06 Jan, 2012 18:54
Svratih samo da vas sve izljubim...
Odoh sa one strane duge... iza sedam mora i sedam gora...
19 Dec, 2011 07:00
Srećna slava svim blogerima i blogerkama koji slave sv. Nikolu
Posebne čestitke i blagodarnost najdražoj kumi
neka ti je srećno, dugovečno i Bogom blagosloveno
radost kuću neka ti krasi
SREĆNA SLAVA!!!
16 Dec, 2011 14:00
Ljudi misle da se reči koriste da se nešto opiše
što se ni slikom ne da opisati. Kako izgleda videti ljude koje ste
pokušavali rastumačiti po njihovim rečima? Kako izgleda videti sve te
prozore u duše?
Kako izgleda uhvatiti trenutak u kom se nalazi večnost?
Osuđeni smo jedni na druge, bez prava na žalbu, i u toj osudi možemo uživati ili proći golgotu. Jer ljudi smo takvi, da napravimo sunce u sobi i da mesec zakrvavimo. Tako malo slavimo život, toliko preterujemo sa strahom od smrti. Kako slabo znamo svoje puteve i koliko malo vidimo svoje saborce.
U svečanoj sali vladao je žamor koji je utišao glas sa mikrofona. Podigni glavu da kažeš svim tim očima, koje se zadubljuju u tvoju dušu a ne dopiru dalje od lica, kako se mimoilazimo na "putevima sećanja", osećajući taj "otisak usana", znajući da "ko sreću traži taj je i nađe". Loše društvo kvari dobre navike, starino. Samo ovde je drukčije, dobro društvo čini da dobre stvari postanu navika, deo nas, "sredom" ili "bilo kojeg dana". "Jesen u meni" je, sve je sazrelo. Kao što veliki pesnik reče: lako ću za nemir, ne mogu da umirim mir. Zato ti govorim da taj "nemir u meni" ne mogu suzdržati. Uzvraćam ti najnežnijim rečima koje muškarac može smisliti. "Kap po kap" dolivam ti svoju ljubav. Čisto da znaš da "sve moje - tvoje je". "Nešto kao bajka", zamisli me tako. I znaćeš da "sutra je novi dan" makar bio i puko "preživljavanje" znaćeš da "kad ostanemo sami", "nemiri" naši će se pretočiti u pokrete. Uplesćemo se i kao "paukova mreža" naši osećaji, reči, misli će se povezati u jednu tačku. Tamo negde "na kraju duge" govorićemo jedno drugom "najljubavnije pesme". "I bi reč" i mi u njoj. "Probudi se", "poljubi me". Dođi u "ulicu moje duše" iz koje "nema izlaza", "ti" "nešto sasvim posebno". Razumeš me, "ravnoteža i druge bajke", "iskušenja" moja "između sreće i tuge" rasuta su "po nisejskim poljima"? "Neću! ništa! više!" sem tebe i naše "ulice ljubavi". Videćeš da ovakva "sećanja ne blede" jer ostaju zapisana. "Blog naš nasušni" za to je kriv. Ostavi drugima ko je važniji "ludi vrabac" ili "cirkuska jahačica". "Moja ljubav" ti daje "zavet"! "Uspomena" koja će ti reći da "nezvani gost" ovde nema šta da traži. Već su samo "oblaci", "tišina i reči" gde gledam te "očima deteta". "Pisanije" će ti pokazati da taj "osmeh srca" i pored "grbe tuge" vredi više od svih reči jer sve što želim je "pokaži mi svoju ljubav".
Okreni se oko sebe, vidiš sve te ruke kako te dozivaju, oči koje te željno isčekuju. Misli koje će stopiti sa tobom. Svi ti stidljivi, odvažni, ljupki osećaji jedva čekaju tvoje društvo.
Kako izgleda uhvatiti trenutak u kom se nalazi večnost?
Osuđeni smo jedni na druge, bez prava na žalbu, i u toj osudi možemo uživati ili proći golgotu. Jer ljudi smo takvi, da napravimo sunce u sobi i da mesec zakrvavimo. Tako malo slavimo život, toliko preterujemo sa strahom od smrti. Kako slabo znamo svoje puteve i koliko malo vidimo svoje saborce.
U svečanoj sali vladao je žamor koji je utišao glas sa mikrofona. Podigni glavu da kažeš svim tim očima, koje se zadubljuju u tvoju dušu a ne dopiru dalje od lica, kako se mimoilazimo na "putevima sećanja", osećajući taj "otisak usana", znajući da "ko sreću traži taj je i nađe". Loše društvo kvari dobre navike, starino. Samo ovde je drukčije, dobro društvo čini da dobre stvari postanu navika, deo nas, "sredom" ili "bilo kojeg dana". "Jesen u meni" je, sve je sazrelo. Kao što veliki pesnik reče: lako ću za nemir, ne mogu da umirim mir. Zato ti govorim da taj "nemir u meni" ne mogu suzdržati. Uzvraćam ti najnežnijim rečima koje muškarac može smisliti. "Kap po kap" dolivam ti svoju ljubav. Čisto da znaš da "sve moje - tvoje je". "Nešto kao bajka", zamisli me tako. I znaćeš da "sutra je novi dan" makar bio i puko "preživljavanje" znaćeš da "kad ostanemo sami", "nemiri" naši će se pretočiti u pokrete. Uplesćemo se i kao "paukova mreža" naši osećaji, reči, misli će se povezati u jednu tačku. Tamo negde "na kraju duge" govorićemo jedno drugom "najljubavnije pesme". "I bi reč" i mi u njoj. "Probudi se", "poljubi me". Dođi u "ulicu moje duše" iz koje "nema izlaza", "ti" "nešto sasvim posebno". Razumeš me, "ravnoteža i druge bajke", "iskušenja" moja "između sreće i tuge" rasuta su "po nisejskim poljima"? "Neću! ništa! više!" sem tebe i naše "ulice ljubavi". Videćeš da ovakva "sećanja ne blede" jer ostaju zapisana. "Blog naš nasušni" za to je kriv. Ostavi drugima ko je važniji "ludi vrabac" ili "cirkuska jahačica". "Moja ljubav" ti daje "zavet"! "Uspomena" koja će ti reći da "nezvani gost" ovde nema šta da traži. Već su samo "oblaci", "tišina i reči" gde gledam te "očima deteta". "Pisanije" će ti pokazati da taj "osmeh srca" i pored "grbe tuge" vredi više od svih reči jer sve što želim je "pokaži mi svoju ljubav".
Okreni se oko sebe, vidiš sve te ruke kako te dozivaju, oči koje te željno isčekuju. Misli koje će stopiti sa tobom. Svi ti stidljivi, odvažni, ljupki osećaji jedva čekaju tvoje društvo.
07 Dec, 2011 16:11
28 Nov, 2011 20:15
POGLEDAJ U POGLEDE
Posted by suky under [Šuky pisanije ][ (72) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
To su samo oči
Prozori u dušu
Tako kažu oni što vide duše
A da li videti pogled kojim te nečija duša gleda
Ili se to samo naša mašta igra sa nama
Čuči u uglu osmeha i mami te
Ni sam ne znam gde.
1.
Znam tvoj pogled
Kad mi je rekao svako ima svoj svet
Da ne vidimo iste boje
Niti nam se nebeske visine smeškaju
Da težiti ne znači i biti
2.
A tvoj mi se čini kao da gleda u neku daleku
Sjajnu tačku
Negde na horizontu života
Tamo gde slava zalazi i svet se pretvara u igru
Gde je crveni tepih postavljen za svakog
3.
O taj pogled najbolje znam
Taj me pravo u srce pogledao
Nit’ da se branim nit’ da odgovorim
Od tad ga pratim kao sunce suncokret
I kao suncokret saginjem glavu kad ga nema
4.
Znam da bi tvoj pogleda mogao reći bilo šta
Nekom kralju, čak i diktatoru
Ali šta reći normalnim ljudima
Kako njih pogledati a da ne posumnjaju
Da žena i pored sveg, treba da bude žena
5.
Znaš, tebe ne smem da gledam ni u pogled
A kamo li u oči
Jer previše vidim sebe, a to je tako bolno
Znaš ti to, zar ne
Vidiš
6.
Kao da nisi sigurna da i takva realnost postoji
Nestvarni ljudi i nestvarne sudbine
A ipak tako živi
Gotovo
Živahni
7.
Oprostiti svima
Zar baš da znaju i da im je oprošteno
Ili ih ostaviti na ulici da se pitaju
Kome sve te blistave figurice
U vetrini
8.
Svet se pomera u stranu pred tvojim pogledom
Jer ti najbolje znaš
Gde se šta nalazi
I gde je sakriveno slatko
Tu negde u tvom rukavu
24 Nov, 2011 16:23
Misim da su pisci najveći lažovi i prevaranti na planeti. Najpodliji sigurno. Znam to i vidim jer, kobajagi, jedan sam od tih što pišu. Sposoban da vidim koliku silu ima reč. Sigurno nije zalud rečeno da “u početku beše reč, i sve je postalo kroz nju”.
Zbog toga nije ni malo čudno što su svi do jednog pisca najnesrećnija bića na ovom svetu.
Neumitan je zakon akcije i reakcije koji tako nešto sigurno potvrđuje i dokazuje.
Velika većina ljudi na planeti sposobna je svojim očima da vidi zalazak sunca, eventualno da sećanje prizove neku prikačenu asocijaciju uz to i definitivno im negde u glavi proradi alarm da je vreme za počinak, sutra je novi dan.
Jedino je neki pisac sposoban da u zalasku sunca vidi gotovo sve što se u jednom životu može videti. Rađanje i smrt, nadu, poraz i pobedu, ljubav, strah i mrak... I samo tome dodajte mesec, kraj ne možete ni naslutiti.
I ko da im objasni da je to samo zalazak sunca. Sam po sebi isti, danas, juče i sutra.
Ko da im dokaže da to što vide ne postoji nigde do u njhovoj mašti, i da mašta ma koliko ona bila velika i silna ne može usrećiti nikog, čak ni pojedinačno na kratko vreme.
Pa moram u nekom trenutku da se zapitam koliko uopšte umetnost doprinosi tome da čovek bude sretan i radostan? Koliko uopšte neka slika, skulptura, reč može bilo šta?
Jer knjige, ma kakve bile su samo teorija, mrka kapa od teorije sa kojom se realnost igra kao dete sa klikerima. Sve što naučite, saznate, zapazite u teoriji, praksa će vam dokazati i pokazati suprotno. Možete pročitati celu bibilioteku knjiga i časopisa o recimo porođaju i podizanju deteta, ne da nećete naći ono što će vas zateći u realnosti nego ćete videti da je 99% onog što ste pročitali apsolutno neupotrebljivo. Svaka majka će vam to reći. Pa vredili muke zbog onih 1% da sve to svarite?
Hoćete li pročitati sve romane, i dozvoliti da vam oni definišu vaše viđenje ljubavi, ili života? I hoćete li tražiti slike u svom životu koje odgovoaraju Dostojevskim junacima? Iako znate da ni jedan lik iz knjige ili sa velikog platna u stvari nikad nije postojao ma koliko realistično delovao, niti se išta od onog što ste videli na platnu i pročitali nikad zapravo nije desilo. Da sve što radite jeste da bistrite ništa do nečiju zaludnu maštu? Predpostavku predpostavke da u situaciji koju je pisac stvorio njegov junak, koga je također pisac stvorio, će reagovati tako kako je pisac zamislio da reaguje.
Da li ćete i vi tako reagovati ako se nađete u Ani Karenjinoj?
Kolika je razlika ako uzimate kao validnu osnovu Raskoljnjikova ili nekog lokalnog baju dripca?
Koga to pokušavate da prevarite?
Zbog toga nije ni malo čudno što su svi do jednog pisca najnesrećnija bića na ovom svetu.
Neumitan je zakon akcije i reakcije koji tako nešto sigurno potvrđuje i dokazuje.
Velika većina ljudi na planeti sposobna je svojim očima da vidi zalazak sunca, eventualno da sećanje prizove neku prikačenu asocijaciju uz to i definitivno im negde u glavi proradi alarm da je vreme za počinak, sutra je novi dan.
Jedino je neki pisac sposoban da u zalasku sunca vidi gotovo sve što se u jednom životu može videti. Rađanje i smrt, nadu, poraz i pobedu, ljubav, strah i mrak... I samo tome dodajte mesec, kraj ne možete ni naslutiti.
I ko da im objasni da je to samo zalazak sunca. Sam po sebi isti, danas, juče i sutra.
Ko da im dokaže da to što vide ne postoji nigde do u njhovoj mašti, i da mašta ma koliko ona bila velika i silna ne može usrećiti nikog, čak ni pojedinačno na kratko vreme.
Pa moram u nekom trenutku da se zapitam koliko uopšte umetnost doprinosi tome da čovek bude sretan i radostan? Koliko uopšte neka slika, skulptura, reč može bilo šta?
Jer knjige, ma kakve bile su samo teorija, mrka kapa od teorije sa kojom se realnost igra kao dete sa klikerima. Sve što naučite, saznate, zapazite u teoriji, praksa će vam dokazati i pokazati suprotno. Možete pročitati celu bibilioteku knjiga i časopisa o recimo porođaju i podizanju deteta, ne da nećete naći ono što će vas zateći u realnosti nego ćete videti da je 99% onog što ste pročitali apsolutno neupotrebljivo. Svaka majka će vam to reći. Pa vredili muke zbog onih 1% da sve to svarite?
Hoćete li pročitati sve romane, i dozvoliti da vam oni definišu vaše viđenje ljubavi, ili života? I hoćete li tražiti slike u svom životu koje odgovoaraju Dostojevskim junacima? Iako znate da ni jedan lik iz knjige ili sa velikog platna u stvari nikad nije postojao ma koliko realistično delovao, niti se išta od onog što ste videli na platnu i pročitali nikad zapravo nije desilo. Da sve što radite jeste da bistrite ništa do nečiju zaludnu maštu? Predpostavku predpostavke da u situaciji koju je pisac stvorio njegov junak, koga je također pisac stvorio, će reagovati tako kako je pisac zamislio da reaguje.
Da li ćete i vi tako reagovati ako se nađete u Ani Karenjinoj?
Kolika je razlika ako uzimate kao validnu osnovu Raskoljnjikova ili nekog lokalnog baju dripca?
Koga to pokušavate da prevarite?
22 Nov, 2011 16:44
Svaka žena ima dva osnovna problema koji joj remete ceo život.
1. Nikad nema šta da obuče. I...
2. Nikad nema dovoljno mesta za sve svoje stvari.
15 Nov, 2011 20:28
Recimo...
Na primer, da znamo o čemu pričamo. Stariji smo, iskusniji, sa više čega god to bilo.
I sad, recimo, na primer, da sretnete sebe negde od pre deset ili sto godina.
Šta bi ste rekli toj osobi? Iako znate za jadac, da šta god da kažete to više ne biste bili vi.
Možda samo jedno “srećno”, iako znate da sreća nema veze ni sa čim, pa ni sa tim ko i šta ste. Još važnije “kome ste”?
Možete li videti sebe kako činite gluposti i nastavljate ih činiti svesni da tako nikad nećete doći do željenog.
Kako idete u mrak i nastavljate da koračate. Skoro odvažno.
Kao da negde postoji kamera koja će to sve detaljno snimiti i pokazati... nekome. Znate kome?!...
Da li razmišljate ikad o tome koliko će taj neko uopšte ikad moći da vas upozna. Da oseti. Vidi. Sve ono što nosite u grudima zarad samo jednog pogleda? Nekog bezveznog gesta ili slučajne reči. Dodira. Onog nečeg zbog čega vam se srce topi a glava gubi kompas.
Na primer, recimo, umesto vas neko gleda da li je bezbedno da pređete ulicu i štiti vas svojim rukama da ne krenete pre nego što taj neko bude siguran da ste bezbedni. A vi ne znate da li da se ljutite, drmnete ga šamarom što vas toliko ponižava kao da ste nesposobni sami da pređete ulicu ili da se prepustite svim srcem i dušom takvoj osobi.
Da li da dozvolite da stvari teku svojim tokom ili da se borite. I ako treba da se borite, onda sa čim i protiv koga?
Da li u ljubavi ima pobednika? Poraženih? Ili poniženih?
Ili se to samo naša gordost igra nemilosrdno sa nama?
Da li su oni koji su bili najumniji ljudi naše istorije bili srećni zbog toga? Ili su to neki drugi ljudi, oni kojima je sreća bila dovoljna da niko za njih ne čuje ni ne sazna. Dok su ostali pravili buku kao dete kojem je oteta omiljena igračka.
Kome da se žalite kako vas je život prevario? Ili kako da prihvatite ono što vam nudi. Zar je to SVE?
Tek tako!
Nema repete?!
Da, razumem te.
Želje su ionako loši gospodari.
Na primer, da znamo o čemu pričamo. Stariji smo, iskusniji, sa više čega god to bilo.
I sad, recimo, na primer, da sretnete sebe negde od pre deset ili sto godina.
Šta bi ste rekli toj osobi? Iako znate za jadac, da šta god da kažete to više ne biste bili vi.
Možda samo jedno “srećno”, iako znate da sreća nema veze ni sa čim, pa ni sa tim ko i šta ste. Još važnije “kome ste”?
Možete li videti sebe kako činite gluposti i nastavljate ih činiti svesni da tako nikad nećete doći do željenog.
Kako idete u mrak i nastavljate da koračate. Skoro odvažno.
Kao da negde postoji kamera koja će to sve detaljno snimiti i pokazati... nekome. Znate kome?!...
Da li razmišljate ikad o tome koliko će taj neko uopšte ikad moći da vas upozna. Da oseti. Vidi. Sve ono što nosite u grudima zarad samo jednog pogleda? Nekog bezveznog gesta ili slučajne reči. Dodira. Onog nečeg zbog čega vam se srce topi a glava gubi kompas.
Na primer, recimo, umesto vas neko gleda da li je bezbedno da pređete ulicu i štiti vas svojim rukama da ne krenete pre nego što taj neko bude siguran da ste bezbedni. A vi ne znate da li da se ljutite, drmnete ga šamarom što vas toliko ponižava kao da ste nesposobni sami da pređete ulicu ili da se prepustite svim srcem i dušom takvoj osobi.
Da li da dozvolite da stvari teku svojim tokom ili da se borite. I ako treba da se borite, onda sa čim i protiv koga?
Da li u ljubavi ima pobednika? Poraženih? Ili poniženih?
Ili se to samo naša gordost igra nemilosrdno sa nama?
Da li su oni koji su bili najumniji ljudi naše istorije bili srećni zbog toga? Ili su to neki drugi ljudi, oni kojima je sreća bila dovoljna da niko za njih ne čuje ni ne sazna. Dok su ostali pravili buku kao dete kojem je oteta omiljena igračka.
Kome da se žalite kako vas je život prevario? Ili kako da prihvatite ono što vam nudi. Zar je to SVE?
Tek tako!
Nema repete?!
Da, razumem te.
Želje su ionako loši gospodari.
15 Nov, 2011 05:00
Nemo stojimo pred
čudnim putevima Božijim
I časnim znamenjem ispovedamo
da u večnosti ćemo biti pričasnici
Svete Trpeze Njegove
Gde će samo radost da ispunjava tvoje srce
Najdražoj
Srećno i Bogom blagosloveno nam kumstvo.
Ljubi te tvoj kum.
11 Nov, 2011 14:50
ULICAMA BLOGOGRADA – FINAL
Posted by suky under [Šuky pisanije ][ (62) Dodaj komentar ] | [ (0) Trekbekovi ]
Nakon stotina poslatih i primljenih meilova. Svih začkoljica na koje smo naišli i uspešno rešili... Dođosmo i do finalne verzije naše zajedničke knjige. Bilo je muke, bilo je belaja, bilo je svašta... Ali preživesmo... 
Hteo bih da vas sve pohvalim na strpljenju i ažurnosti da ispoštujemo zacrtane rokove. Sve pohvale i za poslate radove. Naravno, hteo bih da dodam, hvala i za pare. Stepski i ja ćemo se već snaći kako da ih kvalitetno upotrebimo...
Hteo bih da vas sve pohvalim na strpljenju i ažurnosti da ispoštujemo zacrtane rokove. Sve pohvale i za poslate radove. Naravno, hteo bih da dodam, hvala i za pare. Stepski i ja ćemo se već snaći kako da ih kvalitetno upotrebimo...
Veliki plus nam se računa i recenzija jedne od blogerki, već potvrđenog autora i naročito pesnika... Dama je bila jako ljubazna da nas sve pročita i da kratku recenziju.
Dama je bila jako ljubazna da nas sve pročita i da kratku recenziju.Devetnaest autora je dalo najbolje od sebe da bismo dobili finalni proizvod, koji tek treba da prođe proceduru štampe, dorade, i isporuke... Što će dodatno da vam zagorča život... Ali ako je za utehu, to je sastavni deo slave...
Finalna (pdf) verzija je prosleđena svim autorima na uvid i čim se autori odobrovolje, pogledaju, pregledaju i knjiga im se neminovno dopadne, te svoju oduševljenost potvrde i meilom, rad šaljemo na štampu.
Cene koje sam dobio od štampara su 125 dinara meki povez i 150 dinara tvrdi povez, pa koliko se uradi. Predlažem tvrdi povez, pa neka dobijemo i manji broj primeraka. A vi dajte svoje predloge, lako ću ih ignorisati...
To bi bilo to.
Ljubazno vaš, Šuky
Finalna korica, još jednom:
Ali ako je za utehu, to je sastavni deo slave... Finalna (pdf) verzija je prosleđena svim autorima na uvid i čim se autori odobrovolje, pogledaju, pregledaju i knjiga im se neminovno dopadne, te svoju oduševljenost potvrde i meilom, rad šaljemo na štampu.
Cene koje sam dobio od štampara su 125 dinara meki povez i 150 dinara tvrdi povez, pa koliko se uradi. Predlažem tvrdi povez, pa neka dobijemo i manji broj primeraka. A vi dajte svoje predloge, lako ću ih ignorisati...
To bi bilo to.
Ljubazno vaš, Šuky
Finalna korica, još jednom:
