Šuky pisanije

Evo
nekoliko bivših misli na
tebe

kakva bolesna potreba
nije to ljubav
čak ni nalik
možda tek režanje ispod zuba

Evo
ti sve sad ionako ćeš izgubiti
tebe

naraučenije sad si učenije
neće ti se više desiti greša
kao ja ili ti
znala si ti to ionako

Evo
sve sa sebe prebacujem na
tebe

o ne, ne očekujem da razumeš
samo da nestaneš
kao da nikad nisi ni bila
tu

rešio sam da pronađem
MIR

ništa me neće zaustaviti

i dao sam se u potragu
rekoh sebi ovaj grad je ludnica
džungula, milion neartikulisanih glasova
trka, frka, jurcanje, blejanje

mora biti da je mir
negde
na drugom mestu

izašao sam na reku, šuma, livade... priroda

ali reka šuštaše strašno
vodopadi i brzaci ne dadoše mi mir
šuma me uplaši svojim huktanjem
a na livadi cvrčci nisu prezali ni od čega

aaaaa, rekoh sebi, nema mira
te se zatvorih u crkvu
na tren nastupi tišina
a onda se čuše koraci
pa pevanje

zatvorih oči
i pomislih kako mir nije negde napolju
već u meni
moje oči i uši su samo moji receptori
i oni reaguju onako kako im ja kažem

tako razmišljah i divljah se sebi
kako sam otkrio MIR duši svojoj
i vratih se u grad
a grad više ne beše ludnica
već košnica, i svaki čovek
kao pčela zujaše hitajući svojim poslom
noseći med svojim bližnjima

osmeh se nazre na mom licu
zadovoljan shvatih suštinu
kad!!!
ugrize me besan pas!
$#&%/()%&#!#$% (nije za pristojan razgovor)

Mislio sam da si preko puta. Ali nisi bila. Nešto jeste. Kao senka. Kroz kišu. Jak letnji pljusak. A mene sve stvari i dešavanja podsećaju na umetnost. Odmah sam zamislio kako bi bila lepa slika nekog nadrealiste, može i realista, da te naslika kako onako stojiš sa kišobranom. A palo mi je na pamet i film, mogao sam da ti priđem pa da zaplešemo na kiši. Pustićemo neku muziku kroz zube.

Onda sam se opet setio. Nisi bila ti!

Nekako, u mom slučaju sve se svodi na šablone i klišea. Više se to i ne prepoznaje, zato sve češće bežim u umetnost. Knjige, slike, zvukove... Pa se pitam da se nisam navukao na umetnost. Viđao sam ljude koji su se navukli na svašta, na primer na pamet, pa čitaju, čitaju, čitaju dok ne skapaju. A glava im raste i raste i raste. A njihov ego, tek da vidiš. Ubeđuju sebe kako će pročitati još samo ovu knjigu i to je to, onda prestaju. Saznaće još samo ovo šta piše ovde i neće se više mučiti sa tim. Uskoro malo šta više može da ih dodirne. A uzbuđenje? Kakvo uzbuđenje?! Jesi ti normalan. Misliš da oni to mogu osetiti. Onako zaista kao dete kad dobije lepo zapakovan poklon za koji zna da je neka igračka. Ne, ne! Gubiš se brate. Nije to ovisnost. Kako bre da budeš ovisan o znanju?! Nisi to video. Ne znaš šta si propustio. Evo slučaj komšije. Znači u njegovom životu su postojale samo knjige, ne kažem, bilo je i seksa i laži i prevara, ali ničeg bez knjiga. Desetke redom od prvog do poslednjeg školovanja. Na drugoj godini fakulteta KRAŠ, sistem down. Vrati se doma sa totalno prslim mozgom, ali knjige ne pušta. I dalje čita. Ko zna šta je probala budala. Meni se to nikad ne bi desilo. To što si upravo rekao daje ti jako dobre preporuke da postaneš jako dobar ovisnik, upravo to "meni se to nikad ne bi desilo" je progutalo više ljudi od bilo čega drugog. Pa pogledaj bre malo bolje. Ovisnike o adrenalinu, o amfetaminu... Ovisnici o skupljanju markica, ovisnici o subotnjim utakmicama kod ortaka... Mislim, samo pokušaj da pogledaš malo bolje... Sve sam ovisnik do zavisnika.

Ne, ne. Nešto si ti tu pobrkao. Nemoguće je. Čak i kad bi bilo moguće, u svakom slučaju je bolje umetnost nego da si stvarno ovisnik o nekom bensedinu. Nije nego!?

E zato sam ja mislio da je ona preko puta, pod kišobranom. Rekoh sebi, "Bože kakav lep prizor", ali nije bila. Umetnost, shvataš li koliki sam ovisnik?

odmor se na žalost završio...

zato sad dok se ja odmaram od odmora i prelistavam šta je ko ovde radio ili nije radio...

za društvance jedan mali MUZIČKI INTERMMECO

ps. još uvek bez audio sistema...

Eeeee da...

Došlo vreme da se rastajemo...

Nisam još ni otišao, a već mi nedostajete...

Konačno sam dobio zasluženi odmor i nema me ovde sledećih mesec dana...

Sve vas pozdravlja i želi vam sve najbolje...

ps. otišao sam da tražim svoju sreću

Ja nikad nisam osetio sreću, ma koliko vam to čudno izgledalo...

Ne onako kako je ljudi opisjuju. I kad govore o njoj i pominju razne stvari razumem ih o čemu govore i osećam njihovo ushićenje... Ali nemam kod sebe neki sličan osećaj kojim bi mogao uporediti sa njihovim...

Jednom davno sam se pitao u čemu je problem?!

Nekako u to vreme silno sam želeo da imam muzičku liniju. Nisam imao ništa od aparata pa sam rešio između TV i muzike da bude muzika... I radio sam... i skupio pare da je kupim... i bio jako uzbuđen što je nosim kući... i povežem kablove... i pustim je da radi... i neće ni da bekne... ma šta da joj uradim ona ćuti... i zovem majstore... i to se otegne do u nedogled... i poprave je... i donesu... i sve radi... bila mi zanimljiva dok nisam provalio za šta je svaki dugmić (nekih sat-dva), a onda sam je potpuno ignorisao...

I sve tako, sve što mi se desilo imalo je neku začkoljicu koja pokvari ceo dođivljaj... prvi dan u školi, prvi poljubac...

Ništa od sreće rekoh sebi...

Ali...

Mogu da osetim bol.

Moju, tvoju, bilo čiju...

Svakog ponaosob čoveka. Čitavog naroda. Svih ljudi.

Mogu da je vidim u očima, koraku, smehu, suzi. Mogu da je dodirnem, pomirišem...

Bol koju sami ljudi osećaju ili su se saživeli sa njim pa im je normalna. Rane. Užasne bolne rane ne zalečene.

Čak i kad ja povredim nekog. Vidim ranu koju sam napravio tačno na mestu na kom se ona nalazi.

Ne pitajte me kako, jer ne znam kako vidim, ali vidim. Samo bol. Tugu. Osećaje. Ljubav. Čak i prelest.

Duše koje vrište od bolova u telima svojih domaćina. Ljude koji obožavaju da se iživljavaju nad tuđim bolom misleći da će tako izlečiti svoj.

Ponekad mi se čini da neću izdržati. Da ću jednom sakriti se, pasti. Negde daleko.

Sve me doziva sem vas.

Najčudnije od svega je gledajući svu tu bol moja ljubav raste. Gledajući grozote moja milost raste. Kao hleb od kvasca.

Moja duša tuguje, dok moja glava svim silama pokušava da pronađe izlaz iz začaranog kruga... I ponekad se plašim da ću pasti u nesnosan očaj, a glava će se izgubiti u vremenu i prostoru...

A srce?!

Svaki put kad se spustim u taj predeo, moje srce se smeje... Uvek je nasmejano... Od kad znam za njega ono se stalno smeje... Zadovoljno ni zbog čeg, veselo ni za šta... Ponekad se pitam da nije poludelo i napustilo ostatak tela... Da nije drogirano, ili zavedeno...

Ali nije, samo je nasmejano...

bezbroj puta sam pokušao

šetao po ivici

nikad nisam uspeo da te čujem

vidim tvoje usne kako se pokreću

ali ne čujem ti reči

vidim tvoje oči kako me mole

i ne odgovaram

vidim te da me celim svojim bićem

upozoravaš

dolazi moja smrtna opasnost

a ja stojim i gledam te

tako si lepa

tako te volim

o,

ima li igde iko da ga okrivim za sve

pramac mog jedrenjaka sekao je more stvarnosti

žureći ka na mapi ucrtanoj tački

ostavila si mi svoju maramu, miris

obećanje iz nesvesnog stanja, snova

žrtvovao sam svoj život zarad maglovite vizije

jeo sam svež vazduh

za bistar um

nevolje su snažile moje mišice, bol jačao moju volju

razbijene olupine plutale su pustom pučinom

mrtvi komadi tuđih života

izranjavana zemlja krvarila je

o, samo da izbegnem sve te podvodne stene

sve bure i sva nevremena

vrtlozi nasukanih brodova

topovska paljpa

moj cvet zasađen na ostrvu moje obećane zemlje

hoćeš li me prepoznati u svoj toj gužvi

stranaca, turista, gradinara

nisam se usuđivao ni misliti

da sva potraga je samo

dim iz lule

neprospavana noć iluzija

loše tumačenje zvezdanog kompasa

dobar vetar želje duvao je u moja jedra

usput nekako zavoleh sve te neobične talase

luke pune čudesnih brodova sa čudesnim tačkama na mapama

mesta gde se more preliva preko svog horizonta

neobična bića koja su me pratila s vremena na vreme

mirise, zemlje, mora i neba

savete starih iskusnih moreplovaca, razmene dobara

borbu sa gorostasima i divovima, Golijatima

sakupio sam pun brod poklona, i dušu svoju sam sačuvao za tebe

držao sam u rukama koplja mudrih ljudi
i mačeve njihove sjajne
sva behu silna i moćna
razgledajući ih zaboravih na svoje slabosti i učini mi se da sam jedan od njih
mašući njihovim mačevima učini mi se da sam postao ratnik
a kad dođe bitka
tuđa koplja mi behu teška za bacanje
tuđi mačevi napraviše žuljeve na mojim rukama
sav uspaničen sakrih se u šumu i drhtah pred strašnim neprijateljima
smeh se prolomi odjekujući dolinama

o, ratniče ti strahom bojiš svoje lice

otkidoh granu golim rukama, ogulih je i napravih toljagu
zadovoljan, nasmejah se sebi i rekoh eto i ti imaš čime da se braniš
a šuma se grohotom nasmeja, pa me pouči
bolje bi ti bilo da si nabrao rukovet trnja i njime se branio
a tamo duboko u pećini naći ćeš kamen tvrđi od bilo čega
u njemu se nalazi tvoj mač, idi i izvadi ga iz njega
otiđoh u pećinu i nađoh kamen i beše tvrđi od bilo čega
zagledah ga dugo, ali ničeg ne beše u njemu
samo tvrda i hladna masa stajaše na suncu prkoseći mojim željama
planina se nasmeja i reče potraži svog kovača

o, ratniče ti nadom bojiš svoje lice

stavih težak i hladan teret na svoja leđa i ponesoh ga
zalazih u sela i gradove tražeći kovača
ali ni jedan ne pristade na moj zahtev da iz kamena izvadi mač
već se smejaše obošenjaci i izbacivaše me na prašnjavu ulicu
tek jedan me pogodi teškim čekićem u glavu i reče:
zapali veliku vatru da goriš pa udaraj čekićem kamen dok ti ne da mač
vratih se u šumu sa teškim teretom i zamolih je da mi da vatru
a šuma reče sačekaj vrele dane i vatra će se pojaviti gde vode nema
kad se pojavi a ti je onda zgrabi i stavi u jedan bunar
tu je čuvaj da se ne ugasi stalno je hrani

o, ratniče ti savetima bojiš svoje lice

udarah kamen i bacah ga opet u vatru i opet ga udarah
ali kamen beše tvrd i ne uslišavaše mi želju
tek ponekad bi iz tvrde mase pojavilo se sečivo ili drška i opet nestalo
zime i leta prolaziše kao karavani ulicama
ja i dalje stajah na mestu besomučno udarajući tvrd kamen
a kad prođe vreme ja bijah zadivljen delom koji savršeno stajaše u mojim rukama
mač beše najsjajniji i najlepši koji sam ikad video jer beše moj
svima pokazivah delo ruku mojih i cela šuma se divljaše
a onda izađoh da susretnem se sa svojim neprijateljima
nađoh ih gde sede pijući i zabavljajući se sa Muzama

o, ratniče ti radom bojiš svoje lice

a kad me videše uozbiljiše se i pogledaše me pa me zadirkivaše
svjetlo oruđje nosiš ratniče
ali nije mač oružje za kovačeve noge da ga nose
nit’ je mač lako pero da se njime kao krilima maše
treba ti učitelj koji će te poučiti kako da ga koristiš
neka ga orlovi i zmije, paukovi i mačke, konji i vukovi nauče
od njih se uči kako se napada i brani
od orla načuih da pažljivo gledam, od zmije da pravim zasede
od pauka da pletem mreže, od mačke da hodam nečujno
od konja da budem snažan, od vukova da pravim čopore

o, ratniče ti mudrošću bojiš svoje lice

naučih se i veštinama mačevanja, majstor postade
izađoh na goru i proderah se da me čuje svako brdo
gde ste sada moji neprijatelji, iziđite na megdan
tad se u daljini pojaviše već poznati
približavajući, odmeravahu me i zagledahu me sa svih strana
zapitkivahu me kako sam napravio mač, koje sam naučio tehnike
a onda rekoše, pobedio si, znaš li to, tvoja bitka je dobijena
jer mi ti više nismo neprijatelji već prijatelji
ti si sada jedan od nas, zato pođi sa nama
sad ćeš ti da učiš druge koji, eno ih, mašu našim mačevima

o, ratniče ti veštinom oboji lice svoje

zar sva ova muka samo da bih bio ubrojan međ vas
zar nikog moj mač poseći neće
zar nema bitke da se bije, zar se ne vodi neki rat
o ne, nema bitke mladi ratniče, nema rata do onog u tebi
a tu bitku i taj rat si dobio jer eto te sijaš kao zvezda
obukao si se u oružje pravde i mudrosti
najveća pobeda koju trebaš da izvojuješ vodi se bez oružja
u tom boju svaka povreda koju naneseš može te koštati večnog poraza
taj rat se ne vodi mačem već milošću, lepom rečju i pažnjom

o, ratniče ti svojim bojama oboji lice svoje

razočaran vratih se u šumu i sedoh na obalu potoka
zar je sve bilo zalud
zar moj mač nikom ne treba
zar sjajno odelo niko ne želi da vidi
zar sam se za najveću bitku spremao besmisleno
sav trud činjaše mi se zalud
šuma ćutaše, i planina beše zamukla
tuga stegnu moje grudi
prekipi kroz oči skotrlja se niz lice
pade na moj odraz u vodi

o, ratniče ti lice svoje tugom oboji

dok voda se talasaše praveći neobične likove mog lica
okolinom se prolomi pesma, tiha i nežna
o, ruke moje bele što mi trebate kad nemam nikog da grlim vama
o, oči moje svjetle našta ćete mi kad nema nikog da vidite
o, srce moje što biješ u grudima mojim za šta me držiš živom
o, dušo moja kuda me to vodiš, gde želiš da stigneš
od drveta do drveta, od stene do kamena
prenosila se pesma kao sa kolena na koleno
ptice su slušale i divile se
reka zastajala sa žuborom svojim sakupljajući reči i noseći ih svojim tokom

o, ratniče ti lice svoje nadom oboji

iz prostranog grma izroni duga crna raspletena kosa
svetle oči blesnuše i rastrčaše se po mom telu
prišavši mi stade ispred mene u vodu
hladana voda i vrele ruke milovaše moje lice i skidaše tragove tuge
o, ratniče što tuga mori srce tvoje
ti i ne znaš da ja sam tebe baš ovde čekala
hodi sa mnom u večnost
moja Muza skide sa sebe sve maske i haljinu belu
njeno belo telo sjedini se sa mesečinom i vodom potoka
mahnu mi dugom kosom i požele mi ljubav

o, ratniče ti lice oboji lice svoje radošću

vir u potoku nas otpusti i izvede nas na obalu
a trava prihvati naša tela i zavede nas da se izgubimo kao cvrčci
kovitlac osećaja nas obuze i diže nas na neslućene visine
ogromno drvo skloni nas u svoju hladovinu pripovedajući nam vetrom
hajdemo rekoh svojoj Muzi, večnost nas čeka
hoćeš li me čuvati od mnogobrojnih neprijatelja naših
ali nema neprija… da. da, hoću zauvek.
onda se obuci i opaši, uzmi svoj mač i idemo
čeka nas još mnogo bitaka
nemoj nikad da me povrediš, jer ću nestati kao što sam se i pojavila

o, ratniče ti oboji lice svoje večnošću

Ništa

Sad

Bitka je dobijena

Pogledaj

Zgarište

Telo ugnječeno

Nekoliko

Slomljenih srca

Umornih heroja

Kiša

Kapljice padaju

Lagano

U prašinu

Žedne usne

Umivaju lice

Usamljenost tvoja

Pobeda je moja

Herojsko srce

Premoreno tugom