije iz general kineske vojske, nije ni ruske, samo si klikno pogrešno dugme pa ljudi ne mogu da ostave komentar u vidu slike.

Slika 6.

Evo idem, samo da pročitam još neki blog.

Slika 7.

Moj životni san je da postanem morski pas. A pogle! Doveli me na jezero i kažu mi kako mi je tu voda do j...a! Eeeee živote!!!

Slika 1.

 Slika 2.

 Slika 3.

 Slika 4.

 Slika 5.

 Slika 6.

 Slika 7.

Administrator: Dragi moji blogeri ovo su vam administrativne alatke za vaše blogove... Sve je vrlo prosto, mislim, sve što treba da uradite je...

Slika 2.

Da ti kažem u poverenju. Jesi čuo da je sanjarenja nastavila da snima u Americi... kao ono neke fazone i fore, viceve i slično...

Auuuu!

Slika 3.

Tužna bona pusti hajvana, vratiće se ona samo da popije sve... Evo, čim se vrate rode dolazi i on...

Šmrc! ovaj park je tako tužan...

Slika 4.

1: I ovaj je pisao blogove?!

2: Ovaj je pisao auto blog!

1: Ju! Crni sine kukala ti majka, što ti je to trebalo?!

Slika 5.

I šta kažeš patose hteo si da budeš filozof i da filozofiraš?

Ma jok, ja sam hteo da glumim filozofa! Ave!

Hahahahahahahaha....

Hahahahahahahaha....

Slika 6.

Pratim te nastasja, samo nastavi...

Slika 7.

Sine koliko sam se zakomentarisao ovde zaboravio sam...

ps. Evo u čemu je začkoljica, ja (ili bilo ko) postavi slike i ona dodajemo neke smešne komentare. Čisto da se vidi koliko smisla za humor imate....

da čujem sad vas.

Kao kakvi stršljenovi.

Koliko sebe trebam da im dam?

Koliko moje krvi je dovoljno pa da zadovolje svoju glad?

Čemu sva ova zbrka međ ljudima, mislima, osećajima...

Ovaj haos u red poređan...

Beskrajna trka razuma sa vremenom...

Krvavi pir prirode...

Jedan umire da bi drugi živeo...

Jedan je hrana da bi drugi bio sit...

Jedan drugome je najveći mučitelj i najveći prijatelj...

Čemu???

Ja se branim i mašem praznom šakom, mesto mačem strašnim...

Ali kako se odbraniti od mraka? I čime?

Šta reći suncu koje polako kopni na zapadu i gasi svoje luče...

Čime tad osvetliti svoj put? Dal' mesecom? Il' zvezdama? Svitcem?

Sve priče smo videli i neke doživeli...

Sve pouke čuli...

Svi putevi su nam otvoreni...

Zašto onda još uvek lutamo???

Provodili samo vreme razmišljajuci o vremenu i prostoru.

Glupirao sam se govoreci joj o slobodi.

O svemiru! Da, svemiru.

Neverovatno je posmatrati svet odozgo.

Kad se nalaziš tako visoko i daleko.

Kada nestane vreme, nema napred ili nazad, nema dana ili noći...

A opet postoji vreme, i postoji napred i nazad, i postoje zajedno i dan i noć.

Sve se okreće kao ogroman točak.

Tako opuštajuće. Nema težine tela koja tako pritiska ovde.

I svet izgleda kao sjajana disko kugla. Male sjajne tačkice koje se pomeraju. Život kao svtci. Besciljno lutanje. Neki slabo sijajuci kao žar, neki kao zvezde obasijavajući sve oko sebe.

Izgrađivanje zamaka od peska. Igranje na obali. Traženje društva.

Pokazivao sam joj svet onako kako izgleda stvarno.

Zajedno smo testirali granice stvarnosti.

gledam mirnu vodu jezera

pesak na dnu

voda me zove

hlad koji obećava

san

svež i mirisan

povetarac

povečerje sunca

mokra kosa

sitne kapljice vode

golicaju

* * * * *

A jezero je mirno.

Svo u ognju. Plamenovi se lenjo vuku po površini. Crveni. Žuti. Crni.

Blagi.

Male iskrice kao ribe kruže u jezeru i skupljaju snagu da se vinu u nebo kao svetlice. Ostavljajuci trag za sobom kao zvezde padalice. Neke jako sijajuci a neke slabije.

Zar ja to gledam život? I ljude koji napuštaju ovo jezero života!

Zar je tako? Mutna voda, tamnica, poluosvetljena ognjem?

Ako je! Slika je neverovatna. Blaženstvena!

Ko li je naslikao?

Onda videh sebe. Kao mala sjajna riba poletuša koja se koprca u mutnoj vodi. Boreći se. Jer voda hoće da ugasi plamen, a plamen hoće da se razgori. Iskrica hoće da poraste dovoljno velika da može bezbedno preći put do neba a da ne izgori i ugasi se u potpunosti.

I videh tebe. Riba. Rak. Lav. U borbi. Htedoh ti prići. Zašto me se plašiš, moja najsjajnija? Izvarana raznim mamcima, zaronjena u dubinu mulja, zašto odbijaš moju ruku?

Hodi, zajedno da beremo plamene jezičke.

* * * * *

MOJA NAJSJAJNIJA

ja sretoh svoju ljubav

poznadoh je po belegu koji nosi

i rekoh joj

ja sam tvoj

ona odgovori

to ne biva

nije istina

ja sam poželela drugačijeg

drugog

neverica progovori iz nje

pokaži mi

dokaži mi

ubedi me

rekoh joj

zar bi me ubeđena

volela

nego li ovako slobodna

da, reci mi

da, reći ću ti

tražim

kucam

otvaram

nalazim

kažem

da, dođi

da, doći ću

Tonemo. Kao u živi pesak. Nezaustavljivo. Davimo se u sopstvenim rečima.

I kao da odista nismo tu. Sve je tako nekako nestvarno.

Doručkovali smo nekoliko uvreda na brzinu. Onako s nogu. Ispeglala si mi košulju pljuvačkom. Ispratila me pravim plotunom za srećan put.

Ručali smo nekoliko teško svarljivih rasprava. Začinjenih ljutim sosom od besa. Kako je vreme odmicalo sto se postavljao nekoliko puta. Supa, pa začini, meso, ljuta paprika, prženi živci...

Večerali smo ostatke gorčine od ručka. To nam je bilo malo pa si na brzinu spremila nekoliko psovki.

Posle smo zaćutali. Da svarimo kamenje u želudcu.

I sad ćutimo.

A još uvek se volimo. I mislimo. Šta nam se to desilo?

Da li da se izvinim?

Da li da te pozovem na ljubav?

Čujem te kako jecaš. Licem zagnjurenim u jastuk.

Gledam u tvoje telo. Telo?! Čime sam ja zaslužio ovako nešto. Samo kad bih semo da ti priđem. Da te makar malo dodirnem. Da ti kažem...

Tako bih voleo da te zagrlim.

Sutra ću ti reći! Kao nekad!

Sutra ćeš! Kao nekad! Dati sve od sebe.

Ujutro ce sve biti bolje. Mora biti bolje.

Nekako sam neosetno utonuo iz misli u snove.

Ugledao sam tvoj osmeh zbog kojeg sam se zaljubio u tebe.

Video sam te u onoj haljini. Znaš. Ona svetla sa onim okolo i... E ta baš.

Jutro.

I krevet prazan.

Rekoh sebi, mora da je bila gomila suviše velika kad je više nisi mogla nositi.

ALI!!!!!

ZAŠTO SAM JA OSTAO?

Koga sam čekao?