Šuky pisanije

Morate priznati da sam zaslužio odmor nakon ove "Milene".

Pa tako....

 ŠETNJA REKOM....

 ŠETNJA ŠUMOM....

TAJNIM STAZAMA....

 JOŠ UVEK SANJAR...

 PITA SE KOGA ONA LJUBI...

 ALI NE BRINITE... ČIM MALO ODREMAM, ETO ME...

 Pozdrav za sve...............

13.

O piscu.

- Šta je ovo sad?

* Intervju sa piscem ovog dela. To jest sa samim sobom.

- Uuuuu... Al' ti je orginalna fora... Još ovo nazivaš delom!? Delo je prevesti bakicu preko ulice a ne šarati po papiru.

* Ovde i nije reč o originalnosti i delima, već o istini.

- Dobro. Zašto si napravio ovaj interviju sa samim sobom i šta hoćeš od njega?

* Izgleda mi zgodan. Drugi kad bi postavljali pitanja, pitali bi me stvari koje su nebitne, kao na primer gde sam rođen, koje sam dete u porodici, koliko škole imam, koja mi je omiljena boja, koji sam horoskopski znak, da li je Milena stvarna... i slične trice. Nebitna pitanja, pa rekoh, znam se pa ću se pitati ona najteža pitanja.

- Dobro, prvo pitanje. Zašto uopšte pišeš? Zašto ne ćutiš. Znaš da je ćutanje zlato, i da je najbolja odbrana odbrana ćutanjem, a ti pišeš, to jest daješ pismene dokaze, crno na belo. Zašto?

* Nisam baš siguran zašto pišem. Čitao sam bolje od sebe, i gore svakako, ali zašto, ne umem da odgonetnem. Papir trpi sve, valjda zato. Iz očaja i slabosti, da udovoljim svojoj želji da ne budem baš toliko sam. Napišem, pa je tu već nekoliko likova i svi pričaju sa mnom.

- Nisam zadovoljan ovim odgovorom. Čini mi se da vrdaš, a znaš da to ne volim ni pod tačkom razno. Čak naprotiv, smatram to odlikom podlosti i nevaljalstva. Jasno se izražavaj! Dakle, zašto pišeš?

* Zbog užasnog osećaja samoće.

- Koliko već dugo pišeš?

* Više od deset godina. Imam oko 6000 pesama i oko 1000 razno-raznih tekstova. Kraćih, dužih, raznih stilova i formi.

- Kad ćeš prestati?

* Kad konačno shvatim da mudrost nije filozofiranje i da reč nije učinjeno delo.

- Misliš da ćeš za života uspeti da to spoznaš?

* Ne znam! Nadam se.

- Konkretno, zašto si napisao delo "Milena"?

* Da opravdam sebe, verovatno. Da nađem odgovore koji su mi promakli možda. Kad je ovako crno na belo onda ne možeš da vrdaš, i tvoje te reči drže za reč.

- Da li si svestan da si ovo mogao i bolje da napišeš?

* Da, naravno, daleko bolje. Mogao sam to zaista onako psihološki, iz četri lica, sa predivnim pejzažima i nadrealnim osećajima i hepi endom da ukrasim, ali u suštini bi bilo isto. Ovako mi se čini da je poštenije.

- Da li si lagao u ovom što si napisao?

* Da. Nema pisca koji ne laže. Sem možda nekolicine, mogao bi ih na prste jedne ruke nabrojati. Ostali redom lažu, i izvrću stvari, kao što rekoh, ne bi li našli opravdanje za sebe i svoje bezvezarije, kao i za bezvezarije ljudi koji će čitati.

- Znači i ti si ovde lagao? A potenciraš na istini i poštenju? Ko o čemu, baba o oštipcima, kurva o poštenju?!

* Da, lagao sam. U pravu si. Lagao sam onoliko koliko sam morao. Ali je poenta i suština istinita.

- A to je!

* Da sam katastrofalno pogrešio. I da je moja greška koštala i druge ljude. A to je ono najgore. Nije teško izgubiti se u šumi i tako pogrešiti put. Pitaš nekog i eto te opet na stazi. Katastrofa je napraviti grešku koju drugi plaćaju i ispaštaju. Na primer. Da sam bio pametan k'o što nisam, smotao bih Milenu. Sve njene greške i greške Jovana, i fudbalera, i ostalih se ne bi desile. Shvataš kolika je to katastrofalna greška.

- Ne smatraš valjda sebe krivim za sve to što si nabrojao. I ti ljudi imaju svoje slobodne volje i mogli su da se odluče kako god im drago. Na kraju krajeva, zašto si siguran da bi ti Milena pozitivno odgovorila?

* Nije to u pitanju!

- Nego šta, tvoja patetična potreba da se izjadaš i ostaviš ipak lep utisak o sebi. Kao, nisi ti ni toliko loš samo treba vremena da te se upozna, ili šta već... Ima li kraja tvojim vrdanjima?

* ...

- Zašto sad ćutiš? Pitanje je na mestu, ako svi lažu i vrdaju ne bi li se opravdali i izbegli odgovornost za svoja počinjena nedela, zašto im se pridružuješ svojim lažima i vrdanjima? Zašto prosto ne zatražiš da ti se oprosti?

* Jer sam suviše slab da bi bilo šta učinio. Nemam hrabrosti. Kukavica, pa se sklanjam iza velikih reči ne bi li me one zaštitile od prodornih pogleda. Niko ne sme da zna koliko sam slab.

- Slabi su i ostali ljudi, i oni se nose sa svojim slabostima i kukavičlukom...

* Nemoj da ideš dalje.

- Zašto?

* Jer ovde pričamo o meni a ne o ostalim ljudima. O mojoj želji da budem bolji i da se kao takav predstavim. Najbolji od najboljih. Najbolje što je mogla da dobije.

- Smešna ti je ta ideja. Čak i kad bi uspeo u tome ona bi pobegla glavom bez obzira od nekog "mister savršenog".

* Nadam se da ne bi.

- Smešna ti je ta ideja. Opet kažem. Ali da nastavimo! Iako se ovo odužilo do u besvest. Koliko još dugo misliš da pričaš?

* Ne znam. Hteo bih da budem iskren ali mi to ne ide tako dobro. Prosto ne umem više da razlikujem šta je ovde mašta, šta istina, šta zabluda, šta su likovi iz knjiga, šta su stvarni ljudi, šta se desilo a šta nije.

- Kao da je to važno?! I zašto smo uopšte nastavili ovaj intervju. Mogao je biti gotov i u par reči. I ti si podlac, i lažov. I ti bežiš od odgovornosti pred svojim učinjenim nedelima i neučinjenim delima. I ti nemaš muda da voliš, a hteo bi da te vole. I ti samo pričaš o ljubavi a nesposoban si kao i ostali bilo šta da uradiš da je zadržiš. I to bi bilo to. Zašto nastavljamo ovu bezsmislenu diskusiju. Ovo čak i nije diskusija, za diskusiju je potrebno najmanje dvoje a ti si ovde sam sa sobom. Zar si toliko samozadovoljan, narciodan, egoist, gord...?

* Da, gord... Ljubav ne uspeva gde gordost raste. Niti za nju ima mesta gde se ego širi. Poneo sam se zanjem i pameću, a srcu to ne treba. Pogledaj decu, koliko znaju a koliko vole ili veruju, nadaju se, pa će ti sve biti jasno.

- Dobro. Jel sad možemo da završimo ovo?

* Ne baš. Imam osećaj da nisam rekao ono najbitnije.

- A to je?

* Volim te Milena.

- Jesi li sad srećan što si to rekao?

* ...

- Jeli sad konačno gotovo?

* Da. Hteo sam da kažem još dosta toga, ali to ne bi poboljšalo situaciju.

- Znači, KRAJ?!

* Za sada.

KRAJ, za sada...

by Šuky

12.

literatura:

Milena.

Uuuuu, kamo steće da je tako. I da me je ona naučila svemu onome što odrastao i ozbiljan muškarac mora da zna da bi uopšte bio muško. Ali nije. Svašta me je u životu školovalo, tako da bi literatura bila jedan predugačak spisak, nimalo lep.

nastaviće se...

11.

Bilo je tek počelo leto. Ležali smo na nekoj travi i gledali nebo. Mnogo puta smo tako ležali i...

Ovaj put joj mazim ruku... Još uvek ne mogu da je zagrlim... Onako jako... Možda, povremeno prebacim ruku preko njenog ramena, onako kao slučajno... Zamišljam tako.

kraj...

nastaviće se...

10.

I sad na kraju...

Mnogo sam depresivan zbog svega toga. Tužno mi sve to. Pa sam rešio da vam sve ovo ispričam. Nekako je lakše tako. A posle i nije, ljudi te znaju, i ubede se u to kako te znaju. A vi možete odmah da me mlatnete po njušci što sam takav. Bolje je i da dobijem po njušci nego da idem kod onih psihoanalitičara. Oni su mi najveći od svih gadova. Oni i filozofi. Ne zna se koga od njih više mrzim, rekao sam to već. Na primer, kad bi ovako nešto ispričao psihologu, on bi rekao kako su me zlostavljali u mladosti, ili mi majka nije dovoljno davala da sisam mleko, ili tako neku glupost. Kako vučem traume iz detinjstva, to me posebno nervira. Opsesivno-kompulsivne manije gonjeja... Sto godina imati i onda poverovati nekom stručnjaku koji ti kaže kako si mnogo toga potiskivao u sebi i da si zbog toga nervozan i agresivan. I ljudi poveruju. Poverovaće u bilo šta, samo da oni sami nisu krivi. Uvek. Nema toga u šta ljudi neće poverovati, ako će im to i za uncu oduzeti od njihove krivice. Tačno sad da dođe neki filozof i kaže kako smo nastali od izmeta nekog vanzemaljskog sranja i da smo zbog toga ovako zli i naopaki, opet bi poverovali. Zato ih baš mrzim, ne kažu ti istinu, da si teški seronja i da si katastrofalno pogrešio, već navedu kako nije do tebe, već do nečeg tamo... UH! Sad sam se baš... Uh, uh! Ne mrzim mnogo toga. Čak ni onog Jovana, što je kreten neviđeni, sad mi nedostaje i pitam se gde je i šta je sad sa njim. Ali filozofe i psihologe. Pazi samo za šta su sve sposobni da izmisle, to je strašno... UH! Ozbiljno, gori su od baba tračara i vračara... Moja baba je sto puta bolji filozof od bilo kojeg filozofa. Ozbiljno vam kažem. Pominjao sam je već, a siguran sam da bi se i vama svidela. Zmaj od babe. Težag život je imala, rano ostala bez muža, a ne možete ni zamisliti kako je mladoj udovici teško kad nema muške ruke da je zaštiti. Kako je selo progoni i grad izgoni. Kako i zec na nju diže šapu. I pored svih gadosti koje su joj priredili ljudi, nije odustala ili izgubila nadu i smisao za humor. Nema ni razreda škole niti se zna potpisati. A uspela da shvati ponetu, zamisli nju kako viče i galami po kući, "Sve za dupe, samo daj, daj, daj, još daj... da mu je lepše da sedi, da mu je toplo, da može da se naspava, da jede, daj mu letinu, daj zimnicu, daj odmor..." i sve tako nabraja redom i njiše dupetom. Da pukneš od smeha. Kako je dupe sve ono o čemu mislimo i čemu težimo. I opet nastavi da sprema zimnicu, krastavce i kupus. A budu opaki krastavci i mnogo dobar kiseli kupus.

Nemojte misliti ni da se veselim. O ne nikako. Ne, zaista. Naprotiv, najčešće mnogo krivim sebe. Što nisam bio prisebniji i odlučniji. Što nisam zaigrao pa šta bude. Za mnogo stvari krivim sebe. Što sam joj pričao da su ljudi dobri, i da će uspeti. Da ima ljubavi tamo negde, a ne ovde i sada. Da samo veruje i sve će biti dobro. Ne mogu da oprostim sebi što joj nisam rekao da je Jovan đubre jedno ne opevano i da sledeći put kad ga vidi da ga pljune po sred čela ali sa jednom onom debelom i masnom šlajmom kakvu imate posle dobrog bronhitisa. Jer onakvi pokvare sve što se pokvariti može... Ne mogu da...

Uh čoveče!!!

I nemojte molim vas da me pitate zašto nisam ovo ili ono... Samo ćete me iznervirati...

Ne može se o ljubavi govoriti. Nije to neka stvar, misao ili osećaj. Ne, nije čak ni osećaj, ljubav prosto postoji ili ne postoji, ili je imaš ili je nemaš. Ako je imaš onda si car, ako nemaš onda si mrtav. I ona se kao i sve ostalo uči, niko se ne rađa sa saznanjem kako se voli unuk. Strašno je to što je toliko opisivana u knjigama, ili prikazivana na filmu. Zaista strašno, nikad se takve stvari nisu desile, one fiktivne ljubavi iz fabrike snova, neke mašte zaludnog pisca, još gore nekog pijanog boema. Kopirani kopiranti. Znate šta je tu najinteresantije? Dugo vremena mi je trebalo da shvatim kako se pišu knjige i šta je najvažnije u jednoj knjizi. Najvažniji deo knjige je ono gde piše literatura, ozbiljno, tamo se jasno vidi ko je dotičnog genija naučio tome što on zna. Samo da znate kakav je to začaran krug. Gori od Vrzinog kola. I kako se tu jedan geniji naslanja svom težinom na drugog. Sve do... znate li dokle?

nastaviće se...

9.

Nikad mi sa njom nije bilo neprijatno. Zaista nikad. Čak i kad bi se našli u nekoj neprijatnoj situaciji. To me uvek iznenađivalo. Uglavnom sa devojkama se sav zbunim i smutim. Nekako obično pogubim nit šta sam hteo da kažem. Izgledam sigurno kao neki smetenko. Kao sa Marijom, na primer. Ona je bila baš opaka i čudna. Nije mogla da se sastavi kraj sa krajem. I kaže meni na kraju. "Dobar si ti dečko, mnogo dobar, ali ovo neće da ide." Pa me gleda, misli da ću sad nešto da dramim i to, mnogo da se ljutim. A ja joj kažem, "Znam, razumem te u potpunosti". Misli da je zezam. "Ozbiljan sam". Razumem je. A ona me gleda i ne može da veruje. Misli da me povredila pa se izvinjava i priča kako je do nje, kako je ona baksuz, i sve tako neke gluposti, a nije. Znam da nije, ali joj ništa nisam reko. Pustim je da priča. A Marija kad počne da priča, to baš i nije za slušanje. Nema tu ni malo nekog lepog izražavanja. Kao kod Dostojevskog, ili već... Tamo kad ljudi pate ili su u nekoj dilemi ili depresiji, oni tako lepo pričaju i tako sve to lepo razumeju. Marija ništa, samo psovke, ružne reči i liptanje suza. A rekoh joj da je sve OK. I ništa, ko da me ne čuje, ko da sam neki duh kojeg ona ne vidi pa priča kroz njega. Mislio sam da joj je potrebno da se izduva, ili da kaže, znate, da olakša dušu. Ko zna. Nikad nisam skontao devojke, niti sam se trudio nešto posebno da ih shvatim. Mislim da je to i nemoguće u suštini. Čitao sam razne stvari, čak i one knjige "kako osvojiti devojku" i slične gluposti, na tu temu razumevanja, ali to je prosto ne moguće.

N E   M O G U Ć E ! ! !

Jer i nije stvar u razumevanju već u delima, u onome šta si učinio, a ne u onome šta si rekao ili mislio.

Sa Milenom je bilo drukčije. Sa njom je sve teklo kao reka. Sa drugim devojkama nikad. Uvek neki problemi. Uvek neke zavitlancije. Sve se nekako namesti i sve ode do đavola. Zona sumraka. Teško je to objasniti. A i nemam nešto volje da objašnjavam. Samo, ponekad brinem da se neću oženiti i imati svoju porodicu. Starost je užas ako ste sami bez svoje stare...

nastaviće se...

8.

Mislim da mi je srce bilo slomljeno. Tako je bar izgledalo. A hteo sam da je pitam da budemo zajedno i sve to... Baš glupo. Pisao joj pisma. Dugačka. A onda mi nije više bilo ni do čega. Stvarno. Postao sam totalno depresivan. Išao sam na posao i vraćao se a da to nisam ni primećivao, iako sam tada radio na građevini kao fizikalac i to po deset-dvanaest sati dnevno. Nije bilo dugog posla, a i dobro se plaćalo... Sve mi glupo. Prestao sam i da čitam... I da gledam zvezde i mesec. Sedeo sam ispred televizora, a ni njega nisam gledao, nego onako samo buljio u njega.

Mnogo posle toga opet je sretnem, i opet kažem sebi... Ćuti, okreni glavu, pokri se ušima...

Priča ona opet, ja uglavnom ćutim. Sve ide sjajno kod nje. Završila višu školu, pa sad radi u banci. Sama se izborila, radila i davala ispite. Otac se razboleo, pa se ona stara za sestre i majku. Pa je sva lepa, ali onako neprirodno lepa. Ista kao one devojke koje nemaju ništa na licu. Ni rupice, ni bore, ni jamice, čak ni traga od neke bivše akne. Sve ravno i glatko k'o led. Celo lice u istoj boji. Kosa joj sva uvijena i ofarbana u istoj nijansi. Sve neka odela. Bela košulja i neki kao gornji deo od odela, kratka sunknja do kolena. Sva onako poslovna žena. I one odvratne i grozne ogromne naočare za sunce. Ne ide to. Sve sjajno?! Znam te bre. Znam kako dišeš, rekla si mi. I samo čekam da vidim šta to nije u redu. Ja ćutim. Kažem tu i tamo po neku. Dobro je. Radi se, živi se, i tako... "Imaš li nekog?" pita me. "Nemam" rekoh, "nešto sam sav turoban pa devojke beže od mene. Ne vole me baš. A i one što nađu da sam interesantan ubrzo odustanu." Ona se iznenadi, kao "što to" i širom otvori oči od čuđenja. Zna me. Vidim da me zna. "Ma od kud znam šta im je. Verovatno je do mene. Ne trudim se dovoljno, i stalno sam nešto mrzovoljan, pa me izbegavaju. A šta je sa onim tvojim?" Aha! Tu smo. Nešto se snuždila. A meni srce hoće da izađe na nos. Nije mi to trebalo. Znao sam da je priča išla otprilike ovako. Naišla je na lika koji joj je pričao bajke, a ona ih jako voli, znam to, i ja sam ih pričao. Ispričao joj je čudnu priču sa hapy endom, i ona je pristala, jer voli takve priče. Šta ćeš kad voli čudne priče i bajke... I onda je sve bilo kao u bajci, i pokloni, i ogledala, i kočije, i sve to. A onda joj je rekao kako je zaboravio da joj napomene kako ima ženu i dvoje dece, ali da to i nije toliko važno sve dok se njih dvoje vole. Sigurno tako nešto, ako ne i gore. I ona se našla u šumi iz koje ne može da se vrati, niti može da nastavi da živi u toj šumi laži. Pa je stala i tu ostala. Bolje je i neko nego samoća. Nije ona devojka za samoću.

A srce samo što ne iskoči, ozbiljno. Da ga tada snime, verovatno bi bio neki medicinski fenomen. Prebacim odmah temu. Da ne boli toliko baš. "Šta ima u tom i tom gradu, gde je ostatak ekipe?" i tako... Glupa pitanja, ali dobro dođu ponekad. Ona se odmah razveseli, videla je onog čupavog, pa je videla brku... I sve tako... Ali nema više onog oduševljenja, i nije to više ta priča, znaš. Sve je sad nekako gluma. Zna me pa mi ugađa. Zna šta volim da čujem pa me gađa pravo po sred čela.

Snuždi se na tren, kao da će da zaplače i onda se suzdrži, jako se suzdrži. Mogao bih da je dotučem i svašta da joj uradim. Da se osvetim, kao. Ali nisam ja takav. Meni je žao kad je vidim tako nesrećnu a više ne može ni pošteno da se isplače, kao što je to pre radila. Kad sam joj pričao Romea i Juliju njoj se jako plakalo i ona je prosto stavila ruke na lice i plakala. Plakala je koliko je volja. Sad ima skupu šminku pa ne ide da suze kvare ceo taj izgled. Mogao bi da kažem tako nešto, ali neću. To bi je baš povredilo. Mada mi dođe ponekad.

nastaviće se...

7.

Uglavnom. Rasturi se škola. Novi grad, za mene, novi grad za Milenu.

Dođe ona kod sestre za jednu novu godinu. Kao nismo se videli sto godina, da se ispričamo i tako dalje...

Ljudi, znate šta ću da vam kažem!? Nisam prorok. Definitivno nisam prorok, kao oni pravi proroci. Ali tačno znam kad će da se desi sranje. Kao onda kad sam celu veče govorio ortacima da će se desiti sranje, ali mi nisu verovali. "Ljudi, desiće se sranje, garant!" A oni me još zezaju. Sranje je rat i sve oko nas, šta bi još moglo da se desi. I sve tako. I odemo u diskoteku, i potučemo se sa nekim ludacima... Sutradan, jedan razbijena njuška, jedan isekao obrvu, razbio glavu.. Skroz smo bili propali...

Pa tako... Kad mi je sestra rekla da dolazi Milena, znao sam da će biti naopako. I kažem sebi, idi negde, pravi se da imaš neki neodložan posao, idi lutaj šumom, juri čavke. Nisam. Ostao sam i sačekao je.

Sve je počelo lepo. Grudvali se, pravili sneška, išli u diskoteku, blesavili se. I pre nego što će da ode, kaže Milena kako ima dečka i kako su ozbiljni, kako joj kupuje poklone i sve to. "120 maraka šminku za rođendan i neke kožne čizme." A znam je. To je gadno, mnogo gadno kad te neko zna. I još pazim mnogo šta ko priča, jer sam čitao neku knjigu... Nije važno. Uglavnom jako sam skoncentrisan kad neko priča, naročito ako mi je stalo, i sve snimam u glavi. Kao neka traka. I onda kad mi volja samo premotam i znam sve šta je ko pričao. Ozbiljno. Čitao sam da je to fotografsko pamćenje, ali nije tako kod mene, kod mene je celokupan video zapis, sa sve osećajima i mojim mislima, kao i napomenama koje sam tamo stavio. Znate. Ponekad me to nervira. Zato što baš svašta pamtim, a ponekad dobro dođe, kao u školi, nikad nisam učio, samo sam pamtio ono što su profesori pričali i uvek imao dobre ocene. Znam da joj se jako svidela šminka od 120 maraka a da joj se kožne čizme i nisu tako mnogo svidele iako su verovatno bile daleko skuplje. OK. Sad. Znam ja da devojke mnogo vole poklone i sve to. I ja sam njoj svašta poklanjao. I minđuše, i narokvice, i brojanice, i školjke, mnogo je volela školjke... Jednom sam u nekom manastiru kupio neki krst sebi i njoj, isti. Običan, ispletena pertla. Još uvek ga nosi.

Ali opet. Mene je to tako pogodilo, da nisam mogao sebi da dođem nekoliko godina. Stvarno. Stalno kad bi se toga setio bila mi je neka muka u stomaku i glavi. Sutradan je otišla. Sela u svoj autobus, a ja i sestra u svoj. U autobusu muzika... "Milena, milena, milena, ja nisam želeo kraj"... Došlo mi da izudaram onog vozača i da izađem napolje i odem da me više niko nikad ne vidi. Sakrijem se u neku pećinu i sačekam sudnji dan. Znao sam da nije trebao da se vidimo, ali đavo ti ne da mira, i stalno te čačka. Lukavac je on, uuuu, i to sam pratio i otkrio. Neće on da ti kaže, ajd sad ubi nekog ili ajd skoči sa litice, i ti uzmeš pištolj i bam ili skočiš sa litice. Jok! Zna on lukavac da skoro niko na to ne bi pristao. Nego ti dodaje po kap gorčine svaki dan. Samo malo, tek toliko da ti zagorča sve. I tako stalno. Svaki dan. I onda kad si ti već pečen i polako pucaš po šavovima, e onda te uvede u sitaciju i ti se iskališ na nekom skroz nedužnom, i onda se godinama jedeš zbog toga. Pukneš, ali ne tamo gde treba nego skroz negde bez veze... I onda ti se smeje... Lukavac. Onako podlo i obešenjački... Samo da te još više iznervira... A kad se iznerviraš onda si njegov...

nastaviće se...

6.

Kad sam bio četvrta godina, a ona druga, negde posle nekog granatiranja našeg mesta, nismo išli u školu nekoliko dana. Čini mi se ceo mesec pred kraj škole. I onda su nam javili da idemo u ponedeljak. I dođem ispred škole, a tamo sve staro društvo. Devojke iz odelenja silno mi se obraduju, jer sam stalno provaljivao neke smešne fore. Išlo mi to od ruke, pa što da ne. I kad dolazi ona. Okači mi se oko vrata i svega me izljubi po licu. Tek onako. U trenu sam pomislio da je pijana ili tako nešto. Mada nikad nije pila. Ali mi bilo jako čudno. Uhvatila se oko mene kao da se pozdravljamo za večita vremena, a nije tako. Dugo smo još išli u školu. To je bio tek april ili tako negde. Ljubi ona mene, a meni sve nekako drago, uuuu, mnogo mi lepo. Zagrlila me i ne pušta. Ja je pogledam i onako pogledom je pitam šta je, ali sa osmehom, vidi i ona da mi je drago. Ona slegne ramenima, i ništa. A sve me nešto gleda. Kao da bi htela da kaže nešto ali ne sme, gužva je, mnogo ljudi. Samo me tako gleda. Kao da joj se ne ide odatle. Kao da bi ostala tu sa mnom i sa mojim društvom, ali ne sme, stariji smo, matruanti ili šta već... Ne znam. Onda se okrenula i otišla do svojih drugarica. Ali vesela, onako oduševljena, neobično vesela i oduševljena, kao da je upravo iznenada osvojila titulu miss a da se nije ni kandidovala.

Bili sam maturanti, pa kao što je red, pravili smo sranja. Razbili ogledalu u kupatilu. Budala Stanko, udario ga glavom, sav se živ isekao, a bio miran dečko. Samo se opio. Dolazio direktor, doktori, hitna. A mi pijani k'o klenovi. Ne vidimo ništa. Bilo me je stid. Da kažem, ako baš hoćete da znate, stid. A Milena se samo smejala, što me vidi pijanog i sve to, mnogo se smejala.

Matura. Celu veče ples i pivo. Cure se spremile, opako se spremile. Nisam prepozano najbolju ortakinju, zmaja od devojke, koliko se spremila i bila lepa. Tu sa napravio sranje. Rekao sam joj, "Šta si to uradila od sebe?" i smejao se onako kretenski. Pa nikad je nisam video u haljini i našminkanu. Znate kakav je to šok. Kasnije pitam jednu školsku gde je ortakinja, a ona kaže da je plakala u WC sigurno sat i da je onda samo istrčala napolje i otišla; kući valjda. U, jebem ti budalu. Joooj, kakav sam kreten. A znam da nema reči kojom ću da joj objasnim da je u suštini mnogo lepo izgledala i da sam se samo zezao. Hteo sam da skočim sa terase. Stvarno. Ali sam odustao. Nije bilo mnogo visoko a i sigurno bi se dole unakazio. Takav sam, skočio bi i polomio se, i onda bi do kraja života živeo na cevčice i slamčice. Takav sam baksuz, ni ubiti se ne bi umeo. To me baš ubilo. Pa mi je cela maturska otišla u tri lepe. Na kraju sam zgrabio sako i pobegao i ja...

Posle smo došli u školu još koji dan. A mene stid da bilo koga pogledam u oči. A ortakinja ništa. Opet se smeje i zeza me i provocira. Sve po starom. Idemo iza škole da zdimimo po jednu na brzinu, smejemo se, idemo na bilijar... Život bi dao za nju. Ozbiljno. A znam da je boli i da će je još dugo boleti to što sam uradio, a ona ništa, stegla zube i teraj... Za nju bi sad život dao, stvarno vam kažem. Nije od onih što vam posle sranja kenjaju i seru da vam se život smuči. Konta da znam kakvu sam glupost napravio.

nastaviće se...

5.

U srednjoj je bilo malo drukčije. Sviđali su joj se neki momci. Tako nekako. Uuu, to me baš nerviralo. I nekako bolelao, onako podmuklo bolelo. Na primer... Bio je neki Jovan. Sav smotan, jako smotan i odvratan momak. Kad hoda sav se nekako uvrne, i hoda u stranu. Iskrivi glavu k'o vrana na jugovini, i nikog ne gleda. Obavezno u ruci drži ključeve od svog keca i zvecka sa njima, i neke bezvezne naočare i samo tako hoda. Njoj se sviđao, ne znam zašto. A znao sam ga. Đubre neviđeno. Kad sam došao prvi put u srednju nešto me je bio zezao, kako škola nije tamo kuda sam ja krenuo nego u nekoj drugoj ulici, i sve tako neke gluposti. To baš ne volim, kad misle kako znaju nešto ako znaju gde se nalazi škola ili neka ulica. Došlo mi je da ga odalamim, ali je bio stariji godinu ili dve pa nisam, a imao je i neko opasno društvo. A ona kaže kako joj se sviđa. Kao baš je sladak i sve tako neke reči. A meni teško to da slušam, baš teško. Bilo je još takvih likova koji su joj se sviđali. Bio je i neki fudbaler, sve neke karirane košulje, kao roker i sve tako neke fore. A rock 'n' roll je znao koliko i moja baba koja je čula da postoje neki Bitlosi. Meni je rekla tako jednom, da sam isti k'o oni Bitlosi. I priča on meni kako će njih dvoje lepo da žive i kako će ona da sedi kući, pere, kuva, čuva decu i čeka njega da donese pare iz Mančestera... I sve tako neke nebuloze... Mislim, nije baš tako govorio, ali se na to svodilo. Ma provalim ih čas posla. Pa se kao nešto ljube, pa se pola sata pozdravljaju. Užas. A znam klipana, da nema tri čuke u glavi. Da je običan ker što se pred društvom hvali kako je vatao ovu ili onu. Mnogo je lagao, znam to. Ali kako da joj kažem. Onda sam počeo i ja da lažem, i govorim kako su to dobri momci i kako će im veza uspeti. Kako treba da se trudi i veruje u ljubav. A znao sam da neće, ma nema šanse. Biće joj zanimljiv par meseci i onda će ga provaliti, da nema ništa, da je prazan. Da ne ume pošteno i lepo ni da ispriča neku neobičnu i zanimljivu priču. Ali kako da joj tako nešto kažem. Razočarao bih je. Baš bi je razočarao. A ona sve tako oduševljena, kako će da žive u lepoj kući sa mnogo soba i idu na more, i imaju ceo fudbalski tim dece... Bože kako mi je tada bilo teško. Došlo mi je da joj dam svoje srce pa neka ga lome do mile volje. Ali ne može.

Zato sam postao povučeniji, nisam se više toliko mešao u to ko joj se sviđa ili ne. Samo sam ćutao. Jer je bilo totalno besmisleno bilo šta joj govoriti. Kad se devojci sviđa neki mladić, ništa joj nemojte govoriti, jer to nema nikakvog značenja za nju. Evo na primer, znao sam tog fudbalera od ranije, i slušao njegove priče da bi ovu, pa bi onu. I svaka mu se sviđa i svaka mu je dobra, čak i profesorice. Ma gde to ide, a isto tako znam šta je pričao Mileni, ona mi je rekla, u poverenju. Ljudi moji, ne da mi je ogadio život, već sam postao gadljiv i sam na sebe što uopšte takve stvari slušam. Kakve su to plačipičkaste priče i baljezgarije da se čovek ispovraća, i ona ga brani. Brani ga i rukama i nogama, kako je on jedan jako tužan i nesrećan dečko, pazi molim te, kako pati od kompleksa niže vrednosti i sve što učini čini mu se da je nedovoljno, i sve tako. Mislim se nešto, ako toliko pati i strada što ga to ne spreči da ne bude baš toliki magarac i podlac. Nisam joj to rekao, kako bih mogao. Često je i taj fudbaler imao običaj da mene ubeđuje kako je ozbiljan i kako su mu namere čiste, i sve ostalo. Ne znam zašto. Verovatno je Milena mnogo pričala o meni pa je osetio neku potrebu da me razuveri kako nije takav u suštini. Siguran sam da nije. U njegovoj suštini on je glavna zvezda Mančestera, i cela Engleska gine za njega, a on nikog ne gleda sem lože u kojoj se nalazi Milena i svaki gol njoj posvećuje. Siguran sam da je takav. Samo je problem što dela svedoče o ljudima a ne njihova mašta. Uzmimo na primer kad joj je zaista bio potreban, nikad se nije njemu obraćala nego meni. I pitam je zašto o tome ne priča sa njime, "pa ne bi me razumeo", kaže, "a ti sve razumeš i znaš i uvek imaš lepe reči za mene". Tako ti je kad ubediš druge da znaš i da razumeš. Đavo ti je posle kriv što ne možeš da ih razuveriš, i uveriš u to da samo Bog zna i razume sve. U trenu mi je došlo da je odalamim koliko mogu jače preko njonje. To bi je zaista povredilo pa nisam.

nastaviće se...